sam -

e ovo će biti zanimljivo, bar meni :-)

ima jedna ideja, tako, san, maštanje, ko će ga znati šta je.

jednom davno smo se tako šetali sa kučićima, i prilikom prolaska pored neke prodavnice na periferiji započeli razgovor-zezanciju na čuvenu temu šta bi bilo kad bi bilo. tada je dunja bila živa, a ona je mogla da pojede sve, da sad ne objašnjavam šta sve može da upadne pod to "sve", uglavnom mogla je. i to je išlo u smislu kako bi izgledao taj dan ako bi mogli da uđemo u neki ogroman market, i da sve bude naše na jedan dan. haha, pa odmah bi se bacili na mesni kutak i počeli da vadimo sve ono što psi vole! dozvali bi sve moguće lutalice iz grada o okoline i napravili neviđenu žurku, sa stotinama kilograma kobasica pršuta slanindži a bogme i živog mesa. naravno prvo bi se dunja najela, pa bi tek onda videli da li bi šta ostalo za sve te ostale gladne duše, no valjda bi ostalo bar malo... tako sam se neko vreme zabavljao idejom kako bi to izgledalo, i onda se ta ideja razvila dalje do čitave jedne priče, do celog scenarija. za to mi je potrebno da su ulice prazne, u čemu je poenta da ja delim meso a da neki zaludni penzioner zbog toga zove policiju i šintere? dakle, za svaku veselu ideju je jedini problem rešiti se mase, rulje. uvek se nađe neko kome nešto smeta, i sunce i kiša i toplo i hladno i politika i crkva i pola sveta i ceo svet i žena i deca i svoji i tuđi i tako dalje. eeee to sad već postaje bajka, ja sedam na biciklu, odlazim do azila i odatle sa par kobasica na kanapu dovodim u grad čopor od 450 pasa koji me zadihani jure, zaustavljamo se ispred tog supermarketa, ulećemo unutra pravo do frižidera a tamo nas lola čeka sa pripremljenim švedskim stolom! za tu scenu je svaka druga iz 101-og dalmatinca tek mlaka sapunica, ili što bi rekli - obdanište. i tako, grad bez ljudi, ostavlja ti puno mogućnosti za maštanje. neko bi se odmah zatrčao kod komšije da donese kod sebe njegov plazma televizor, no ja baš i nisam toliko zagrejan za tuđe zlato i dijamante, ne bih znao ni šta bih sa svojim radio da ga imam a kamoli sa tuđim. ako bi svi ljudi odjednom nestali, ako bi neko ostao sâm na svetu, u svoj toj pustoši, stvarno, šta bi radio? prvo bi trebalo proveriti da li si zaista sâm, ali sad, kako to proveriti? koliko dugo bi još imalo struje, ako bi u određenom trenutku neki vanzemaljac sve ljude pretvorio u vazduh, osim tog poslednjeg? koliko je potrebno održavanja za svaku pojedinačnu elektranu, sigurno bi bar poneka radila. i gde god ima struje, radili bi serveri, imalo bi interneta, telefona, bar eto neko vreme. negde minut negde sat negde možda i nekoliko dana? zamisli tog užasa da si jedini na netu! neki sajtovi nedostupni, nešto radi, ostaviš negde poruku, ništa, negde staviš kometar, ništa, odeš na neki blog gde znaš da ima onaj brojač poseta, i gde uvek ima po 50 ljudi prijavljenih u shout-bos-u sa strane, a ono piše npr srbija - 1 - srbija - 1 - srbija - 1 - ... bokte kako je to jezivo i uzbudljivo u isti mah? i tako sam razmišljao o dve varijante, ovim redom: prvo sam pomislio, čoveče, ako bi ljudi nestali, šta bi bilo sa životinjama? toliko ima pasa koji su u boksovima, zaključani, to bi sve lagano umiralo od gladi i žeđi! doslovno katastrofa. mislim teoretski je veća katastrofa da nestane 6 milijardi ljudi, ali kad su već jednom nestali i to bezbolno, par sati nešto drugo postaje važnije a to je spasiti ono od života što je preostalo. sve te ovce u štalama, šta bi dale da su napolju gde ima trave, eto samo toliko da su im vrata otvorena pa neka izlaze i ulaze gde god hoće, kasnije. krave, kokoške i ostala živina, ali toliko ima selâ okolo, na koju bih stranu prvo išao, šta bih radio, pa ja mislim da bih tog prvog dana prešao 200 km biciklom, sa rancem na leđima, punim raznih klešta pajsera testera šrafcigera i već čega. i dalje sam razmišljao, pa stvarno, šta bi dalje bilo? za par dana bi svi psi ogladneli, počele bi polako da stradaju sve te kokoške, ovčice, sva ta bajkovita idila bi se polako pretvarala u neku klanicu, sve domaće životinje bi praktično preko noći postale divlje životinje, i tako bi počele i da se ponašaju. i još bih na kraju ja bio odgovoran za sve to. pomislio sam da je bajka a ispao bi horor. ako na hiljadu pasa dođe hiljadu kokošaka, to samo naizgled liči na neku ravnotežu, ali nakon 7 dana bi još uvek imali 1000 pasa i samo 50 preživelih kokošaka, dakle ipak sve ne bi funkcionisalo kao kod onih "zaista" divljih životinja. gledamo mi na nacionalnoj geografiji kako lavovi napadaju najmanje goveče dok čopor beži, no nikad niko nije gledao kako psi lutalice rastržu malo tele dok krava nemoćno pokušava da ga odbrani. i tu sam se zamislio, i rekao sebi - ne, previše je komplikovano. ako bi nestali ljudi, morale bi da nestanu i domaće životinje. za ove druge ne znam jer one su deo prirode, a priroda bi valjda ostala takva kakva jeste. a šta bih ja radio? nemam pojma, svaki put pomislim kako nemam baš pojma. čuj "svaki put", palo mi je to na pamet tek nekoliko puta u životu, nije baš da svaki dan o tome razmišljam!! a i tih par puta nisam odmakao dalje od par minuta razmišljanja, pisanja tog čudnog scenarija. zaista šta li bih radio? kako bih živeo. ima tu nekoliko važnih stvari. prva stvar, čuvaj zdravlje jer više ne postoje lekari. druga stvar, energija. hoćeš li da živiš na struju ili nećeš? nije nikakav problem negde pronaći cisternu koja je ostala na putu, dovesti je tu blizu kuće i polako iz nje istakati benzin, iz najbližeg megamarketa dofurati mali agregat i koristiti struju kao da se ništa nije desilo. radi gramofon, radi mini linija, radi laptop i eksterni hdd sa svom mogućom muzikom. varijanta za nas koji volimo muziku, eto, tako nekako bi to izgledalo. naravno imao bih i sijalice, u toku zime. leti ionako noć kratko traje, nikome ne treba osvetljenje. agregat bih stavio u podrum da se ne čuje preglasno, jer kakvo je to slušanje muzike ako mi ispod prozora drči 100 decibela? da, tu bi mogao i neki zamrzivač da se uglavi, mada ne znam šta bih sve u njega natrpao... zaista, život bi trajao dok ima hrane. to bi išlo u nekoliko faza, očigledno. prvo bih otišao u neki hipermarket i polako se prošetao između polica, da vidim šta tu sve ima, da se podsetim, i da napravim neku strategiju. mesa ne bi bilo puno, što pojedeš za par dana to bi bilo to, posle toga će se sve što je neobrađeno pokvariti i doviđenja. hmmm. konzerve. to traje najdalje. riba, grašak, pasulj, takve stvari, oni oguljeni paradajzi u limenkama od 5kg, to može godinama da stoji. zdrava hrana, baš. fino. kompoti razni takođe, mada, šta mi je problem da se prošetam do prvog drveta i odberem krušku ili jabuku. šećer takođe može da traje dugo, a i bez šećera se može, samo treba puno duže kuvati pekmez, ali gde bi mi se žurilo? naložim šporet i polako... mleko u prahu! da, to je dobra fora. ne znam ni njemu rok ali eto, valjda je duži od dugotrajnog mleka koje bi važilo još nekoliko meseci. trebalo bi brže-bolje pronaći par kefira, jer dodavanjem male količine u mleko dobiješ opet kefir, i tako možeš da ga produžuješ iz dana u dan dokle god hoćeš. otišao bih u poljoprivrednu školu i nakupio knjiga za čitanje. kako se sadi pasulj, kada se orezuje vinova loza, trista čuda bi trebalo naučiti, za onu narednu godinu kada nestane konzervi iz prvog talasa. sva piva bi trajala još pola godine, a to što vino i viski mogu da traju skoro večno mi baš i nije neka uteha, čisto sumnjam da bih se time bavio ako bi "ceo svet bio moj". morao bih da probam nešto veselo, da upalim neku lokomotivu dizelku, da vidim gde je gas a gde su kočnice. jbg ako ne nađem kočnice a čudo nastavi da ubrzava bilo bi stvarno veselo, ne znam kako bih se sâm ugipsao ako bih iz pomahnitale kante morao da iskačem kao u akcionom filmu, i usput slomio lakat ili nedajbože nogu!? morao bih da probam i kamion, i to neki s prikolicom, pa da naučim u rikverc. oduvek sam se divio onim kamiondžijama koji iz prve uteraju prikolicu u rikverc. sve se može naučiti, samo je potrebno strpljenja... ne daj bože neki zub da mi se pokvari, ajoj, ko bi to vadio. mislim, morao bih, ali ipak, lakše je ako ne bih morao. dalje razmišljam, brijanje, šišanje, kupanje, hmmmm, da definitivno bih morao da imam šporet zbog tople vode. ili nešto mi pade na pamet, ba brate preselio bih se! pravac budva ili gde već. u baru ima stadion sa tartanskom stazom, hehe, a kao i svugde ima i tamo supermarketa sa tunjevinom. jao pa sve one skupe konzerve, znaš ono, pogledaš tunjevinu rio mare u maslinovom ulju pa kupiš onu običnu 6x jeftiniju. ponekad se kao častimo, obično posle neke trke kada nam se ne svraća u piceriju nego nam se jede "zdrava hrana", kupimo onog dimljenog lososa ili neke školjke, hobotnice i slično, no to te izađe više nego benzin do trke i nazad. jao par godina bih se ubijao od tih stvari, mmmmm. e sad, dobro, da bi čovek preživeo, može sebi da nešto dozvoli, ali ipak, treba imati u vidu da sutra odjednom svi ti ljudi možda mogu da se i vrate, jednakim čudom kojim su i nestali? dakle čak ako bi mi i pala neka glupost na pamet, oprezno! nemoj na zgradi policije da napišeš neki grafit, da ti ne bi sutra neko rekao "ovo je bila skrivena kamera, dobio si neku pilulu zbog koje ti se činilo da te niko ne vidi, a u stvari te je sa uživanjem posmatrala cela planeta, i ono kada si čučnuo da sereš na sred gradskog trga eto jer si sâm na svetu, i kad si na mercedesu od komšije pedera ekserom urezao >>peder<<, i sve drugo, sve smo videli!". tako da, zašto bi neko radio nešto glupo, samo zato jer odjednom može. ionako je pitanje šta "možeš" ustvari pitanje šta želiš, ako hoćeš da uradiš bilo kakvu glupost niko ti ne brani, samo, koji je smisao toga? ako je već oko tebe nastupio najveći mogući mir, pronađi i mir u sebi i odagnaj sve one glupe ideje tipa "a zašto ne bih uradio to i to?". neka budala bi u takvom scenariju uletela naglavačke u prvu samoposlugu, zgrabila 4 balantajna i gajbu hajnekena, i više se ne bi nikada probudila. neko drugi bi se zaleteo u prodavnicu lovačke opreme, uzeo par pušaka i punu kesu municije i išao bi po gradu i pucao na sve i svašta, ubijao bi semafore i reklame koje više ne svetle. svakakvog sveta ima. ja bih pisao blog, tj dnevnik. baš ono pisao, u svesku. pa bih onda povremeno čitao, da se podsetim tih prvih dana. naravno sve knjige sveta bi bile moje, a bez televizije i interneta koji svakome odvlače pažnju sa pametnijih stvari, napokon bi mi na raspolaganju ostalo ono najvrednije. zamisli stvarno taj užas, napraviš tako nekog "velikog brata", nekom daš neki opijat da pomisli da je ostao sâm na svetu, sve drugo živo mu postane nevidljivo, cela planeta se načučuri pored ekrana da bi gledali kakve će sad gluposti da radi, a on svrati u market, uzme jednu tunjevinu i jednu konzervu graška, sedne ispred na klupu i to fino sve pokusa kašikom, uredno sve baci u kontejner jer će i sutra tuda prolaziti pa u čemu je poenta samome sebi praviti prepreke od smeća na putu, zatim se uputi u biblioteku, uzme neku knjigu, ako je lepo vreme prostre ćebe na sred gradskog parka i ostane tako da čita pola dana. gde je tu akcija, municija, na šta ovo liči, ovaj je već 7 dana sâm na svetu a ništa nije srušio? kako ga ne zanima kako bi to izgledalo da zapali npr neku zgradu, ono, buktinja u noći, plamen 100m visok? ili da upali neki džip, da ga ubaci u drugu brzinu, da kroz odškrinuta vrata samo otpusti kvačilo i pošalje dve tone čelika da se zalete kroz izlog u robnu kuću? ako već može, zašto to ne uradi??? a ja pak shvatam da ne bih imao manje odgovornosti ako bih ostao sâm na svetu, nego više! sav krš koji se pojavi, ja sam ga napravio! ima još jedna smešna stvar, a to je wc. sve radi na struju, pa i vodovodi, pa bi i to ubrzo prestalo, dakle trebalo bi naći neki izvor, neku čistu rečicu, i tu živeti, bajbaj ideja o budvi gde pola leta nema vode. ustvari sad mi pade na pamet, mada je malo luzerska ideja, ali ipak, ima flaširane vode a njoj je rok upotrebe neograničen, dakle gde god vidiš veliki supermarket računaj da tu možeš da živiš minimum godinu dana jer bar vode ima par kamiona u svakoj prodavnici. vidiš pomislio sam da je to problem, ali ipak nije. i tako dalje, odavde može svako da nastavi svoj scenario, šta bi radio, šta ne bi, kako bi, kako ne bi, da zamišlja čime bi ispunjavao dane, da se udubi u tu samoću i razmisli koliko bi mu bilo teško to što je sâm, mada, čovek je uvek ispunjen nekim mislima, osećanjima, nekad možeš biti sâm i u najvećoj gomili a nekad ti može u glavi ključati i kada si fizički usamljen, nije to sve tako crno i belo. naravno bez kontakta sa drugim ljudima, to je ipak samoća, da se ne lažemo, koliko god ti drugih ludaka defilovalo kroz tu galeriju likova u sopstvenoj glavi!

vreme (sati) i vreme (oblaci) -

previše mi je svetla u sobi ovako u sred noći pa sam podesio u word-u neku polutamnu pozadinu... kad rekoh "u sred noći", pa nije baš, za 2 sata će svanuti a ja nemam pojma zašto sam se (opet) ovako rano probudio. poremećaj sna. juče sam se pak uspavao, već je uveliko bio dan kada sam ustao. i ta polovina noći. zato se zove po-noć, ponoć. sredina noći, aritmetička, kao što je i po-dne polovina dana. doduše mnogi toga nisu svesni jer kad ustanu u podne, njima je polovina dana negde daleko predveče, jer pod "dan" računaju onaj budan period određenog datuma, a često tu upadne i par sati od onog sledećeg. moj grad se ionako nalazi na takvoj geografskoj dužini (longitudi) da nam nikada podne nije u podne. niste znali? pa evo, sredinom oktobra, malo pre pomeranja časovnika, prva svetlost se pojavljivala oko 6:40 a poslednja se videla oko 18:20, dakle sredina dana je bila negde oko 12:30. a ovih dana se jutarnja svetlost pojavljuje oko 6:00 i vidi se do 17:00, dakle sredina dana (vidljivog dela datuma) je u 11:30. i tako će biti cele zime, par minuta gore-dole, i tako će biti svakog narednog leta, podne će nam šetati po pola sata ispred-iza ali nikada neće biti u podne. isto tako i ponoć, zimska ponoć nam je u 23:30, to je ona tačka do koje je mrak trajao upravo onoliko koliko mu je još preostalo vladavine do zore i novog dana. u tom smislu, reći da si ustao "u po noći" a probudio se oko 4 ujutru, vrrrrlo je daleko od istine jer je sredina noći već 4.5 sata iza mene.

a probudilo me je neko lupanje, verovatno neka grana kači po oluku kada je prejak vetar, a noćas se zbog promene vremena bogme treslo na sve strane, sa jakim udarima juga. proleteo je i neki nevidljivi oblak, jer je valjda bio tamno sivi na tamno sivom nebu, ako se tako može reći, jer kada je oblačno onda su oblak i nebo jedno te isto, naročito noću. u utorak sam se smrzao na 5° i onih 30km laganog trčanja, juče sam se opet smrzao na bicikli jer je svanulo 0° a bilo zubatih 10° kada smo pošli u planine a povratak je bio nizbrdo i kroz dosta senki jer je već bilo kasno. sinoć je ipak bilo čitavih 8° a jutros je već 11°, dakle biće dan mlakušan. otprilike onako kako je znao da kaže čovek kod kojeg smo na pripremama proveli par zima u Tivtu: "gnjilo, gnjilo... a šta ćete, u krpe!" misleći da treba da se umotamo u neku ćebad i predremamo ceo dan. mi smo pak uzimali cokule i išli na pešačenje duž Vrmca, ako se beše to zvao Vrmac; iz Tivta smo se peli nekim kamenjarom skroz do vrha, do neke antene, pa onda desno po grebenu do iznad samog Kotora, i odatle opet nekim prečicama nakoso u Tivat, a u najdužoj varijanti je taj blatnjavi treking potrajao skoro 8 sati. to nam se navodno računalo kao zamena za dužinu na bicikli od 6 sati. toliko o klimi i jugu, gnjiloći i krpama. nisam ja tip za "u krpe".

za danas sam opet imao neke planove na dva točka no od toga neće biti ništa jer će po kišici jedino razumno biti kraće trčanje, a uz pravu opremu je puno bolje biti sat u toplom (peške) nego par sati na hladnom (bicikla). no o tom potom. 

btw tek sad primećujem da je utorak bio 30-ti u mesecu, kada sam trčao 30km. da sam toga bio svestan, verovatno bih svima dosadio sa naslovima 30+30 ili šta već, uglavnom napravio bih od toga takav događaj kao da su se sve planete nanizale u jednoj liniji, mada mislim da je ovo poslednje malčice nemoguće.

plus 30 (kilometara, ne stepeni)

nisam još skinuo detalje sa treninga, a što je još gore nisam skinuo ni podatke sa trke. no ne mogu sad o tome, imam važnije stvari na pameti...
nervira me što mi secka internet pa sam otvorio u notepad-u text dokument, i tako je luzerski taj osećaj kad si off-line a praviš se da si povezan, da ne kažem konektovan :-) otprilike je sličan osećaj kao da, umesto da s nekim razgovaram, kao da mu snimam na kasetu moj govor, pa ću da mu pustim kasnije! debilno jel'da? no nemam vremena ni o tome, imam važnije neke stvari da o njima pišem...

a na teve-u ide onaj cezar šaptač psima i sad bih ja virio o čemu se tamo radi no seo sam da ovde na brzaka nešto nakucam pa nemam vremena ni za to. osećam se kao hobotnica koja je raširila pipke na sto strana a ne može da dohvati ni na jednu od tih strana, i tako razapeta ne zna šta će. btw nemam pojma koliko tačno hobotnica ima papaka, upsss greška (ajoj), PIPAKA!, (smejem se od uva do uva zamišljajući hobotnicu sa svinjskim nogicama, hahhhahahaaaaaaa), i sad ću da pokušam da izguglam na ovom seckavom internetu jer me je to zainteresovalo, iako imam važnijih stvari na pameti...

ako se ovako nastavi 90 posto ću da zaboravim sve te važnije stvari...

dakle pola minuta kasnije, ukucavam u google, to jest započinjem ukucavanje, šta da ukucam koji đavo, rekoh neki oktopod, trtmrt, ne, setio sam se, octopus, no svejedno šta ću ukucati, u početku ne razmišljam o tome da to nešto može značiti, ali momentalno mi se pali lampica "OKTO... ????". mislim, oktopod? dakle "osmonog"? pa stvarno treba biti retard i ne setiti se, no eto, bili su mi brži prsti od pameti, kao i obično?

tako sam ja odustao od guglanja ko je otkrio toplu vodu i na kraju sam možda opet zaboravio par od onih "važnih stvari". jedno je bilo sigurno ono o trčanju, tj da sam drugi dan nakon trke još uvek osećao neko mrtvilo u nogama, a to nije samo od trke po hladnoći nego od trke-nakon-ne-odmora-i-puno-treninga, na hladnoći :-) valjda tu ima neke razlike, no hteo sam nešto drugo, jer ipak, trka ko trka, treninzi ko treninzi, nema tu ništa novo, bar kad sam ja u pitanju. no ako sam oduvek terao po svom i pre i posle trke, ovaj put mi je došlo nešto zaista neuobičajeno za 2012-tu. obzirom da sam uvek nastradao kad god sam pokušao da trčim oko 2 sata ili nedajbože duže, danas sam se nekako prosto osetio da to mogu, makar da pokušam. ono, neki osećaj te ohrabri. jbg.

cirkus kreće, izlazim iz kuće "idealno obučen" po sopstvenom ubeđenju, prvi kilometar crkavam od smrzavanja, razmišljam da se vratim kući i malo pojačam oklop. drugi kilometar shvatam da vetar nije severni nego severozapadni, a obzirom da trčim po istoku i da se pojavilo sunce počinjem da se znojim kao pokeraš početnik sa tri keca u ruci, zavrćem ka zapadu ne bih li se malo ohladio, nakon par km shvatam da sam ipak pretoplo obučen no baš kada sam bio na samoj ivici da prelomim "vraćaj se kući, izbaci onu dugu podmajicu i ostavi te rukavice, baci kačket i uzmi traku, ovo je topao dan" nailaze oblaci, zakopčavam se do grla, rukavice mi ne pada na pamet da skinem i nastavljam dalje kao da se ništa nije desilo. tu sam negde napravio bespotrebnih skoro pola sata kruženja i sada dolazim na kilometar od kuće sa već 5.5km u nogama, i nastavljam dalje kao da sam tek izašao iz kuće. tupav osećaj, moram priznati. kao da sam poput miša iz crtanog filma pola sata šlajfovao u mestu, i tek sad mi je neka mačka otpustila rep pa mogu da odmaknem dalje. 

rekoh sebi - idem na neki krug od 22km, plus ovih skoro 5km, to je ukupno 27, biće to ovim mrtvačkim ritmom preko dva sata i to ihihiiiiii. u početku se vrtim oko 5'05''/km jer idem svo vreme neeeeeeežno uzbrdo i svo vreme prema vetru, tako da se nadam da će povratak biti brži. naravno, ako se ne iskomiram, inače će i blago nizvodno i sa vetrom u leđa da ostane ista brzina i još ću biti srećan što se uopšte pomeram, a brzina će mi biti najmanje važna dokle god sam svakim korakom bliži kući. na pola tog dodatka od 22km iznenadno odlučujem (brate ja sam hteo nazad a noge same odoše dalje napred, ja zgranuto gledam gde će i pitam se ko će se odande živ vratiti kući!!!) da odem još 1.5km uzvodno, što će mi sa tim kratkim povratkom doneti total 3km, dakle ukupno 30km! hehe, lepo zvuči, ali ga treba otrčati... :-(

otrčao sam do okreta za okruglo 7.5 minuta, dakle još uvek se držim početnog ritma, vraćam se za 7'15'' i odjednom me preplavljuje talas sreće, jihiii ima nade da povratak bude brži! vraćajući se na glavni put računam nekoliko puta koliko sam imao dodatka, oduzetka, idi mi dođi mi, i shvatam da sam na 22 + 3 ipak dodao samo 4.5km, a ne 5km. ŠIT!!! šta ću, izlazim na glavni put, umesto prema kući okrećem kontra u daljinu, trčim 250 metara, okrećem nazad i gle prolazim kroz raskrsnicu nakon tačno 2.5 minuta, to mora biti u metar tačno taj manjak od 500m ne zvao se ja antiša zjec. s olujom u leđa stvari postaju mnogo optimističnije, kilometri proleću po 4'45, pa po 4'40, za čas posla sam nadoknadio sve one 5'05 i sav taj višak vremena, kada sam prišao gradu video sam da ću čak stići i ispod 2.5 sata za tih 30km, no obzirom da me je čekala još jedna tura od par km trave/zemlje, nisam se zahuktavao da dodatno skidam sekunde nego sam samo nastavio istim osećajem do kuće i zadržavajući tu brzinu malo veću od 12 km/h sam završio trčanje za 2h29, okruglo.

dok sam iz gaća vadio ključ od kapije (pitam se šta li će mi ključ kad se sa one strane tri psa propnu na kapiju i na svakog ko priđe laju kao mahniti?) časkom sam izračunao (???) da je tih 60 sekundi manjka na 30km jednako 2''/km i odmah sam shvatio da sam napravio prosek od 4'58''/km, paaaaaa, zvuči bolje od 5'/km. baš poput onih cena u metrou, 6.99, 12.99, nikad nije ona sledeća "okrugla" cifra :-)

damn, i tek sad sam se setio šta sam zaboravio (ako se tako može reći). dok sam trčao poslednjih pola sata, kroz glavu mi je proletala skica bloga kako bih mogao da opišem poslednjih 3km, tipa "3km pre kraja trčim tuda, ritam taj i taj... 5km pre kraja dolazim na ravno... 9.5km pre kraja se vraćam na glavni put i pravim dodatak od 500m..." i tako do kraja, tojest početka, gde bi pisalo "30km pre kraja izlazim iz kuće ubeđen da sam se idealno obukao..." no hajde, sad kad sam već zaboravio sve to, PA KO BI GA PISAO IZNOVA????

dan posle -

sad tu ima nekoliko stvari: koliko sam mogao, koliko sam uradio, koliko sam se umorio, koliko sam u sebi ostavio za sutradan. a život je jedno veliko klupko i čak ako i zaboraviš šta si sve namotao pre dan ili dva, ono pamti i vrlo dobro zna šta se krije ispod površinskog sloja. moja je, pak, mana, da stalno zaboravljam. meni je svako jutro novi RESET, pa ako sam juče i otrčao maraton, meni je najjači argument ono što osetim, a ako osetim želju da trčim maraton, eto problema za noge, leđa, mišiće, tetive, ligamente. eeeejjjj breeee, ne može to tako - vrište kojekakvi delovi mog hardvera, a ja se prosto iščuđavam gde je problem, kad se ja nakon sna doručka i dve ness kafice osećam sasvim dovoljno hepi da bih mogao da zagrlim ceo svet, a kamoli da malo protrčkaram ili se provozam ovamo-onamo. kad god poželim da se našalim na temu premorenosti, ja napišem kako bih najradije otišao u apoteku i rekao "dobar dan, treba mi ona pilula za dan posle", a nakon podpitanja od apotekarice "za vašu devojku?" ja bih samouvereno odgovorio "ma ne, naravno! za mene!!!". i sad, nakon nekoliko godina (čitaj bar dvadeset) takvog nemilosrdnog odnosa prema svom telu (op jelo jelo...) pretpostavljam da se i njemu (telu) smučilo sve to, i da bi najradije kao trener u košarci spojilo šake u obliku slova "T" i zatražilo svojevrstan tajmaut. a meni je to sve tako jadno i bedno, brate, ko me sahrani ovako mladog i čilog  u ovako kilavo telo? baš šteta, trebalo bi da to ide sinhrono: živahnim ljudima dati izdržljivo telo, a mrcinama dati neko trulo telo jer im bolje i ne treba. sad odoh malo do grada da se prošetam i ubijem pola od ovog karbo loudinga, pa koliko god ostane za sutra, sigurno će biti i previše a kamoli dovoljno. rekoh ja na početku, skoro svakog dana blog može da ima naslov "dan posle". jer ili se radi o juče, ili o sutra. obrni okreni...

pozitivno -

gledaj stvari pozitivno, bar je bila temperatura u plusu

mislim, šta bi bilo da je zahladnelo na minus 10?

dalje, gledaj još pozitivnije:

nije bilo veteranske kategorije pa si ostao bez pehara i medalje.

ALI!

zaradio si pare! 

ionako se uvek žališ na prepune kutije medalja,

i na pehare koji su postali kolevke prašine,

a para, para nikad nije previše?

dobro, dok god ti fale za nešto pametno , nije previše.

ako se ikada budeš razmetao parama, 

to će definitivno značiti da imaš previše.

a dotle ćuti i uzimaj, neće se baciti.

znaš koja je najgora promaja? ona u džepovima.

dakle prvi put u životu pišem blog iz pozicije bogataša.

zanimljivo, baš.

no moram ostati priseban, moram ostati JA.

ne smem da dozvolim da me novac promeni, to nikako.

ni slava! ipak, na podijumu sa Bogićevićem, 

nije mi se nikada dogodilo?

možda eventualno na Cerskom maratonu,

ali tada je na podijumu stajalo prvih 20,

tako da se tu popeo i kurta i murta, 

a to kažem naročito jer sam ja bio baš onaj 20-ti :-)

evo već sam počeo da se razmećem, 

pominjem uspehe i trijumfe, to je od endorfina,

to je od novčane inekcije koja podiže hormone sreće.

i taj osećaj moći, uhhhhh! 

da je frojd bio srbin, izmislio bi ego, super ego, i ego u P.M.

i zaradio bi zbog toga puno više para.

a para nikad previše, sve dok ne nakupiš previše.

e onda postane previše, i za one koji misle da previše ne postoji.

a da sam se smrzo (po vuku, piši ko što govoriš,

dakle ko Torbarina) - smrzo sam se.

stomak mi krči već 5-ti sat za redom, 

srećom nisam posećivao onu prostoriju, još uvek.

mada mi je jako sumLJiv osećaj u trbuhu.

sad se to tako kaže, nije više sumnjivo, sumnjičavo,

sada se piše "crv sumLJe". baš originalno.

valjda zbog bliskosti sa smuljati, pa se došlo do sumljati.

a video sam i obrnuto, "dimNJeno meso"!!!

ma nema čega nema, ovaj internet je zajebao stvar 100%.

i sms-i. jer se prešlo sa govora na pisanje.

do pre deset godina skoro niko bre nije umeo da drži olovku.

i sad im daš telefon za dinar, i šta će, 

dobiju 1000 sms-a besplatnih u mesec dana.

TREBA TO ISKORISTITI!!!!!!!!!

i šta će čovek nepismen, on krene da piše, pa šta ispadne.

NESUMLJA da uopšte tu može da dođe do greške.

i dokle god ga onaj s druge strane antene razume,

pa pretpostavljam da greške ni nema?

ako ni onaj drugi NESUMLJA da je ovaj nešto pogrešio, 

šta ću ja tu sad da gunđam?

i onda svi lupe neke titule, one ih brane od svake SUMLJE.

jutros vidim neko nekom ostavio neki komentar,

vidim neka fina slika profila, neka teta utegnuta.

a napisala nešto da ti se creva izvrnu ko trula čarapa.

kliknem na profil, kad tamo pod zanimanje piše

"software developer u ... firma & co."

LOL-čina, što bi rekli klinci, za sve cajke "sa fakultetom".

baš bih mogao da turim gore nešto, tipa "nobelovac".

mislim, ima neki keks, zove se Noblice,

pa ako bih to jeo pojačano, postao bih nobelovac? perhaps?

jedino šteta što je prepun margarinčine i ostalog otrova...

a sve ovo što pišem, nikad ne bih ovim tonom, ne ne.

nego me je danas uhvatilo, porasto mi taj ego,

valjda od ovog obogaćenja na trci, biće da je to.

moram ići kod doktora da mi uklone tu ego žlezdu,

jer zadnja stvar koju želim, to je da se promenim,

da me novac tako izmeni i da postanem neki nad-čovek.

iber menš, tako kažu. ti neki švabe i hitleri i ničei i co.

a ja nisam nikad bio iber-menš, eventualno Ibar-menš.

to bi bio onaj menš koji vozi biciklu Ibarskom Magistralom.

e taj sam bio, ali vidiš, ima sličnosti, ne samo u nazivu.

tutneš mu neko malo bogatstvo u džep 

i očas se izjednači sa onim imenjakom, bezmalo.

ali gledaj stvari pozitivno.

pa i drugi trče trke, zarađuju pare.

jednog dana kad se svi obogatimo, bićemo svi isti.

i ja neću morati na operaciju eg... eg... Ežne (?) Žlezde,

jer će svima egoi biti na STEREO-idima, i eto, super.

dok god ima u meni osećaja krivice, to je dobar znak.

ima nade, to je ono pozitivno.

ili ima i druga mogućnost, ako se ostali ne obogate.

odem sutra u prodavnicu i kupim 2 džaka pseće hrane.

dođem na nulu (polaznu tačku pre trke) i eto,

opet se izjednačim sa ostalima. 

RAZ-bogatim se! e tako ću! što je sigurno, sigurno.

gledaj stvari pozitivno, nisi dobio proliv, onaj pravi.

a ovaj večerašnji proliv od reči nećemo računati.

ili treba reći "rečni proliv"? 

Ibar-menš, Rečni Čovek, rekoh. 

buć...

pazi ovo s(tva)ranje

 - mislim na ovo kad na vrhu stranice piše:
"Blogger: Antiša Zjec - Stvaranje posta - Mozilla Firefox"

:-)

osetiš se kao neki mali bog pred ovim praznim poljem.

treba nešto da STVORIŠ...

mada samoironiju na stranu; da je lako, svako bi ga stvarao.

jutro sam proveo tešeći maratonce kako gotovo niko od mojih poznanika neće u Ljubljani trčati PRVI u koloni, nego će se valjda već naći neko brži da im proprti stazu po ulicama pokrivenim tankim slojem snega, ako ga uopšte bude jer će saobraćaj to već unapred da samelje. sećam se svetosavske trke u valjevu kada je u najgorih par godina/izdanja bila baš vejavica, i bilo je dovoljno samo onih 20 minuta pre starta prve trke da se zatvori saobraćaj, i već se na ulicama nahvatalo 1.5-2cm snega, baš nezgodno za svaku obuću, a naročito za uličnu trku sa 4 raskrsnice i 4 skretanja za 90° u svakom krugu!

zdruge strane (piši kao što govoriš, reče vuk i zajeba nas za vek vekova) se sećam jedne od poslednjih Dužina, koju sam trčao negde prema Leliću i greškom u dubokom snegu nisam video pravo skretanje i odoh ja kontra smerom ka selu Stubo, tog dana sam trčao 3h40' od čega oko sat i po po asfaltu (čitaj malo snega malo bljuzge malo rizle i u njoj samlevenog neznasečega), a ostatak kroz sneg, i to kroz dubok sneg. ono, svo vreme biraš između 3 mogućnosti: 1) trag od traktora sa onim brazdama od nekoliko cm koje je malo uhvatio led ili se samo sneg upresovao pa lomiš zglobove onako kako ti patike upadaju u te žljebove, 2) trčanje po sredini između tih tragova znači minimum 5cm snega, uglavnom 7-8cm, a najgore je kada odjednom propadneš u neku rupu 20cm duboku koja se ne vidi sve dok je ne nagaziš, i 3) trčanje sa spoljne strane od svih tragova, tu ponekad uhvatiš par metara sa vrlo malo snega a ponekad zakačiš neki kamen ili komad leda koji otpada sa traktora i poneke lade nive, tako da je saplitanje zagarantovano. e sad da mi je tada neko rekao jel hoću umesto toga da otrčim maraton u ljubljani, takođe po snegu ali jako plitkom, da mi sve bude skoro ravno (ovamo sam na treningu imao nagibe i po 15%) i da imam osveženja na svakih 5km, verujem da svako normalan primećuje neku razliku između te dve opcije. 

tako da, razumem one koji su planirali Ljubljanu kao neki špic, napad na rezultat, krunu sezone, njima je poprilično zeznut plan i retko ko će u nepovoljnim uslovima istrčati planirano vreme. zdruge strane (opet onaj vuk koji nije pazio šta priča) ne razumem ali baš ne razumem ove rekreativce koji kukaju kao ranjenici sa otvorenim prelomima, jer eto pada sneg. pa zar je bolje istrčati "samo još jedan maraton" u nizu? nema ko od njih nije istrčao na desetine maratona jer ionako im je pojam maratona samo to, zabava i kolekcionarenje medalja, pa sad jedan više manje, šta je tu dramatično? a o ovome će se pričati. ljudi nisu svesni koliko će oh ovo obogatiti. istrčao si deset maratona u podgorici, i sve si zaboravio. kad te neko pita kakva je podgorica, ti mu kažeš "ma sranje, uvek vrućina i uvek se raspadnem. nego džabe start, džabe prevoz, džabe medalja, što da ne idem?". o ovoj ljubljani pak će se pričati priče i priče, deci i unucima, za 20 godina će ljudi pominjati i minus 25 stepeni, i svako ko je bio tamo će na neki način od sebe napraviti heroja. to podsvesno već kreće, iako je jutro pred starta svima (u grlu) bila puno veća knedla, nego (u glavi) mogućnost naknadnog bubrenja ega. ajoj sneg, kuku beli maraton, no kako opali start i shvatiš da se pored tebe ne topi i ne raspada u prah ostalih par hiljada ljudi, pa verovatno ćeš shvatiti da ni ti nećeš baš sad da promrzneš ili umreš kao na igmanskom maršu. već par sati nakon trke, posle tuširanja i vruće supe, odjednom će svi postati heroji, mada to sada ne znaju niti im pada na pamet, jutro pred start svi sebe doživljavaju kao žrtve i mučenike. pogrešno, vrlo pogrešno. 

nisam ni ja trčao nikad cenera (nemačko-hrvatska reč za trku na 10km. hrvati se ježe od srpsko-hrvatskog ali im nijedan drugi strano-hrvatski ne smeta, nisam nikad skužio zašto) po ovako hladnom danu, pa šta ću, odoh i ja na start za sat vremena. biti realan ume da pomogne, hahahaahhh. jutros je svanulo 12° sa strelicom trenda ka dole, posle doručka je već bilo 10°, a sada je 7°... mokro je od kiše a ja uopšte ne mogu da se setim koje od patika mi se klizaju po vlažnom masnom asfaltu a koje se manje klizaju. šta mi zapadne, tako će biti, ipak na ovoj stazi sa dosta gore-dole ima par uspona/spustova gde se nizbrdo trči dosta brzo, a npr 18 km/h u patikama koje proklizavaju nije baš prijatno ni na pravcu a kamoli u krivini sa blagim kolotrazima... meni ionako odgovara toplo vreme kada ne moram puno da se zagrevam, u apatinu  mi je bilo ekstra, 500-600m trčkaranja koliko da proverim da li su mi patike taman zategnute, nekoliko ubrzanja po 60-70m i stao sam na start. bombona. 

što se tiče same trke, trebao bi mi sad neki od onih onlajn sajtova pa da ukucam neka vremena i izvučem iz njih odgovarajuće dužine na trkama. tipa ukucam polumaraton 1h26' (po ovakvom danu možda je čak i to brzo) pa vidim šta mi kaže za 10km. nešto u tom fazonu. ako sam pred koceljevu bio u formi za 1h26, odlično sam smislio da trčim 1h30 bez previše gasa jer bih i sa gasom do daske onako premoren (plan je bio da ne trčim tu trku) išao 1h28, opet ispod mogućnosti, teoretskih. ako sam u apatinu teoretski mogao da idem negde između 1h22-1h23, opet sam tu dodao premor zbog radova oko kuće, putovanje u nezgodno vreme, nespavanje zbog par kolega-retarda koji su se drali po hodniku do pola 2 ujutru, i realno sam na startu sebi rekao - otrči ovo 4' po kilometru i super trening si napravio. na kraju je ispalo i brže, otprilike na pola između onih teoretskih mogućnosti i realnog sagledavanja situacije. isto tako i danas, ne mogu da sad ovde cifram neke brojke i planove jer ne postoje dva približna (a kamoli ista) kilometra na ovoj trci, ili je gore-dole ili dole-gore, vetar će da nas samelje u odlasku a i na par nezgodno zakrenutih pravaca u povratku, tako da je jedino moguće otrčati po osećaju i na kraju očitati vreme. pa koliko piše - pisaće. realno sam mislio da sam u stanju da pređem tih 10km negde oko 37'00''-37'30'', i još dodatak do cilja, dakle negde oko 39' total za tih 10.5km. sada sam pak to očekivanje pomerio na 40', mada kažem da na trci to nije ideja vodilja, kao na treningu. na treningu jedino imaš štopericu kao društvo i protivnika, a na trci može svašta da se desi. mogu da ganjam nekog juniora koji se zaleteo, mogu da krenem sa nekom od seniorki (ako dođe bilo koja od ovih bržih) i da jednostavno sve otrčim kako neki krvnički zajednički trening ali bez onih poslednjih 3% jurnjave i keženja, stvarno može svašta da se desi a može i da se ništa ne desi. par puta na toj trci su mi svi seniori otišli već u prvom km, naravno za njima i svi juniori, i nakon par km po 3'20'' kada popucaju još uvek su mi predaleko da bih ih jurio, pa se događalo da tako na ponekom pravcu vidim u daljini neku tačkicu kako skakuće no bez ikakve šanse da razmišljam da tog nekog mogu i da stignem, pa se tako tih par puta ta trka pretvorila u najobičniji tempo trening, sa čitanjem prolazaka i uvek novim čuđenjima "gle 3'55 zar sam toliko spor danas?" pa onda "gle 3'27, šta je ovo kakva je ovo divlja brzina?" i tako od jednog do drugog nervoznog kilometra, ideš isti osećaj a brzina varira po 20% zavisno od nagiba asfalta. jedne godine sam trčao doslovno OČAJAN time kako idem sporo, zaboravivši koliko može da se nadoknadi u zadnja dva pretežno nizbrdo km, i kada sam ušao u cilj sa samo 15-ak sekundi slabijim vremenom od rekorda staze, mom oduševljenju nije bilo kraja! 

e sad treba odabrati helanke prave debljine, duks sa polu-rajsferšlusom koji može na usponima da se malkice raskopča ispod grla, neke malo punije čarape da mi se ne zalede stopala dok čekam na start, imam samo sat vremena da se aklimatizujem sa leta na zimu. samo neka nijedna povreda ne izviri iz svoje jazbine a za sve ostalo ću se lako snaći!

naslovi -

sinoć sam imao u glavi blog koji se zvao "Heil Filter!", koji je pak trebao da govori o potrebi da se ponešto i profiltrira a ne da se baš sve kaže i napiše. no nisam stigao ni da ga započnem a kamoli završim.

pa sam noćas nešto sanjao i tako je nastao još jedan nesuđeni blog o gej brakovima, u jednom od kojih su rešile da se venčaju Kruška i Mušmula. prilikom potpisivanja bračnog ugovora su upitane koje će ime i prezime uzeti-zadržati, pa su odmah zaključile da je Kruška Mušmulić & Mušmula Kruškić nekako demode. i na kraju su odabrale varijantu da Kruška postane Muška, a da Mušmula postane Krušmula. i to je savršeno leglo jer je Kruška postala Muška, a u tom gej braku ionako ona mora bit muško jer ima peteljku. a mušmule nemaju tako izražen pomenuti organ. no komplikacije su tek nastale ali rekoh da je i taj blog nesuđen tako neka ostane samo u obliku "uvoda u Ništa". moram da stavim veliko slovo da me ne bi neki pametnjaković sa tendencijama ka gramatičkom gestapoizmu sad ovde ispravljao i popravljao.

i treći naslov je trebao da bude Fizis, eventualno Physys, ono, da živim u Belogradu verovatno bi bilo ovo drugo, ali ovako neće moći. dakle ko je taj gospodin Fizis, iz Učke Mitologije? pa to je onaj koji je morao da kotrlja kamen nizbrdo, i svaki put kad bi stigao do Lovrana taj kamen bi odleteo nazad na vrh Učke primoravši sirotog fiziS-a da se opet penje na vrh, ne bi li šutnuo tu dosadnu stenčugu nizbrdo ka moru gde joj je mesto, barem po njegovom shvatanju. i tako je fiziS postao odličan planinski trkač jer je puno puta morao da žuri na Učku i savladava tih užasnih cirka 1400m visinske razlike. a ime je naravno dobio po Sizifu s tim da je shodno unatraženosti svog posla morao i to ime da nosi naopačke, pročitano i napisano otpozadi.

i kakve to fakin veze sa mnom ima, sad će neko reći??? pa ima, itekako. dakle jedne davne godine smo bili na pripremama u Budvi, ono od decembra do marta, stara dobra vremena kad se usred zime vozilo preko 2000km mesečno, sunčalo na plaži, išlo na koncerte Pušenja u herceg novi, i muvale se videotekarke sve u 16. e tada smo pored puta ugledali jedan kamen zanimljivog oblika. stajao je ispod korena nekog drveta i desetinama godina ga je voda brazdala i oblikovala, i sad se odronio i čami na bankini. svake zime smo doneli po neki kamičak iz crne gore ali ovo, ovo je bio kapitalac. poslednjeg dana pred polazak kući smo ga utovarili u auto, malo stisli bicikle prema napred a točkove prebacili preko torbi na zadnjim sedištima, tek nekako je stao, knap. na granici su pitali zašto je tako legao auto, a mi smo rekli imamo nešto teško pozadi. a šta teško, e pa rekosmo, iznosimo vaše nacionalno blago! sva sreća da je graničar (tad nije bilo carine, nego je samo par ljudi onako blenulo na toj zamišljenoj granici i glumilo neku važnu instituciju) imao smisla za humor, neki nadrkani bi nas mogao naterati da vadimo to čudo iz auta ili nedajbože da ga vratimo tamo gde smo ga našli. danas bih imao pripremljen odgovor da smo ga našli "tu 100m ispred" ali u ono vreme se toga ne bih setio... i uglavnom smo došli kući, ostavili sve u autu onako neraspakovano jer je taj put trajao negde 8-10 sati, zavisi od količine snega i gužve na raskopanim putevima, pali kao mrtvi u krevet i sutra ujutru imamo šta da vidimo - probušena guma na autu!!!!!!! a gde stoji rezervni točak? pa pogađate, pozadi u petim vratima, u podu, TAČNO ISPOD ONOG KAMENA!!!!!! ajoj silo i nepravdo da se to dogodilo negde usput, da smo morali pred kraj dugačkog puta već umorni da vadimo tu stenu napolje, da menjamo točak, i da vraćamo stenu nazad u auto, dva Sizifa rodile dve Majke i spojile dve Sudbine da se muče u duetu... pa dobro ispada i ovaj blog zanimljiv, ne fali što nisam nastavio o Krušmuli? dakle nađemo mi u gumi neku ekserčinu od pedalj dužine pa čudno savijenu, ko će ga znati gde smo to čudo pregazili ali verovatno negde nadomak kuće čim je na kraju puta guma još uvek delovala ok. i sutradan naravno istovarimo kamenčinu, i popnemo ga na sprat, srećom je dosta onako kockastog oblika pa se nekako kotrljao uzbrdo, stepenik po stepenik na ho-ruk mada je bilo čupavo. i gore ga stavimo na vagu, onu običnu staromodnu sa kazaljkom, i da ne poveruješ, 119 kila!!! mislio sam da JE težak, ali baš da ima preko stotke, ko bi rekao...

i juče (dolazimo do poente kao u nekom trileru) smo taj kamen skotrljali nazad niz stepenice i parkirali ga u ovo novo dvorište do našeg, tj sad je to sve naše, obzirom da smo poskidali ograde i objedinili ta dva prostora. eto kotrljajući taj kamen NIZ stepenice, setih se tog fiziSa, obrnutog Sizifa, negativca. Fizis je zamalo i antiheroj, obzirom da je do slave došao nečasnim putem i delovanjem, počevši od kidnapovanja umetničkog blaga iz ex-bratske republike.

što se tiče Fizi(ku)s-a, od treninga se sve malo rasplinulo opet valjda zbog ovih radova, danas se tzv "ne radi" i zaista niko nigde ništa ne radi, nema radnika na gradilištima, jer je ta čuvena Sveta Petka! e sad otkud je petka pala u subotu ništa me ne pitajte uglavnom tako kaže crkveni kalendar, to jest kaže Tašta da kaže kalendar, a ja tašti verujem više nego svakom kalendaru. dakle danas day-off od farbanja prozora, ajoj prvo će ići gitovanje, potrajaće i to nekoliko dana... ali prvo dolazi Sutra i ta jel'tako Trka.

eh a prekjuče sam išao na trčanje i nisu mi noge bile loše, juče smo išli bajkovima u planine i ostali 3 sata, na najdužem usponu vozili veliku šajbnu (najveći prednji zupčanik, a to ne može svako, tek da objasnim) i sinoć me je jako bolelo nešto u dupetu, a ko će ga znati zašto. to me boli obično od dugog čučanja ili od teškog pešačenja, na bicikli skoro nikad i na kraćem bržem trčanju ama baš nikad. voleo bih da verujem da je od promene vremena, ajd da vidim i to čudo, mislim, da li će proći do sutra u podne. a danas ćemo opet bajkovima u planine jer se, kažem, ne radi nikakav udarnički posao, i onda šta bi čovek radio u praznom danu osim ono što najviše voli. jedino ne moram baš da gazim krvnički po pedalama zbog sutrašnje trke, mada... i pred Apatin sam silom prilike kao odmarao od treninga (pre podne radovi, popodne putovanje, noć bez spavanja) pa sam na trci imao neki umoran i kilav osećaj. najlepša trčanja su mi jesenas bila čak štaviše nakon jakog treninga na bicikli dan ranije. možda je to pravilo, a možda je pravilo da nema pravila, jedno od ta dva je sigurno :-) 

 uglavnom odoh ja dok ne počne kiša...

lošo

- kakvo je vreme, baba Stevka?

- lošo, lošo... 

javlja mi frend iz italije da je odustao od maratona u veneciji, zbog lošeg vremena. nemam pojma kolika je startnina i kada je morala biti uplaćena, no tip kaže da je najavljeno samo 7 stepeni, 30 km/h vetar iz nepovoljnog pravca (taj maraton nije kružan nego se trči "od-do" pa je izgleda vetar baš od cilja ka startu ili tako nekako). ja mu rekoh neka se predomisli i dođe u podgoricu da napravi trening dužine, meni je podgorica oduvek bila ekstra, nikad vreme nije omanulo, sve na potezu od 17 do 25 stepeni, nekad kiša nekad sunce, kad je sunce krenem lagano kad je kiša krenem prema inspiraciji i ajd zdravo, nisam se tamo nikada raspao a baš sam se fino osunčao. onaj osećaj kada je leto prošlo, a ti ugrabiš još malo. kao neki outlet. bilo je i vode i vetra, nije da nije, ali tamo mi nekako ništa nije smetalo. ne'm pojma zašto.

a ljubljana, mislim, katastrofa, da sam se prijavio ja mislim da bih sad plakao. sećam se zagreba pre 2 godine kada sam veče pred trku ušao u samoborski intersport i kupio helanke, mislim bljak. ja se divim onim veprovima koji bezbrižno trčkaraju sa 250 kila i još su srećni ako pada sneg, a oni u šorcu i majici na bretele. mislim trka, maraton, ma daj, u ljubljani će da vise ledenice sa semafora, biće zaleđene brave na hemijskim wc-ima, ima svi da se upišaju na startnoj liniji a tek duž staze bolje da ne pominjem. 10 km i polumaraton još i pomozi bože, ali ljudi kao da prosto nisu svesni da na maratonu nema razlike između treninga i trke. kreneš na 5 stepeni na dužinu, uzmeš šuškavac, dva para gaća i opet ti se smrzne šta ne treba, uzmeš kapu, punije patike... a dođeš na maraton, staviš kačket, obučeš dres dugih rukava i šorc ili bermude, pa mislim u čemu je razlika ako trčiš npr 4.5 sata, šta misliš da će samo zato što se zove Trka, da ti bude toplije na 5 stepeni? tojest hoće, prvih pola sata u onoj euforiji, ali će ti za isto toliko biti hladnije sledeća 4 sata, ako ne i celih 5, jednom kad ti se zaledi i odeća i kačket i glava i kolena i kad počneš da klecaš od ukočenosti. sto puta sam viđao ljude koje je pojela euforija na maratonu, ali tu izgleda da nema leka. zato ja fino stanem na start u helankama, pa neka se smeje ko god hoće, uglavnom ja sam se u zadnjih 15 km smejao dok su drugi jecali. 

da sam ove jeseni imao bar jedan trening duži od 22 km, sutra ujutru bih zapucao za podgoricu, ako ne i danas popodne. majke mi. no ovako znam da nema šanse da to normalno istrčim a da se ne pokočim od bolova i grčeva, želja i volja tu slabo pomažu, nisam trenirao za maraton i glupo je pokušavati. za sada mi polumaratoni fino pašu, pa ako uglavim bar dve dužine u narednih 5 nedelja mogu da odem u crikvenicu, eto tek da ne prođe godina a da ja nisam istrčao nijedan maraton... otrčao sam dva polumaratona, na oba popravio rekord sezone jer drukčije nije ni moglo da bude, prvi mi je bio prvi u sezoni a drugi je bio brži jer je prvi bio trčkaranje, dakle išao sam na siguricu :-) ja sam kao i duda, o kojoj bih najradije sad pisao poseban blog, samo da je poznajem. to se zove pobednički mentalitet, pažljivo se potrudiš (ako sam dobro shvatio) da na treningu ne pretrčiš više od 9 km u komadu, i prijaviš se na trku od 10 km. tamo se svi usrali od hladnoće, uhvatila ih prpa, a ti stojiš u svoj toj masi, dignuta čela, ko pobednik na kalemegdanu, i ono faca "ja danas idem lični". nikom drugom lični nije na pameti, tek puko preživljavanje, no među svim tim uplašenim luzerčićima jedna faca odskače, neko je došao da pobedi, da uspe, i u tome ga ništa neće omesti. kad iz tog ugla gledate na stvari, pobeda je u nama, i jača je od poraza koji vreba u snegu i ledenicama i upišanim helankama. a svaka trka je izazov, bez obzira, čak i ako se ide na sigurno. čak i ako znaš da ćeš istrčati lični, ili rekord sezone, nemaš blage veze koliki će biti. evo u nedelju u podne kreće i moja trka na 10.5 km, ovde mi je start na deset minuta pony biciklom od kuće. i na ulasku u ciljni pravac uvek očitam kod jednog mosta prolazak, to je tačka 10 km. i u nedelju ću moći da uporedim to vreme sa godinama kada sam trčao trku u punoj formi, i kada sam u podgorici dva puta išao maraton oko 2h50. s tim da sam ja u amlo komplikovanijoj situaciji od dude, jer sam debil na treningu već namazao 10 km za 38 minuta, pa sad moram malo da se napnem, neću moći da istrčim rekord sezone baš ono "sa rukama u džepovima". no obzirom da je trka a ne trening, sve se kao nešto nadam da ću da ubodem ispod 37 minuta, ako me ne bude ništa bolelo. novost je bol u prednjem delu stopala, tamo gde sam se nažuljao u apatinu, trčeći ceo polumaraton u onim baletankama kao totalni idiot. uglavnom preko 38 minuta neću ići ni ako budem morao da trčim bos, toliko sam odlučio, a za ovo drugo ćemo još videti. 

dakle nedelja. 

prave face gaze rekorde na 10 km, a za ostale ne znam.

polako turiramo, kao seljačić na semaforu. 

ma kakav bre skuter, tomos automatik.

i ništa nam više ne treba za sreću, samo da se upali žuto.

wrooomić, wrooomčić...

Dupli Pelinkowac (a.k.a. Maksim Gorki)

ima taj neki rus, sa prezimenom gorki, kojeg je moj matori naizgled obožavao. još stoji kod keve ceo komplet knjiga, koji ja nisam nikada pipnuo. tuce nekih knjižurina, pripovetki i ostalih čuda, ma nemam pojma šta se sve krije ispod sve te prašine. nego ovoga se sećam - jednom davno, ali zaista davno, reče mi keva kako sam trebao da se zovem saša, ili nataša. zavisno od toga da li ću da budem muško ili žensko. tada su se samo dečaci zvali saša, i samo devojčice nataša, a do sada su već neke cure dobile ime saša i još se samo čeka da neki mali muškarčić dobije ime nataša pa da se zatvori krug. valjda je to sve počelo iz amerike, njima nešto "zvuči" muško ili žensko, i oni odma to prihvate kao zakon. tako je i lola našoj lovačkoj keruši dala ime gliša, i to čak štaviše baš po "čiča gliši", ali s tim da je ovo cura. i da vidiš čuda, na sve se čovek navikne, navikao sam se i ja da mi se keruša zove gliša. a u osnovnoj je neka luda učiteljica svojoj ćerki dala ime aleksandra, ali ne samo to, nego ju je zvala "saša". i ta sirota cura je samu sebe tokom celog adolescenstva nazivala "muška saša"! jer su svi muški aleksandri ovog sveta bili ili ace ili saše, pa se ona tu udenula tuđom krivicom/zaslugom, i tako se iskopavala iz te rupe koju joj je rođena majka dodelila. bolje da je logikom mog ćaleta dobila ono nataša, po gorkom, da ne kažem mister pelinkovcu. imamo u komšiluku i kuju mašu, pa kad pomisliš, pitanje je dana kada će prvi amer da sinu dâ ime masha, a imamo i tu zidara rašu, isto tako je pitanje dana kada će neki avangardni amer da ćerki dâ ime rasha, jer to u globalno trendseterskoj americi možda zvuči još ženskije od dasha ili tasha? votevr, nije to tema, to je sve bio samo uvod :-) tema je da sam ja celog života čekao pravi trenutak da dograbim sve te knjige, sve te romane od gosn pelinkovca, i da sve to onako detaljno proanaliziram, da u najmanju nijansu proniknem u razlike između likova, između te čuvene nataše i tog dosadnog saše, i da vidim ŠTA sam ja to u životu trebao da predstavljam. jer, ako je neko bio zaluđen nekim literarnim doktrinama, ako je zamišljao da će mu se sin zvati prema ONOME, a ćerka prema ONOJ, mene je fun-da-men-tal-no zanimalo koji su to obrasci, likovi, koje bih ja trebao da oživim u svojoj ulozi nečijeg deteta, naslednika. i tako su prolazile godine, uloge, pa su prolazile decenije, jbg, dani se ponekad otegnu ali godine prolete, to tuce knjiga je uporno skupljalo prašinu u nekom tuđem stanu, ideja da saznam svoju sudbinu unapred me je sve manje privlačila, jer mislim, nataša nisam nikada ni postao, a ako sam i bio saša ko će mi garantovati da sam se ostvario baš u ulozi tog nekog lika iz te neke knjige, ako sam uopšte trebao da budem lik iz neke knjige? možda bih, sačuvaj bože, pročitao svo to tuce knjiga, i naišao na nekog sašu koji mi se uopšte ne bi svideo??? ili tek, još crnje i gore, zamislite da sam sve to željno iščitao kao da slušam i upijam čitanje sudbine na seansi kod neke baba-vračare, i da nisam naišao ni na jedan lik koji bi mirisao na mene, koji bi delovao da ima ikakve veze sa mnom? ajoj, gubitka vremena, tojest ne vremena, vreme se ionako na nešto izgubi, nego ajoj traćenja emocija, neke unutrašnje energije, na nešto što ti na kraju ne dâ ništa za uzvrat? strah od tog promašaja, traćenja sebe, bitno mi je pomogao da nikada ne prilegnem na studiozno iščitavanje gosn pelinkovca velikog, u prevodu gorko maksimalnog! i takvo stanje je potrajalo do dana današnjeg. može se desiti, da prilikom preseljenja keve, a.k.a. svekrve, dograbim sve te knjižurine pa ih na brzaka prelistam, ali, nisam siguran koliko to želim sada, u ovoj drugoj fazi života... kad si klinac, imaš viška energije, na sve bi je traćio, ali kad malo sazreš, postaneš ekonomičan. ne bi se nekako previše trošio, tek tako. reče čovek i nasra kilo i po bloga samo tako, kao da nema ništa pametnije da radi u četvrtak uveče, ako je uopšte danas četvrtak...

TRENING
tj ono što sam obrisao iz komentara ili statusa ili iz čega već beše, uglavnom iz nečeg dramatično preopširnog :-)

14km za 59'58'', sa 120-ak metara uspona i 1km trave i nekih stepenica i smrknutih krivina i još par namrgođenih veštica, i sa utrnulim stopalom (posledica Apatina?) ali ništa to nije, tojest, nije da nije, ali, život grabi dalje i ja moram da mu se zalepim u zavetrinu, pa dok trajem - držaću se. kao što rekoh Profi u subotu na trci, kada mi je rukom pokazao da prođem napred i pomognem - Profo, zubima se držim za tvoju zavetrinu! e baš tako se danas držim za život, u ovoj 2012-oj... ili će mi se zubi polomiti, ili ću ostati na kursu sudbine, tj u onoj (jednoj od 1000) ulici koju sam odabrao i nazvao Sudbinom.

sutra

misliti prstima, nije to baš tako prosto shvatiti. jer ne dođu sve misli do prstiju. zamislite zoo vrt, i u njemu neku životinju, nekog mladog vuka u kavezu. jednog trenutka je ležao sklupčan, zastali ste pored njega, i pomislili ste "o čemu li razmišlja, ovako sklupčan?". a drugi put je skakao skroz do vrha kaveza, kao da je hteo nešto da vam kaže. i opet ste se zapitali "šta li hoće, šta li se vrzma po toj maloj čupavoj glavi?". dakle u oba trenutka njemu nešto kotrlja kroz mozak, bez obzira bio sklupčan ili u skoku do neba, u ovom slučaju vrha kaveza. eto tako i moje misli, ponekad ostanu sklupčane u nekom ćošku ispod ove raščupane kose koja je imuna na sve regeneratore ovog sveta, a ponekad iskoče skroz do vrha prstiju, i tada nastane blog. recimo.

a ovo sve ionako ide naopačke, jer ovo što sam napisao, to je došlo na kraju. počeo sam da razmišljam o nečem skroz drugom, nečeg sam se setio. ima naime jedna stvar, jedna situacija, koja se događa samo u posebnim trenucima, i teško ju je prizvati ovako u javi. to su neke slike, neki filmovi, koji mi se vrte u glavi, na primer kada imam visoku temperaturu. tada se često pojavljuje ta situacija, taj scenario u mojoj glavi. sve postane VELIKO. zamislite zid neke kuće, zgrade. i pored tog zida zamislite zrno peska, ono najsitnije. e to sam ja. i iz te perspektive gledam tu kuću, tu nekakvu ogromnu kocku, i to više nije kuća ni nešto konkretno, nekakav kontinent, to je jednostavno nešto ogromno, i to se tako sporo pomera pored mene, i ja sam tako mali ali se ne radi ni o kakvom strahu ni čak nelagodi, ne. ja to posmatram i na neki način čak u tome uživam, divim se toj veličini. ili još bolji primer, plastičniji. zamislite malu teglicu, sa slatkom od šljiva, onih oljuštenih. tegla mala a šljive velike, i stane samo 5-6 komada unutra. i sad povećajte tu teglu na veličinu jedne bioskopske sale, i proporcionalno tome povećajte i te šljive u onom gustom sirupu, nabijene jednu do druge, sve to povećajte da popuni tu salu onako tesno, knap. i u jednom ćoščiću zamislite mene, ili sebe, već prema stepenu koliko ste se uživeli u ovaj blog, i sad pomislite kako se to sve pomera, maksimalno sporo, tek tek, jedva se pomera, i vi to gledate iz tog svog ćoščića, onako, onako, tražim pravu reč, neku jaku reč, OPČINJENI tom... tom... opet tražim reč, dakle opčinjeni tom IMPOZANTNOŠĆU, tom preteranom i neumerenom veličinom nečeg što ne treba da bude toliko veliko, a opet u snu jeste, i još je 100 puta veće od svake pristojne mere. i tako to može da potraje satima, bar se meni tako učini, taj san, ta situacija, taj košmarčić, i ako se probudim u sred svega toga, po pravilu pomislim - VAAAUUU ovo je bilo moćno, šteta što češće nemam temperaturu, ovo je vredelo sanjati. ostavi neki utisak, onako, neuobičajen. prosto dođe nekako psihodelično sve to, jel'da?

čitam povremeno onaj tvoj blog, haha, tebi baš onako misli, lutaju, hehe, nisi loš samo nastavi - reče mi jedna prijateljica sad u Apatinu. otkud znam, ja sam to doživeo kao kompliment. mislim, dok ima šta da ti luta, nešto i vrediš. kad se sve slegne kao talog od popijene kafe, to je to, još možeš da okreneš šolju i da tražiš po njoj neke sličice i asocijacije ali se od toga nećeš napiti. ako je to bitno, mislim, ako sam se već napio kafe, onda su mi možda i zanimljivije te sličice u šolji nego bilo šta drugo? 

nego nije to tema, evo šta sam hteo - baš kada sam pokušavao da opišem onu opčinjenost i impozantnost, teško sam nalazio reči. i sad, EH DA, OVO JE BILA GLAVNA IDEJA, par rečenica je onako malo potrajalo. zastanem, razmišljam, tražim reč... i sad, sastaviti idealnu rečenicu, i samo je tako napisati, dodeliti joj istih 10 sekundi koliko i svakoj drugoj rečenici, e to mi nije bilo fer. zato sam stavljao one ... tri tačkice, pokušavao sam da je produžim, možda ne proporcionalno ali bar malo, eto da bi i čitanje trajalo malo duže, prema dužini pisanja. tako sam osetio, da bi bilo nepošteno da u jednom tekstu sve rečenice isto traju, da imaju istu važnost, iako sam neke samo onako lako istresao kao iz rukava, dok sam se oko nekih drugih pomučio. eto. to sam hteo. to je sve počelo od onog opisa snova pod temperaturom, pa se onda pretvorilo u opis toga kako nešto doskoči do prstiju a nešto ostane daleko u glavi, mislim, u glavi ali daleko od prstiju, i na neki način je celo to razmišljanje imalo svoj tok i bilo jedna celina mada sada to možda baš tako i ne deluje. a možda ova opaska prijateljice iz apatina baš povezuje to sve kao što neki refren povezuje dve strofe jedne pesme, ko će ga znati? 

tek eto, u sred noći sam se razbudio, počeo o nečemu da razmišljam, ustao da to nažvrljam i sad idem nazad u krevet, jer mi se opet prispavalo. a ako samo još malo sačekam još ću i da ogladnim i onda već nemam pojma šta bih radio do jutra. juče je zbog obima poslova ispao "dan odmora od treninga", a ionako sam se probudio sa nekim neuobičajenim bolovima u nogama, tako da mi je to možda i bilo potrebno, taj dan bez treninga. ali zato sam se raspao farbajući, jbg kad hoćeš da imaš ogradu obima ko vojni poligon, treba to i farbati, pametne su ove komšije koje su sve redom elegantno prepustile da sve ograde između dvorištâ budu naše, pa je sad na nama i održavanje, mislim, paz da neće neko drugi da se ponudi da to ofarba. prebojena je i ona čuvena biciklica, tako da će sada da se vidi puno upečatljivije, sutra ću da je vratim gore na vrh i opet da je slikam, konačno sve dolazi na svoje mesto. tj ne sutra nego danas, teoretski, a praktično sve što dolazi posle jedne ture spavanja, to se zove sutra. a sutra ću se probuditi odmoran za trening, bar sudeći po ovom noćašnjem raspoloženju...