naslovi -

sinoć sam imao u glavi blog koji se zvao "Heil Filter!", koji je pak trebao da govori o potrebi da se ponešto i profiltrira a ne da se baš sve kaže i napiše. no nisam stigao ni da ga započnem a kamoli završim.

pa sam noćas nešto sanjao i tako je nastao još jedan nesuđeni blog o gej brakovima, u jednom od kojih su rešile da se venčaju Kruška i Mušmula. prilikom potpisivanja bračnog ugovora su upitane koje će ime i prezime uzeti-zadržati, pa su odmah zaključile da je Kruška Mušmulić & Mušmula Kruškić nekako demode. i na kraju su odabrale varijantu da Kruška postane Muška, a da Mušmula postane Krušmula. i to je savršeno leglo jer je Kruška postala Muška, a u tom gej braku ionako ona mora bit muško jer ima peteljku. a mušmule nemaju tako izražen pomenuti organ. no komplikacije su tek nastale ali rekoh da je i taj blog nesuđen tako neka ostane samo u obliku "uvoda u Ništa". moram da stavim veliko slovo da me ne bi neki pametnjaković sa tendencijama ka gramatičkom gestapoizmu sad ovde ispravljao i popravljao.

i treći naslov je trebao da bude Fizis, eventualno Physys, ono, da živim u Belogradu verovatno bi bilo ovo drugo, ali ovako neće moći. dakle ko je taj gospodin Fizis, iz Učke Mitologije? pa to je onaj koji je morao da kotrlja kamen nizbrdo, i svaki put kad bi stigao do Lovrana taj kamen bi odleteo nazad na vrh Učke primoravši sirotog fiziS-a da se opet penje na vrh, ne bi li šutnuo tu dosadnu stenčugu nizbrdo ka moru gde joj je mesto, barem po njegovom shvatanju. i tako je fiziS postao odličan planinski trkač jer je puno puta morao da žuri na Učku i savladava tih užasnih cirka 1400m visinske razlike. a ime je naravno dobio po Sizifu s tim da je shodno unatraženosti svog posla morao i to ime da nosi naopačke, pročitano i napisano otpozadi.

i kakve to fakin veze sa mnom ima, sad će neko reći??? pa ima, itekako. dakle jedne davne godine smo bili na pripremama u Budvi, ono od decembra do marta, stara dobra vremena kad se usred zime vozilo preko 2000km mesečno, sunčalo na plaži, išlo na koncerte Pušenja u herceg novi, i muvale se videotekarke sve u 16. e tada smo pored puta ugledali jedan kamen zanimljivog oblika. stajao je ispod korena nekog drveta i desetinama godina ga je voda brazdala i oblikovala, i sad se odronio i čami na bankini. svake zime smo doneli po neki kamičak iz crne gore ali ovo, ovo je bio kapitalac. poslednjeg dana pred polazak kući smo ga utovarili u auto, malo stisli bicikle prema napred a točkove prebacili preko torbi na zadnjim sedištima, tek nekako je stao, knap. na granici su pitali zašto je tako legao auto, a mi smo rekli imamo nešto teško pozadi. a šta teško, e pa rekosmo, iznosimo vaše nacionalno blago! sva sreća da je graničar (tad nije bilo carine, nego je samo par ljudi onako blenulo na toj zamišljenoj granici i glumilo neku važnu instituciju) imao smisla za humor, neki nadrkani bi nas mogao naterati da vadimo to čudo iz auta ili nedajbože da ga vratimo tamo gde smo ga našli. danas bih imao pripremljen odgovor da smo ga našli "tu 100m ispred" ali u ono vreme se toga ne bih setio... i uglavnom smo došli kući, ostavili sve u autu onako neraspakovano jer je taj put trajao negde 8-10 sati, zavisi od količine snega i gužve na raskopanim putevima, pali kao mrtvi u krevet i sutra ujutru imamo šta da vidimo - probušena guma na autu!!!!!!! a gde stoji rezervni točak? pa pogađate, pozadi u petim vratima, u podu, TAČNO ISPOD ONOG KAMENA!!!!!! ajoj silo i nepravdo da se to dogodilo negde usput, da smo morali pred kraj dugačkog puta već umorni da vadimo tu stenu napolje, da menjamo točak, i da vraćamo stenu nazad u auto, dva Sizifa rodile dve Majke i spojile dve Sudbine da se muče u duetu... pa dobro ispada i ovaj blog zanimljiv, ne fali što nisam nastavio o Krušmuli? dakle nađemo mi u gumi neku ekserčinu od pedalj dužine pa čudno savijenu, ko će ga znati gde smo to čudo pregazili ali verovatno negde nadomak kuće čim je na kraju puta guma još uvek delovala ok. i sutradan naravno istovarimo kamenčinu, i popnemo ga na sprat, srećom je dosta onako kockastog oblika pa se nekako kotrljao uzbrdo, stepenik po stepenik na ho-ruk mada je bilo čupavo. i gore ga stavimo na vagu, onu običnu staromodnu sa kazaljkom, i da ne poveruješ, 119 kila!!! mislio sam da JE težak, ali baš da ima preko stotke, ko bi rekao...

i juče (dolazimo do poente kao u nekom trileru) smo taj kamen skotrljali nazad niz stepenice i parkirali ga u ovo novo dvorište do našeg, tj sad je to sve naše, obzirom da smo poskidali ograde i objedinili ta dva prostora. eto kotrljajući taj kamen NIZ stepenice, setih se tog fiziSa, obrnutog Sizifa, negativca. Fizis je zamalo i antiheroj, obzirom da je do slave došao nečasnim putem i delovanjem, počevši od kidnapovanja umetničkog blaga iz ex-bratske republike.

što se tiče Fizi(ku)s-a, od treninga se sve malo rasplinulo opet valjda zbog ovih radova, danas se tzv "ne radi" i zaista niko nigde ništa ne radi, nema radnika na gradilištima, jer je ta čuvena Sveta Petka! e sad otkud je petka pala u subotu ništa me ne pitajte uglavnom tako kaže crkveni kalendar, to jest kaže Tašta da kaže kalendar, a ja tašti verujem više nego svakom kalendaru. dakle danas day-off od farbanja prozora, ajoj prvo će ići gitovanje, potrajaće i to nekoliko dana... ali prvo dolazi Sutra i ta jel'tako Trka.

eh a prekjuče sam išao na trčanje i nisu mi noge bile loše, juče smo išli bajkovima u planine i ostali 3 sata, na najdužem usponu vozili veliku šajbnu (najveći prednji zupčanik, a to ne može svako, tek da objasnim) i sinoć me je jako bolelo nešto u dupetu, a ko će ga znati zašto. to me boli obično od dugog čučanja ili od teškog pešačenja, na bicikli skoro nikad i na kraćem bržem trčanju ama baš nikad. voleo bih da verujem da je od promene vremena, ajd da vidim i to čudo, mislim, da li će proći do sutra u podne. a danas ćemo opet bajkovima u planine jer se, kažem, ne radi nikakav udarnički posao, i onda šta bi čovek radio u praznom danu osim ono što najviše voli. jedino ne moram baš da gazim krvnički po pedalama zbog sutrašnje trke, mada... i pred Apatin sam silom prilike kao odmarao od treninga (pre podne radovi, popodne putovanje, noć bez spavanja) pa sam na trci imao neki umoran i kilav osećaj. najlepša trčanja su mi jesenas bila čak štaviše nakon jakog treninga na bicikli dan ranije. možda je to pravilo, a možda je pravilo da nema pravila, jedno od ta dva je sigurno :-) 

 uglavnom odoh ja dok ne počne kiša...

lošo

- kakvo je vreme, baba Stevka?

- lošo, lošo... 

javlja mi frend iz italije da je odustao od maratona u veneciji, zbog lošeg vremena. nemam pojma kolika je startnina i kada je morala biti uplaćena, no tip kaže da je najavljeno samo 7 stepeni, 30 km/h vetar iz nepovoljnog pravca (taj maraton nije kružan nego se trči "od-do" pa je izgleda vetar baš od cilja ka startu ili tako nekako). ja mu rekoh neka se predomisli i dođe u podgoricu da napravi trening dužine, meni je podgorica oduvek bila ekstra, nikad vreme nije omanulo, sve na potezu od 17 do 25 stepeni, nekad kiša nekad sunce, kad je sunce krenem lagano kad je kiša krenem prema inspiraciji i ajd zdravo, nisam se tamo nikada raspao a baš sam se fino osunčao. onaj osećaj kada je leto prošlo, a ti ugrabiš još malo. kao neki outlet. bilo je i vode i vetra, nije da nije, ali tamo mi nekako ništa nije smetalo. ne'm pojma zašto.

a ljubljana, mislim, katastrofa, da sam se prijavio ja mislim da bih sad plakao. sećam se zagreba pre 2 godine kada sam veče pred trku ušao u samoborski intersport i kupio helanke, mislim bljak. ja se divim onim veprovima koji bezbrižno trčkaraju sa 250 kila i još su srećni ako pada sneg, a oni u šorcu i majici na bretele. mislim trka, maraton, ma daj, u ljubljani će da vise ledenice sa semafora, biće zaleđene brave na hemijskim wc-ima, ima svi da se upišaju na startnoj liniji a tek duž staze bolje da ne pominjem. 10 km i polumaraton još i pomozi bože, ali ljudi kao da prosto nisu svesni da na maratonu nema razlike između treninga i trke. kreneš na 5 stepeni na dužinu, uzmeš šuškavac, dva para gaća i opet ti se smrzne šta ne treba, uzmeš kapu, punije patike... a dođeš na maraton, staviš kačket, obučeš dres dugih rukava i šorc ili bermude, pa mislim u čemu je razlika ako trčiš npr 4.5 sata, šta misliš da će samo zato što se zove Trka, da ti bude toplije na 5 stepeni? tojest hoće, prvih pola sata u onoj euforiji, ali će ti za isto toliko biti hladnije sledeća 4 sata, ako ne i celih 5, jednom kad ti se zaledi i odeća i kačket i glava i kolena i kad počneš da klecaš od ukočenosti. sto puta sam viđao ljude koje je pojela euforija na maratonu, ali tu izgleda da nema leka. zato ja fino stanem na start u helankama, pa neka se smeje ko god hoće, uglavnom ja sam se u zadnjih 15 km smejao dok su drugi jecali. 

da sam ove jeseni imao bar jedan trening duži od 22 km, sutra ujutru bih zapucao za podgoricu, ako ne i danas popodne. majke mi. no ovako znam da nema šanse da to normalno istrčim a da se ne pokočim od bolova i grčeva, želja i volja tu slabo pomažu, nisam trenirao za maraton i glupo je pokušavati. za sada mi polumaratoni fino pašu, pa ako uglavim bar dve dužine u narednih 5 nedelja mogu da odem u crikvenicu, eto tek da ne prođe godina a da ja nisam istrčao nijedan maraton... otrčao sam dva polumaratona, na oba popravio rekord sezone jer drukčije nije ni moglo da bude, prvi mi je bio prvi u sezoni a drugi je bio brži jer je prvi bio trčkaranje, dakle išao sam na siguricu :-) ja sam kao i duda, o kojoj bih najradije sad pisao poseban blog, samo da je poznajem. to se zove pobednički mentalitet, pažljivo se potrudiš (ako sam dobro shvatio) da na treningu ne pretrčiš više od 9 km u komadu, i prijaviš se na trku od 10 km. tamo se svi usrali od hladnoće, uhvatila ih prpa, a ti stojiš u svoj toj masi, dignuta čela, ko pobednik na kalemegdanu, i ono faca "ja danas idem lični". nikom drugom lični nije na pameti, tek puko preživljavanje, no među svim tim uplašenim luzerčićima jedna faca odskače, neko je došao da pobedi, da uspe, i u tome ga ništa neće omesti. kad iz tog ugla gledate na stvari, pobeda je u nama, i jača je od poraza koji vreba u snegu i ledenicama i upišanim helankama. a svaka trka je izazov, bez obzira, čak i ako se ide na sigurno. čak i ako znaš da ćeš istrčati lični, ili rekord sezone, nemaš blage veze koliki će biti. evo u nedelju u podne kreće i moja trka na 10.5 km, ovde mi je start na deset minuta pony biciklom od kuće. i na ulasku u ciljni pravac uvek očitam kod jednog mosta prolazak, to je tačka 10 km. i u nedelju ću moći da uporedim to vreme sa godinama kada sam trčao trku u punoj formi, i kada sam u podgorici dva puta išao maraton oko 2h50. s tim da sam ja u amlo komplikovanijoj situaciji od dude, jer sam debil na treningu već namazao 10 km za 38 minuta, pa sad moram malo da se napnem, neću moći da istrčim rekord sezone baš ono "sa rukama u džepovima". no obzirom da je trka a ne trening, sve se kao nešto nadam da ću da ubodem ispod 37 minuta, ako me ne bude ništa bolelo. novost je bol u prednjem delu stopala, tamo gde sam se nažuljao u apatinu, trčeći ceo polumaraton u onim baletankama kao totalni idiot. uglavnom preko 38 minuta neću ići ni ako budem morao da trčim bos, toliko sam odlučio, a za ovo drugo ćemo još videti. 

dakle nedelja. 

prave face gaze rekorde na 10 km, a za ostale ne znam.

polako turiramo, kao seljačić na semaforu. 

ma kakav bre skuter, tomos automatik.

i ništa nam više ne treba za sreću, samo da se upali žuto.

wrooomić, wrooomčić...

Dupli Pelinkowac (a.k.a. Maksim Gorki)

ima taj neki rus, sa prezimenom gorki, kojeg je moj matori naizgled obožavao. još stoji kod keve ceo komplet knjiga, koji ja nisam nikada pipnuo. tuce nekih knjižurina, pripovetki i ostalih čuda, ma nemam pojma šta se sve krije ispod sve te prašine. nego ovoga se sećam - jednom davno, ali zaista davno, reče mi keva kako sam trebao da se zovem saša, ili nataša. zavisno od toga da li ću da budem muško ili žensko. tada su se samo dečaci zvali saša, i samo devojčice nataša, a do sada su već neke cure dobile ime saša i još se samo čeka da neki mali muškarčić dobije ime nataša pa da se zatvori krug. valjda je to sve počelo iz amerike, njima nešto "zvuči" muško ili žensko, i oni odma to prihvate kao zakon. tako je i lola našoj lovačkoj keruši dala ime gliša, i to čak štaviše baš po "čiča gliši", ali s tim da je ovo cura. i da vidiš čuda, na sve se čovek navikne, navikao sam se i ja da mi se keruša zove gliša. a u osnovnoj je neka luda učiteljica svojoj ćerki dala ime aleksandra, ali ne samo to, nego ju je zvala "saša". i ta sirota cura je samu sebe tokom celog adolescenstva nazivala "muška saša"! jer su svi muški aleksandri ovog sveta bili ili ace ili saše, pa se ona tu udenula tuđom krivicom/zaslugom, i tako se iskopavala iz te rupe koju joj je rođena majka dodelila. bolje da je logikom mog ćaleta dobila ono nataša, po gorkom, da ne kažem mister pelinkovcu. imamo u komšiluku i kuju mašu, pa kad pomisliš, pitanje je dana kada će prvi amer da sinu dâ ime masha, a imamo i tu zidara rašu, isto tako je pitanje dana kada će neki avangardni amer da ćerki dâ ime rasha, jer to u globalno trendseterskoj americi možda zvuči još ženskije od dasha ili tasha? votevr, nije to tema, to je sve bio samo uvod :-) tema je da sam ja celog života čekao pravi trenutak da dograbim sve te knjige, sve te romane od gosn pelinkovca, i da sve to onako detaljno proanaliziram, da u najmanju nijansu proniknem u razlike između likova, između te čuvene nataše i tog dosadnog saše, i da vidim ŠTA sam ja to u životu trebao da predstavljam. jer, ako je neko bio zaluđen nekim literarnim doktrinama, ako je zamišljao da će mu se sin zvati prema ONOME, a ćerka prema ONOJ, mene je fun-da-men-tal-no zanimalo koji su to obrasci, likovi, koje bih ja trebao da oživim u svojoj ulozi nečijeg deteta, naslednika. i tako su prolazile godine, uloge, pa su prolazile decenije, jbg, dani se ponekad otegnu ali godine prolete, to tuce knjiga je uporno skupljalo prašinu u nekom tuđem stanu, ideja da saznam svoju sudbinu unapred me je sve manje privlačila, jer mislim, nataša nisam nikada ni postao, a ako sam i bio saša ko će mi garantovati da sam se ostvario baš u ulozi tog nekog lika iz te neke knjige, ako sam uopšte trebao da budem lik iz neke knjige? možda bih, sačuvaj bože, pročitao svo to tuce knjiga, i naišao na nekog sašu koji mi se uopšte ne bi svideo??? ili tek, još crnje i gore, zamislite da sam sve to željno iščitao kao da slušam i upijam čitanje sudbine na seansi kod neke baba-vračare, i da nisam naišao ni na jedan lik koji bi mirisao na mene, koji bi delovao da ima ikakve veze sa mnom? ajoj, gubitka vremena, tojest ne vremena, vreme se ionako na nešto izgubi, nego ajoj traćenja emocija, neke unutrašnje energije, na nešto što ti na kraju ne dâ ništa za uzvrat? strah od tog promašaja, traćenja sebe, bitno mi je pomogao da nikada ne prilegnem na studiozno iščitavanje gosn pelinkovca velikog, u prevodu gorko maksimalnog! i takvo stanje je potrajalo do dana današnjeg. može se desiti, da prilikom preseljenja keve, a.k.a. svekrve, dograbim sve te knjižurine pa ih na brzaka prelistam, ali, nisam siguran koliko to želim sada, u ovoj drugoj fazi života... kad si klinac, imaš viška energije, na sve bi je traćio, ali kad malo sazreš, postaneš ekonomičan. ne bi se nekako previše trošio, tek tako. reče čovek i nasra kilo i po bloga samo tako, kao da nema ništa pametnije da radi u četvrtak uveče, ako je uopšte danas četvrtak...

TRENING
tj ono što sam obrisao iz komentara ili statusa ili iz čega već beše, uglavnom iz nečeg dramatično preopširnog :-)

14km za 59'58'', sa 120-ak metara uspona i 1km trave i nekih stepenica i smrknutih krivina i još par namrgođenih veštica, i sa utrnulim stopalom (posledica Apatina?) ali ništa to nije, tojest, nije da nije, ali, život grabi dalje i ja moram da mu se zalepim u zavetrinu, pa dok trajem - držaću se. kao što rekoh Profi u subotu na trci, kada mi je rukom pokazao da prođem napred i pomognem - Profo, zubima se držim za tvoju zavetrinu! e baš tako se danas držim za život, u ovoj 2012-oj... ili će mi se zubi polomiti, ili ću ostati na kursu sudbine, tj u onoj (jednoj od 1000) ulici koju sam odabrao i nazvao Sudbinom.

sutra

misliti prstima, nije to baš tako prosto shvatiti. jer ne dođu sve misli do prstiju. zamislite zoo vrt, i u njemu neku životinju, nekog mladog vuka u kavezu. jednog trenutka je ležao sklupčan, zastali ste pored njega, i pomislili ste "o čemu li razmišlja, ovako sklupčan?". a drugi put je skakao skroz do vrha kaveza, kao da je hteo nešto da vam kaže. i opet ste se zapitali "šta li hoće, šta li se vrzma po toj maloj čupavoj glavi?". dakle u oba trenutka njemu nešto kotrlja kroz mozak, bez obzira bio sklupčan ili u skoku do neba, u ovom slučaju vrha kaveza. eto tako i moje misli, ponekad ostanu sklupčane u nekom ćošku ispod ove raščupane kose koja je imuna na sve regeneratore ovog sveta, a ponekad iskoče skroz do vrha prstiju, i tada nastane blog. recimo.

a ovo sve ionako ide naopačke, jer ovo što sam napisao, to je došlo na kraju. počeo sam da razmišljam o nečem skroz drugom, nečeg sam se setio. ima naime jedna stvar, jedna situacija, koja se događa samo u posebnim trenucima, i teško ju je prizvati ovako u javi. to su neke slike, neki filmovi, koji mi se vrte u glavi, na primer kada imam visoku temperaturu. tada se često pojavljuje ta situacija, taj scenario u mojoj glavi. sve postane VELIKO. zamislite zid neke kuće, zgrade. i pored tog zida zamislite zrno peska, ono najsitnije. e to sam ja. i iz te perspektive gledam tu kuću, tu nekakvu ogromnu kocku, i to više nije kuća ni nešto konkretno, nekakav kontinent, to je jednostavno nešto ogromno, i to se tako sporo pomera pored mene, i ja sam tako mali ali se ne radi ni o kakvom strahu ni čak nelagodi, ne. ja to posmatram i na neki način čak u tome uživam, divim se toj veličini. ili još bolji primer, plastičniji. zamislite malu teglicu, sa slatkom od šljiva, onih oljuštenih. tegla mala a šljive velike, i stane samo 5-6 komada unutra. i sad povećajte tu teglu na veličinu jedne bioskopske sale, i proporcionalno tome povećajte i te šljive u onom gustom sirupu, nabijene jednu do druge, sve to povećajte da popuni tu salu onako tesno, knap. i u jednom ćoščiću zamislite mene, ili sebe, već prema stepenu koliko ste se uživeli u ovaj blog, i sad pomislite kako se to sve pomera, maksimalno sporo, tek tek, jedva se pomera, i vi to gledate iz tog svog ćoščića, onako, onako, tražim pravu reč, neku jaku reč, OPČINJENI tom... tom... opet tražim reč, dakle opčinjeni tom IMPOZANTNOŠĆU, tom preteranom i neumerenom veličinom nečeg što ne treba da bude toliko veliko, a opet u snu jeste, i još je 100 puta veće od svake pristojne mere. i tako to može da potraje satima, bar se meni tako učini, taj san, ta situacija, taj košmarčić, i ako se probudim u sred svega toga, po pravilu pomislim - VAAAUUU ovo je bilo moćno, šteta što češće nemam temperaturu, ovo je vredelo sanjati. ostavi neki utisak, onako, neuobičajen. prosto dođe nekako psihodelično sve to, jel'da?

čitam povremeno onaj tvoj blog, haha, tebi baš onako misli, lutaju, hehe, nisi loš samo nastavi - reče mi jedna prijateljica sad u Apatinu. otkud znam, ja sam to doživeo kao kompliment. mislim, dok ima šta da ti luta, nešto i vrediš. kad se sve slegne kao talog od popijene kafe, to je to, još možeš da okreneš šolju i da tražiš po njoj neke sličice i asocijacije ali se od toga nećeš napiti. ako je to bitno, mislim, ako sam se već napio kafe, onda su mi možda i zanimljivije te sličice u šolji nego bilo šta drugo? 

nego nije to tema, evo šta sam hteo - baš kada sam pokušavao da opišem onu opčinjenost i impozantnost, teško sam nalazio reči. i sad, EH DA, OVO JE BILA GLAVNA IDEJA, par rečenica je onako malo potrajalo. zastanem, razmišljam, tražim reč... i sad, sastaviti idealnu rečenicu, i samo je tako napisati, dodeliti joj istih 10 sekundi koliko i svakoj drugoj rečenici, e to mi nije bilo fer. zato sam stavljao one ... tri tačkice, pokušavao sam da je produžim, možda ne proporcionalno ali bar malo, eto da bi i čitanje trajalo malo duže, prema dužini pisanja. tako sam osetio, da bi bilo nepošteno da u jednom tekstu sve rečenice isto traju, da imaju istu važnost, iako sam neke samo onako lako istresao kao iz rukava, dok sam se oko nekih drugih pomučio. eto. to sam hteo. to je sve počelo od onog opisa snova pod temperaturom, pa se onda pretvorilo u opis toga kako nešto doskoči do prstiju a nešto ostane daleko u glavi, mislim, u glavi ali daleko od prstiju, i na neki način je celo to razmišljanje imalo svoj tok i bilo jedna celina mada sada to možda baš tako i ne deluje. a možda ova opaska prijateljice iz apatina baš povezuje to sve kao što neki refren povezuje dve strofe jedne pesme, ko će ga znati? 

tek eto, u sred noći sam se razbudio, počeo o nečemu da razmišljam, ustao da to nažvrljam i sad idem nazad u krevet, jer mi se opet prispavalo. a ako samo još malo sačekam još ću i da ogladnim i onda već nemam pojma šta bih radio do jutra. juče je zbog obima poslova ispao "dan odmora od treninga", a ionako sam se probudio sa nekim neuobičajenim bolovima u nogama, tako da mi je to možda i bilo potrebno, taj dan bez treninga. ali zato sam se raspao farbajući, jbg kad hoćeš da imaš ogradu obima ko vojni poligon, treba to i farbati, pametne su ove komšije koje su sve redom elegantno prepustile da sve ograde između dvorištâ budu naše, pa je sad na nama i održavanje, mislim, paz da neće neko drugi da se ponudi da to ofarba. prebojena je i ona čuvena biciklica, tako da će sada da se vidi puno upečatljivije, sutra ću da je vratim gore na vrh i opet da je slikam, konačno sve dolazi na svoje mesto. tj ne sutra nego danas, teoretski, a praktično sve što dolazi posle jedne ture spavanja, to se zove sutra. a sutra ću se probuditi odmoran za trening, bar sudeći po ovom noćašnjem raspoloženju...

22, ovaj, 21, ovaj, 19, ovaj, ma nema veze...

i tako, na današnji dan se rodila moja majka, davne 1938-e godine. još uvek je živa, fala bogu, iako se stalno na nešto žali :-) tu liniju sam očigledno na nju povukao, stalno nešto kukam a konstantno se držim visoko iznad proseka svojih vršnjaka. jednom je moja ujna rekla nešto u smislu "Lepa umire već deset godina" :-) i od tada je prošlo još 30 godina, i Lepa još uvek umire svaki drugi dan, ali rekoh, fala bogu, još je živa. kako ja jednom rekoh kolegi blogeru i maratoncu Murinju, nakon što je po stoti put "umro" na treningu - junak umire samo jednom, a kukavica svaki dan. i zaista ima puno istine u toj izreci, koliko god to bilo "politički nekorektno" napisati baš danas na majčin rođendan. ali eto, i kad sam otišao kod nje (Lola bila na poslu) da joj odnesem poklone i vino i meso sa roštilja i ostale poslastice, našao sam je sa toplomerom ispod pazuha i odmah mi je rekla - čitaj kolika mi je temperatura!!! ja očitam, 36.4, normalna... a ona će - eto, a danima mi je oko 37, sigurno vučem neki virus! :-)

kasnije u toku dana mi je nekako spontano palo na pamet da nađem na vikipediji stranicu od Flo-Jo, samo zato jer sam pre par dana u Apatinu Lolu prozvao Flo-Zo, naravno iz prostog razloga jer je Loli pravo ime Zorica (rođena u 05:45 ujutru, a Kum se držao propisa kao pijan plota...) pa me je svo vreme žuljalo da pročitam što više detalja o Flo-Jo kojoj svi dugujemo toliko uzbuđenja i emocija, strasti, i fragmenata svojih navijačkih života...

"22 oktobra 1998 se pojavio konačan i dugo očekivan izveštaj sa autopsije Florens Grifit Džojner, u kome je saopšteno da je umrla u snu, od posledica gušenja nakon jakog napada epilepsije. to je bio hladan tuš za onaj maliciozan deo medija koji je već mesec dana uveliko "znao" da se radilo o smrti kao direktnoj posledici dopinga."
jbg, gde sad da se poklopi makar neki poluznačajan datum? ali eto, poklopio se. krenuo sam na trening sa nekom čudnom tremom kakvu nisam imao ni pred prekjučerašnju trku, iz prostog razloga jer sam za trku mislio da sam spreman, a za današnji trening se bogme ni slučajno nisam osećao raspoložen... nakon polumaratona u subotu i 4.5-satnog putovanja kući smo naglavačke uleteli u krevet kao kamikaze, spavali 10 sati, u nedelju odvezli trening biciklama do ispod Divčibara, zatim opet spavali 10 sati, i jutros se probudili u nekom novom svetu na 6°C... sačekali da otopli, završili puno nekih poslova oko kuće (nove) i kada sam skuvao drugu kafu i progutao drugu knedlu, po drugi put sam se zapitao "šta danas?".

maglovita ideja je bila da u 7 dana između polumaratona i trke na 10.5km ne treba trčati nikakav Tempo, pa sam se praktično odlučio za promene 300m/200m ili nešto slično. no umesto da odem biciklom izvan grada, ja sam se opredelio za varijantu trčanja od/do kuće, i tu negde sam se u mislima prešaltao sa intervala na nešto neodređenije... krenuću pa ću da vidim kakve su mi noge, i onda ću ad-hoKkK da odlučim šta dalje, od 3-ćeg/4-og kilometra... i da vidiš čuda, noge uopšte nisu bile kilave prema očekivanju/strepnji, ali sam ipak osećao zatezanja u ložama. trčim neko tempo-zagrevanje pored reke, po travi i zemlji/prašini, prva 3km za 13'44'' i treba mi čitav minut da to obračunam po kilometru, definitivno nisam full naspavan, još uvek! sledeći kilometar prolazi za 4'27'', opa, ima života u ovim nogicama... još 500m blagog uspona do tačke odakle počinje USPON, maksimalno usporavam jer sam konačno skrojio sebi PLAN! sa te raskrsnice ću trčati 5km uzbrdo, okret, 5km nizbrdo (oko 300m visinske razlike, dakle 6% prosečan nagib) pa šta ispadne na 5+5km, ispalo je :-/

dakle iako sam stručno zaključio da mi ne treba Tempo, upravo krećem na Tempo od 10km, S TIM (!!!) da će to biti 5km uzbrdo + 5km nizbrdo, što znači nekih 25 minuta treninga snage i 20 minuta treninga brzine, više-manje, barem prema mojoj terminologiji...

krećem uzbrdo, prvi km za 5' ali taj je malo ravniji, zatim ostali slede po 5'10'' i na vrh dolazim nakon 25'41'', nije baš 5'/km nego 5'08''/km, neko bi rekao čudna mi čuda ali meni je to delovalo katastrofalno sporo :-(

na vrhu nastavljam dalje nekih 100m, štoperica u stop režimu, cedim traku sa čela, brišem kosu i obrve, sve natopljeno znojem, kaskam lagano i uživam u pogledu na kanjon reke Gradac, upijam nekom nadzvučnom brzinom taj pejzaž jer sam odredio sebi samo minut "pauze", vraćam se ka oznaci na putu koja kaže 5.0km od početka uspona (donje raskrsnice) i dok sam iscedio i obrisao šta sam imao već sam bio nazad na toj tačCi i opet stisnuo START, FAK! lepi trenuci fakat kratko potraju...

- PRVI kilometar nizbrdo "opipavam" mišiće i zglobove, brojim korake na svakih 100m (gle umesto 11-12 dvokoraka odjednom sam na 8???) i završavam ga za 3'30''. pa dobro, malo brže od očekivanja, valjda nisam TOLIKO umoran koliko sam mislio da jesam?
- DRUGI kilometar takođe istih 3'30'', iako sam u svim krivinama išao "okolo" jer se doslovno u svakoj naguzio neki auto da naiđe pa sam morao da se sklanjam "višoj sili" :-( a baš sam se nadao da ću malo povećati brzinu...
- TREĆI km očitavam na 10'22'' i treba mi malo vremena da izračunam šta je iznenađujuće u tom podatku, ne verujem da je treći prošao za 3'22'' ?????
- svestan da mi "ide", pojačavam dodatno, smorogavam se ČETVRTI km preko 100m prekida asfalta i "bezbrižno rizikujem" (???) po kamenjaru na mestu odrona ex-asfalta, i umesto da samo pogledam na štopku ja greškom stisnem LAP, i pokaže mi 13'38''? ... e sad će mi trebati večnost da ovako bunovnom i začuđenom Sebi dočaram i taj podatak... računanje... i opet... i Jopet... FAK??? 3'16'' ?????? ma daj !!!!!! pa ljudi što je ovo, ludnica ??? (trejdmark Mladen Delić)
- PETI kilometar mažem kao mahnit, zamahujem rukicama, idem na svoje patetično sve-ili-ništa, računam da nekako uglavim tih 5km nizbrdo za 17 minuta i biću Heroj, samome sebi, ali to je ionako valjda najvažnije? ako sami sebe ne doživljavamo ozbiljno, pa kako ćemo očekivati da nas ostatak sveta prihvati kao nešto vredno? izbegavam pogled na štopericu, namerno, čekam sâm kraj, i na samom kraju opet ne mogu da poverujem, jer uprkos (unatoč) nekoliko oštrih krivina u kojima mora značajno da se uspori, uprkos zadnjih 300 metara koji su više ravni nego nizbrdo (ali ja dodajem gaaaassss!!!!), dolazim do podnožja i stiskam LAP, i, prosto ne verujem svojim očima, koje uporno tvrde da na Polaru vide 3'06'' !!!!!!!!!!!!!

jebote ma neka je i nizbrdo po krivinama i nekim odronima i po kojekakvoj zemlji i đubretu na putu, ali ipak, odavno nisam trčao nadomak 20 km/h! nakon efektivnog Treniga prelazim u kas, u trčkaranje nazad prema kući, odmaram sledeći kilometar, dalje nastavljam u Tempiću (TM* Zjec) i stižem kući nakon nešto malo ispod 1h24.

aaaaa, 1h24??? pa to je isto vreme kao u nedelju na Polumaratonu??? 

... s tim da sam danas pretrčao okruglo 10% kraću kilometražu.
paaaaa, valjda je to logično, obzirom da je trening a ne trka?
eh da, danas sam imao 320m visinske razlike više :-P

dakle podaci ovako kažu:
tih 10km Tempa je ukupno trajalo
25'41'' uzbrdo +
16'44'' nizbrdo =
42'25'' TOTAL :-)
dakle 14'14''/km, tojest 2h59'00'' maraton,
ako bih to mogao da nastavim 4x duže (???)
... s tim da bi taj maraton imao 1200m uspona i spusta ;-)
naravoučenije:
jebeš trke, trening može da bude 100x zanimljiviji !!!

JUNAK-ović

deo prvi "JUNAK-ović"

tako sam u šali zvao Lolu nakon što je počela da je hvata trema uz ona poznata egzistencijalna pitanja tipa "šta mi je ovo trebalo?". naime nakon pretrčane Trke Građana od 2km prilikom maratona u Koceljevi, imali smo neki magloviti plan da ona onako malkice potrčkara još koji put pa da odemo na neki polumaraton jesenas. no dani su prolazili pa od "sutra ću" do "prekosutra ću" dođe i nakjuče od trke a da ona nije potrčala ni jednom. i nekako u zadnji čas krenu ona na to dugo očekivano trčanje i prikupljanje baze za predstojeći polumaraton. utorak sreda trčanje, četvrtak petak odmor, subota trka. pravi mini plan, usavršen do najsitnijih detalja. dobro, maltene. umesto da ide planiranih 6km nagovorio sam je da ode 7km, i morao do večeri da slušam kukanje kako je zatežu lože listovi kukovi i još jedno pedesetak slabih tačaka. sreda je bila kritična, nisam uspeo da je nagovorim da ode odmah ujutru na to drugo trčanje, a kako je dan prolazio sve je bolelo sve više pa sam otrpeo još pola dana kukanja. na kraju sam smislio dobitnu kombinaciju da ode da trči negde uzbrdo i da tako ostane 1) duže nego da je otišla po ravnom, i 2) manje će napregnuti lože obzirom da joj zbog silnih sati na bicikli ništa ne smeta trčanje uzbrdo, a ipak će više tereta podneti kvadricepsi. i da vidiš čuda, jeste skratila sa 8 na 7km, pa na kraju ipak nekim zaobilaskom malo produžila na 7.5km, i na kraju sam je častio tih pola km i upisao joj 8km u svesku. na trci sam svima ispričao kako je došla na polumaraton sa ukupno pretrčanih 16km (ajde 17) u 2012-oj, mada sada vidim da je imala jedno (!!!) trčanje u februaru, mada, nije to baš ni bilo trčanje. naime išli smo kroz sneg na pešačenje, pa smo zbog nekih obaveza morali da se razdvojimo i ona je iz jedne tačke tu 350m nadmorske iznad grada okrenula nazad kući, a ja sam otišao dalje ka planinama i odande lagano strčkarao asfaltom kući. e na tom povratku od 7km, ona je onako gde god su jače nizbrdice prelazila u neko lagano trčkaranje, čisto da dobije na vremenu. i tako je po sopstvenom obračunu "pretrčala" 4km, i prepešačila ostala 3km od ukupnih 7km solo povratka. I UPRAVO U TOME LEŽI TAJNA NJENOG USPEHA!!! jer uz ta 4km u februaru, i ovih 17km u septembru i oktobru, došla je do magične cifre od 21km, pa je zato bila u stanju da pretrči celu trku bez stajanja. ČAK ŠTAVIŠE, sada ima ukupno pretrčana 42km u 2012-oj, dakle ima u nogama i jedan MARATON, doduše iz nekoliko deonica iliti intervala.

iz Loline trke još samo anegdota o dvojici tipova koji su sa njom u grupici otrčali većinu trke, vezana za jednu od prvoplasiranih takmičarki. nakon prolaska tj susretanja sa pomenutom, obojica su se okrenuli, povikali "kakva riba!", i začuđeno prokomentarisali "šta joj treba da trči, kad ovako dobro izgleda???" :-) :-P :-)
izgleda da neki od rekreativaca to shvataju tako, da kod nas trče samo one ribe koje ni na jedan drugi način ne mogu da nađu dečka, hihihiiiihhhhiii...

to bi bio blogić o Mojoj Sporijoj Polovici, a ono što sam tokom boravka u Apatinu zapisivao na papir u vidu teza ću da proširim kasnije u svoj blogić.

~
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

~
deo drugi "ono kad ti ništa ne ide"

ulazimo u novosadski merkator sa namerom da uzmemo nešto za ručak, hoćemo u restoran, nećemo u restoran (tamo je sve jeftino a ima i onih salata na kilo, sa testeninom pirinčem i koječim), odemo prvo u intersport, neke salomonke za džabe, "kupiću ih u povratku sutra uveče" (i nismo ni svratili), neke asics upola cene, "prvo ću da vidim šta će biti na trci na štandu asicsa" (ništa!), odemo u market, kilo pečenog krompira 300 dinara a u valjevu u rodi je 200, a to je kao ista firma. kilo pečenog povrća 5oo i nešto a kod nas ni 400, šampinjoni skoro duplo skuplji, pečena piletina 40% skuplja, znaju li ovi novosađani da njih neko pljačka? da li je uopšte po ustavu i nekim pravilima zaštite potrošača da nešto može da košta 30% više u nekom gradu samo zato jer se pretpostavlja da građani tog grada imaju više para od građana nekog drugog grada. mislim u istoj prodavnici? bar je nutella bila na akciji, ona mala +20% mada je i to prevara jer je ta teglica nestala brzinom +50% od svake koju sam kupio ovde kod kuće tako da i to treba prijaviti, kao "sadržaj koji ubrzano nestaje". e dobro što je na akciji to je na akciji, 4 bezalkoholna uniona od 0.5l za 188 dinara, to je 47 po limenci, džabe, i 4 energy drinka za 147 dinara, to je tek džabe, uzeli ceo karton tog otrova i zamalo sve popili sutra ujutru. mislim bilo je idi u auto donesi još dva, idi po još dva, ma neću, ma idi slobodno neće biti vruć dan (?), ma neću popićemo ceo karton, i tako u krug.

no trebalo je dočekati sledeće jutro. na kraju se ispostavilo da smo želeli najbolje a namučili se kao da smo nekom neprijatelju kovali zaveru. došli u apatin, potražili smeštaj, rekli nam da dođemo u banju na mesto starta, a pored banje smo prošli pre 10 minuta jer su nam rekli da je smeštaj "negde na dunavu". kao ajte na večeru a mi se tek najeli, sedeli tamo kao kokoške dva sata i čekali da se svi drugi najedu, dotle su mi već prsla leđa na pola a i dupe me je bolelo sve više još od onog silnog sedenja u autu. svo vreme sam kukao kako sam mogao silne stvari da završim kod kuće, toliko poslova sam ostavio da bi se dobro naspavali bar tu jednu noć i sad vidim da se taj plan "razbio na tisuću komada". pođemo u nekoliko auta u koloni do tog smeštaja, nakon dve krivine u jednom autu fali jedan član ekipe, mislim došli su zajedno na trku a nisu primetili da jedan fali u autu kada odlaze sa večere????? onda u drugom autu nešto fali, neko je na večeri zaboravio jaknu. napred nazad kao u skrivenoj kameri, prosto ne veruješ da si okružen odraslim zdravim ljudima. dolazak na jedno mesto, pa nema mesta za sve, pa odlazak na drugo mesto, parkiraj preparkiraj iznesi stvari vrati stvari da poludiš, na kraju nalazimo smeštaj, prebolećemo i zajedničko kupatilo i wc i sve, samo daj krevet i tišinu. i tu nastaje najveće sranje, skuplja se gomila nekih rekreativaca koji raspliću priču i deru se po hodnicima celo veče, treskaju vratima, trupću do u nedogled tamo-ovamo, predvođeni devojkom koja navodno sutra planira da se popne na podijum u apsolutnoj ž konkurenciji, ta je bila još najglasnija. (btw sutradan je pukla kao tikva i uopšte mi nije bilo žao, mislim, ako čučiš na hodniku do 01:20 jutro pred trku, šta pametno očekuješ od života?) no boli mene dupe za debile, meni je problem što JA nisam mogao od njih da spavam, pa sam se onako mrtav umoran prevrtao po krevetu dok se gospoda nisu smilovala razići po svojim sobama, i tako sam otknjavao do 7 ujutru, i odmah po buđenju uzeo da računam koliko sam kasnije zaspao od uobičajenog. negde oko 4.5 sata, dakle ja sam u kojoj vremenskoj zoni? ja sam NA SAT I PO OD NJU JORKA!!!!!! e baš vam hvala kolege trkači, na tom besplatnom putovanju. svojim blebetanjem do pola noći ste me teleportovali na domak drugog kontinenta, jedino je ta mala razlika što za par sati nije start NYCM, nego apatinskog polumaratona.

to isto "jutro nakon", radio osijek javlja da je u belom manstiru 6 celzija a u komiži 17, konstatujemo da smo u pogrešnom kutu hrvatske. da nismo u hrvatskoj potseća nas grafit koji vidimo sa prozora, na kome piše "grobari apatin, južni front". južni??? oni dakle brane mađarsku od samih sebe, ili nešto slično.

lola zamalo da se ispovraća dok je oprala zube, ide u auto po flašu naše vode od kuće, ajojjjj kako smrdi ova voda, mi ne znamo koliko smo srećni, ne znamo šta imamo. a šta? pa vodu! aaaaaa... da, ne znamo, samo pijemo pivo. (tu se ne misli mi kao nas dvoje nego kao mi valjevci, uopšte, pa otud i opaska o pivu). ali pivo se pravi od valjevske vode, pa to je isto, hehe.

dobili startne brojeve, ja računam moj broj 354 kao 3'54''/km da je to 6 sekundi po km manje puta 21 došao sam do rezultata 1h22'18'', paaaa, nekako mislim da mogu i brže ali ajde, nije mi stalo za svaku sekundu. loli piše 353, zezamo se kako će joj trebati 3h53', a ona u panici kaže - kolka li je rampa? ima li rampa? pa valjda tri sata, kažem ja, a ona će panično - 3 sata po 7 kilometara, pa ja to ne mogu!!??

poslednje pred start vidim nekog tipa košarkaške građe (ajde plejmejker, nije centar) kako izlazi iz žbunja i zagleda đonove na nekim šarenim adidaskama koje potsećaju na salomonke. ovaj gleda jel ugazio u neko govno, kažem ja, a lola će - vidiš da ima patike za off-road, opremio se čovek za svaku eventualnost. pa da, govno je po definiciji vanasfaltna podloga...

trčim od čoveka do čoveka da pronađem traku za glavu, nadao sam se da na asics štandu kupim onu maramu za znoj (zbog naočara) no mrka kapa, čak ni Limun nije ništa doneo za prodaju :-) uzimam neki debeli kačket koji uvek stoji u autu za slučaj kiše, znajući da ću ispod njega da se pušim kao šerpa ispod poklopca, no daj-šta-daš, ovo je samo jedna u nizu knedli koje sam progutao pa jedna manje ili više, nek ide život...

pred start isprobavam patike, jedne druge, čarape jedne druge, vidim na nogama velike otoke na mestima gde su mi bile čarape, debelo su se usekle u kožu. od nečega sam se sav naduo, očito sam žestoko poremetio neki ritam, čak teško savijam i prste na rukama i imam osećaj kao da sam obukao neke tesne rukavice. katastrofa. zaključujem da me brooks-ice ne žuljaju previše, ionako vidim da od trke nema ništa pa bar da napravim eksperiment za neke bolje dane. išlo je fino do negde 8-og km, onda su počeli da mi trnu prsti pa ceo prednji deo stopala, brzina je ionako bila patetična a da nisam ni znao da li od umora ili nespavanja ili ko zna čega već, malo trčim sa skvrčenim prstima da smanjim pritisak na metatarzalni deo, to slabo pomaže, malo menjam tehniku pa trčim samo prednjim delom stopala, pa onda naglašeno na petama, to pomaže još manje, i na kraju se mirim s tim da je jedino bitno doći do cilja kojom god brzinom, a ionako ću već na sledećem treningu trčati brže, to mi izgleda već postaje uobičajeno. na kraju sam popravio season's best za preko 6 minuta no svejedno sam znao da nisam s tom idejom došao na trku nego da pokušam da istrčim malo brže, kako bih rekao, kao na trci brate, a ne na nekom kilavom treningu. nema veze, pred cilj usporavam u poslednjem kilometru iako sam od 17-og počeo blago da pojačavam, sada već ne osećam stopala i plašim se da ne nagazim nakrivo, da se ne sapletem. obično uvek imam rezerve za krvnički finiš a sada oprezno nabadam kao na štiklama i polako pratim borbu neke dvojice ispred za plasman vojnog prvenstva. u ciljnom pravcu dodatno usporavam i šaljem poljubac maloj uni čegar, crtam srce publici i već prelazim u hod, nikako da dođem do ciljne kapije :-)

zanimljivo je da mi trčanje nije bilo nikakav problem za povredu u dupetu, a da sam jedva preživeo dva putovanja po 4.5 sata svo vreme se nameštajući no bezuspešno, bol je u svakom položaju bio veliki. tako sam gotovo otpisao svaku mogućnost putovanja u ZG na polumaraton za 3 tjedna, jer se ovoliko mučenje i gubljenje vremena uopšte ne isplati, naročito što mi niko ne garantuje da ću neku sledeću trku otrčati bez bolova, a tek bi bila katastrofa da i tu nešto pođe nakrivo sa povredom pa da se naputujem kao vasko da gama i pritom odustanem sa neke daleke trke, mislim, užžžassss. sledeća trka je za 7 dana, 10.5 km po brdašcima, a do starta nam treba desetak minuta pony biciklom, šta više možeš poželeti od života?

neka pobedi najbolji...

imaš dobrog i lošeg, ili ajde, nek bude dobrog i manje dobrog, imaš promišljenog i brzopletog, imaš sračunatog i impulsivnog, onog kome prvo radi mozak ili onog kome ispred ide jezik, ma imaš ih svakakvih. mene. mislim primeraka Mene. i sad, takva je situacija da je došao dan odluke. sreda. ta sreda koju dugo čekam. već neko vreme sam na polu-godišnjem, što znači da ne idem na posao skoro uopšte nego umesto toga radim tonu stvari po kući. jutros sam 3.5 sata strugao staru boju sa ograde, još nešto radio po dvorištu i naravno sve bez pauza jer za mene je SVAKI rad = sport, dakle kad krenem da nešto ne uradim ja ne pravim pauze dok se ne srušim od umora ili gladi ili nekog bola u leđima ili gdegod već. trčao sam u ponedeljak, juče išao kroz oblake u planine biciklom, danas je taj dan za poslednje trčanje pred polumaraton u subotu, ALI... plan je bio da i Lola potrči koji put pa da se prijavimo oboje, jer ipak nakon toliko hiljada km na bicikli i na pešačenjima, realno joj je bilo potrebno samo 3-4 bilo kakva trčanja u zadnjih 10 dana da bi mogla bez problema da pretrčkara 21km u Apatinu, naravno da rezultat ne bi bio važan već samo da uživa među najsporijim kolegama maratoncima. no delimično zbog nekih bolova u stomaku, a puno više zbog sopstvene lenjosti, evo došla je i sreda a da njoj nije palo na pamet da potrči, ni metra. a znajući da ja nikada NISAM voleo da izigravam profesionalca koji bi seo u auto i vozio 2 x po 4 sata na neki polumaraton na kojem bih bio samo statista, sad se taj plan odjednom rasplinuo, kao prdež na vetru. a ona ako bi se smilovala da ode danas i protrčkara npr samo 45' i sutra 60', siguran sam da bi nakon odmora u petak mogla ladno da u Apatinu pretrupće 21km za 2h10-2h15, dakle totalni jogging. nekako sam očekivao da će ona to da uradi, pa ako ni znog čega drugog, a onda bar zbog mene. ipak sam ja skoro 20 godina većinu treninga napravio sa njom i prema njoj, pa eto, prosto da ne objašnjavam, računam bio bi neki red da baš ne minira nešto što ne mora. i sad da se vratim na početak, dakle danas će da pobedi neko, a još uvek ne znam ko. za nekih sat vremena ću da sednem na city bike, dan je predivan, sunčanih 20-ak stepeni, parkiraću biciklu na izlasku iz grada, i krenuti na trčanje. davna ideja je bila da radim promene od 100/100m brzog/laganog trčanja, to je po mom mišljenju najbolji način za poboljšanje tehnike trčanja koja mi je dosta "trpela" zadnjih par godina kada sam uglavnom lagano trčkarao. sad koliko jedan trening može da pomogne 3 dana pred trku, to je malo diskutabilno :-) no ako ubacim još par sličnih treninga pred sledeću trku 28.10., e to već možda može da se primeti... no šta je od tog plana ostalo, više nisam siguran. išao bih rado u Apatin ali ne po svaku cenu, i tako, kada ostavim svoj bajk privezan za most kod K.P.Doma, i kada krenem, u sledeća dva minuta će se sve odlučiti. ako mi se dopadne osećaj, ritam, brzina, raspoloženje, postoje brojne varijante ali dve mi se izdvajaju iznad ostalih: 

1) možda odem 1km u tempu kao zagrevanje, pretrčim 500m lagano, i dalje nastavim planiranih 100/100 sa Apatinom u subotnjim mislima

2) možda jednostavno nastavim dalje da trčim, da ubadam neki idealan tempo, najlepše bi bilo da je to negde oko 4'00''-4'10''/km na tom putu koji ide blago uzvodno sledećih 15-ak km, i ako mi tako krene, onda su velike šanse da ću nastaviti do Pričevića i do tačke 10.5km, prebaciti u višu brzinu i blago nizvodno pokušati da skinem što više sekundi od kilometra do kilometra i kao i uvek na toj stazi (koja te prosto na to tera) napravim "negative split" od bar 2 minuta. mislim da mi je lični na tom putu 1h23, jer postoji par primetnih kupsera i dosta kilometara manjih nagiba, dok mi je životni rekord na treningu 1h22 sa kretanjem od kuće i sa manje uspona, mada sa par km po travi i par km po gradu trotoarima i tako to. tako da, sve između 1h24 i 1h25 bi bilo fantastično nakon sezone i po sa drastično smanjenim trčanjem i pretežno na bicikli. što jest jest, u zadnjih mesec dana sam uspeo da pretrčim nekoliko zaista brzih treninga, ali godina je godina, tri su tri, a 1 mesec je ipak samo 1 mesec :-) pomalo se i plašim te trke za 11 dana, jer sam je dva puta pretrčao fantastično, i na stazi (10.5 km) sa puno više uzbrdica nego ravnog prolazio 10-ti km i ulazio u ciljni pravac debelo ispod 36 minuta, pa je sad svaki sledeći put teško trčati istu trku a ne setiti se najboljih rezultata na istoj stazi. čak sam tu jednom isfiniširao našu novopečenu olimpijku-maratonku, u poslednjem kilometru, hehehe... trener joj sa trotoara urla "popni se na prsteeee!!" a ja odlaziiiiim ća', sve petama u dupe, neprocenjivo! :-)

i evo dok sam ovo pisao, usput malo Loli ispričao kakvi su mi planovi, ona se nadigla i odlučila da, umesto ručka, pauzu sa posla iskoristi za trčanje (???). a taman sam se naoštrio da omlatim taj tempo, kad eto ni to me neće, ipak moram na 100m/100m! a sutra će ona da kaže kako su je celu noć hvatali grčevi u listovima (njoj uvek nešto fali) i kako nema šanse da trči i tako će mi propasti taj polumaraton i danas i u subotu. ili možda ipak neće, ajde da vidimo i to čudo... samo da se JA danas ne razbijem na stotkama pa odustanem od polumaratona, onda bi me tek ubila što sam je namolio da malo potrči, bez potrebe :-)

sekunda

... po kilometru!

(SPORTSKI BLOG, NEMA VOODOO FILOZOFIJE NI MOODOO PSIHOLOGIJE)

00'01''/km toliko je ispao "konačni obračun" tj razlika u brzini između dva naizgled ista treninga, a poređenje je ipak između krušaka i jabuka, ili kako englezi kaži između jabuka i (pom)orandži. a zaista nisam krenuo na trčanje sa idejom da napravim baš tako sličan trening kao pre 5 dana, nego sam samo imao u planu neke promene-deonice-štabilo, s tim da na licu mesta odlučim šta ću, već prema osećaju "kako mi ide". nisam hteo da se unapred opteretim kako moram da pretrčim iks kilometara kroz promene 300 brzo 200 sporo, ili 1km / 1km, ili koja god druga kombinacija. i glavno, nisam hteo puno da trčim. seo sam na biciklu i otišao 5km izvan grada, dotegao patike, skinuo duks i kroz njega proturio sajlu i vezao biciklu za mostić, a ostatak duksa sam zgužvao i stisnuo ga u gepek od city-bikea. pritisnuo sam START i krenuo, zainteresovan da vidim koja će to biti brzina, kojom ću ići te brze delove. ako bude nešto sporo, moraću da skratim deonice pa ću verovatno ići 500-400-300-200 sa odmorima koje ću već usput smisliti, pa posle 200-300-400-500 i tako dok se ne zabrojim i izgubim u brojkama. ako mi pak bude išlo puno brzo uz lakši osećaj, onda ću da produžim trening sa minimalnih 10km, negde do 12 ili 14 km, jer sam vrteo u glavi i opciju da idem 2km - 1km - 2km - 1km - pa tada 1km brz - okret - drugi brz, i opet nazad 1 - 2 - 1 - 2 i tako bih napravio 5x2km sa 4 lagana kilometra između, i to sam znao da bi mi bilo debelo ispod sat vremena. no od toga sam vrlo brzo odustao jer nisam hteo da radim trening tempo trčanja, nego nešto još brže. polumaraton je tempo, trka 10 km je tempo, šta mi to treba još i na treningu? i tako polu-neodlučan, nakon prvih 500m blage uzbrdice sam stisnuo prolazak i Polar je rekao 01:49, pih to mi se učinilo nekako sporo. još je duvao i vetar u leđa, sve sam mislio da će to brže ići, ali šta da se radi, nakon svog onog premora... 

(btw juče sam pretruptao 14km za 1h10' i jedva se vratio kući od bolova u listovima, trčao sam izuzetno niskom kadencom - ispod 170 koraka u minutu - što je jedan od najpouzdanijih znakova premora i iscrpljenosti)

računao sam kako sam prošli put na 500-tkama bio puno odmorniji, pa treba uzeti u obzir i to da danas nisam krenuo na trčanje raspoložen, nego više onako sumnjičav, u "pomozi bože" fazonu... odmor je prošao za ne znam tačno koliko no zbirno vreme je bilo tik ispod 4 minuta, pa sam se odjednom oraspoložio - ako mi se bar malo "razvežu" noge, ovo bi opet moglo da ispadne ispod 40 minuta, jedini problem je što ću u povratku imati vetar u grudi pa na tim jedva primetnim nizbrdicama neću imati onaj osećaj "letenja". i tada sam u par sledećih km maksimalno iskoristio vetar, dve sledeće 500-tke su proletele za 01:44 i 01:43 što je 3'26''-3'28''/km, sasvim pristojna brzina za umorne noge i leđa, i za nekoga ko je do juče nekoliko dana jedva stajao a bogami i ležao, i osećao se na granici bolesti. tako su se kilometri nizali kroz te promene koje sam čak štaviše dramatičnije osećao u onim sporijim 500-tkama oporavka. naime oni brzi delovi su mi delovali za nijansu brži nego prošli put (to mi je i bila namera) ali su mi zato oni spori delovali kao da stojim u mestu. na kraju se pokazalo da je upravo tako i bilo, i da sam puno više vremena izgubio u sporim 500-tkama nego što sam dobio u brzim, pa to je valjda logično, mislim, ionako. evo uporedne tabele ta dva Cenera, i pokazatelja kada i zašto Fartlek od "tek promena tempa" postaje "intervalni trening":

BLAGE PROMENE

10x500m jače, total 5km za 18'29''

10x500m slabije, total 5km za 20'47''

sve skupa 10km za 39'16''

JAČE PROMENE

10x500m jako, total 5km za 17'25''

10x500m lagano, total 5km za 22'01''

sve skupa 10km za 39'26''

... dakle 5 bržih km sam danas otrčao za 1'04'' brže,
što sam platio na 5 km oporavka koji su bili 1'14'' sporiji.


sad treba pametno smisliti šta raditi do te trke na 10.5km koja je za 13 dana (a start i cilj su mi na 3.5km od kuće!), da li putovati na polumaraton u Apatin sada u subotu, i sve to uklopiti sa radovima u kući. danas sam menjao deo elektr. instalacija, menjao neke lustere, prekidače, utikače, zakucavao lajsne u pod, treba mi još jedan dan za završetak podova, još jedan dan za struju, još 3 dana za pripremu i farbanje prozora, i još bar 5 dana za sve čega ne mogu ni da se setim no spisak je predugačak i plašim se da ga redovno gledam... da uzeo sam daske da sâm skucam onaj deo ispod metalne sudopere jer isporuka novog traje 25 dana pa sam zaključio da ću ja to sam skarabudžiti puno brže i jeftinije, računam da je to manji zahvat od pseće kućice koja je sa sve crepovima ispala kao za izložbu, jedino joj oluci fale :-)


i tako, teče život...

hvala

... i još jednom hvala, kiši koja ovako nemilosrdno poliva grad. kad sam pravio planove o Novom Sadu, imao sam u vidu prognozu koja je obećavala dva dana slabe kišice (petak + subota) i sunčanu nedelju. kad sam sinoć video prognozu na teveu, bogme sam se rastužio, jer ne volim ni putovanje po kiši, a naročito ne volim dugačko trčanje. sve do sat, sat i po, pa i nekako, ali maraton... jesam pretrčao i par maratona, sećam se one Podgorice kad je bila poplava i par baruština od kraja do kraja puta pa se moralo sprintati kroz sredinu, sećam se Plitvica po kiši kad je bilo na startu 6 stepeni i kad sam trčao maraton u šuškavcu, mislim stvarno... pa jedan Novi Sad, počeo je valjda po kiši a posle je stala pa su samo ostale baruštine, tada sam nakon cilja uzeo suvo odelo i obuću pa se vratio pola kruga da sačekam Lolu i sa njom dotrčao do cilja po drugi put, taj dan sam pretrčao nešto preko 50km. eh da bio je i Sljemenski po kiši jednom, blato i hladnoća, a meni Anđelić rekao da može da se trči u običnim road patikama, ja uzeo neke sa glatkim đonom i tako sam proklizavao po mokroj zemlji da sam narednih 5 dana imao upale gde ih nikad nisam imao. ali da volim, ne, ne volim da trčim po kiši. ono što volim, to je osećaj da sam IPAK izašao napolje, jer voziti biciklu po hladnoj kiši nije nimalo razumno, e onda odem na trčanje, uzmem šuškavac, i još mi bude vrućina :-) onda imam osećaj da sam nekog prevario, da je neko planirao da mi upropasti dan a da sam ja ipak pobedio, eto, trčanje mi je prosto spasilo život u tom mokrom trenutku.

obzirom da su me sinoć takođe boleli listovi, a da me bole i jutros, ono "hvala" s početka se odnosi na kišu koja je na tako dramatičan način prelomila da NEĆU ići u Novi Sad. sav sam bio poput neke nežne filigranske vage na kojoj stoje na dva tasa dva prstena, i onda na jednu stranu tresneš kamen veliki kao pesnica i nema više ni vage ni vaganja ni razmišljanja, nema više ničega. znam da će me sve što me boli boleti duplo više na hladnoći i kiši, ne želim da vozim auto sa žutim biciklističkim naočarima, želim da bude sunčan dan, da upijam tu toplotu kao spužva, da mi zraci sunca miluju kožu i kroz nju zagrevaju sve bolne mišiće i tetive, želim da sam srećan. a ne popišan, pokisao. dva i po sata sa uključenim brisačima, šljisss, šljasss, šljisss, šljasss, gledanje u nebo, eno tamo je svetlije, možda prestane da pada, i 10 kilometara kasnije još jače pljussssss i tako u nedogled, uh koliko puta sam to proživeo, baš mi ne treba još jedan dežavi.

doduše bio bih joj još zahvalniji da me je probudila u 5 ujutru a ne u 3, ali hajde, prosto kao da me izaziva, ostavlja mi dodatnog vremena da sve preispitam još jednom, da razmislim i možda se predomislim. trenutak buđenja je bio gotovo smešan, ustajem, Lola pita jel se vraćam u krevet, ja kažem jok idem da pojedem bananu (juče smo dosta ručali pa nismo večerali) i da nešto malo napišem, a ona će - jedeš? idemo na trku??? haha, ma jok, (smurujem je) ništa bolje mi nisu listovi nego juče, nema šanse...

kad vratim film, to što sam jače trčao dva dana za redom, to nije prelomilo. nego me je verovatno dokrajčila kombinacija toga što sam oba dana trčao u ravnim patikama (u oba treninga sam više od pola vremena trčao na prednjem delu stopala, u sredu promene/ubrzanja a u četvrtak uzbrdice), i to što sam puno radio u dvorištu a to je uključilo sate i sate stajanja i čučanja, tako da sam razvlačio te ahilove tetive kao žvaku, i na kraju se nisu oporavile od treninga :-( a baš šteta, kad se samo setim kako mi je bilo lepo u četvrtak kada sam žurio da se što brže vratim kući i smlatio spust od manastira do Sedlara, onih 3.7km za 13'15'', to je 3'35''/km po krivinama rupčagama i na nekim mestima asfaltu nagnutom pod uglom kao ono vašarsko bure zvano zid smrti. kad sam pre par godina sa kolegom blogerom tuda strčavao 4'/km on me je upitao - pa koliko bi išao ovo da ideš sâm? 3'30''/km? a ja sam rekao - pa ne baš toliko, retko na treningu ovde jurcam nizbrdo, ali 3'45''-3'50'' po kilometru, recimo na prosečnom tempo trčanju. i eto nakon par godina povreda i neredovnog trčanja, u danu nakon onih 10km promena za 39', sada sam smlatio taj uspon i uopšte ceo trening kao što sam nekada najbrže pretrčao taj krug, da ne poveruješ. a stalno računam kako imam par kila viška. ko će tu biti pametan... polumaraton mi je možda malo predugačak da bih ga baš ono svojski zapeo, tako da ako budem i trčao neki jesenas, to neće biti baš neki test, sve se pribojavam. voleo bih da u krajem meseca bude ona naša trka ovde na 10.5km, to sam uvek mogao baš da otrčim svojski, i u par navrata sam na toj trci shvatio u kakvoj sam formi, i kada sam ono baš trenirao a i kada sam imao neke povredice i probleme. tu sam po onim kratkim uspončićima dva puta prošao tačku 10km ispod 36 minuta, a odatle do kraja je ciljni pravac sasvim ravan. 

i za kraj, pogled na kalendar, i udarac po čelu! pa ta naša trka je uvek istog datuma, a ove godine 28.10. pada u nedelju, dakle kada i Apatin? u stvari nije, Apatin je valjda u subotu a ne u nedelju, dakle pada u dan nakon Apatina? skok na fejsbuk, tražim potvrdu, apatin apatin apatin, NE! Apatin je 20-og, vikend ranije! još jedan udarac po čelu, auf brate nikako da pohvatam kad je šta, treba da okačim kalendar negde u sobi i da obeležim datume, kao i onih godina kada smo išli sa trke na trku... pa sada tek nema smisla ići na maraton, ja to uopšte nisam znao. bolje je tamo negde ponedeljak-sreda ubaciti još par treninga, koji bi me još malo približili polumaratonu, nego da se nedajbože smlatim na maratonu i da više ne potrčim do kraja meseca. auf zabole me glava od svega. 

kad će već jednom svanuti, 

pa da tašta iseče rođendansku tortu???

kiša...

"puž je divan, ispolivan,

a i glista fino blista"

skrivanje

a napolju kiša i dalje sipi, ništa novo pod neonom... 

razmišljam intenzivno o Sutra. za razliku od Koceljeve kada sam u 6 ujutru bio siguran da NEĆU ići na taj polumaraton, u 7 ujutru sam doručkovao i seo da pišem blog, a već pola sata kasnije mi je dunulo da idem na trku, dakle za razliku od toga, Sutra je skroz druga priča... sutra je NS maraton, bar mi se tako čini, a prema listi prijavljenih mogao bih i da ga pobedim, samo sa sam dovoljno trenirao :-) zaista, naglasak je na poslednjoj opaski/opasci/however, jer sam zaista svestan svojeg (ne)stanja i svoje (ne)forme i ne pada mi na pamet da se upuštam u izazove, dvoboje, i slična sranya... jutros sam jedva silazio niz stepenice od bolova u listovima, zbog ona dva trčanja u zadnja dva dana. plan je bio da to napravim u utorak+četvrtak, ali zbog manija i opsesija moje lepše polovine, morao sam to da natrpam ovako u nevreme, tj kad mu vreme nije...

dakle ako se probudim(o) na vreme, ako se osetim ushićeno, ustreptalo, možda i povičem u sred mračnog jutra IDEMO???, a možda se samo okrenem na drugu stranu jastuka i nastavim sa kunjanjem. nakon tog drugog buđenja u 7AM je sve odjednom prekasno, rekoh nije isto kao i Koceljeva, jer umesto pola sata do NS-a treba 2.5 sata putovanja, pa je svaki iznenadni plan i odluka JAKO ograničena satnicom :-(

šta da radim? da ipak večeras spakujem torbu kao ludak, kao neko ko pakuje stvari za sutra zbog samo 10% verovatnoće da putuje? šta da radim? nemam pojma. ne znam ni da li uopšte mogu da pretrčim maraton. mislim 3 sata, više manje, nije to predugačko, ali 3 sata lagodnog trčanja, naspram 3h10' mučenja, to je i prevelika razlika. treba li mi to iskustvo? želim li da vidim kako izgleda maraton prosečnog rekreativca, koji često trči 10-15-20 kilometara, ali nikada više od toga, i kome padne na pamet glupa ideja da pokuša maraton? moram li da znam kakve sve muke i očaji prolaze kroz njihove jadne organizme? želim li to da saznam, uopšte??? nemam pojma, drugovi moji, nemam blagog pojma...

danas sam farbao neki zid, neku podzidu, sa par kilograma blata na patikama sam tumarao napred nazad nekoliko sati, saginjao se nebrojeno puta, stenjao od bolova, a evo oko 18h sedim premoren pored laptopa, mog poslednjeg prijatelja koj ime još nijednom nije izdao, i pravim neke nemoguće planove. da li će me sutra boleti listovi, koji su me danas "ubijali"? da li ću moći da potrčim, uopšte? a tek maraton, mislim, ajoj, ajme, jao, kuku!??

snjegovi i šaš

Sve će to, o, mila moja,
prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš.

Reče poodavno jedan pesnik, nešto otprilike ovako:

ručajte na travi, jer uskoro, trava će ručati na vama ;-)

A fakat je VELIKA razlika, kad živiš život bez tog shvatanja,

kao životinjica, kućni ljubimac, koji nema pojma o smrti,

kome je život ushićenje kad god te ugleda, 

bez ikakve trunčice sumnje da se to ikad može završiti...

I dvije će pokisle ptice
sa tvog oka prhnuti na jug.

Zaplakati, ili ne, šta je tu tako impresionistički važno???

Može li Čovek pogledati oko sebe, osvrnuti se na Sv(ij)et,

sagledati sav novokomponovani i novopečeni UŽAS,
a da ne zaplače, onako iskreno?

Nijedna suza, nimalo volje,
nijedna slutnja, ni glas.
A moglo je bolje...

E sad ovo je predugačka tema, 

u kojoj bih morao da napadnem nešto,

što se po definicji ne sme napadati...

'oćete da vam kažem?

Paaaa, ja mislim da je najveće sranje u istoriji čovečanstva

napravio onaj debil koji je napisao ono neko Jevanđelje,

tj nije ga napisao nego ga je natrtljao, 

gde je fino u par reči "objasnio" (ma kako da ne?)

svu mudrost i nauku, 

za koju je naučnicima trebalo sledećih 2000 godina!!!

Reći ćeš: "Malo je tužno,
A On (Krist) je bio kopile i jad".

Taj je dakle rekao kako je čitav Svet i Život toliko jednostavan,

da je jedan jedini čovečuljak (u Breginom citatu "kopile") 

mogao da ga istrese iz rukava,

kao neki pokeraš iz lokalnog bircuza, 

tek u jednoj večeri, seansi tablića, nakon par čaša vina?!

I staćemo goli i sami
pred ovo ledeno nebo i mrak.

I taj je navodno rekao da je on lično odvojio svetlo od tame, 

dan od noći, da je izmislio, onako usput, 

(kao da rešava ukrštenicu) biljke i životinje,

i da je - e ovo je najveća greška -
dao ČOVEKU da vlada nad svim time! Ajooojjjj!!!!!!

Miriše pelin, pusto polje,
ocvale ruže i med.

A Čovek je sve sjebao, poklao, porezao, 

posekao, prebio, uništio... :-(((

A moglo je bolje...

Moglo je, ali nije moglo :-(

Mogao je čovek, kao najsavršenije biće, da vlada Planetom,

da vlada dostojanstveno a ne ubilački i krvnički,

da bude nekakav Mini-Bog, ali ne! 

Čovek je odlučio da postane Mini-Đavo, 

onaj koji će Planetu i Svet dokrajčiti.

Gdje? Pokaži mi! 

Gdje? Kad tužne sudba ne voli....

Ako si bio grešan, a zakleo bih se Bogom da jesi,
i ako te još uvjek nije pogodio komadić letećeg olova,

najbolje ti je da sklopiš oči,
pogneš glavu, i da čekaš na rikošet :-(

I čime od svijeta da se braniš?
Kao ruža, sa dva smiješna trna, ili snom?

SNOM!

Uzalud, uzalud, sve je protiv nas...

Fak ju Brega, nikad ne reci nikad!
Nikada (jbg, rekoh ga!?) se ne predaj, teraj dalje!
Sad sam već u cajtnotu, nemam vremena da tupim o treningu,

60km biciklom gore ili dole, kome to menja život?
NIKOME!

Dakle, nije blog predviđen da menja Svet.

Nego tek da ga malo zabavi...
Tek da mu skrene pažnju sa sopstvene propasti...

Kao i sve ostalo - religija, ljubav, EPP...

nećete verovati, ali...

 ...danas sam napravio još "luđi" trening od jučerašnjeg!!!

celo jutro čekao majstore, koji su čekali da stane kiša!

pa se javili limari i bravari da će doći, 

a ja već bio u gaćama i dresu za trčanje.

i šta ću, odoh ja, sačekaće me, silom prilika.
doslovno s-m-l-a-t-i-(J)-o 15km, preko nekih brutalnih uspona.

došao kući, presvukao se (onako smrdljiv),

pa 5 sati sa brusilicom, varenje, savijanje gvožđa

(zovite me ajron men, onako neobavezno)

i kad je sve bilo gotovo, bile su i moje noge.

ono, listovi ukočeni, bolni, sve u transu i gipsu, zamalo.

votevr, čekam sutra i novo jutro, da procenim stanje,

da izbacim dijagnozu... 

ujutru dolaze moleri da okreče kuću spolja,

u subotu me čeka sečenje itisona i zakucavanje lajsni,

pa ko preživi možda će se nadati nečem(u) u nedelju

gde se dvoje vole, suvišan je TREĆI!

... sad mi niko neće verovati kako ja NISAM neki vrlo-vrlo-vrlo sračunat tip, koji je odlučio da piše blog SVAKOG TREĆEG dana. ali jednostavno, radi se o tome, da mi nekako svakog trećeg dana zasvetli ta lampica, da mi dođe na pamet (majnd) ta ideja "ček, ček, kad sam ono zadnji put pisao blog???". to je jednostavno neki tajmer, koji mi je prethodnih godina uveliko svetlio svakog dana, a sada se nekako zatamni, pritaji, za tih par dana nakon svakog bloga, i lampica se upali tek nakon 3 dana. baš je to ono, bljak, mislim, po mojim kriterijumima. obećao sam (na FB-u) kako ću pisati o današnjem treningu, koji je bum-tras-pljas-blać-srać navodno zaslužio poseban tekst, stranicu u istoriji, stranicu dnevnika (TM* Parni Valjak). btw odavno nisam čuo tu stvar, prosto mi odjednom nedostaje... 

dakle sve se prelomilo nekog dana, a ja ne znam tačno kojeg. pomagao sam majstorima da što pre završe tu kuću pored naše, koju sam kupio da bi se tu doselila moja keva, i to je od malog pomaganja preraslo u veće, još veće, u rad, težak rad, i na kraju sam po nekoliko sati dnevno kopao, tovario, riljao, grabuljao, lupao malter, nema šta nisam radio, desetak zanata sam završio u zadnjih mesec dana. ali, dodato na prethodne treninge, nisam to umeo da uklopim u nekakav Plan koji nikada nisam ni imao :-( pa sam tako jedan dan hramljao sa ukočenim leđima, drugi dan pešačio na mrtvim nogama, treći dan trčao na još mrtvijim nogama, sledeći dan vozio na sahranjenim nogama, i usput svakog dana radio teške fizičke poslove po nekoliko sati. e sad, da li sam se "samo" premorio, ili mi je oslabio imunitet pa me je dokrajčio neki virus, nemam pojma, tek zadnjih nekoliko dana sam se osećao ono klasično gripozno, sa peckanjem i neverovatnim bolovima u mišićima, oduzetost, spavanje po 10 sati noću, buđenje do podne a i tada su mi sve stvari ispadale iz ruku, totalna malaksalost i iscrpljenost. prekjuče sam opet ceo dan radio, pa sam pošao na trčanje, pa sam se vratio jer mi je Lola rekla kako ima još posla i u zadnji čas sam odustao i presvukao se, i nakon toga nisam izdržao da opet "ništa ne uradim" pa sam otišao na pešačenje, na koje sam krenuo u pola 6 popodne, a vratio se kući u 9 uveče! treba imati u vidu da je mrak već od pola 7, dakle 2.5 sata sam bauljao po mraku preko 15-ak kilometara brdskih makadama iznad grada, vrrrrrlo psihodeličan osećaj :-) mislim, zvezde iznad, svetla grada ispod, previše tema za stihove...

juče sam se probudio opet polumrtav, prepodne na poslu jedva preživeo, popodne pošli na vožnju ka brdima, Lola se požalila da joj slabo koči bicikla, vratili se kući, zamenio joj paknove, promenio sajlu od zadnje kočnice koja se držala na samo 2-3 licne od 15-ak, opet pošli na vožnju, slabo joj šalta zadnji menjač, opet se vratili, podešavao menjač pola sata i shvatio da je lanac prerastegnut, zamenio lanac, novi nije dobro radio na toj kaseti (9 brzina) jer to nije klasična i nova kaseta nego kaseta za 8 brzina kojoj su stanjeni oni prstenovi koji razdvajaju zupčanike, pa sam onda u očajničkom pokušaju da osposobim taj MTB za vožnju skinuo lanac sa svoje trkačke bicikle, stavio na njen MTB, i opet smo pošli od kuće ka planinama i opet je nešto počelo da preskače i udario sam se šakom po čelu - kad je nov lanac a stari zupčanici, onda uvek "preskače" jer novi lanac "trpi" samo nove zupčanike a preko starih obilazi kao da ih nema, jer su istrošeni i razmak od zuba do zuba je kao rupa na putu a ne kao gladak asfalt. i opet smo se vratili do kuće, samo par semafora doduše, pa sam joj stavio i nove zupčanike (kasetu 9sp) i NAPOKON je sve štekalo kako treba, s tim da smo umesto u 12h pošli na vožnju u 16h, a moja leđa su bila dokrajčena od toliko vremena čučanja i naginjanja nad biciklom, od čišćenja svakog pojedinačnog delića, podmazivanja, odvrtanja, zavrtanja... sreća da imam sav mogući alat inače se ne bih nikako iskobeljao iz slične situacije. i tako smo odvezli 2.5 sata do vrha najbliže planine i natrag, vratili se pred sâm mrak i posmrzavali se načisto jer je dnevna temperatura sišla sa maksimalnih 19 na jedva 15-ak a spust je sav bio u debelom hladu što pri 60km/h nije baš prijatno po golim rukama i nogama.

i jutros, onaj osećaj kad se nakon nekoliko dana bolesti probudiš zdrav. e, upravo taj osećaj. nema veze što nisi ni za šta, ali barem više nisi mrtav i neupotrebljiv. šta ćeš ti jutros? - reče Lola nakon doručka. ja bih malo da trčnem - rekoh nekim neodlučnim glasom, kao kada nisi siguran da li si dobio proliv ili ipak nisi. matematičke detalje sam već poodavno stavio na FB, kao i kratke komentare, pa da se ne ponavljam ovde... tek, bilo je to "ide i ne ide", "mogu i ne mogu" i sve u tom fazonu. 3km zagrevanja tj dolaska do tačke starta Planiranog Treninga, zatim 10km za 39'23'' s tim da sam (bez ikakvog zastajanja, sve u nizu) to išao kao 500m brže pa 500m manje brzo i tako 10 puta po kilometar tih promena brže-sporije, i na kraju sam dotrčao ista ona početna 3km do kuće.
s jedne strane, mogao bih da budem zadovoljan, jer ipak ne može svako nadomak 50-te godine da pretrči 10km ispod 40 minuta, pa još iscrpljen, pa još kroz ovakve promene, i nakon bici vožnje ka planinama veče ranije, dakle sve to bi trebalo da me ostavi zadovoljnim.

s druge strane, nakon skoro mesec dana poremećenih satnica i navika, osećam se i previše izmučeno, svaki drugi dan sam imao trostruki apetit, svaki dan sam sa tim istim majstorima pojeo previše roštilja ili popio pivo viška, i ako svaki osećaj može da prevari, vaga ne laže, a vaga kaže da se vrtim oko 69-70kg (??????) što je u odnosu na mojih decenijama uobičajenih 66kg, pa, malo previše :-)
osetio sam to i na trčanju danas, gravitacija me je bezdušno vukla k sebi, koraci su mi se činili prekratki i preniski, sve je delovalo dodatno napornije nego kao tek još jedno više "umorno trčanje" :-(

i sad, ima li smisla planirati neku trku, neke treninge, neke dijete, šta uopšte da radi čovek kome je neka viša sila (premor, bolest?) nalepila 5% težine, kako prihvatiti tu situaciju da ako odeš na bilo kakvu trku, da ćeš je startovati sa tih 5% hendikepa, + 5% na netreniranost, bolove, povrede, prosto ne vidim u svemu tome ikakvog smisla.
ili je bolje nastaviti svoj život takav kakav jeste, uživati u svakom "dostignuću" na treningu, i u filozofiji "j*be mi se za trke i ostale gluposti, živim svoj život bez potrebe da se upoređujem sa drugima, jer njihov život sigurno nije tako iscrpljujući, čim letuckaju sa trke na trku"?

blogetrotter

kao što već znamo (ili ćemo tek sada saznati), Trot je vrsta koraka, konkretno kas. često koristim taj izraz u mejlovima sa prijateljima, upsss, poznanicima, sa kojima se dopisujem na engleskom. kad napišem trotting, mislim baš tako na kas, kasanje, na neko trčanje koje nije ni trčkaranje ni zahtevan tempo. možda blizu onoga što ja zovem "Tempić", ili tu negde u rasponu od Tempića (sa gornje strane) pa do brzine kojom trčim Dužinu (sa donje strane opsega). a blogetrotter bi bila igra reči, gde umesto globe (zemaljska kugla) sugerišem kako ću malo tako kasati po blogu, pisati nešto neobavezno. to je bar bila početna ideja, a ko zna dokle ću stići... od važnih stvari imam dve. tojest, obe su važne meni a totalno nevažne drugima, pa tako ne znam smisao ovog bloga, ali hajde... prva stvar je preveliki zamor, gotovo iscrpljenost. u kombinaciji sa nešto smanjenim treninzima dodao sam previše rada oko kuće i od svog tog kopanja i zapinjanja sam izgubio snagu za sve ostalo, pa je tako i jučerašnje trčanje bilo podosta agonično. imaš gonično i agonično, ovo je bila suprotnost od psa goniča koji samo negde juri, ja sam bio sušta suprotnost, vukao sam se kao mrcina. uz taj premor je došao i višak kilograma jer sam izgleda previše jeo, pa se tu dodala i neka tromost i usporenost, jako loš osećaj, na granici bolesti. plus nervoza oko svoh tih majstora, petljanje sa njima, šta god urade bar 10% pogreše i to donosi neki dodatni stres, pozamašan. dodatAN! upravo sam se dopisivao sa nekim društvom iz Hr pa sam se neprimetno prešaltao na rvacko-srpski :-) druga stvar je bol u dupetu koji se pojavio otkako sam počeo manje da vozim, a manje vozim jer su jutra hladna i svitanje se pomerilo, to je bilo pod 1, a pod 2 majstori dolaze svakog jutra u 7 i treba biti malo sa njima da ne bi započeli nešto preko reda i protiv dogovora, jer se događalo da mi nešto pobrkaju redosled radova pa da mi ostave više posla nego što su mi pomogli. i onda s njima, trt-mrt, npr u petak sam pošao na trčanje i video da su na sred kopanja kanala gde će biti nova ograda sve prekinuli i počeli da stavljaju crep na letnjikovac, ali pošto je to stari crep u kojem ima sasvim dovoljno lepih i novih komada, trebalo je te nove komade probrati, a oni su brže-bolje naređali sve po redu kako su dohvatali, pa sam onda ja ostao da bar za drugu polovinu krova to proberem i dok se sve završilo sa još par radova bila su prošla već 3 sata od planiranog trčanja, već sam bio i umoran i opet gladan i nervozan i nije imalo ni š od šanse da odem na trčanje, a za biciklu nisam imao vremena jer sam već za sat i nešto morao da se vratim, dok ne zaseru nešto sledeće. onda se isto ponovilo u subotu, i kada sam napokon oko podne otišao na trčanje, bio sam već sav polomljen od dan i po rada, pa mi se taj tinjajući bol povećao duplo, da bi danas bio još veći, jer se uvek pogorša od tih polusporih truptanja, na umornim nogama. jedino mu prija bicikla i kratka brza trčanja, e onda me ne boli ništa. dakle naredne nedelje tipujem da je ovaj jedini privatni fizioterapeut u gradu konačno došao iz banje nazad u grad, pa bih trebao da odem na pregled, jer mi ne pada na pamet da se mučim još celu jednu zimu kao onu prethodnu. tojest za zimu ću lako, tu mi i ne smeta invalidnost, nabijem slušalice u uši i odem 4 sata na pešačenje kroz sneg do kolena i briga me za sve, ali jesen ume da se otegne, dani budu kratki i hladni za biciklu, pa trčanje često bude jedina mogućnost da se u toku dana "nešto uradi". nisam tip koji može baš ceo dan da sedi kod kuće i da piše pripovetke, pa čak i da mi neko garantuje da ću za roman da dobijem Nobelovu Nagradu, ja ga ne bih pisao. neću da sedim i licam toliko dugačko, pa to ti je. čak i predugačko razmišljanje zna da premori, pretvori se u mučenje, baš kao i svakodnevno trčanje duže od par sati. usporiš ukilaviš i još ako nešto počne da te boli na način na koji osetiš najavu povrede, počinješ da se pitaš koji je smisao svega toga i da li si možda uživanje pretvorio u samomučenje. ja sam odavno zamišljao da ako već mogu da sedim na bicikli 10 sati i da pređem preko 4000m uspona i prevezem preko 250km, da mi ne bi bio nikakav problem da trčim 100km pa ma koliko to bilo teško. i još Passatore, čuvena trka između Firence i Faence, preko dugačkog brda odmah nakon starta, uf to mi je bio pojam, nekako sam zamišljao da bih radije to otrčao nego bilo koji razvikani maraton po tim nekakvim Njujorcima Berlinima i ostalim varošicama. mislim da stojim sat i po u neko ledeno jutro u senci visokih zgrada Njujorka i da čekam na start ogrnut onom velikom crnom kesom za đubre, pa stvarno, treba da izgubim pamet da bih se našao na tom mestu u tom trenutku. neka hvala. i još za to treba da platim, i još za to treba da platim PUNO! nisam nikada razumeo ljude koji su morali da odu na maraton Taj i Taj, da bi im bilo lepo. mi već godinama ne idemo ni na godišnji. nama je svaki dan godišnji, mislim pre ili posle posla. da li ću ujutru na biciklu ili na treking sa kučićima, da li ću popodne na trčanje, na još jednu vožnju, za vikend nešto dugačko i daleko, i šta tu nedostaje? uopšte mi ne treba sad tu neka egzotična demokratska republika, pa kao da mi se njišu palme nad glavom. mislim, kuda da vozim biciklu, po pesku? na čemu da pišem blog, prstom po pesku? kao imam pogled na banane, pa imam i u svojoj kuhinji pogled na banane. kao na Plitvicama imam rezultate toliko i toliko i toliko, pa ja znam i na trčanju do Kamenice (ove moje lokalne) i nazad, sa jedinom česmom na 17-om (i 25-om, u povratku), znam vremena svih mojih maratona na treningu, koja su bila. tj prvi put je bilo 40km, onda dosta puta 42km, i jednom 43km, na ulasku u grad sam bio toliko dehidrirao da sam dodao kilometar uspona na vrh gradskog parka jer gore kod Vodovoda imam česmu :-) odatle mi 4.5km do kuće nije bilo teško, bez obzira što sam upravo ubacio u trening neplanirani uspon i to potežak, i produžio total trčanja za 5 minuta. i kad god krenem na maraton u tom pravcu, ja sam uzbuđen kao da trčim u Njujorku ili Bostonu, a svaki put kad krenem na krug Rajković-Dračić, koji ima okruglo 36km i u njima 100m više uspona nego Plitvički maraton, e ja sam uzbuđen isto kao pred Plitvice. znam svako brdo, svaki uspon i spust, a ovde mi je još i duplo interesantnije jer svaki put moram da odaberem u kom ću smeru trčati taj ogroman trougao, pa to dodaje dodatnu draž. pa prolasci, poređenje sa starim treninzima, pa opali po blogu, na trčanju od nepuna 3 sata se uvek izdogađa milion zanimljivosti, ponekad dostignem stanje euforije iliti ushićenosti :-) eto zato moram da odem do fizijatra, jer sve nešto mislim da će nešto od toga početi da mi nedostaje. jeste bilo čudno i novo to iskustvo od prošle zime, ta duga pešačenja sa vokmenom, bio sam kao u nekom drugom svetu, kao da sam popio nešto što mi pomeri osećaj za realnost, bio sam potopljen u tu muziku kao kad zaroniš u vodu, svestan si toga i nipošto se ne osećaš ISTO kao kada hodaš po suvom. no u redu, to mogu uvek, čak i ako mi ne bude bilo JEDINI izbor. lepo je po bljuzgi ostati kući, vrteti trenažer, pa sutra na trčanje, pa prekosutra na pešačenje, pa tako u krug. tužno je biti bolestan, imati neku manu zbog koje ne možeš da živiš život onako kako bi voleo. bez obzira što se sa skoro svakom situacijom čovek može pomiriti, ja sam u toku zadnjih godinu i po zaista rastegao kao lastiš tu sposobnost da prihvatim sve i svašta, da se zadovoljim preostalim komadima sa stola praveći se da ne primećujem tortu i pečenje :-) mislim, pogrešan primer za one koji čitaju sportski blog, ponelo me pa sam napisao tu rečenicu kao da pišem pomenuti nesuđeni roman, a roman moraš da napišeš tako da je svima jasan, a koja je asocijacija pučanstvu jasnija i slikovitija od prepunog stola pečenja i torti? eto.

onaj osećaj

... kada se probudiš u 4 ujutru, jer se prethodnog dana nisi dovoljno "potrošio"... a baš ga mrzim, mislim, taj osećaj, a ne prethodni dan. ceo dan sam bio u dvorištu sa majstorima a i tako su mi napravili par stvari da mi se ne sviđa, šta li bi tek bilo da sam ih ostavio same dok sve rade, ko će znati. ono sve što sam tupio o trci mogu naravno da okačim mačku o rep, a to mi zvuči puno smešnije otkako imamo psa sa imenom Mačak, kao iz neke stare dobre pesme Drage Mlinareca. niti sam se raspitao kakva je to trka, da li je uopšte po asfaltu, precizno izmerena, kada je i gde tačno, ma ništa nisam ni stigao, eto kad juče nisam stigao da ukombinujem ikakav trening, to sve govori. užinao sam dakle, juče, i spremio se za trčanje, jer je trčanje puno kraće od bicikle i za sat vremena već mogu da sebi stvorim onaj osećaj da se "danas nešto dogodilo", a kraće traje i priprema/odlazak/dolazak. izađem nakratko da pogledam šta majstori rade i da im kažem da se brzo vraćam, ugledam nešto što mi nije po volji, počnem da popravljam i tako tu zaginem sledećih 6 sati! jesu mi jutros šake neznatno umorne, možda osećam i u leđima nešto, ali noge - ništa. naravno. i taj odvratan osećaj da "nisam ništa radio", u smislu treninga, aerobnog trošenja, višeg pulsa. meni je to bljak, sve što liči na teretanu, jer ostavlja i onaj dodatni dojam kako sam ceo dan bio "u mestu", a bicikla i trčanje donesu tu svežinu, daljinu, pa makar odmakao samo 5-6km od kuće na najkraćem trčanju, opet mi prevlada taj utisak da sam negde bio, a ne ceo dan kod kuće ili u dvorištu. fuj. danas mi sve nekako smrdi da bi mogao da se ponovi sličan scenario, a zbog posla moramo da sve dugotrajne planove ostavimo za nedelju, tako da mi se samonameće plan da danas odem na to trčanje, propušteno od juče a prebačeno od nedeljne nesuđene trke, a da u nedelju odemoo biciklama negde malo duže. no pre takvih planova treba konsultovati vremensku prognozu, što nisam uradio nego sam počeo da pišem blog. jer ovo i nije moj plan rada, da bih morao da ga tako pravim po redu, ovo je samo ritam mog razmišljanja iliti kao što reče neko na naslovnici wordpress-a "za mene je pisanje ustvari samo razmišljanje kroz prste". baš tako, a prsti nekad pohitaju ispred glave pa otkucaju nešto pre nego što sam siguran da će se to i dogoditi. kao da mi prstima nekad upravlja ona emotivna polovina misli, a ponekad ona intelektualna, pa jedan čas pišem tako unapred, maštam, pravim "račune bez krčmara", a nekada sednem pa svedem utiske i pokušam da budem analitičniji i kao pametniji. evo upravo vidim da je danas najavljeno sunčano, sutra oblačno sa par kapi kišice (radovaće se svi koji imaju neku atletsku trku), a posle toga nekoliko dana sunca, kraj ovog pristojno toplog dela jeseni. jbg od 15-og ionako počinje grejna sezona, a da dolazi zima znam i po taštinom rođendanu koji je 14-og, jer po njemu nekako oduvek pamtim da treba uneti biljke sa terase u sobu, to je dan kada se može dogoditi prvi jutarnji mraz. verovatno je jednom davno bilo -1° baš na njen rođendan, pa smo po tome to tako zapamtili... i tako, u rano jutro štekaju download-i kao munje, dakle uštedim ovako i na struji. poskidam par albuma, pustim to za vreme doručka, odmah obrišem ako mi se ne sviđa, a uveče ipak pustim nešto polupoznato, da ne odem zbunjen na spavanje. već mi je porasla malo kosa, jutros se probudih nekako čudno raščupan i sa nekim gnezdašcetom iznad uveta. a do šišanja, koje je tradicionalno oko mog rođendana tj beogradskog maratona, e dotle ima još preko 6 meseci!

RETARD !!!

sad ko će tu biti pametan... nakon što sam u nedelju pretrčao na TRCI dužinu polumaratona za nepunih sat i po, danas sam na TRENINGU pretrčao apsolutno istu dužinu za 1h26' :-))))))))))))) ajmeeeeeeee :-P dakle juče smo vozili okruglih 6 sati, na teškim MTB-ajkovima, i još nas je pred kraj uhvatio pljusak :-( jutros nismo imali ni sekund vremena, kakva crna vožnja, već kad je svanulo u 6h30 smo bili u dvorištu i u toj novoj kući, u pokušaju da što više uradimo dok majstori ne dođu. skidanje stare boje sa prozora, skidanje lajsni uz zid, da bi mogli majstori (novi) da okreče zid (umem i ja ali nemam vremena) pa sam još menjao jednu dasku u podu koja je bila natrula, i tako skoro do podne. Lola već na poslu, meni ostalo par sati lufta za ručak, ma kakav ručak, odoh na trčanje. skuvao jaaaaaku crnu kafu, pojeo parče torte (ostalo od juče) i seo na stari city-bike. odvezao se 4km od kuće do izlaska iz grada (prednost malog grada, hehe) i tu vezao bic za neki saobraćajni znak, i krenuo na trčanje.

ideja je bila, pa, poprilično neskromna! mislio sam da otrčim 21 km i to tako da krenem prvi kilometar brže, drugi sporije, i tako do kraja, da menjam brzinu za malu nijansu, kao kad na polumaratonu poželiš nekog da "otkačiš" pa napraviš promenu. valjda sam bio inspirisan nedeljnom trkom, kada sam sa Marianom napravio isto :-) a PLAN BE je bio da skratim PLAN A, ako mi ta zamisao bude delovala preteška, pa da napravim, otkud znam, 18, 15, 14, 11 (nedajBože!) kilometara takvih promena, mada sam potajno gajio nadu da ću izdržati do kraja... 

i sad, da nikog ne gnjavim sekundama, nekako je to krenulo prema vetru i blago uzvodno, preko nekoliko kupsera, sa "bržim" kilometrima oko 4' i sporijim kilometrima između 4'14'' i 4'35'', a u povratku sam osetio to "nizvodno" i vetar u leđa pa su brži kilometri išli oko 3'55'' (više-manje) a sporiji su išli oko 4'05'' do 4'10''. pred kraj me je stigao neki čiča sa brkovima kao Kraljević Marko, na nekom MTB-u, pa smo malo opleli priču... kaže Čiča - pa kako brzo idu ovi profesionalci, ako ti ideš ovako brzo??? a ja u tom času počeo da mrčim predzadnji od "bržih" kilometara, i da trošim ono malo viška energije što mi je ostalo. sve ja njemu lepo objasnim, i kako ja to mogu da pričam dok trčim tako brzo (taj km za 3'46''), i kako sam na zadnjoj trci trčao sa prijateljicom ćaskao kao u kafiću a ne na trci (poslednji od sporih km za 4'01'') i na kraju nismo puno ni pričali jer je Čiča zaostao a ja sam svoj poslednji km polumaratona pretrčao za 3'33'' :-)

plan je bio 1h27'' jer sam video da sam prvih 7km pretrčao za 29', u drugih 7km sam imao par oštrih kupsera ali su kilometri bili tako raspoređeni da sam imao 4 "spora" i 3 "brza", dakle manje žestoka kombinacija, i to je prošlo u preko 29' i to dosta, ali sam zato zadnjih 7km pretrčao za tek par sekundi preko 28' i tu je došlo do tog dobitničkog preokreta u odnosu na Plan i na Štopericu. brate, nisam osetio napor, blebetao sam sa tim čovekom koji je vozio desnom stranom dok sam ja trčao levom, i prosto nisam ni primetio da sam za toliko podigao tempo!

e sad, ako ima neko pametan, neka mi kaže koliko ovaj trening vredi na Trci, koliko Polumaraton ja imam u nogama, ako sam ovo otrčao nakon dana sa 6h na bicikli, nakon jutra sa 4 sata sa sekirom i špah(t)lom u ruci, i dobro, nakon jedne kafe :-) kako bilo, popravio sam SB (Season's Best) sa 1h28 na 1h26, i to totalno neplanirano i neočekivano. valjda sam previše radio sa ovim majstorima, pa sam zbog toga manje vozio/trčao, pa sam se zbog toga više odmorio od bicikle/trčanja, pa su mi zbog toga prosto nekako "legli" svi oni treninzi od zadnjih mesec dana, i tako sam se na neki način "odmorio", iliti taper-ovao, ili već šta, ko će ga znati? (samo neki šofer ljut, što me prstom prati - to je već poznati refren sa ovog bloga)

sad me naravno ništa ne pitajte, nemam pojma ni koliko ću trenirati, voziti, trčati, sutra treba kupovati podove i ukrajati prema zidovima, zakucavati lajsne uz zid, sačekati limara da popravi krov na šupi i da postavi nekakve "vetar-lajsne" na letnjikovcu, pa ako bude u Radnji posla onda i to, i tako u krug, ko zna šta će se desiti do sledećeg vikenda... možda se sticajem okolnosti dodatno odmorim i odem na tu trku od 10km, pa još pogodim neki Bingo ispod 37 minuta, a možda opet odem na tu trku pa je pretrčim za 40' sa nekim patetičnim luzerima i zaletačima, ma ko to može znati??? (samo neki šofer ljut, bla-bla-bla, hehehehe)... :-P

bumo vidli, mada, znajući kako stvari funkcionišu, što više nešto najavljujem - manje su šanse da se to uopšte može dogoditi :-/

dakle bolje je da ćutim i planiram nešto drugo, jer samo tako mogu da odem na tu trku :-)

polumaraton

u ponedeljak nakon trke sam imao toliko posla oko kuće da nisam stigao da mrdnem što se tiče bilo kakve rekreacije tipa trčanje ili bicikla. tojest, za neko kratko trčanje sam još i imao vremena, ali sam osećao onaj bol u dupetu pa sam shvatio da bi trčanje bila jaaaaako pogrešna ideja :-( negde popodne sam se obukao za vožnju, rekoh idem 2 sata malo da vrtim da mi se smanji ova nadutost u nogama, no bilo je nekako previše sparno, kako sam obukao dres sav sam se ulepio kao da sam se premazao tutkalom, brže-bolje sam skinuo sa sebe opremu i obukao se u stvari za rad, i otišao da vidim šta još ima od posla napolju i na kući. 

utorak (juče) je bila godišnjica braka pa smo uzeli day-off sa posla, i otišli na slavljeničku vožnju biciklama od 6 sati!!! kako je to lepo kada ne moraš ženu da vodiš u restoran na večeru, nego je odvedeš na poludnevni izlet biciklama, nakon kojeg jednostavno naručiš kilo i po roštilja iz mesare i gotova priča :-)

pre par dana sam tražeći rezultate trkâ slučajno nabasao na najavu nekakve trčice od 10km sledećeg vikenda, pa obzirom da sam i to trčao na treningu par puta, jednom 39' i poslednji put 38', rekoh sebi da je to možda dobra ideja. no na osnovu ovog polumaratona kojeg sam trčao mrt-mrt-mrtav umoran i sa idejom da ga samo pretrupćem pa kako god sporo to bilo, mislim da bi bila ipak LOŠA a ne dobra ideja, ići na trku od 10km pud uslovom da nisam bar polu-odmoran za to, jer trčati trke sporije nego treninge, misim, i nije neka fora?

a ta trka, trening-trka, taj neki čudni nedeljni kas, to je zaista previše čudno ispalo. ja sam pošao sa idejom da gledam žensku trku, računao da će doći isto društvo koje je trčalo polumaratone proletos, pa umesto da gledam berlinski maraton na teveu, a ja da gledam ovaj ženski poluM uživo. e onda mi je na startu Mariana rekla da više nije u tako lošoj formi, kao kada je trčala polumaratone 1h27, nego je pre dve nedelje istrčala u Moskvi 2h53, a misli da je negde u formi za oko 1h22 polumaraton. e tu sam progutao knedlu, rekoh sebi - ja sam ovde došao da umrem, sve će biti, a ne da se zavitlavam. i još se tu pojavila neka cura koja je, rekoše, u solidnoj formi, i nada se da za 3 nedelje u Apatinu istrči 1h20, e rekoh što je mnogo - mnogo je :-(

no srećom je vrućina učinila svoje, jer je naizgled svima bilo preteško, a ja sam na istoj ovakvoj vrućini trčao celog leta i zaista nisam NIŠTA čudno primetio u nedelju, osim da sam bio premoren i vukao se po onom razrovanom asfaltu kao mrcina, svo vreme se plašeći da se ne sapletem na neku neravninu kao što mi se ponekad dogodi na sličnim treninzima kada sam baš ono oduzet od umora... prednje lože kao od betona, listovi i ahilove tetive boluckaju i nekako peckaju, a ja ni ne dišem, disao sam na nos i usta nisam ni otvarao sve dok se nismo žestoko raspričali u drugoj polovini trke. doduše morali smo prvo da napravimo malu promenu, negde oko 12-og km, da bi ostali nasamo, pa smo tek onda mogli da pričamo na miru i da ogovaramo koga god hoćemo :-P

tako se na kraju ipak isplatilo putovanje, ja sam trčao baš s kim sam planirao da ću trčati, i onako baš fino smo se družili, za šta uglavnom nemamo vremena pre ili posle trke. u rezultatima sam pronašao još nekoliko ljudi sa kojima bih rado popričao ali ih brate uopšte nisam video posle trke, pa sam ostao zbunjen gde se to posakrivao narod, kao da nisu ni pasulj uzimali (a ja dva puta!)... a pasulj je bio malo ljut pa sam ga "gasio" bezalkoholnim pivom, i na kraju sam se naduo kao žaba jer se očigledno nisam preterano znojio a nadoknadio sam tečnosti kao da sam trčao maraton u Egiptu :-(

- još sam na kraju izdangubio sat vremena čekajući proglašenje, pa iako je u propozicijama pisalo NAGRADE: Na cilju se dobija učesnička medalja, diploma i poklon paket sponzora. Tri prvoplasirana trkača u muškoj i ženskoj kategoriji dobijaju novčane nagrade., na kraju su tako iskombinovali da je četvrtoplasirani dobio nagradu koja je pripadala trećeplasiranom (pa bilo ukupno, ili veteranu), a nigde nije pominjana mogućnost da četvrtoplasirani može da dobije nekakvu nagradu... 

- nego eto, na kraju nije bilo ko nije tražio da dobije nagradu za jedno mseto iznad, mislim, prosto kao da niko nije umeo da broji do 4 :-) 

- ali šta ćeš, ljudi vole da zagrabe pare, a meni je bilo svejedno, čak sam u jednom trenutku rekao da ću ja svoju nagradu dati Bogićeviću da on ne bude oštećen jer je veća nagrada za prvog veterana nego za drugoplasiranog, no čak i to su svi prečuli i nastavili da traže neku još bolju kombinaciju, tipa kako da minimum 10-ak ljudi podeli tih 6 nagrada, i to svako što veću! 

- eh da, u jednom času reče Zdravko da ako se ja skroz odreknem moje nagrade, da će on meni dati deo njegove nagrade, beše čoveku krivo da baš ja budem jedini sponzor i žrtva cele te buvlje pijace i grabeža.

nagrade

jedino što mi je pokvarilo utisak na kraju polumaratona je bilo ono natezanje kao na pijaci ko će da dobije koliku nagradu. zbrka bi se izbegla preciznim propozicijama no toga se niko nije ni setio da napravi unapred. naime, postojale su tri nagrade u apsolutnoj konkurenciji, kao i tri nagrade za veterane, po hendikepu. problem je bio što su nagrade bile ISTE!!! koliko se sećam 8000 5000 3000 za prva 3 seniora i isto toliko za prva tri veterana. kada je drugoplasirani dobio 5000, a slučajem ima dovoljno godina da bude i veteran, shvatio je da mu je "bolje" da bude prvi vetaran nego drugi senior. tako se ukazala prilika da treći u generalnom dobije drugu nagradu, a da četvrti (mislim, "senior", sa rezultatom 1h20, nou koment) postane treći u generalnom. sledilo je nadvlačenje "ako onaj bude drugi, ko je onda treći, kome ide moja nagrada a čija nagrada ide meni?" i tako u nedogled, to jest sve dok ja nisam reako "odosmo mi kući a vi se dogovarajte i delite pare". čak sam prema hendikepu kao treći veteran imao vreme 1h19 dakle bolje od tog četvrtog seniora, a ako je na kraju i četvrti u generalnom dobio neku nagradu, zašto onda nije dobila i četvrta žena, četvrti maratonac, četvrti veteran... ???

sve bi bilo puno lakše da su u generalnom nagrade bile na primer 8000 6000 4000 a veteranima 4000 3000 2000, i onda se niko ne bi bunio ni po kojem osnovu, svako bi uzeo svoje, prva trojica bi bili izuzeti od ovog "drugog izvlačenja nagrada" među veteranima, i sve bi prošlo kao po loju. 

sitna nepreciznost, ali dovoljna da ostavi poveliku mrlju na opštem utisku o trci.