selebrejšn dej

nisam ništa slavio, nego onako, naslov nekog albuma...

dakle (uvek ovo dakle!!!) pao (došao) je i taj dan, trčajući.

otprilike sam (neću da gledam u dnevnik treninga, iz inata)

nešto trčao, kratko a brzo, pa vozio biciklu,

pa opet trčao još kraće i još brže, pa vozio 2 dana,

od čega se juče razbismo kao trule kruške u slobodnom padu...

i danas neradan dan, državni praznik, brak s austrijom ili već,

mislim, zašto nije državni praznik kad se rodio Milan Mladenović?

i opet uvatili da farbamo neki prozor, roletne, celo prepodne.

pa sam uzeo da užinam, rekoh - odo ja da malo trčnem.

a lola ono, sva zadivljena, noge oduzete, leđa koma,

jbt ne mogu da verujem da možeš da trčiš???

a ja ono isto zadivljen (spostvenom glupošću), noge isto KO,

leđa isto KO, ali ko velim, da probam. popio dve kafe, crne, najcrnje.

ili će biti proliv za Ginisa, ili će me pogoditi strela s neba...

i posle užine, uzmem valjčić i nastavim da farbam :-(

totalno oduzet, premoren, nema šanse da se pokrenem.

stajao na merdevinama još sat vremena, završio roletne,

pa mi opet neki đavo ne da mira... ma odoh malo, lagano...

obukao se, krenuo, neodlučan. neko... "tempo-rastrčavanje"?

po gradu levo desno, pored reke travom, stepenicama na viseći most,

pa oprezno nazad na reku, opet stepenice...

nisam nikada izmerio koliko me "košta" to pretrčavanje stepenicama.

(mislim u odnosu prema normalnom trčanju po ravnom)

kako bilo, iznenađenje, vrtim se oko 4'35/km prvi deo,

4'45 drugi deo no tu sam imao jedan uspončić, dakle isto.

dalje od Stočne Pijace (!) idem blago nizvodno, uz Kolubaru.

kad kažem nizvodno, misli se na nagib, ali jako blag.

nije dovoljno strmo da bih rekao "uzbrdo" ni "nizbrdo", 

no oseti sa taj pad, što bi rekao Janko da put malo "visi"...

idem magičnim pravcem kojim je Subotićka trenirala pola života.

taj pravac ima "caku", a to je da prvo neeeežno siđeš par desetina metara,

pa se nakon okreta traba vratiti kući, a svaki km se malo popne,

i moraš da osetno dodaš na taj osećaj napora, da bi držao brzinu.

vrlo je očigledno svaki km nizvodno za bar 5-10 sekundi lakši,

nego kada se u povratku napinješ da zadržiš ritam.

zavisi i od vetra, ako je vetar odozdo, onda se to izjednači,

i praktično ti deluje kao ravno, no, to nije baš redovna pojava...

danas je duvao jugo, pa sam ga osećao i na tamo ka istoku,

i u povratku ka zapadu. nisam ono baš "ubo" idealne uvjete :-O

kako bilo, nakon prvih 6km blago pojačavam, onako spontano.

prelazim iz tog tempo-rastrčavanja, u ono što zovem Tempić.

i tako idem još nekoliko km, i onda još malkice pojačavam.

znate onaj osećaj kad postajete svesni rada ruku, ugla kuka i kolena.

nije da mažem, da se naprežem, no nije ni da trčkaram.

nekako ni tamo no ovamo, mada bliže tempo trčanju nego kaskanju.

i vidim sledeći prolazak, 11 minuta na 2.5km,

sad malo kao računam koliko je to, mada je prosta računica.

gle ja ubrzao :-P 

čudim se samom sebi, i ujedno navijam za istog.

dalje računam koliko imam do okreta, kod jednog znaka pored puta,

na kojem piše "uspon 22%" :-) iako nije veći od 12%, no eto,

valjda nisu imali drugi znak pa su stavili baš taj??? smešno.

dolazim do okreta, i očitavam na 10.5km vreme 46'19''...

obzirom da sam zamišljao kako nema šanse da bude brže od 1h40,

imajući u vidu prethodne dane, celo jutro na nogama,

umor i malaksalost, bezvoljnost i lošu organizaciju,

više sam nego zadovoljan kako protiče ovo trčanje! hura!

e sad se treba vratiti, blago uzvodno... (khm khm)

usput ubijam vreme analizom prolaznih vremena, i treba mi 

čitav minut da se "opasuljim" zašto mi je zadnji prolazak bio 18'44''

delim to sa 4, i opet, i opet, mislim, delim ga "na repeat",

i uvek me zbunjuje rezultat.

dok se ne udarim virtuelnom šakom po virtuelnom čelu,

pa nije bilo 4km, nego 4.5km!!!!!!!!!!!!!!!!!

e sad odjednom sve paše i uklapa se, jer sam računao da mi je

predzadnji prolazak bio na 6.5km, a to je kad idem biciklom...

kada trčim imam dotle 6km, jer ne idem istim putem,

i logično mi do 10.5km ostaje 4.5km, i to vrlo dobro znam

(trčao sam puuuuno puta tim pravcem sa Anom S. dok je živela u Va)

no eto zbunila me ta navika da sad tuda češće idem bajkom,

i totalno sam se prebacio u računici :-(

usput smišljam onako spontano neke viceve, tipa

"u Londonu su hteli da konačno preimenuju 

Olimpijsko Selo, u Olimpijski Grad,

ali čuli su da dolazi Subotićka pa su odustali do daljnjeg" :-)

onih 18'44 se vraćam za 18'29'', pojačavam i prelazim u Tempo!

hah, one dve kafe su odlučile da me ne počaste prolivom,

nego nekim malo prijatnijim doživljajem? hvala lepo...

nastavljam tako razbuđen, razdrman, mada mi noge mal-malo klecnu.

sledeći "lap" jurim neka dva klinca na monticama,

oni se stalno osvrću da vide gde sam, ja ih stalno vidim,

nakon 2km skreću u prodavnicu srećni jer su "pobedili",

a ja znam da su mi na 2km napravili 30m prednosti :-)

mislim, da sam i ja imao biciklu, sad bih bio u drugom Gradu,

a ne tu na 30m ispred njih, no to znam samo ja, srećom ne i oni.

taj deo umesto početnih 11'04 prelazim za 10'38,

iako je naglašeno nepovoljniji nagib, a i vetar kida sa strane...

no nešto mi daja snagu, gazim i prija mi, iako osećam premor.

dolazim do ranije pomenute velike raskrsnice, ulaska u širi grad,

i odlučujem da mi je bilo dosta Tempa. pa šta? i to je ok.

zašto se razbiti, mogu sad malo i da rastrčim...

pokušavam da napravim neku simetriju, prvih 3.6km lagano,

pa neka bude i zadnjih 3.6km lagano, sa tempom u Sredini.

lagano trčkaram prema Groblju (mislim, metafora, bljak, crnjak)

i odmaram se, nakon par minuta mi se vraća skočnost u noge.

dolazim do reke, jedne stepenice, druge, treće, srećem Simića.

kratak intervju, jesi bio na Savskom PM, nisam, zašto, zato,

radim u 3 smene, ja isto renoviram kuću, ja mrtav, i ja, 

vidim nešto si se nagnuo, ćopaš, ma ništa me ne pitaj, 

koma, koma, i ja, i ja, i tako odosmo svako svojim putem :-)

pogled na štopericu, na 1.5km od kuće imam neki prolazak, 

da mogu da biram da to pretrčim za 6'10, ili 7'10,

pa ću završiti trening za 1h31 ili 1h32.

ajoj, ko će ići tako sporo, 7'10 je večnost i dosada...

malo opet dodajem gas, vraćam se iz tog polu-sna,

i zaista vrlo lako dolazim kući za 1h31, nakon prve 1/2 za 46'19

sam se drugih 10.5km vratio za 44'46, vrrrrrlo dobro :-)

i to sve po vetru, blago penjući, umoran, blablabla...

što je najzanimljivije, mislim da ću sutra da se probudim odmoren!

takav mi je neki osećaj u nogama, kao da sam se fino razmrdao.

postoji ta neka tačka, neki prag, koji svakog dana dotaknemo.

tačno određena količina napora, zbir dnevnih trošenja,

koji odluči da li je to više od prosečnog dnevnog zamora, 

ili je ipak manje. i onda sutra ili kljokneš, ili malo poskočiš.

e upravo mislim da osećam u nogama ono nešto,

što će mi sutra reći da je ovo danas bio više odmor, nego umor.

iz mojih usta, u moje noge !!! :-)

NIJE Balašević !!! :-)

kada krenem u planine
da istopim kaiš slanine
ispod ovog struka vatrenog,

kao motokultivator
drčim, ovak' spor i mator
poput nekog vola šarenog...

oblaci se i severac
naoštrili k'o osmerac
u regati na život i smrt,

jesenja se šuma mršti,
pod nogama kamen pršti,
ceo svet mi zaprečio put...

dok bicikli kičma krcka
srce se sve više vrcka,
u stomaku četvrt banane,

daj mi bože s leđa vetra
još ova dva kilometra
da dođem do moje dragane...

plan treninga

naslov je šala, odmah da kažem, jer se radi o planu koji ne postoji

nekad stignem do zaključka a nekad i omanem

tojest, dođem do zaključka da nema zaključka

počelo je to razmišljanjem kako da nagovorim Lolu na trku

i imali smo nekoliko dana, i ja je ubedim da ode na par trčanja

i toliko ih je i bilo, par, doslovno, pa jedan dan odmora,

i paffff odosmo na polumaraton, i fino ga je istrčala

posle toga sam razmišljao kako bi to izgledalo, 

ako bi neko hteo da otrči neku trku, i da se spremi za što kraće vreme

pa sad, vidi, počeo sam da razmišljam od nje, ali ona je nešto drugo

zbog sve siline sati i dana i godina na bicikli, ona nekako uvek može

trčala je i maratone sa vrlo simboličnim treniranjem trčanja

i sećam se tog razmišljanja, u kojem sam krenuo naopačke

valjda sam baš bio na trčanju, i razmišljam o kadenci

(broju koraka po minutu, brzini premeštanja s noge na nogu)

i rekoh, ja bih nekome rekao neka malo potrči, pa bih ga pogledao

pa ako mi deluje da puno trupće, da je usporen,

onda bih mu samo dao da radi kratka ubrzanja

a ako bi se zaleteo kao da juri gradski bus, pa odmah crkao,

takvome bih dao da trči lagano i što duže

jer mi je ideja bila polumaraton

no onda sam se setio (tek onda?) da treba da odredim rok

i sad, ako je rok do trke nekoliko meseci, pa tu već imaš planova

prepun ih je internet, plan za početnike za napredne za ovog onog

ne ne, nije to izazov, treba nešto kratko

pa sad, vidi, sedam dana, to stvarno deluje blesavo kratko

nema šanse, a i polumaraton je predugačak

koja dužina, 5km? 5km može i da se prepešači za sat vremena

ajmo 10km? i koliko, dve nedelje? hmmmm, to zvuči kao izazov.

ali odmah sam se setio nečeg sledećeg: KOGA to treba utrenirati?

zamisli da mi daju neku ženu od 50 godina koja nikad nije potrčala

ili nekog čoveka od 40 godina, onako, iz neke firme, metiljavog činovnika

čoveče, šta bi ja uopšte s njima radio???

mislim najradije bih odustao, da ne mučim ni sebe ni njih :-)

ali ideja je ostala, s tim da nije pitanje KAKO nekome napisati treninge

(sad reći trening malo mi je smešno ali ajde)

nego KOLIKO je uopšte moguće da se napravi napretka, od nule?

kakva bi tu išla periodizacija, koliki bi bio obim?

prvo ti treba par dana da vidiš koliko oni uopšte mogu da potrče.

mislim, jel to 20 metara ili 200 metara, i da vidiš na šta to liči.

ne znam zašto pišem čas u prvom čas u drugom licu,

valjda da skinem sa sebe odgovornost ako se neko povredi ili šlogira.

dalje, moraš da radiš na licu mesta, nema tu univerzalnog plana.

počneš tako da im daš da malo trče a malo šetaju, pa pratiš.

nemam pojma, par kilometara total? 

tipa minut trči minut šetaj, prvi dan 10 minuta trčanja, to je 1.5km?

pa vidim ko kuka a ko trpi, ko se drži a ko počinje da ćopa, usporava.

pa sutra vidim koga bole noge, i koliko, pa ili opet nešto slično,

ili samo šetnja, ma stvarno ne možeš da znaš kako će ko da reaguje.

verovatno je totalnom početniku bolje da trči svaki drugi dan,

a ne da očekuješ da će da sastavi 3 dana trčkaranja pre prvog odmora?

no moram priznati da bi bilo zanimljivo.

umesto da zamišljam neke tamo likove, jel znate šta je zgodno?

kreneš po komšiluku :-) prvi stan do tvog, komšija iznad,

kuća preko puta, prva prodavnica u ulici, pogledaš kasirku, mesara.

ideš gradom i tako povremeno pomisliš kako li bi ko od njih trčao.

na poslu mi nije baš prilika, kad ti uđe 10 klinki za redom,

to je isto kao da staneš pored dvorišta neke škole,

i posmatraš čas fizičkog...

to uglavnom bude tako da 20% trči prihvatljivo,

pa iza toga ide dugačka kolona od tih pristojnih trkača do onih što se vuku,

i na kraju je obično 20-30% šetača, kilavih, bezvoljnih.

ustvari, kad god sam tako slučajno prošao pored škole, dok trče,

rekao bih da je sve to kod dece puno više pitanje volje,

nego mogućnosti, predispozicija za sport.

dobro, ko ima predispozicije on će se osetiti brži od vršnjaka,

pa će možda UPRAVO ZATO imati i više volje? ipak.

kad debela baba rodi debelog tatu koji napravi debelog truta od sina,

teško da će tom klincu biti naročito zanimljivo da skače s motkom!

tako da bi i to bio problem, u tom nekom zamišljenom show-u.

veliki brat, ja kao trener (znaš ono kad kažu "kondicioni")

i 10 kandidata, svi željni da se poprave, svaki drugi dan po jedan ispada,

dakle sve bi trajalo 20 dana. prvog dana svi trče test na otvorenom.

krug na stadionu. i niko ne zna rezultate drugih, trče zasebno.

najsporiji (prema hendikepu) odmah ispada,
jbg to moraš zbog motivacije svih.

i dalje meriš napredak prema tom prvom Testu, 

dakle ako se neko na pola serijala popravio sa 2'35'' na 2'05'',

on je u plasmanu IZNAD onog ko je 1'50'' smakao na 1'45''.

jer svako je osoba za sebe, ograničen težinom, visinom, pronacijom,

a ne moraju da znaju ni šta se određenog dana vrednuje.

pošalješ ih kao na običan trening a pratiš upornost, volju,

recimo kažeš im da odu da rade ubrzanja od 60m na travi,

i onda pratiš koliko ko "grize" da uradi bolje, više, itd.

sutra kažeš najmanje se trudio taj i taj, zaleteo dva puta 40m,

zaduvao se, ležao na travi pola sata kao krava. ispadaš, doviđenja.

baš bi to bilo zabavno ako bi se lepo osmislilo, 

i ako bi trener bio inspirativan, a takmičari voljni i prijemčivi 

za tu silnu motivaciju. no to bi se već profiltriralo na audicijama, valjda.

eto zanimljiva tema za razmišljanje.

posle mi neko kaže - dosadno mu na trčanju, pa nosi vokmen.

prosto mi je žao da nadjačavam sopstvene misli, da ih zaglušavam.

šteta bi bila da mi ništa nije prošlo kroz glavu, nego da sam 

umesto toga vrteo omiljeni hit na repeat. hoću da kažem,

i toga bi bilo na takmičenju: nosiš vokmen ili ne, objasni nam zašto,

posle treninga ćemo da pričamo, da vidimo o čemu si razmišljao.

ostaviš im punu policu knjiga o trčanju pa pratiš ko se za to maša.

daš im komplet dvd-a o istoriji OI, pa kome se gleda neka gleda.

snimke atletskih mitinga, maratona, da vidiš kako reaguju

kad vide ljude koji trče 42km, na početku kenijci a na kraju

rekreativci isti baš kao i oni, sporaći, hodači, ali puni volje.

dakle juriš

bogme je bilo to poprilično depresivno, raditi jutros u dvorištu
hladan vetar, tmurno vreme, sunce nikako da se pojavi

i tek nakon nekoliko sati smrzavanja, počelo je da se pomalja, ono "zubato"

nakon još sat vremena rada stiže mi poruka otprilike ovakva
"da si se nacrtao na poslu za sat i po, imaš zakazanu devojku"

odatle počinje hronometar...

ako nastavim da radim (farbanje, šmirglanje, i t.sl.)

pa posle toga odem na posao par sati, znam da će mi noge biti KO.

dakle dok su još uvek relativno OK, treba nešto smisliti

polećem u kuću, trčim po 2 stepenika na sprat, očajnički tražim užinu

(jer sam već sat vremena onako polu-gladan, no tome ne pridajem previše pažnje)

grabim neke biskvite sa čokoladnim kuglicama, grabim neki energy drink

teoretski kofein dostiže maksimalnu koncentraciju u organizmu nakon 1h-2h,

dakle to što popijem energetsku limenku (?) uopšte neću osetiti na trčanju :-)

nego tek kad dođem na posao... ali gledaj stvari pozitivno, 

tamo ti među curama treba više energije, nego za trčanje?!

nije prošlo ni 10 minuta, već izlećem (doslovno) iz kuće

žurim, žurim, žurim, samo mi je to u glavi

naravno prvih 550m do MUP-a prelazim za 2'06'', WHAT???
"ručna, ručna, ručna, ne žuri BAŠ toliko!!!!"

prvi kilometar za malo ispod 4', i to prokletstvo me prati...

stalno pokušavam da usporim i svaki sledeći km je isto brz

i po travi/zemlji, i po raskopanom asfaltu i nekakvim kockicama,

i kroz gradski park koji je blago uzbrdo, e sve do brda

taj kilometar se penjem za 4.5 minuta, opet "u usporavanju"

tako sam usporavao (navodno) svo vreme, no ništa od sporoće

vidim da mi se sve namešta protiv usporavanja

slećem nizbrdo, pete do dupeta, kao na trci od 1500m,

povratak na ravnjikavo i imam nepunih 20' da se vratim kući

ono, da bih uglavio okruglo 4'/km prosek za celih 11km

no sad je vetar u leđa, prva 2km prolaze bezbolno po 3'45''

dolazim na 3km od kuće, šta sad po travi i zemlji i kroz grad?

da malo dodam gas i da pokušam da se uglavim u 43' (umesto 44)?

ma daj, razbićeš se, nemoj to da radiš, rastrči bre, uživaj

a onaj drugi glas - ma daj, seronjo, vidiš da ti ide, šta si se usro?

i tako, pružio ja korak, ono, eksperimentalno,

baš da vidim da li uopšte mogu da mažem tako do kuće,

pa ako mi i ne uspe, bože moj, upisaću 43'30'', eto, baš!!!

i tako leteo ja, nosio me vetar, za čas posla smakao 15'',

pa još 10'', i još sam na kraju mogao malo i da odmaram,

zadnjih par ulica, i još uvek stigao kući ispod 43'...

a što jest - jest, nekako sam se osećao rasterećen.

imao sam naime plan, da u nedelju odemo na trku

to jest bile su dve trke

1) Državno u poluM za veterane, da odem da se baš TRKAM, i

2) neki rekreativni maraton, ono, da trčkaram i napravim Dužinu

i hoću, neću, hoću, odlučim se za taj maraton, eto baš

i ostavim komentar moderatoru (dobrom prijatelju) tipa koji je zadnji rok,

za nas debile koji uvek čekamo zadnji čas...

jer zbog ovih povreda, nikako nisam siguran šta bih mogao...

i tu se ubaci neki tip i počne da koristi to "debil" sve u 16,

i sve se to pretvori u pljuvanje i bespotrebno vređanje 

svih onih što se prijavljuju u zadnji čas :-(

i tako ja odustanem od te ideje, vidim da je tu neka negativna energija sklupčana ispod svog tog površinskog sjaja, glazure prijateljstva i druženja

jbš maraton, otrčaću ja Dužinu kod kuće, rekoh, 

radi šta hoćeš no beži dalje od tog okruženja...

pa valjda kad sam već odustao od te privlačnije ideje dugačke 42km,

ja sam podsvesno odustao i od one druge, Državnog na 21km...

mada realno, mislio sam da imam šanse da maznem medalju?

no odjednom mi se smučila ta Ada (a nikad je nisam ni voleo)

i odlučih da ostanem za vikend kući, da nastavimo sa farbanjem,

da iskombinujemo neku vožnju, neko trčanje, whatever lokalno

i tako

idu dani

Aco-Braco, derane moj stasiti... kad si vatra svi te oće gasiti.
Vračaju nam i zavide... al to valda tako ide? Samo lepo možeš ružiti.
Neg, ogrni jankel štofan... šušte suknje ko celofan... Zavist valja i zaslužiti.

brzo i sporo

ustvari je pravilniji naslov "lako ili teško" jer ono što je jednome lako, svi shvataju, i ono što je drugome teško, svakome je teško, npr "trčati najbrže moguće pet minuta" je slično za sve, bili profesionalci ili početnici. pre možda mesec dana je neko napisao status tipa "dužina, ili tempo, ili deonice, šta raditi najviše, ajmo mišljenja i sugestije" a ja sam (kao i uvek) počeo da pišem komentar i (kao i uvek) odustao nakon što je prešao 5cm u dubinu :-)

nezgodna su ta kratka pitanja koja zahtevaju dugačke odgovore. 

mene je pak pre par dana neko "optužio" kako ne umem da trčim sporo :-) ali nije sve baš tako kako izgleda, više je to stvar trenutka u kojem se nalazim. kad god vozim biciklu, dosta, a trčim samo povremeno, jednom-dvaput nedeljno, onda nemam potrebu da trčim lagano. ako bih došao u situaciju da ne mogu da trčim brže od laganog, zašto bih uopšte i trčao? bolje je da skočim na biciklu jer tako mogu da uživam i 3 sata, a ako sam zaista umoran onda i samo 1 sat trčanja zna da deluje previše. 

upravo sam tako i počeo s trčanjem. nakon pola godine svojevrsnog "uvoda" gde je bilo puno zajedničkog trčanja i tek pokoji moj "usamljeni" pokušaj (naime navikli smo da smo na bicikli uvek skupa pa smo iz te tačke krenuli i u trčanje), počeo sam tako da, kako reći, eksperimentišem sa trčanjem. odvojim svaki peti dan, na primer, i razmislim šta bih mogao da uradim na tom trčanju. kao i početak na bicikli, više sam bio orijentisan na to GDE bih trčao, nego KAKO. dakle jednom po ravnjikavom, drugi put negde po brdima, i tako... pa sam zatim počeo da variram dužine. jednom 14km, jednom 30km, pa 20km, i tako nekako. pa sam onda nakon godinu dana i par trka počeo da pravim i "neke" treninge. na primer odem biciklom 6km izvan grada na otvoren put sa dosta kupsera, srećom na asfaltu su obeležili brojevima kilometre i svakih 100m između, i onda sam trčao 1000m jako 1000m odmarajuće i tako recimo 12km. sećam se da su ti jaki kilometri išli po 3'25-3'30, a oni spori oko ili preko 5 minuta, jer su oni jaki bili malo prejaki :-) tada sam izmerio i usadio u svoje srce, u svoj trkački DNK, neke staze koje su mi zauvek ostale tu, u srcu, u trkačkom DNK. neki tamo krug od 14km sa 300m uspona, neke delovi puta izvan grada gde i danas odmlatim tempo, dužinu. eh da, dužina. uglavnom posle jakog tempa na bicikli. skoro svakih bogovetnih 35km sam trčao baš nakon tempo-vožnje od dva sata, ustaljenog trokuta "lajkovac-bajevac" (ili kontra) gde smo po pravilu mazali jake i teške treninge, tipa "sve na 53x14 bez šaltanja" što je uz jake kupsere i prosek oko 36km/h ostavljalo premalo u nogama za sutrašnje trčanje, no eto. silom prilika, kad Lola kaže da će da pauzira od treninga na bicikli, ja iskoristim taj dan za trčanje, pa još lupim dužinu :-) još ako bude preko 30 stepeni, bilo je tu veselih situacija... ali što bi regruti rekli, sve ide u rok službe, pa je valjda i takav način treniranja uticao na to da postanem ono što sam postao, a to je otprilike "onaj koji najteže treninge napravi kad je najumorniji". 

i tako, godine su prolazile i dogodilo se da sam prelomio u sebi i prebacio se na "više trčanja nego bicikle". e tih par zima sam stvarno puno trčao, blizu 600km mesečno, bilo je tu dosta dana da sam trčao dva puta, a svi ti kilometri po snegu i ledu, po brdima, doneli su toliko sati treninga kao da sam u idealnim uslovima trčao po 900km mesečno ako ne i više. E TADA SAM TRČAO SPORO!!!! :-)
kao i pretprošle zime, ili one pre nje (brzo lete godine), kada sam bio u tzv "Krupicka fazonu". svaki dan stavim Garmina na ruku, i krenem. istraživao sam bezbrojne staze kuda nisam nikada prošao, dan za danom, nizala su se trčanja (gle sad kako izbegavam da napišem "treninzi"??) od po 20-ak kilometara koja su redom trajala oko 2 sata, a prividna "sporost" je zbog toga što su to uglavnom bili kamenjari oko kanjona reke Gradac, usponi i spustovi od preko 20% nagiba, pretežak teren za trčanje sa velikim stenčugama ili kroz duboko šiblje na stazama kojima se baš i ne prolazi često (čitaj - nikada), nekad je bilo snega nekad blata a pogodilo se i par lepih čistih prolazaka no kad razmislim, bilo mi je lakše trčati niz makadam/kamenjar koji se strmo obrušava do reke, kada je bio pod snegom, nego kada je suv i svaki korak mi je rizik za iskretanje skočnog zgloba... 

i onda su došle jedne povrede, pa druge povrede, pa sam dugo pauzirao od trčanja, a sada sam stigao u neki čudan trenutak i položaj - više mi pravi problem sporo trčanje nego brzo!!! kad god trupćem dva sata lagano i bezvoljno, umorno, dramatično mi se poveća bol u gluteusu/piriformisu, a za vreme živahnog trčanja ne osećam ništa. i sad, šta je tu uzrok a šta posledica, ko će ga znati, da li imam ovakav "plan rada" zbog hirova te povrede, ili me ta povreda trenutno ne muči zbog ovakvog "plana rada"? uglavnom uhvatio sam ritam, trčim desetak puta mesečno, nekad češće a nekad ređe, kako mi naiđe inspiracija, slobodno vreme, (ne)mogućnost bicikliranja, i tako, teku dani, teku meseci. osećam se kao da me je neko vratio nazad, skroz na onaj početak 2003-će. počinjem da trčim, lupim nešto malo duže, pa nešto kraće, pa po ravnijem terenu pa onda roknem neka brda. bez ikakvog plana i unapred zacrtanog scenarija, i naravno bez ikakvog plana trka, nadanja, pripremanja. na sve trke sam otišao "danas za sutra", ako vidim da me ništa ne boli ja izjavim "neću danas baš da se razvalim na bicikli, nego ajmo onako regolare, pa da sutra odemo na trku?" i tako je i bilo. zbog toga nisu ni rezultati bili baš nešto blistavi, ali, koliko treniram - nisu ni za bacanje. 

u zadnjih 8  meseci imam prosek od 137 pretrčanih km mesečno. ne verujem da IKO, sa tolicno malo trčanja, ima brži polumaraton od 4'/km, koliko sam ja slučajno istrčao u Apatinu. danas sam, na primer, na JAKO teškom terenu pretrčao 14km prosekom 4'08'', a pre dva dana sam na glatkom asfaltu i sa samo par težih kupsera trčao 15km prosekom 4'12'' !!?? 

pa zašto? 

pa zato jer jutros nisam stajao 5 sati na merdevinama i farbao po kući, nego sam se celo prepodne odmarao. eto kolika je razlika u samo jednoj trećini dana, da li ćeš je provesti na poslu, u nekim majstorisanjima po kući, ili u odmaranju. a zamisli sad koliko znače TRI dana, odmora, ajd uz jedno trčkaranje sa par ubrzanja, odmor, odmor, pa ja ustvari i ne znam šta to znači... valjda sam zato i bio iznenađen danas kako mi kilometri brzo prolaze...
a što je najzanimljivije, trčao sam trke vrlo sličnom brzinom i onih godina kada sam lupao tempe, intervale, ubrzanja, i onih godina kada sam samo trčkarao sa garminom i pet puta više vremena provodio analizirajući mape, nego pulseve i brzine. valjda je to u čoveku? ako imaš u nogama i u srcu maraton 3h, trčaćeš ga nakon svakog treninga, kakvog god plana ili neplana. 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

i da se vratim na onaj status, od onog prijatelja, i na onaj moj nenapisani komentar. pa, razmišljao sam i o tome, i totalno se izgubio u računicama, no mogao bi da se napravi sasvim funkcionalan algoritam na tu temu. zamislite ovako: da svi mi maratonci, blogeri, jedači govana, da svi idemo u neku školicu, i da nam daju pismeni zadatak sa temom "kako bi najbolje utrenirao nekog netrkača, za trku od 10km, koja je za 14 dana, računajući da taj netrkač NIKADA nije potrčao ni metra?". napisaću o tome blog nekom drugom prilikom, a vi razmišljajte bar malo o tome, da bi mogli da uporedite svoje razmišljanje sa mojim. ako samo čitaš moje pametovanje bez da si išta o nekoj temi unapred razmislio, prosto oduzimaš sebi deo igre, deo života, prosto činiš greh prema samome sebi. dakle razmislite o tome, šta bi savetovali tom nekom jadnom netrkaču koji vam je dodeljen kao zamorče, otprilike kao u onoj izreci "ne goji se prase pred Božić!" :-)

P.P.P. ("are you experienced"?)

ono kad gledaš mjuzikl Kosa, 

prvi put, drugi put, možda čak i peti put...

ono kad čitaš Šalu od Kundere, treći put,

i pitaš se zašto je čitaš treći put,

kad ti je već poznata kao sopstveni džep...

ono kad nakon 5 dana po planinama na mtn bajku

kreneš na trčanje, pa se pitaš kako će ti ići...

a kako bi išlo?

mogu li 2 kafe isprati sećanja iz polumrtvih nogu?

kao što reče Bajaga, dane protekle brišem gumicom.

pa sad, nisam siguran koliko je ta gumica efikasna?

jer, ako si pritiskao krvnički po papiru,

možeš i da obrišeš tragove olovke, 

ali ostane onaj duboki zarez, utisnut u papir,

i koliko god trljao on se uvek vidi, ta duboka brazda.

a ja kad crtam, ja ne vučem ovlaš olovku,

nego zabijem ekser kroz papir i pocepam ga na pola!

tako da, nema te gumice koja to može da gurne u zaborav.

jok brate.

a te dve kafe, to je kao da preko tog papira staviš drugi.

i sad kao, onaj donji se više ne vidi :-)

e tako ja krenem na trčanje:

kao dete koje je stavilo šake preko očiju,

i misli da zbog toga ni drugi njega ne vide...

e sada, da pišem ovo sve samo sebi, moglo bi i ovako,

ali inače bi bilo pristojno da objasnim i ona 3 P iz naslova.

dakle ideja je bila Pobeda - Poraz - Pobeda.

(sad me hvata panika da je ovo preopširno, a ja umoran...)

prvo je bila Pobeda u planu, otrčati neki Tempo.

idem 21km za sat i po, ili nešto kraće ali malo brže.

svestan (itekako!) da sam umoran, ni ne sanjam nešto više.

prvi km idem 4'08, drugi 4'09, vidim da sam malo "poleteo".

prosto "uleteo" u trening, umesto da sam u njega ležerno uhodao.

i tad odlučujem da malo usporim, i ujedno me udara vetar i po!!!

sledeći je valjda bio oko 4'15 no više nisam siguran zašto.

da li sam usporio, olabavio, ili me je vetar malo zakucao?

sledeći je malo uzbrdo i ide 4'22, a sledeći još više uzbrdo,

a vetar je još jači, i taj km je preko 4'30 (po sećanju).

prolazim 5km za 21'15'' pa računam to x2 biće 42.5',

to i nije loše, još uvek sam na kursu maratona 3h,

a tek me čeka povratak i strčavanje nizvodno s vetrom u leđa.

noge su mi sve umornije, mada ne osećam bol.

samo neku neverovatnu iscrpljenost, malaksalost, nemoć.

bezbolna nemoć, jako čudan osećaj, ali neverovatno snažan.

donosim odluku, idem do vrha sledećeg kupsera, 7.5km,

i okrećem nazad, jer bi mi 21km očigledno bilo previše.

nije da ne mogu, nego bih se uništio, satro, iscedio.

povratak počinje euforično, no nakon 2km vetar prestaje!!!!

dok sam trčao uzvodno, lišće me je udaralo u lice, u stomak,

a sada bezbrižno leži na sred puta i sunča se kao na plaži.

gledam u nebo, tražim pogledom Nekog, da mu viknem "duni!",

ali nikog ne vidim pa nastavljam dalje pomirljiv, mada popišan.

kao da sam iz nekog razloga očekivao da će mi SVI kilometri

u povratku proticati po 4', no obzirom da se vetar primirio,

a ja i dalje osećaj ono početno mrtvilo u nogama,

polako počinjem da se kolebam...

koliko ima smisla dodavati gas sve više i više,

da bih zadržao neku gotovo besmislenu brzinu?

3'57, 4'03, 4'00, 4'07, ajoj? a šta mi ovo treba, uopšte???

gledam na štopericu, i imam dva izbora, na 4km od kuće.

ili da otrčim 4 puta po 3'55, da bih završio za 1h02',

ili da tih 4km rastrčim po 4'10'' i završim za 1h03'?

paaaaa, trebalo mi je dobrih desetak koraka razmišljanja :-)

i momentalno sam usporio, i nastavio u nekom "komfornom" tempu.

nakon 4'10 usledio je kilometar od 4'15, hladan tuš, šamarčina!!!

hejjj, burazeru, pa ti misliš da možeš sa rukama u džepovima, 

bez ikakvog napora, da lagano trčkaraš, i da držiš 4'10????

ohohohohohooo, neko mi se smeje, ceri mi se u lice,

ruga mi se i poručuje da to baš tako neće moći.

šta ću, na brzaka pravim plan, kako da rasporedim 

tih 8'15 do kraja treninga, na preostala 2 kilometra?

rekoh sebi - idem sad jedan km malo jače, 

da ga omlatim za 4'05, pa da mogu zadnji opet malo da popustim?

i da vidiš čuda, u svom tom Porazu (ono drugo P) od tempa, 

u svoj toj predaji pred umorom, mrtvilom, bezvoljnošću,

uspevam sebe da ubedim da ipak nekog, ili nešto, Pobeđujem!

i zaista, predzadnji kilometar uprkos blagom kupseru ide za 4'05,

i sav srećan, rasterećen ulazim u zadnji km koji "odrađujem"

rutinski za 4'09, tek da bih završio trčanje za 1h02'59'' :-)

naravno za vreme tog zadnjeg km "ubijam" vreme u matematici,

računam koliko mi je falilo za 21km, preostalih 6km,

ostalo mi je 27', (a to je na pola između 24 i 30),

dakle trebalo bi mi još 6km po 4'30'' svaki...

pa smeo bih to za opkladu da odmah pokušam i uradim,

samo ako bi mi neko bacio rukavicu u facu.

3km u jednom pravcu i 3km nazad, da izvučem prosek 4'30,

odjednom mi to deluje kao dečija igra, no istovremeno

mi ne pada na pamet da to i uradim, svestan koliko sam umoran.

ne treba baš uvek uraditi SVE što možeš.

sačuvaj te džokere za neke druge prilike, 

nemoj baš svaki dan da potrošiš sve...

ipak, nakon proteklog vikenda i trke na 10.5km,

u ponedeljak smo po kiši prepešačili (a šta drugo, po kiši?)

čitavih 17km, u utorak sam trčao 30km, i nakon toga

je usledilo 5 vožnji dan za danom, sve jedna teža od druge,

sve dok sinoć doslovno više nisam mogao da stojim na nogama.

imajući sve to u vidu, ovo danas ipak mora da se računa kao P.

mislim, kao Pobeda, a ne kao Poraz? 

sam -

e ovo će biti zanimljivo, bar meni :-)

ima jedna ideja, tako, san, maštanje, ko će ga znati šta je.

jednom davno smo se tako šetali sa kučićima, i prilikom prolaska pored neke prodavnice na periferiji započeli razgovor-zezanciju na čuvenu temu šta bi bilo kad bi bilo. tada je dunja bila živa, a ona je mogla da pojede sve, da sad ne objašnjavam šta sve može da upadne pod to "sve", uglavnom mogla je. i to je išlo u smislu kako bi izgledao taj dan ako bi mogli da uđemo u neki ogroman market, i da sve bude naše na jedan dan. haha, pa odmah bi se bacili na mesni kutak i počeli da vadimo sve ono što psi vole! dozvali bi sve moguće lutalice iz grada o okoline i napravili neviđenu žurku, sa stotinama kilograma kobasica pršuta slanindži a bogme i živog mesa. naravno prvo bi se dunja najela, pa bi tek onda videli da li bi šta ostalo za sve te ostale gladne duše, no valjda bi ostalo bar malo... tako sam se neko vreme zabavljao idejom kako bi to izgledalo, i onda se ta ideja razvila dalje do čitave jedne priče, do celog scenarija. za to mi je potrebno da su ulice prazne, u čemu je poenta da ja delim meso a da neki zaludni penzioner zbog toga zove policiju i šintere? dakle, za svaku veselu ideju je jedini problem rešiti se mase, rulje. uvek se nađe neko kome nešto smeta, i sunce i kiša i toplo i hladno i politika i crkva i pola sveta i ceo svet i žena i deca i svoji i tuđi i tako dalje. eeee to sad već postaje bajka, ja sedam na biciklu, odlazim do azila i odatle sa par kobasica na kanapu dovodim u grad čopor od 450 pasa koji me zadihani jure, zaustavljamo se ispred tog supermarketa, ulećemo unutra pravo do frižidera a tamo nas lola čeka sa pripremljenim švedskim stolom! za tu scenu je svaka druga iz 101-og dalmatinca tek mlaka sapunica, ili što bi rekli - obdanište. i tako, grad bez ljudi, ostavlja ti puno mogućnosti za maštanje. neko bi se odmah zatrčao kod komšije da donese kod sebe njegov plazma televizor, no ja baš i nisam toliko zagrejan za tuđe zlato i dijamante, ne bih znao ni šta bih sa svojim radio da ga imam a kamoli sa tuđim. ako bi svi ljudi odjednom nestali, ako bi neko ostao sâm na svetu, u svoj toj pustoši, stvarno, šta bi radio? prvo bi trebalo proveriti da li si zaista sâm, ali sad, kako to proveriti? koliko dugo bi još imalo struje, ako bi u određenom trenutku neki vanzemaljac sve ljude pretvorio u vazduh, osim tog poslednjeg? koliko je potrebno održavanja za svaku pojedinačnu elektranu, sigurno bi bar poneka radila. i gde god ima struje, radili bi serveri, imalo bi interneta, telefona, bar eto neko vreme. negde minut negde sat negde možda i nekoliko dana? zamisli tog užasa da si jedini na netu! neki sajtovi nedostupni, nešto radi, ostaviš negde poruku, ništa, negde staviš kometar, ništa, odeš na neki blog gde znaš da ima onaj brojač poseta, i gde uvek ima po 50 ljudi prijavljenih u shout-bos-u sa strane, a ono piše npr srbija - 1 - srbija - 1 - srbija - 1 - ... bokte kako je to jezivo i uzbudljivo u isti mah? i tako sam razmišljao o dve varijante, ovim redom: prvo sam pomislio, čoveče, ako bi ljudi nestali, šta bi bilo sa životinjama? toliko ima pasa koji su u boksovima, zaključani, to bi sve lagano umiralo od gladi i žeđi! doslovno katastrofa. mislim teoretski je veća katastrofa da nestane 6 milijardi ljudi, ali kad su već jednom nestali i to bezbolno, par sati nešto drugo postaje važnije a to je spasiti ono od života što je preostalo. sve te ovce u štalama, šta bi dale da su napolju gde ima trave, eto samo toliko da su im vrata otvorena pa neka izlaze i ulaze gde god hoće, kasnije. krave, kokoške i ostala živina, ali toliko ima selâ okolo, na koju bih stranu prvo išao, šta bih radio, pa ja mislim da bih tog prvog dana prešao 200 km biciklom, sa rancem na leđima, punim raznih klešta pajsera testera šrafcigera i već čega. i dalje sam razmišljao, pa stvarno, šta bi dalje bilo? za par dana bi svi psi ogladneli, počele bi polako da stradaju sve te kokoške, ovčice, sva ta bajkovita idila bi se polako pretvarala u neku klanicu, sve domaće životinje bi praktično preko noći postale divlje životinje, i tako bi počele i da se ponašaju. i još bih na kraju ja bio odgovoran za sve to. pomislio sam da je bajka a ispao bi horor. ako na hiljadu pasa dođe hiljadu kokošaka, to samo naizgled liči na neku ravnotežu, ali nakon 7 dana bi još uvek imali 1000 pasa i samo 50 preživelih kokošaka, dakle ipak sve ne bi funkcionisalo kao kod onih "zaista" divljih životinja. gledamo mi na nacionalnoj geografiji kako lavovi napadaju najmanje goveče dok čopor beži, no nikad niko nije gledao kako psi lutalice rastržu malo tele dok krava nemoćno pokušava da ga odbrani. i tu sam se zamislio, i rekao sebi - ne, previše je komplikovano. ako bi nestali ljudi, morale bi da nestanu i domaće životinje. za ove druge ne znam jer one su deo prirode, a priroda bi valjda ostala takva kakva jeste. a šta bih ja radio? nemam pojma, svaki put pomislim kako nemam baš pojma. čuj "svaki put", palo mi je to na pamet tek nekoliko puta u životu, nije baš da svaki dan o tome razmišljam!! a i tih par puta nisam odmakao dalje od par minuta razmišljanja, pisanja tog čudnog scenarija. zaista šta li bih radio? kako bih živeo. ima tu nekoliko važnih stvari. prva stvar, čuvaj zdravlje jer više ne postoje lekari. druga stvar, energija. hoćeš li da živiš na struju ili nećeš? nije nikakav problem negde pronaći cisternu koja je ostala na putu, dovesti je tu blizu kuće i polako iz nje istakati benzin, iz najbližeg megamarketa dofurati mali agregat i koristiti struju kao da se ništa nije desilo. radi gramofon, radi mini linija, radi laptop i eksterni hdd sa svom mogućom muzikom. varijanta za nas koji volimo muziku, eto, tako nekako bi to izgledalo. naravno imao bih i sijalice, u toku zime. leti ionako noć kratko traje, nikome ne treba osvetljenje. agregat bih stavio u podrum da se ne čuje preglasno, jer kakvo je to slušanje muzike ako mi ispod prozora drči 100 decibela? da, tu bi mogao i neki zamrzivač da se uglavi, mada ne znam šta bih sve u njega natrpao... zaista, život bi trajao dok ima hrane. to bi išlo u nekoliko faza, očigledno. prvo bih otišao u neki hipermarket i polako se prošetao između polica, da vidim šta tu sve ima, da se podsetim, i da napravim neku strategiju. mesa ne bi bilo puno, što pojedeš za par dana to bi bilo to, posle toga će se sve što je neobrađeno pokvariti i doviđenja. hmmm. konzerve. to traje najdalje. riba, grašak, pasulj, takve stvari, oni oguljeni paradajzi u limenkama od 5kg, to može godinama da stoji. zdrava hrana, baš. fino. kompoti razni takođe, mada, šta mi je problem da se prošetam do prvog drveta i odberem krušku ili jabuku. šećer takođe može da traje dugo, a i bez šećera se može, samo treba puno duže kuvati pekmez, ali gde bi mi se žurilo? naložim šporet i polako... mleko u prahu! da, to je dobra fora. ne znam ni njemu rok ali eto, valjda je duži od dugotrajnog mleka koje bi važilo još nekoliko meseci. trebalo bi brže-bolje pronaći par kefira, jer dodavanjem male količine u mleko dobiješ opet kefir, i tako možeš da ga produžuješ iz dana u dan dokle god hoćeš. otišao bih u poljoprivrednu školu i nakupio knjiga za čitanje. kako se sadi pasulj, kada se orezuje vinova loza, trista čuda bi trebalo naučiti, za onu narednu godinu kada nestane konzervi iz prvog talasa. sva piva bi trajala još pola godine, a to što vino i viski mogu da traju skoro večno mi baš i nije neka uteha, čisto sumnjam da bih se time bavio ako bi "ceo svet bio moj". morao bih da probam nešto veselo, da upalim neku lokomotivu dizelku, da vidim gde je gas a gde su kočnice. jbg ako ne nađem kočnice a čudo nastavi da ubrzava bilo bi stvarno veselo, ne znam kako bih se sâm ugipsao ako bih iz pomahnitale kante morao da iskačem kao u akcionom filmu, i usput slomio lakat ili nedajbože nogu!? morao bih da probam i kamion, i to neki s prikolicom, pa da naučim u rikverc. oduvek sam se divio onim kamiondžijama koji iz prve uteraju prikolicu u rikverc. sve se može naučiti, samo je potrebno strpljenja... ne daj bože neki zub da mi se pokvari, ajoj, ko bi to vadio. mislim, morao bih, ali ipak, lakše je ako ne bih morao. dalje razmišljam, brijanje, šišanje, kupanje, hmmmm, da definitivno bih morao da imam šporet zbog tople vode. ili nešto mi pade na pamet, ba brate preselio bih se! pravac budva ili gde već. u baru ima stadion sa tartanskom stazom, hehe, a kao i svugde ima i tamo supermarketa sa tunjevinom. jao pa sve one skupe konzerve, znaš ono, pogledaš tunjevinu rio mare u maslinovom ulju pa kupiš onu običnu 6x jeftiniju. ponekad se kao častimo, obično posle neke trke kada nam se ne svraća u piceriju nego nam se jede "zdrava hrana", kupimo onog dimljenog lososa ili neke školjke, hobotnice i slično, no to te izađe više nego benzin do trke i nazad. jao par godina bih se ubijao od tih stvari, mmmmm. e sad, dobro, da bi čovek preživeo, može sebi da nešto dozvoli, ali ipak, treba imati u vidu da sutra odjednom svi ti ljudi možda mogu da se i vrate, jednakim čudom kojim su i nestali? dakle čak ako bi mi i pala neka glupost na pamet, oprezno! nemoj na zgradi policije da napišeš neki grafit, da ti ne bi sutra neko rekao "ovo je bila skrivena kamera, dobio si neku pilulu zbog koje ti se činilo da te niko ne vidi, a u stvari te je sa uživanjem posmatrala cela planeta, i ono kada si čučnuo da sereš na sred gradskog trga eto jer si sâm na svetu, i kad si na mercedesu od komšije pedera ekserom urezao >>peder<<, i sve drugo, sve smo videli!". tako da, zašto bi neko radio nešto glupo, samo zato jer odjednom može. ionako je pitanje šta "možeš" ustvari pitanje šta želiš, ako hoćeš da uradiš bilo kakvu glupost niko ti ne brani, samo, koji je smisao toga? ako je već oko tebe nastupio najveći mogući mir, pronađi i mir u sebi i odagnaj sve one glupe ideje tipa "a zašto ne bih uradio to i to?". neka budala bi u takvom scenariju uletela naglavačke u prvu samoposlugu, zgrabila 4 balantajna i gajbu hajnekena, i više se ne bi nikada probudila. neko drugi bi se zaleteo u prodavnicu lovačke opreme, uzeo par pušaka i punu kesu municije i išao bi po gradu i pucao na sve i svašta, ubijao bi semafore i reklame koje više ne svetle. svakakvog sveta ima. ja bih pisao blog, tj dnevnik. baš ono pisao, u svesku. pa bih onda povremeno čitao, da se podsetim tih prvih dana. naravno sve knjige sveta bi bile moje, a bez televizije i interneta koji svakome odvlače pažnju sa pametnijih stvari, napokon bi mi na raspolaganju ostalo ono najvrednije. zamisli stvarno taj užas, napraviš tako nekog "velikog brata", nekom daš neki opijat da pomisli da je ostao sâm na svetu, sve drugo živo mu postane nevidljivo, cela planeta se načučuri pored ekrana da bi gledali kakve će sad gluposti da radi, a on svrati u market, uzme jednu tunjevinu i jednu konzervu graška, sedne ispred na klupu i to fino sve pokusa kašikom, uredno sve baci u kontejner jer će i sutra tuda prolaziti pa u čemu je poenta samome sebi praviti prepreke od smeća na putu, zatim se uputi u biblioteku, uzme neku knjigu, ako je lepo vreme prostre ćebe na sred gradskog parka i ostane tako da čita pola dana. gde je tu akcija, municija, na šta ovo liči, ovaj je već 7 dana sâm na svetu a ništa nije srušio? kako ga ne zanima kako bi to izgledalo da zapali npr neku zgradu, ono, buktinja u noći, plamen 100m visok? ili da upali neki džip, da ga ubaci u drugu brzinu, da kroz odškrinuta vrata samo otpusti kvačilo i pošalje dve tone čelika da se zalete kroz izlog u robnu kuću? ako već može, zašto to ne uradi??? a ja pak shvatam da ne bih imao manje odgovornosti ako bih ostao sâm na svetu, nego više! sav krš koji se pojavi, ja sam ga napravio! ima još jedna smešna stvar, a to je wc. sve radi na struju, pa i vodovodi, pa bi i to ubrzo prestalo, dakle trebalo bi naći neki izvor, neku čistu rečicu, i tu živeti, bajbaj ideja o budvi gde pola leta nema vode. ustvari sad mi pade na pamet, mada je malo luzerska ideja, ali ipak, ima flaširane vode a njoj je rok upotrebe neograničen, dakle gde god vidiš veliki supermarket računaj da tu možeš da živiš minimum godinu dana jer bar vode ima par kamiona u svakoj prodavnici. vidiš pomislio sam da je to problem, ali ipak nije. i tako dalje, odavde može svako da nastavi svoj scenario, šta bi radio, šta ne bi, kako bi, kako ne bi, da zamišlja čime bi ispunjavao dane, da se udubi u tu samoću i razmisli koliko bi mu bilo teško to što je sâm, mada, čovek je uvek ispunjen nekim mislima, osećanjima, nekad možeš biti sâm i u najvećoj gomili a nekad ti može u glavi ključati i kada si fizički usamljen, nije to sve tako crno i belo. naravno bez kontakta sa drugim ljudima, to je ipak samoća, da se ne lažemo, koliko god ti drugih ludaka defilovalo kroz tu galeriju likova u sopstvenoj glavi!

vreme (sati) i vreme (oblaci) -

previše mi je svetla u sobi ovako u sred noći pa sam podesio u word-u neku polutamnu pozadinu... kad rekoh "u sred noći", pa nije baš, za 2 sata će svanuti a ja nemam pojma zašto sam se (opet) ovako rano probudio. poremećaj sna. juče sam se pak uspavao, već je uveliko bio dan kada sam ustao. i ta polovina noći. zato se zove po-noć, ponoć. sredina noći, aritmetička, kao što je i po-dne polovina dana. doduše mnogi toga nisu svesni jer kad ustanu u podne, njima je polovina dana negde daleko predveče, jer pod "dan" računaju onaj budan period određenog datuma, a često tu upadne i par sati od onog sledećeg. moj grad se ionako nalazi na takvoj geografskoj dužini (longitudi) da nam nikada podne nije u podne. niste znali? pa evo, sredinom oktobra, malo pre pomeranja časovnika, prva svetlost se pojavljivala oko 6:40 a poslednja se videla oko 18:20, dakle sredina dana je bila negde oko 12:30. a ovih dana se jutarnja svetlost pojavljuje oko 6:00 i vidi se do 17:00, dakle sredina dana (vidljivog dela datuma) je u 11:30. i tako će biti cele zime, par minuta gore-dole, i tako će biti svakog narednog leta, podne će nam šetati po pola sata ispred-iza ali nikada neće biti u podne. isto tako i ponoć, zimska ponoć nam je u 23:30, to je ona tačka do koje je mrak trajao upravo onoliko koliko mu je još preostalo vladavine do zore i novog dana. u tom smislu, reći da si ustao "u po noći" a probudio se oko 4 ujutru, vrrrrlo je daleko od istine jer je sredina noći već 4.5 sata iza mene.

a probudilo me je neko lupanje, verovatno neka grana kači po oluku kada je prejak vetar, a noćas se zbog promene vremena bogme treslo na sve strane, sa jakim udarima juga. proleteo je i neki nevidljivi oblak, jer je valjda bio tamno sivi na tamno sivom nebu, ako se tako može reći, jer kada je oblačno onda su oblak i nebo jedno te isto, naročito noću. u utorak sam se smrzao na 5° i onih 30km laganog trčanja, juče sam se opet smrzao na bicikli jer je svanulo 0° a bilo zubatih 10° kada smo pošli u planine a povratak je bio nizbrdo i kroz dosta senki jer je već bilo kasno. sinoć je ipak bilo čitavih 8° a jutros je već 11°, dakle biće dan mlakušan. otprilike onako kako je znao da kaže čovek kod kojeg smo na pripremama proveli par zima u Tivtu: "gnjilo, gnjilo... a šta ćete, u krpe!" misleći da treba da se umotamo u neku ćebad i predremamo ceo dan. mi smo pak uzimali cokule i išli na pešačenje duž Vrmca, ako se beše to zvao Vrmac; iz Tivta smo se peli nekim kamenjarom skroz do vrha, do neke antene, pa onda desno po grebenu do iznad samog Kotora, i odatle opet nekim prečicama nakoso u Tivat, a u najdužoj varijanti je taj blatnjavi treking potrajao skoro 8 sati. to nam se navodno računalo kao zamena za dužinu na bicikli od 6 sati. toliko o klimi i jugu, gnjiloći i krpama. nisam ja tip za "u krpe".

za danas sam opet imao neke planove na dva točka no od toga neće biti ništa jer će po kišici jedino razumno biti kraće trčanje, a uz pravu opremu je puno bolje biti sat u toplom (peške) nego par sati na hladnom (bicikla). no o tom potom. 

btw tek sad primećujem da je utorak bio 30-ti u mesecu, kada sam trčao 30km. da sam toga bio svestan, verovatno bih svima dosadio sa naslovima 30+30 ili šta već, uglavnom napravio bih od toga takav događaj kao da su se sve planete nanizale u jednoj liniji, mada mislim da je ovo poslednje malčice nemoguće.