dan za danom
već sam pisao o tom fenomenu
nekad mi tako dune, da ponovim, kao loš đak
ili kao neko ko je dobar u nečemu pa mu nikad nije dosta
ili nešto na sredini
tako sam nakon onih polu-pametnih 10km od 100/100m juče razmišljao šta bih mogao da radim
pa sam hteo na biciklu, kao da se odmorim, da bih danas opet trčao
i lola reče da je oblačno i da duva i da su najavili pljuskove, i kao da je pametnije da opet odem na trčanje
odem ja, okej
parkiram biciklicu na izlasku iz grada
noge drvene da drvenije ne mogu biti
pomeram se brzinom kućice na drvenim nogama
kako beše, sojenica
e tako sam trčao
i rekoh, ima da okrenem posle 500m i da se vratim nazad, da upišem u svesku da sam trčao JEDAN KILOMETAR, da dođem kući i da gađam lolu ovim patikama u glavu, da sednem na biciklu i da odem lepo ko čovek da se provozam biciklom pa neka padaju i sekire ako oće
ali hajde, trčkam lagano, čekam da vidim da li će da mi se odvežu noge
(odmah da kažem, da ne čekate kraj, NISU)
i kao dal da trčim neki tempić, nema šanse, umoran
dal da odem negde uzbrdo?
mislim se, jbt ne mogu po ravnom da se pomeram, ko će još uzbrdo da trči...
pa dal da idem neke promene, sve mi deluje dugačko.
i rekoh, ma nek ide sve u peršun, idem opet one 100/100m
sad ću vas poštedeti pet kila računice jer je zagrevanje bilo 2250m pa sam onda računao koliko da trčim u jednom pravcu (a sve vezano za jednu česmu pored puta) da bi mi stotke ispale okruglo u kilometrima, a da na kraju ne bude 2250 nego 1750m zbog okrugloće zag/odg/revanja (reva, kao magarac) no nekako sam sve zrihtao da valja i ispalo je 4km do/od + 8km stotki.
a te stotke sam završio malo ispod 34 minuta, dakle 4'14''/km, čak za trunku brže nego juče.
a na ovu stranu je puno jače valovit teren.
eto ti ga sad.
svašta.
doduše oba treninga su uslovno rečeno "spora" jer to može da se vrti i po 4'/km, ali hajde, posle onih 40km u subotu stvarno nemam pojma koliko treba nogama da prožive.
tj nije problem u 40km nego u zadnjih 10 koje sam malo da izvinete spičio.
danas, pojma nemam šta ću.
vetar je malo stao.
a mnogo mi je da ne trčim danas, ni sutra, ni prekosutra skroz do 20h uveče.
to zvuči kao da ću da startujem neku noćnu ultru a ne trkicu na 6km.
pa bih radije još danas nešto trčkarao, i sutra se provozao.
26 lipnja 2014
25 lipnja 2014
jedan odsanjan trening
desilo se da sam sanjao sopstveni trening.
jedino što osećaj nije bio ni približan.
nakon subotnjeg maratona iliti "maraton ekvivalenta" (kako ja volim da nazovem treninge od 36km po brdima pa nadalje sve do 43km) blizu zrenjanina, putovanja nazad na srebrno jezero, i pola nedelje u turističkom obilasku smederevske tvrđave, u ponedeljak sam u zadnji čas odustao od trčanja jer bi taj rikaveri bio više maltretiranje nego odmor... pa sam seo na biciklu i odzujao nepunih sat i po.
nije lako napraviti 30 prosek na mtb-u ali eto, tako je ispalo.
i noć nakon toga, a možda i prethodne noći, sad nemam pojma, uglavnom sanjao sam kako trčim one promene 100/100m i kako mi neverovatno lako ide.
vidim da je to prosek po kilometru takav da ću 10km tih ubrzanja/usporavanja da pređem za 39 minuta.
jeeeee, ličniiiii
i krenem ja juče city bajkom do izlaska iz grada, i rekoh da napravim tih 10km, s tim da malo zastanem na pola, protegnem se i istegnem, odmorim.
naravno da sam znao da su mi noge polumrtve još uvek, pa sam prema tome srozao i očekivanja.
plan je bio da idem nešto lakše one brze delove, i da idem puno lakše one spore stotke. i da to sve negde bude oko 4'15''/km što je brzina za maraton ispod tri sata i to mi je uvek cool kad tako može da ispadne.
jedini "problem" je što sam ja u milimetar pogodio stanje nogu i očekivanja, tako da je i ovih 42'30'' za 10km bilo povuci potegni.
da sam bio pametan pa da sam ideju svukao duplo, sa 4'/km ne na 4'15''/km nego skroz recimo na 4'30''/km, e to bi verovatno bila puno veća sreća za noge. i glavu. ali jbg. izgleda da nisam baš toliko pametan.
sad nemam pojma.
ostali su sreda i četvrtak, kao za treniranje, a najavljeno je dosta kiše tako da će opet trčanje biti razumniji izbor od bicikle. a ja bih radije na biciklu, tako bi mi se bolje odmorile noge od maraton-ekvivalenta u subotu.
verovatno u četvrtak odalamim još jedan bespotreban trening tek koliko da se samohendikepiram pred tu trku na 6km u subotu.
tako il nikako.
nema veze.
i petak će biti nešto laganica na bicikli, subota možda takođe, jer je noćni maraton tek kasno uveče.
biće to čudna noć svakako...
jedino što osećaj nije bio ni približan.
nakon subotnjeg maratona iliti "maraton ekvivalenta" (kako ja volim da nazovem treninge od 36km po brdima pa nadalje sve do 43km) blizu zrenjanina, putovanja nazad na srebrno jezero, i pola nedelje u turističkom obilasku smederevske tvrđave, u ponedeljak sam u zadnji čas odustao od trčanja jer bi taj rikaveri bio više maltretiranje nego odmor... pa sam seo na biciklu i odzujao nepunih sat i po.
nije lako napraviti 30 prosek na mtb-u ali eto, tako je ispalo.
i noć nakon toga, a možda i prethodne noći, sad nemam pojma, uglavnom sanjao sam kako trčim one promene 100/100m i kako mi neverovatno lako ide.
vidim da je to prosek po kilometru takav da ću 10km tih ubrzanja/usporavanja da pređem za 39 minuta.
jeeeee, ličniiiii
i krenem ja juče city bajkom do izlaska iz grada, i rekoh da napravim tih 10km, s tim da malo zastanem na pola, protegnem se i istegnem, odmorim.
naravno da sam znao da su mi noge polumrtve još uvek, pa sam prema tome srozao i očekivanja.
plan je bio da idem nešto lakše one brze delove, i da idem puno lakše one spore stotke. i da to sve negde bude oko 4'15''/km što je brzina za maraton ispod tri sata i to mi je uvek cool kad tako može da ispadne.
jedini "problem" je što sam ja u milimetar pogodio stanje nogu i očekivanja, tako da je i ovih 42'30'' za 10km bilo povuci potegni.
da sam bio pametan pa da sam ideju svukao duplo, sa 4'/km ne na 4'15''/km nego skroz recimo na 4'30''/km, e to bi verovatno bila puno veća sreća za noge. i glavu. ali jbg. izgleda da nisam baš toliko pametan.
sad nemam pojma.
ostali su sreda i četvrtak, kao za treniranje, a najavljeno je dosta kiše tako da će opet trčanje biti razumniji izbor od bicikle. a ja bih radije na biciklu, tako bi mi se bolje odmorile noge od maraton-ekvivalenta u subotu.
verovatno u četvrtak odalamim još jedan bespotreban trening tek koliko da se samohendikepiram pred tu trku na 6km u subotu.
tako il nikako.
nema veze.
i petak će biti nešto laganica na bicikli, subota možda takođe, jer je noćni maraton tek kasno uveče.
biće to čudna noć svakako...
24 lipnja 2014
carska trava
i tako smo opet zalutali na treking ligu
ovaj put po ravnom
ali oko nekih jezera, pa rekoh hajde, možda bude lepo
dođoh videh ...
karta je bila super precizna a ove godine srećom nigde nije bilo zaista prevelike trave tako da su se sve markacije dobro videle. nijednog trenutka se nisam dvoumio kuda treba da idem a pomoglo je i što sam od KT2 stalno (pre)stizao one sa Srednje staze. u par navrata sam se ogrebao za pola flašice vode jer sam malo prepotentno krenuo u fazonu kako ćemo lako ćemo. mislio sam da će 40km kroz travuljagu i čičkove da se otegne ali mi je brže prošlo nego maraton po asfaltu. zahvaljujem se "konkurenciji" na društvu do KT1. mislim da sam nakon završetka pola sata čistio patike i nisam iščupao ni pola onih iglicus bocus ili koji im je već botanički naziv.
ovo je bio neki moj mikro blog u komentaru na stranici tog "eventa".
par dana kasnije kad su se utisci slegli, imam još neka zapažanja.
obzirom da se na startu očitavaju kartice i da se meri "chip time", uopšte nije bilo idealno što sam onako panično trčao na start.
kao zbog vrućine.
jbg zakačiš tri i po sata vrućine i ovako i onako, nema ti spasa.
pa sad da li je od 9:15 do 12:35 ili recimo da sam trčao od 10:00 do 13:25, mislim da bi mi bilo svejedno. a svo vreme bih viđao i dostizao ljude ispred, puno manje bih morao da brinem o markacijama i o tome da ne promašim stazu. ovako se dogodilo da sam od KT1 negde oko 10-og km pa sve do cilja na 39km išao napred, i "čitao stazu" ovima iza koji su dobar deo trke mogli da prate moj drečavo crveni dres u daljini.
dalje, zajebano je ovo sa "chip" iliti kartica netto vremenom.
uopšte nisam znao da su ova dva momka koji su me pratili 20-ak kilometara startovali nekih 7 minuta posle mene. zato si bili onako zaduvani kada su nas stigli, mene i matorog Ćiru. jer meni su rekli da se čitač kartica pokvario i da SVI imaju isto startno vreme u 09:15. tako da sam mislio da je trka "u realnom vremenu", ako prvi stignem u cilj pobedio sam.
tako se ispostavilo da sam pobedio samo zahvaljujući tome što smo žurili na neki koncert u Velikom Gradištu koje je bogme podaleko od Zrenjanina. pa sam u zadnjih 10-ak km dodao gas i onako na suvo (nisam nosio vodu) uspeo da uđem u cilj ni manje ni više nego 10.5 minuta pre dvojca iz Vršca.
doduše, da ne glumim lažnu skromnost, znao sam da po onoj sveže pokošenoj travi na poslednjem nasipu, debeloj ili dubokoj nekoliko cm, retko ko može normalno da trči "na umornim nogama" a ja sam upravo tu prešao iz ritma Dužine u Tempo trčanje. poslednji put sam video konkurenciju na KT4 na nekih valjda 7km od cilja, i bili su 300-400m iza. kako je to do kraja naraslo na dva kilometra nemam pojma ali eto. delimično jer sam pojačao a delimično jer su oni svojih najbržih 10km ispucali odmah na startu pa su se pred kraj umorili u najgorem trenutku, verovatno.
oprema mi je bila malo katastrofična za ovaj teren, ali šta ću, nisam bio pripremljen. prepune patike čičkova i boca na koje sam pokušavao da ne obraćam pažnju, čarape takođe, trčao sam tri sata kao fakir koji mirno trpi ubode. i kako sam izašao onaj poslednji km na asfalt momentalno su počeli da mi trnu prednji delovi stopala. da je dalje takođe bila trava, mogao sam u tom Tempu da trčim još 10km komotno.
tako da je to dobra vest pred Sljemenski, jer sam nakon Plitvica bio pokoleban time koliko sam se zamarao pred kraj. srećom je valjda bio samo loš dan. jbg gde baš na Plitvicama, ali šta ćeš, đavo ne bira gde će da te sačeka. u narednim danima ne bih trebao da trčim išta duže od sat vremena ako sam pametan, mada nisam. ali ću pokušati da budem. takođe sad u subotu na Noćnom, zbog nekih obaveza u toku večeri ionako neću moći da startujem ni maraton ni polumaraton, jer evo satnice:
start mini maratona 6km - 20:30
start polumaratona i maratona - 21:45
dakle jedina mogućnost nam je da trčimo 6km, istuširamo se i presvučemo i negde odmah sa starta polu/maratona odjurimo na taj event koji je najavljen u 22:00.
pa kasnije, kad god se ovo naše završi, možemo da svratimo na cilj maratona i dočekamo mazohiste koji budu stizali pred zoru.
to je neki okvirni plan. za sada.
ovaj put po ravnom
ali oko nekih jezera, pa rekoh hajde, možda bude lepo
dođoh videh ...
karta je bila super precizna a ove godine srećom nigde nije bilo zaista prevelike trave tako da su se sve markacije dobro videle. nijednog trenutka se nisam dvoumio kuda treba da idem a pomoglo je i što sam od KT2 stalno (pre)stizao one sa Srednje staze. u par navrata sam se ogrebao za pola flašice vode jer sam malo prepotentno krenuo u fazonu kako ćemo lako ćemo. mislio sam da će 40km kroz travuljagu i čičkove da se otegne ali mi je brže prošlo nego maraton po asfaltu. zahvaljujem se "konkurenciji" na društvu do KT1. mislim da sam nakon završetka pola sata čistio patike i nisam iščupao ni pola onih iglicus bocus ili koji im je već botanički naziv.
ovo je bio neki moj mikro blog u komentaru na stranici tog "eventa".
par dana kasnije kad su se utisci slegli, imam još neka zapažanja.
obzirom da se na startu očitavaju kartice i da se meri "chip time", uopšte nije bilo idealno što sam onako panično trčao na start.
kao zbog vrućine.
jbg zakačiš tri i po sata vrućine i ovako i onako, nema ti spasa.
pa sad da li je od 9:15 do 12:35 ili recimo da sam trčao od 10:00 do 13:25, mislim da bi mi bilo svejedno. a svo vreme bih viđao i dostizao ljude ispred, puno manje bih morao da brinem o markacijama i o tome da ne promašim stazu. ovako se dogodilo da sam od KT1 negde oko 10-og km pa sve do cilja na 39km išao napred, i "čitao stazu" ovima iza koji su dobar deo trke mogli da prate moj drečavo crveni dres u daljini.
dalje, zajebano je ovo sa "chip" iliti kartica netto vremenom.
uopšte nisam znao da su ova dva momka koji su me pratili 20-ak kilometara startovali nekih 7 minuta posle mene. zato si bili onako zaduvani kada su nas stigli, mene i matorog Ćiru. jer meni su rekli da se čitač kartica pokvario i da SVI imaju isto startno vreme u 09:15. tako da sam mislio da je trka "u realnom vremenu", ako prvi stignem u cilj pobedio sam.
tako se ispostavilo da sam pobedio samo zahvaljujući tome što smo žurili na neki koncert u Velikom Gradištu koje je bogme podaleko od Zrenjanina. pa sam u zadnjih 10-ak km dodao gas i onako na suvo (nisam nosio vodu) uspeo da uđem u cilj ni manje ni više nego 10.5 minuta pre dvojca iz Vršca.
doduše, da ne glumim lažnu skromnost, znao sam da po onoj sveže pokošenoj travi na poslednjem nasipu, debeloj ili dubokoj nekoliko cm, retko ko može normalno da trči "na umornim nogama" a ja sam upravo tu prešao iz ritma Dužine u Tempo trčanje. poslednji put sam video konkurenciju na KT4 na nekih valjda 7km od cilja, i bili su 300-400m iza. kako je to do kraja naraslo na dva kilometra nemam pojma ali eto. delimično jer sam pojačao a delimično jer su oni svojih najbržih 10km ispucali odmah na startu pa su se pred kraj umorili u najgorem trenutku, verovatno.
oprema mi je bila malo katastrofična za ovaj teren, ali šta ću, nisam bio pripremljen. prepune patike čičkova i boca na koje sam pokušavao da ne obraćam pažnju, čarape takođe, trčao sam tri sata kao fakir koji mirno trpi ubode. i kako sam izašao onaj poslednji km na asfalt momentalno su počeli da mi trnu prednji delovi stopala. da je dalje takođe bila trava, mogao sam u tom Tempu da trčim još 10km komotno.
tako da je to dobra vest pred Sljemenski, jer sam nakon Plitvica bio pokoleban time koliko sam se zamarao pred kraj. srećom je valjda bio samo loš dan. jbg gde baš na Plitvicama, ali šta ćeš, đavo ne bira gde će da te sačeka. u narednim danima ne bih trebao da trčim išta duže od sat vremena ako sam pametan, mada nisam. ali ću pokušati da budem. takođe sad u subotu na Noćnom, zbog nekih obaveza u toku večeri ionako neću moći da startujem ni maraton ni polumaraton, jer evo satnice:
start mini maratona 6km - 20:30
start polumaratona i maratona - 21:45
dakle jedina mogućnost nam je da trčimo 6km, istuširamo se i presvučemo i negde odmah sa starta polu/maratona odjurimo na taj event koji je najavljen u 22:00.
pa kasnije, kad god se ovo naše završi, možemo da svratimo na cilj maratona i dočekamo mazohiste koji budu stizali pred zoru.
to je neki okvirni plan. za sada.
19 lipnja 2014
karlovac - vrbovec
teško je razdvajati sportski blog jer je ovih dana sport bio tesno usendvičen sa drugim stvarima. evo kako. u četvrtak smo bili na amerikana festu u Bgd domu omladine, potrajalo malo duže, došli kući valjda oko 2, zaspali u 3. ustali u 6 i počeli da se pakujemo za Karlovac. stigli popodne, trčali noćnih 10km. svo vreme mi delovalo da trčim 16.5 km/h a ja trčao jedva preko 15 km/h. doduše samo sam gledao ovog u kategoriji, i posle se ispostavi da iako smo mislili da smo prvi i drugi, da je bio neko ispred tu na samo 15 metara u cilju. smejurija. ali ako mi treba 39 minuta za 10km, ionako bi bila bruka da pobedim u kategoriji. bože blagi, nisam mogao da verujem. da li sam bio umoran ili nenaspavan, tek tada mi je prvi put u zadnjih mesec dana palo na pamet da bi moglo gvožđe da bude krivo, ko zna koliki mi je hemoglobin. to veče naravno opet kasno zaspali, iz nekog razloga se rano probudim bez ikakvog razloga. i noću se nešto vrteo ko debil. opet nahvatao 3 sata sna uvr glave. išli na šetnju po brdu iznad Samobora, pa popodne u Veliku Goricu na neki open air festival kantautora. i cvrc počne kiša, nakon pola sata koncerta, pa krene premeštanje u neki restoran. dok su preneli i povezali svu opremu već se bližila ponoć, vidim ja da opet nešto ne ide na dobro. i tako, opet u dimu i pivu do dva ujutru, opet zaspali iza 03, opet ustali u 06 da bi stigli na polumaraton Vrbovec. e tu nisam imao problema da pobedim u kategoriji ali su mi noge klecale još dok sam stajao u redu da uzmem broj. pa kao dogovorim se sa Marijom da trčimo zajedno, kao mi ćemo to laganica za 1h30. prošli prvih 6km taman tako da je prolaz za 1h30 ali kad bi ceo polumaraton bio uzbrdo. vidim ja da mi se polako udrvenjuju noge, oprostimo se mi kao drugovi i ode ona da maže dalje a ja malo usporih. tu primetim da je mala Tina na samo 100m iza, malo ona ubrza malo ja sačekam i tako smo išli zajedno do kraja. Marija isparila u daljini. tek na 2km od cilja je ugledam u jednoj dugačkoj preglednoj krivini kad se već prilazi gradu. tu dodam gas i smaknem sa 300 na 100 metara ali nisam uspeo da je uhvatim. možda da sam je video samo malo ranije, ali nema veze. prošle godine sam tu trčao 1h28, sada 1h30, sve se uklapa u to da sam ovog leta nešto kilav. od sinoć pijem gvožđe, pomoz bog da se sredi do Sljemenskog, inače ga neću ni trčati. juče mi natrči luda kombinacija da Ana krene kući, kupila je novi auto.
i kao ona će da me odbaci do vrha brda pa ću ja nazad trčeći. i kao "da otrčim koji km za nju" jer je zateže loža pa ne trenira ovih dana, ide na terapije. sve je to bilo lepo kao ideja, nije mi ni kiša smetala gore u planinama, ali kad sam došao do pola puta kući više nisam mogao ni korak da napravim. pojma nemam kako sam se doteturao. dan ranije sam relativno bezbolno otrčkarao 16km pa sam mislio da ću dan kasnije biti odmorniji, ali mućak, tek me juče stigao neki umor. a što jes jes, ni 30km nije mačiji kašalj. danas ću verovatno da odmorim, nemam pojma. večeras bi trebali u Novi Sad, opet ima neki koncert, videćemo još. za vikend ima ta treking liga, ako bude padalo ovih narednih dana nema šanse da idem da trčim 4 sata po blatu. videćemo.
i kao ona će da me odbaci do vrha brda pa ću ja nazad trčeći. i kao "da otrčim koji km za nju" jer je zateže loža pa ne trenira ovih dana, ide na terapije. sve je to bilo lepo kao ideja, nije mi ni kiša smetala gore u planinama, ali kad sam došao do pola puta kući više nisam mogao ni korak da napravim. pojma nemam kako sam se doteturao. dan ranije sam relativno bezbolno otrčkarao 16km pa sam mislio da ću dan kasnije biti odmorniji, ali mućak, tek me juče stigao neki umor. a što jes jes, ni 30km nije mačiji kašalj. danas ću verovatno da odmorim, nemam pojma. večeras bi trebali u Novi Sad, opet ima neki koncert, videćemo još. za vikend ima ta treking liga, ako bude padalo ovih narednih dana nema šanse da idem da trčim 4 sata po blatu. videćemo.
12 lipnja 2014
opet zaostatak
ništa
u nedostatku vremena da napišem blog,
mećem ovde sve statuse sa fejsa koje sam napisao u zadnjih sedam dana
pa ko je nešto propustio, nek uživa
a nadam se da sutra ujutru stignem da napišem i onaj pravi blog
svašta se izdogađalo ovih dana
ulavnom
sutra u 11h krećemo za karlovac na noćni cener,
ostajemo u subotu u zg sa društvom,
u nedelju smo na polumaratonu u vrbovcu
volim vas
odoh na trčanje... prema zapadu.
kad god trčim prema zapadu, zamišljam kako nogama pomažem Zemlji da se okreće, prosto je stopalima odgurujem u pravom smeru.
a posle kad okrenem nazad, vraćam se ka istoku, i ponekad se uplašim da je nogama ne zaustavim pa nesvesno usporavam, da ne pokvarim neki detalj u Svemiru
poljubac
na usnama traje sekundu
u duši ostane zauvek
sreća, to nije kad ti je lepo a nemaš pojma zašto
sreća je kad znaš zašto si srećan
i kad umeš nekom drugom to da objasniš
i kad je i on zbog tebe srećan
eto zašto sâm čovek ne može da bude srećan
za pravu sreću je potrebno dvoje, troje, ili već...
kao i za ljubav
istetovirala drugarica leptirića na stomaku
rekoh joj, bolje si izgledala dok je bio unutra
znaš ono, kad imaš hiljadu i po ploča, i jednu pozajmiš drugu. i on je pozajmi nekom trećem. i onda joj se izgubi svaki trag. i posle toga, kad god pogledaš tih hiljadu i po ploča, ne vidiš više nijednu, osim te koja fali. samo bi nju slušao, druge kao da ne postoje. e nekako je slično i sa ljudima.
na ulasku u Kulu, iz suprotnog pravca prođe tip koji za volanom glaba neku lepinju veličine letećeg tanjira. rekoh - jbt ovaj rizikuje da u prvoj krivini sve pomeša, da zagrize volan i pokuša da skrene lepinjom.
noć ponekad preuzme ulogu metle koja ti iz glave počisti krhotine dana. poput tuša na morskoj plaži kojim sa kože spiraš talog soli.
vikend:
slušao sam neku divnu muziku,
kao da mi je bager protutnjao kroz srce.
trčao sam neku atletsku trku,
i sutradan brdski trening, po fruškoj,
kao da mi je bager preorao mišiće.
upoznao sam neke drage ljude,
uff, kao da mi je bager razbucao dušu.
nisam našao dovoljno vremena da razmišljam,
kao da me je bager zaobišao.
koji je moj problem?
unutrašnji bager (hvala mu!) se oteo kontroli...
dok ne osetite, nemate pojma šta propuštate
trčim danas uz reku Gradac, i srećem istog onog čoveka kojem sam pre mesec dana rekao "dobar dan", i koji je oćutao, i kojem sam već odlazeći iz daljine glasno dobacio "mutav, ha???"
nailazi mi u susret, ja neumoran, neću bre da odustanem od ideje da su ljudi - ljudi, već sa dvadeset metara glasno uzvikujem "DOBAR DAAAANNNN!!" i on mi u mimohodu kroz brkove procedi "d...r ...nnn"
yeah, jedan nekulturan u srbiji manje!
još par miliona da vaspitamo, i ovo će biti sasvim lepo mesto za živeti...
nezavisno od prirodnih lepota, ipak, čoveku ne treba da bude dovoljno samo to što živi pored lepe reke, na lepoj planini, nego je valjda ipak neki smisao u tome da je okružen i dobrim ljudima...
ova prelepa zemlja to zaslužuje
evo procenite sami
(u prilogu slika kuda trčim, predivna priroda i pičke materine)
onaj jedan, ima tri kuće, tri žene, tri džipa, pun novčanik
nadmen je, samoljubiv, agresivan i bezobrazan
svi kažu kako "on ima sve"
onaj drugi, živi kao podstanar, nema ni biciklu, ima troje dece
pošten je, dobar čovek, strpljiv iskren i ljubazan
za njega pak tvrde da "nema ništa"
jeste, leto je
spolja
unutra je nešto hladnije
i oblačnije
mešavina emocija iz kolekcije jesen-zima
eh kad bi to značilo da je, u proseku, proleće
ali nije
izgleda da srce može da se nacrta i kao lanac
osećaš se onako kako ti se oseća njegova najslabija karika
~~~~~~
nemoj da se brinete
nije oproštajno pismo
samo jedna pesma, u trku, iz šumarka ;-)
drug - rekao sam joj!
ja - i, šta je rekla?
drug - nije rekla ništa, ali, odgovorila mi je očima!
ja - kako očima, misliš pogledom?
drug - šta sad, oči, pogled, u čemu je razlika?
ja - pa ako ne znaš razliku, nisam siguran da uopšte znaš šta ti je odgovorila...
"kad god je sretnem
iz srca mi iskoči onaj pop-up window,
ali ja nastavim da gledam u nju,
i nikada ne stignem da pročitam
šta na njemu piše"
gde ima da se kupi ručna kočnica za vreme?
moram da napravim da mi danas svaki sat traje tri sata,
da bih sve stigao da uradim...
vozim biciklu danas
pogledam u nebo
a kad podignem glavu, ja refleksno naberem čelo
kad, imam šta da vidim!
i nebo nabralo čelo!
šta li je nebu? - upitam se
postalo je ogledalo, perhaps?
ili je odjednom omatorilo?
ma jok...
shvatim da mi se ruga
i da je danas neki čudan dan,
dan koji je podigao obrve
nabrao čelo
dođem kući
(kuća-pos'o-kuća, nebitno)
rešim da se ofarbam pred Amerikana Najt
siđem u podrum,
a naš podrum btw ko supermarket
uzmem dve farbe za kosu
onako, odoka, biram koja cura na pakovanju mi je simpa
tek kad sam se namazao, analiziram kutije
na jednoj farbi piše konjak, na drugoj šampanjac
e do vraga!
ne znam da li je iko još pomešao konjak i šampanjac!?
kosa će mi noćas biti negde oko šest promila
i napokon ukapiram šta je nebo htelo da mi kaže
putuj zrakom, dete, pretvori se u konfete
u nedostatku vremena da napišem blog,
mećem ovde sve statuse sa fejsa koje sam napisao u zadnjih sedam dana
pa ko je nešto propustio, nek uživa
a nadam se da sutra ujutru stignem da napišem i onaj pravi blog
svašta se izdogađalo ovih dana
ulavnom
sutra u 11h krećemo za karlovac na noćni cener,
ostajemo u subotu u zg sa društvom,
u nedelju smo na polumaratonu u vrbovcu
volim vas
odoh na trčanje... prema zapadu.
kad god trčim prema zapadu, zamišljam kako nogama pomažem Zemlji da se okreće, prosto je stopalima odgurujem u pravom smeru.
a posle kad okrenem nazad, vraćam se ka istoku, i ponekad se uplašim da je nogama ne zaustavim pa nesvesno usporavam, da ne pokvarim neki detalj u Svemiru
poljubac
na usnama traje sekundu
u duši ostane zauvek
sreća, to nije kad ti je lepo a nemaš pojma zašto
sreća je kad znaš zašto si srećan
i kad umeš nekom drugom to da objasniš
i kad je i on zbog tebe srećan
eto zašto sâm čovek ne može da bude srećan
za pravu sreću je potrebno dvoje, troje, ili već...
kao i za ljubav
istetovirala drugarica leptirića na stomaku
rekoh joj, bolje si izgledala dok je bio unutra
znaš ono, kad imaš hiljadu i po ploča, i jednu pozajmiš drugu. i on je pozajmi nekom trećem. i onda joj se izgubi svaki trag. i posle toga, kad god pogledaš tih hiljadu i po ploča, ne vidiš više nijednu, osim te koja fali. samo bi nju slušao, druge kao da ne postoje. e nekako je slično i sa ljudima.
na ulasku u Kulu, iz suprotnog pravca prođe tip koji za volanom glaba neku lepinju veličine letećeg tanjira. rekoh - jbt ovaj rizikuje da u prvoj krivini sve pomeša, da zagrize volan i pokuša da skrene lepinjom.
noć ponekad preuzme ulogu metle koja ti iz glave počisti krhotine dana. poput tuša na morskoj plaži kojim sa kože spiraš talog soli.
vikend:
slušao sam neku divnu muziku,
kao da mi je bager protutnjao kroz srce.
trčao sam neku atletsku trku,
i sutradan brdski trening, po fruškoj,
kao da mi je bager preorao mišiće.
upoznao sam neke drage ljude,
uff, kao da mi je bager razbucao dušu.
nisam našao dovoljno vremena da razmišljam,
kao da me je bager zaobišao.
koji je moj problem?
unutrašnji bager (hvala mu!) se oteo kontroli...
dok ne osetite, nemate pojma šta propuštate
trčim danas uz reku Gradac, i srećem istog onog čoveka kojem sam pre mesec dana rekao "dobar dan", i koji je oćutao, i kojem sam već odlazeći iz daljine glasno dobacio "mutav, ha???"
nailazi mi u susret, ja neumoran, neću bre da odustanem od ideje da su ljudi - ljudi, već sa dvadeset metara glasno uzvikujem "DOBAR DAAAANNNN!!" i on mi u mimohodu kroz brkove procedi "d...r ...nnn"
yeah, jedan nekulturan u srbiji manje!
još par miliona da vaspitamo, i ovo će biti sasvim lepo mesto za živeti...
nezavisno od prirodnih lepota, ipak, čoveku ne treba da bude dovoljno samo to što živi pored lepe reke, na lepoj planini, nego je valjda ipak neki smisao u tome da je okružen i dobrim ljudima...
ova prelepa zemlja to zaslužuje
evo procenite sami
(u prilogu slika kuda trčim, predivna priroda i pičke materine)
onaj jedan, ima tri kuće, tri žene, tri džipa, pun novčanik
nadmen je, samoljubiv, agresivan i bezobrazan
svi kažu kako "on ima sve"
onaj drugi, živi kao podstanar, nema ni biciklu, ima troje dece
pošten je, dobar čovek, strpljiv iskren i ljubazan
za njega pak tvrde da "nema ništa"
jeste, leto je
spolja
unutra je nešto hladnije
i oblačnije
mešavina emocija iz kolekcije jesen-zima
eh kad bi to značilo da je, u proseku, proleće
ali nije
izgleda da srce može da se nacrta i kao lanac
osećaš se onako kako ti se oseća njegova najslabija karika
~~~~~~
nemoj da se brinete
nije oproštajno pismo
samo jedna pesma, u trku, iz šumarka ;-)
drug - rekao sam joj!
ja - i, šta je rekla?
drug - nije rekla ništa, ali, odgovorila mi je očima!
ja - kako očima, misliš pogledom?
drug - šta sad, oči, pogled, u čemu je razlika?
ja - pa ako ne znaš razliku, nisam siguran da uopšte znaš šta ti je odgovorila...
"kad god je sretnem
iz srca mi iskoči onaj pop-up window,
ali ja nastavim da gledam u nju,
i nikada ne stignem da pročitam
šta na njemu piše"
gde ima da se kupi ručna kočnica za vreme?
moram da napravim da mi danas svaki sat traje tri sata,
da bih sve stigao da uradim...
vozim biciklu danas
pogledam u nebo
a kad podignem glavu, ja refleksno naberem čelo
kad, imam šta da vidim!
i nebo nabralo čelo!
šta li je nebu? - upitam se
postalo je ogledalo, perhaps?
ili je odjednom omatorilo?
ma jok...
shvatim da mi se ruga
i da je danas neki čudan dan,
dan koji je podigao obrve
nabrao čelo
dođem kući
(kuća-pos'o-kuća, nebitno)
rešim da se ofarbam pred Amerikana Najt
siđem u podrum,
a naš podrum btw ko supermarket
uzmem dve farbe za kosu
onako, odoka, biram koja cura na pakovanju mi je simpa
tek kad sam se namazao, analiziram kutije
na jednoj farbi piše konjak, na drugoj šampanjac
e do vraga!
ne znam da li je iko još pomešao konjak i šampanjac!?
kosa će mi noćas biti negde oko šest promila
i napokon ukapiram šta je nebo htelo da mi kaže
putuj zrakom, dete, pretvori se u konfete
05 lipnja 2014
plitvice
prvo da napišem o zadnja dva dana. hajde nek budu tri, posle maratona. ponedeljak je prošao u šetnji po Slunju i dugačkom putovanju kući. nismo zakačili puno pljuskova, samo taman onoliko koliko da nam operu auto, to je najbolja kombinacija. autoput nije prljav kao mali lokalni putevi i pljusak na autoputu je isto što i prolazak kroz auto-praonicu.
utorak, u utorak sam menjao delove na mtb-u, onaj stari čelični GT Palomar od 15 kila. stavio sam mu novi pogon, novi lanac, novu kasetu pozadi, i sad sve šalta besperkorno. podmazao i otišao da isprobam, završio na hronometru. 7km lagano dok izađem iz grada, pa 21km (10.5 + 10.5, tako mi se slučajno pogodilo zgodno mesto za okret) jako, pa istih 7km lagano nazad. tih 21km tempa sam napravio 34 prosek, napominjem da se radilo o bajku sa 1.75" širokim polu-slick gumama.
juče pak, rekoh ne bi bilo loše da odem da trčim. nisam imao pojma u kakvom stanju ću zateći noge, treći dan nakon maratona. krenuo sam stzarom biciklom, da se malo razmrdam tih 5km dok izađem iz grada, vezao je za jedan mostić i nastavio trčeći. neka okvirna ideja mi je bila da to bude 10km iz deonica, tipa da stanem nakon svakog kilometra i odmorim par minuta, pa da nastavim dalje. pa sam se još usput na bicikli predomislio, rekoh idem 20 puta 500m, to mi je lakše, a brzina neka bude ista. što bi Ana Subotić rekla, idem "na ritam".
nisam imao pojma šta da očekujem, rekoh, ako bi to moglo za 35 minuta, bilo bi bajka. s jedne strane pretrčati 10km za 35 minuta je itekako veliki napor, s druge strane raditi hiljadarke po 3'30'' zvuči smešno, nekada sam mogao tako da trčim tempo, na Ušću sam jednom pretrčao svih 8km tom brzinom, kao i par puta na Adi na trci od 7650m...
prva petstotka je prošla valjda za 1'52'' ali je bila blago uzbrdo, rekoh hajde, neka mi kilometri idu i za 3'40'', i to je brže od bilo kojeg tempo trčanja koje mogu da zamislim u tu "sredu nakon Plitvica". kasnije sam malo ubrzao, i opet se predomislio. shvatio sam da sam umoran, da sve to ne ide glatko nego uvek malkice na silu, onako, noge mogu ali baš nisu oduševljene. ima dana kada puno bolje "primaju gas". vidim ja da svakih 25m (imaju crtice na asfaltu) pređem u 8 dvokoraka, to su dakle koraci od 156cm. to je 20% duži korak od onog kojim trčim maratone, dakle napor je očigledan.
i reših da skratim, na dužinu trke u Kuli sad u subotu. dosta mi je i 6km, odnosno 12 puta 600m. pred kraj je počela malo da me zateže desna loža, ali prekasno sam primetio. nakon treninga sam je baš osećao, kao i kad sam došao kući. fuj, mislio sam da ću morati da odustanem od Kule, ali jutros deluje puno bolje, deluje mi da ništa ne osećam. smajli koji briše znoj sa čela... eh da, tih 6km je prošlo za 20'50'' što je brže od 3'30''/km, na kraju sam bio prezadovoljan. ipak sve treba gledati u nekom širem kontekstu, ovakav trening niko normalan ne bi radio 70 sati nakon maratona.
e sad, dalje unazad, dođem do plitvica. pa ništa. najavio sam da sam u formi za 3h05, i da ću dakle(m) ići 3h06, i pogodio sam u stotinku. s tim da sam zaista mogao da završim za 3h05 ali mi je bilo lepše da zadnji kilometar idem sa Nikolinom umesto da se gušim u nekakvom silovitom finišu koji ničemu ne bi služio osim samome sebi. zanimljivo je da u rezultatima piše da je gerenčir (kojeg sam prošao na 2km od cilja) ušao samo 3 sekunde iza nas dvoje, a na slici se jasno vidi da kad smo mi na 150m od cilja, da njega nema onih 150m iza koji se vide na fotografiji, uopšte nije došao u ciljni pravac. što bi značilo da ako smo nas dvoje onako regolare dotrčali u cilj i čak malo dodali gas za publiku, išli recimo 15 km/h, dakle on je morao da utrči u onu zadnju krivinu, i da ceo pravac prešprinta 30 km/h da bi uspeo tako da uđe maltene sa nama (???). ali se nisam bunio, jer ionako bi mi rekli da je tako izmerio čip i gotovo, a realno me baš zabole da li sam zvanično 17-ti ili 18-ti u generalnom.
trka je počela sumanuto, namerno nisam hteo da idem svojim tempom nego sam trčao s Marijom i posmatrao kako se razvija ženska trka, a što jes - jes, video sam da opet trčim onom "sporijom" brzinom taj prvi spust. kad sam na Plitvicama bio spreman, ti kilometri su mi lagano išli po 3'30'', a sada sam se naprezao da ih prođem po 3'40''. čim je počelo brdo usporio sam i pustio žene da se "rasturaju" što sam iz (sve veće i veće) daljine uspeo i da propratim uživo. kasnije se formirala neka rastegnuta lastiš-grupa od nas nekoliko i jedne mađarice, tu nema ko koga nije stigao i prestigao uzbrdo pa mu je onaj drugi vratio nizbrdo i tako je potrajalo sve do onog delića gde trka ide tamo-vamo. žao mi je što su taj deo skratili, baš mi je bilo lepo na staroj stazi kad sam prvo trčao 2km sâm, da bi tada počeli da prolaze prvi maratonci, pa sam mogao da brojim koji sam u generalnom. i kad okrenem nazad, dolaze oni koji su iza mene, pozdravljamo se, ovim curama koje znam javljam u kakvom su stanju one ispred, ma to mi je baš bilo super. šteta da ga nema više, tj da je skraćeno na samo kilometar...
da ne pominjem to što je bilo samo +11, takozvani idealni uvjeti, jebo takve uvjete. da je bilo normalnih +20 trčao bih par minuta brže, nije da sad nešto kukam ali ipak trčati po kišici i vetru tri sata, nije baš da je moj teren.
a i ovaj novi start/cilj mi se ne sviđa. 2 kilometra od parkinga, kilometar i po od ručka, trči tamo trči ovamo, stvari ti na jednoj strani, trka na drugoj, ceo dan trčiš kroz šumu kao blesav napred-nazad, totalno bez veze. ako je bilo bitno da se izmesti cilj sa puteljka kojim prolazi vozić, mogli su da stave start i cilj ispred restorana Poljane, tamo da bude proglašenje, veliki je onaj vrt ispod terase restorana, tamo ručak, tombola, ionako smo ceo dan svi tamo. a ovo sa Mukinjama mi je totalno glupavo, bar da napraviše proglašenje u sportskoj dvorani, nego je zvrjala prazna a proglašenje i tombola napolju na pljusku, katastrofa od rešenja, jbt kao da nemaju internet i vremensku prognozu.
ne pomenuh patike. operacija je uspela, delimično, i pacijent nije umro, delimično. one NB dreč zelene žabokrečina boje su preživele. malo su mi trnula stopala pred kraj uspona oko tačke 19-21km, posle sam valjda bio malo više na petama, malo usput zgrčavao i odgrčavao prste ili kako se to već kaže, i kasnije sam počeo da usporavam od umora pa sam mislio na druge stvari. skrenule su mi patike pažnju sa tih većih muka. nekako mislim da nemam dovoljno treninga za maraton. imam kilometara, to nije sporno, ali to je sve nešto trupe trupe po planinama, neki laganini sa foto aparatom, nemam pojma. nije to to. videću sad kako će proći ovaj plan da u subotu trčim 6km u Kuli pa u petak cener u Karlovcu, od ta dva bih trebao da dobijem malo te neke snage koja mi fali. šteta što po tom planu samo dan i po nakon cenera ide polumaraton Vrbovec gde svi ti treninzi neće moći da dođu do izražaja jer ću biti umoran. ali hajde, sve je to r'n'r, preživeću nekako.
utorak, u utorak sam menjao delove na mtb-u, onaj stari čelični GT Palomar od 15 kila. stavio sam mu novi pogon, novi lanac, novu kasetu pozadi, i sad sve šalta besperkorno. podmazao i otišao da isprobam, završio na hronometru. 7km lagano dok izađem iz grada, pa 21km (10.5 + 10.5, tako mi se slučajno pogodilo zgodno mesto za okret) jako, pa istih 7km lagano nazad. tih 21km tempa sam napravio 34 prosek, napominjem da se radilo o bajku sa 1.75" širokim polu-slick gumama.
juče pak, rekoh ne bi bilo loše da odem da trčim. nisam imao pojma u kakvom stanju ću zateći noge, treći dan nakon maratona. krenuo sam stzarom biciklom, da se malo razmrdam tih 5km dok izađem iz grada, vezao je za jedan mostić i nastavio trčeći. neka okvirna ideja mi je bila da to bude 10km iz deonica, tipa da stanem nakon svakog kilometra i odmorim par minuta, pa da nastavim dalje. pa sam se još usput na bicikli predomislio, rekoh idem 20 puta 500m, to mi je lakše, a brzina neka bude ista. što bi Ana Subotić rekla, idem "na ritam".
nisam imao pojma šta da očekujem, rekoh, ako bi to moglo za 35 minuta, bilo bi bajka. s jedne strane pretrčati 10km za 35 minuta je itekako veliki napor, s druge strane raditi hiljadarke po 3'30'' zvuči smešno, nekada sam mogao tako da trčim tempo, na Ušću sam jednom pretrčao svih 8km tom brzinom, kao i par puta na Adi na trci od 7650m...
prva petstotka je prošla valjda za 1'52'' ali je bila blago uzbrdo, rekoh hajde, neka mi kilometri idu i za 3'40'', i to je brže od bilo kojeg tempo trčanja koje mogu da zamislim u tu "sredu nakon Plitvica". kasnije sam malo ubrzao, i opet se predomislio. shvatio sam da sam umoran, da sve to ne ide glatko nego uvek malkice na silu, onako, noge mogu ali baš nisu oduševljene. ima dana kada puno bolje "primaju gas". vidim ja da svakih 25m (imaju crtice na asfaltu) pređem u 8 dvokoraka, to su dakle koraci od 156cm. to je 20% duži korak od onog kojim trčim maratone, dakle napor je očigledan.
i reših da skratim, na dužinu trke u Kuli sad u subotu. dosta mi je i 6km, odnosno 12 puta 600m. pred kraj je počela malo da me zateže desna loža, ali prekasno sam primetio. nakon treninga sam je baš osećao, kao i kad sam došao kući. fuj, mislio sam da ću morati da odustanem od Kule, ali jutros deluje puno bolje, deluje mi da ništa ne osećam. smajli koji briše znoj sa čela... eh da, tih 6km je prošlo za 20'50'' što je brže od 3'30''/km, na kraju sam bio prezadovoljan. ipak sve treba gledati u nekom širem kontekstu, ovakav trening niko normalan ne bi radio 70 sati nakon maratona.
e sad, dalje unazad, dođem do plitvica. pa ništa. najavio sam da sam u formi za 3h05, i da ću dakle(m) ići 3h06, i pogodio sam u stotinku. s tim da sam zaista mogao da završim za 3h05 ali mi je bilo lepše da zadnji kilometar idem sa Nikolinom umesto da se gušim u nekakvom silovitom finišu koji ničemu ne bi služio osim samome sebi. zanimljivo je da u rezultatima piše da je gerenčir (kojeg sam prošao na 2km od cilja) ušao samo 3 sekunde iza nas dvoje, a na slici se jasno vidi da kad smo mi na 150m od cilja, da njega nema onih 150m iza koji se vide na fotografiji, uopšte nije došao u ciljni pravac. što bi značilo da ako smo nas dvoje onako regolare dotrčali u cilj i čak malo dodali gas za publiku, išli recimo 15 km/h, dakle on je morao da utrči u onu zadnju krivinu, i da ceo pravac prešprinta 30 km/h da bi uspeo tako da uđe maltene sa nama (???). ali se nisam bunio, jer ionako bi mi rekli da je tako izmerio čip i gotovo, a realno me baš zabole da li sam zvanično 17-ti ili 18-ti u generalnom.
trka je počela sumanuto, namerno nisam hteo da idem svojim tempom nego sam trčao s Marijom i posmatrao kako se razvija ženska trka, a što jes - jes, video sam da opet trčim onom "sporijom" brzinom taj prvi spust. kad sam na Plitvicama bio spreman, ti kilometri su mi lagano išli po 3'30'', a sada sam se naprezao da ih prođem po 3'40''. čim je počelo brdo usporio sam i pustio žene da se "rasturaju" što sam iz (sve veće i veće) daljine uspeo i da propratim uživo. kasnije se formirala neka rastegnuta lastiš-grupa od nas nekoliko i jedne mađarice, tu nema ko koga nije stigao i prestigao uzbrdo pa mu je onaj drugi vratio nizbrdo i tako je potrajalo sve do onog delića gde trka ide tamo-vamo. žao mi je što su taj deo skratili, baš mi je bilo lepo na staroj stazi kad sam prvo trčao 2km sâm, da bi tada počeli da prolaze prvi maratonci, pa sam mogao da brojim koji sam u generalnom. i kad okrenem nazad, dolaze oni koji su iza mene, pozdravljamo se, ovim curama koje znam javljam u kakvom su stanju one ispred, ma to mi je baš bilo super. šteta da ga nema više, tj da je skraćeno na samo kilometar...
da ne pominjem to što je bilo samo +11, takozvani idealni uvjeti, jebo takve uvjete. da je bilo normalnih +20 trčao bih par minuta brže, nije da sad nešto kukam ali ipak trčati po kišici i vetru tri sata, nije baš da je moj teren.
a i ovaj novi start/cilj mi se ne sviđa. 2 kilometra od parkinga, kilometar i po od ručka, trči tamo trči ovamo, stvari ti na jednoj strani, trka na drugoj, ceo dan trčiš kroz šumu kao blesav napred-nazad, totalno bez veze. ako je bilo bitno da se izmesti cilj sa puteljka kojim prolazi vozić, mogli su da stave start i cilj ispred restorana Poljane, tamo da bude proglašenje, veliki je onaj vrt ispod terase restorana, tamo ručak, tombola, ionako smo ceo dan svi tamo. a ovo sa Mukinjama mi je totalno glupavo, bar da napraviše proglašenje u sportskoj dvorani, nego je zvrjala prazna a proglašenje i tombola napolju na pljusku, katastrofa od rešenja, jbt kao da nemaju internet i vremensku prognozu.
ne pomenuh patike. operacija je uspela, delimično, i pacijent nije umro, delimično. one NB dreč zelene žabokrečina boje su preživele. malo su mi trnula stopala pred kraj uspona oko tačke 19-21km, posle sam valjda bio malo više na petama, malo usput zgrčavao i odgrčavao prste ili kako se to već kaže, i kasnije sam počeo da usporavam od umora pa sam mislio na druge stvari. skrenule su mi patike pažnju sa tih većih muka. nekako mislim da nemam dovoljno treninga za maraton. imam kilometara, to nije sporno, ali to je sve nešto trupe trupe po planinama, neki laganini sa foto aparatom, nemam pojma. nije to to. videću sad kako će proći ovaj plan da u subotu trčim 6km u Kuli pa u petak cener u Karlovcu, od ta dva bih trebao da dobijem malo te neke snage koja mi fali. šteta što po tom planu samo dan i po nakon cenera ide polumaraton Vrbovec gde svi ti treninzi neće moći da dođu do izražaja jer ću biti umoran. ali hajde, sve je to r'n'r, preživeću nekako.
29 svibnja 2014
opet opet opet zaostatak
uvek
sam u zaostatku, nemam pojma zašto. tj slagao sam čim sam zinuo. znam
zašto ali neću da vam kažem, to jest neću ni sebi to da priznam.
ostavljam da mi nešto bude zadovoljstvo, potreba, a ne zadatak. glupo je
sveko jutro sesti i sebi reći "prvo napiši blog pa tek onda sve
ostalo". ne treba praviti od sebe roba, valjda. mada u mom slučaju,
možda bi to donelo i nečeg dobrog.
teško je četvrtak se pakovati i organizovati putovanje, petak i ponedeljak biti skoro ceo dan u autu, vikend na trkama i u jurnjavi ovamo-onamo, utorak se odmaraš, pokušavaš da treniraš, kuvaš nešto za naredne dane, pereš veš, raspakuješ jedne stvari i vraćaš u auto druge, pola garderobe ti je po torbama, kažeš u sredu ću da napišem blog, kao da je to neki posao od godinu dana. u međuvremenu napišem fejsbuk statusa za deset blogova, a tek u komentarima sa prijateljima šta sve natrabunjam, tu ima stotinu blogova.
evo ovo od jutros, iz kreveta. nikada ne kucam u krevetu, telefon unesem u spavaću sobu samo kao vokmen da bih ponekad pustio neku muziku, i uvek mi je noću uključen "airplane mode".
"jutro. jutro je onaj kritičan trenutak. kao kad hodaš kroz voz, prelaziš iz vagona u vagon. u vagonu si nekako sigurniji, koliko god naokolo kloparalo i ljuljalo se. i kad staneš na onaj čelični pod između dva vagona, odjednom puno jače čuješ točkove koji melju negde dole ispod, možda bi zvučali manje strašno da možeš da ih vidiš. nemaš za šta da se uhvatiš, teturaš se levo-desno par sekundi, ali sve to uvek nekako predugo traje. kad napokon zakoračiš u novi vagon, odahneš. to je novi dan. a ovo jutro me mrcvari već sat vremena, ne pušta me da uskočim u sledeći vagon."
to je bio jutrošnji fblog. postoji li ta reč? odoh na gugl.
gle, postoji.
a i ja naivan, uvek mislim da ceo svet mene čeka da ga otkrijem...
dakle u subotu smo bili u zagrebu, popodnevna šetnja i pivce, uveče na koncert pod nazivom gričevanje, slobodan ulaz, da se upiškiš od sreće. prvo je svirala irena žilić, nakratko joj se pridružila i luce, posle njih dunja ercegović. sutradan je bio polumaraton u tuheljskim toplicama, bila je vrućina i jako sunce, nekako odjednom nas je zakačilo leto. trčao sam relativno uzdržano prvu ravnu polovinu staze, posle sam malo dodao gas i prestigao sve koje sam planirao da ću prestići, i još par neplaniranih žrtava. nije bilo loše, iako mi je vreme 5 minuta sporije od prethodna dva nastupa na toj trci. nemam pojma koliko sam mogao da idem, da sam celu trku trčao kao tempo. verovatno bih dobio ovu malu mađaricu jer sam je u zadnjem kilometru video na onom dugačkom pravcu. ali nije bitno.
gledam sad rezultate, na trčanje.hr su stavili samo rezultate HR kupa, pa ispada da niko iz inostranstva nije učestvovao, baš svašta. srećom na stranici tz tuhelj postoje svi rezultati. dakle nisam bio sedmi kao što sam napisao nego šesti. i nisam bio 5 nego 4 minuta sporiji, jer nisam ni nosio nikakvu štopericu pa nisam imao pojma koje mi je vreme u cilju.
http://www.tztuhelj.hr/hr/novosti/27.-polumaraton-mihanovic,1614.html
nakon trke smo opet odjurili u zagreb na kantautorski festival, bilo je 8 izvođača i više nam je nego odgovaralo vreme održavanja, od 17 - 21h. u ponedeljak nas je nakon lepe prepodnevne šetnje po suncu i kremšnita na trgu iz samobora ispratila neviđena grmljavina i nevreme, pa sam umesto da autoputem vozim na slepo 70 km/h predložio da odemo u kaufland dok ne prođe oluja. nakupovasmo za tih sat vremena raznoraznih zanimljivih stvarčica :-)
utorak sam trčao 8 kilometara promena 100/100m, ovaj put malo preko 31 minut, to je dakle brzina za 39' 10km, a kada trčim taj trening nisam nikada sišao bitno ispod 40', uglavnom se vrtim desetak sekundi gore-dole. tako da su ovaj put ta ubrzanja prošla iznad plana, što možda i nije dobra vest za 5 samo dana pred maraton :-/
juče mrtvačko planinsko rastrčavanje, išao po asfaltu 24km a mislio da će ispasti 21km, pojma nemam gde sam se preračunao. nije čudo što sam crko. danas nemam pojma šta ću. odoh na brdo da nahranim ono kuče, to mi je 6km do gore i valjda 8km nazad ako idem uz reku, čisto da vidim šta je sve voda odnela na gornjem delu te staze kod konjičkog kluba. ako uopšte uspem da prođem, ako ne, moraću do kuće zadnja 4.5km u full natopljenim patikama. ili da idem kroz šumu pa da nagazim neku zmiju jer su sve staze urasle u granje do ušiju... hmmmm
biće zanimljivo na Plitvicama u nedelju. start i cilj su koliko vidim izmešteni dalje uzbrdo pa će staza imati još koji metar uspona i spusta, dakle biće sporija od prethodne jer je onaj deo u plitvičkom ljeskovcu (koji je izbačen) bio malo ravniji, ako ne grešim. videću u subotu uveče "na terenu". iovako nisam u formi za plitvice ispod 3h, ako sam prošla dva izdanja istrčao 3h02 sada je realno očekivati 3h05, dakle eto me u cilju za 3h06, ako sam sve dobro izračunao oko staze. i ono drugo veliko AKO, ako ne budem imao problema sa patikama jer su mi na zadnjih nekoliko maratona iz nekog misterioznog razloga utrnula stopala (!!!). mislim da ću da trčim u onim žablje zelenim NB 890v3, pa kud puklo da puklo. uopšte mi se ne sviđaju ali nemam bolje, a u svim ostalim sam imao provereno probleme :-(
nemam vremena da proveravam greške u kucanju, sorry ako ih je bilo
teško je četvrtak se pakovati i organizovati putovanje, petak i ponedeljak biti skoro ceo dan u autu, vikend na trkama i u jurnjavi ovamo-onamo, utorak se odmaraš, pokušavaš da treniraš, kuvaš nešto za naredne dane, pereš veš, raspakuješ jedne stvari i vraćaš u auto druge, pola garderobe ti je po torbama, kažeš u sredu ću da napišem blog, kao da je to neki posao od godinu dana. u međuvremenu napišem fejsbuk statusa za deset blogova, a tek u komentarima sa prijateljima šta sve natrabunjam, tu ima stotinu blogova.
evo ovo od jutros, iz kreveta. nikada ne kucam u krevetu, telefon unesem u spavaću sobu samo kao vokmen da bih ponekad pustio neku muziku, i uvek mi je noću uključen "airplane mode".
"jutro. jutro je onaj kritičan trenutak. kao kad hodaš kroz voz, prelaziš iz vagona u vagon. u vagonu si nekako sigurniji, koliko god naokolo kloparalo i ljuljalo se. i kad staneš na onaj čelični pod između dva vagona, odjednom puno jače čuješ točkove koji melju negde dole ispod, možda bi zvučali manje strašno da možeš da ih vidiš. nemaš za šta da se uhvatiš, teturaš se levo-desno par sekundi, ali sve to uvek nekako predugo traje. kad napokon zakoračiš u novi vagon, odahneš. to je novi dan. a ovo jutro me mrcvari već sat vremena, ne pušta me da uskočim u sledeći vagon."
to je bio jutrošnji fblog. postoji li ta reč? odoh na gugl.
gle, postoji.
a i ja naivan, uvek mislim da ceo svet mene čeka da ga otkrijem...
dakle u subotu smo bili u zagrebu, popodnevna šetnja i pivce, uveče na koncert pod nazivom gričevanje, slobodan ulaz, da se upiškiš od sreće. prvo je svirala irena žilić, nakratko joj se pridružila i luce, posle njih dunja ercegović. sutradan je bio polumaraton u tuheljskim toplicama, bila je vrućina i jako sunce, nekako odjednom nas je zakačilo leto. trčao sam relativno uzdržano prvu ravnu polovinu staze, posle sam malo dodao gas i prestigao sve koje sam planirao da ću prestići, i još par neplaniranih žrtava. nije bilo loše, iako mi je vreme 5 minuta sporije od prethodna dva nastupa na toj trci. nemam pojma koliko sam mogao da idem, da sam celu trku trčao kao tempo. verovatno bih dobio ovu malu mađaricu jer sam je u zadnjem kilometru video na onom dugačkom pravcu. ali nije bitno.
gledam sad rezultate, na trčanje.hr su stavili samo rezultate HR kupa, pa ispada da niko iz inostranstva nije učestvovao, baš svašta. srećom na stranici tz tuhelj postoje svi rezultati. dakle nisam bio sedmi kao što sam napisao nego šesti. i nisam bio 5 nego 4 minuta sporiji, jer nisam ni nosio nikakvu štopericu pa nisam imao pojma koje mi je vreme u cilju.
http://www.tztuhelj.hr/hr/novosti/27.-polumaraton-mihanovic,1614.html
nakon trke smo opet odjurili u zagreb na kantautorski festival, bilo je 8 izvođača i više nam je nego odgovaralo vreme održavanja, od 17 - 21h. u ponedeljak nas je nakon lepe prepodnevne šetnje po suncu i kremšnita na trgu iz samobora ispratila neviđena grmljavina i nevreme, pa sam umesto da autoputem vozim na slepo 70 km/h predložio da odemo u kaufland dok ne prođe oluja. nakupovasmo za tih sat vremena raznoraznih zanimljivih stvarčica :-)
utorak sam trčao 8 kilometara promena 100/100m, ovaj put malo preko 31 minut, to je dakle brzina za 39' 10km, a kada trčim taj trening nisam nikada sišao bitno ispod 40', uglavnom se vrtim desetak sekundi gore-dole. tako da su ovaj put ta ubrzanja prošla iznad plana, što možda i nije dobra vest za 5 samo dana pred maraton :-/
juče mrtvačko planinsko rastrčavanje, išao po asfaltu 24km a mislio da će ispasti 21km, pojma nemam gde sam se preračunao. nije čudo što sam crko. danas nemam pojma šta ću. odoh na brdo da nahranim ono kuče, to mi je 6km do gore i valjda 8km nazad ako idem uz reku, čisto da vidim šta je sve voda odnela na gornjem delu te staze kod konjičkog kluba. ako uopšte uspem da prođem, ako ne, moraću do kuće zadnja 4.5km u full natopljenim patikama. ili da idem kroz šumu pa da nagazim neku zmiju jer su sve staze urasle u granje do ušiju... hmmmm
biće zanimljivo na Plitvicama u nedelju. start i cilj su koliko vidim izmešteni dalje uzbrdo pa će staza imati još koji metar uspona i spusta, dakle biće sporija od prethodne jer je onaj deo u plitvičkom ljeskovcu (koji je izbačen) bio malo ravniji, ako ne grešim. videću u subotu uveče "na terenu". iovako nisam u formi za plitvice ispod 3h, ako sam prošla dva izdanja istrčao 3h02 sada je realno očekivati 3h05, dakle eto me u cilju za 3h06, ako sam sve dobro izračunao oko staze. i ono drugo veliko AKO, ako ne budem imao problema sa patikama jer su mi na zadnjih nekoliko maratona iz nekog misterioznog razloga utrnula stopala (!!!). mislim da ću da trčim u onim žablje zelenim NB 890v3, pa kud puklo da puklo. uopšte mi se ne sviđaju ali nemam bolje, a u svim ostalim sam imao provereno probleme :-(
nemam vremena da proveravam greške u kucanju, sorry ako ih je bilo
22 svibnja 2014
nadoknada
mislio sam da još odavnije nisam pisao blog, ali i ovo je previše
poremetile me ove poplave i čudesa, kao i sve ostale
nakon onog poslednjeg trčanja je usledilo još jedno, u četvrtak.
tu sam već bio umoran, previše, pa sam išao baš lagano
kiša je i dalje padala, a ja sam bio rešen da obiđem sve svoje omiljene stazice
išao sam i kroz blato, i kroz vodu, nisam se uopšte obazirao na sve to "spolja"
u petak sam išao po gradu da nađem pumpu za vodu, ali niks
u par navrata smo izvlačili vodu iz podruma kofama,
koliko mi izbacimo toliko se nove vode pojavi, šit
posle toga sam se provozao biciklom na sve strane izvan grada
gledao kakvo čudo je poplava ostavila za sobom
u subotu ništa, opet kao mrtav ceo dan
ujutru krenuli obilaznim putevima za beograd,
u metrou obećali da će nam sačuvati pumpu
(mada je bilo još dosta komada kad smo stigli)
tamo smo brat bratu pola sata sa prodavačicom preturali po dodatnim adapterima dok nismo ukapirali kako treba da se naguzi crevo na pumpu
na kraju kupismo i 20 metara creva od 3/4 cola, kad ide krava...
do kraja dana smo putovali nazad, kroz vodu do pola točka, kroz blato, pa sve to montirali, ispumpavali, opet se punilo, ispumpavali
e nedelja je bila kao da malo odahneš, imamo pumpu, niko nam ništa ne može
lola krenula mtb-om a ja u patikama i tako na brdo, posle se razdvojili a ja nastavio dalje u brda, pa se spustio na reku Gradac
ispod manastira odnet mostić, ali se bar voda donekle povukla
ostao sam skoro dva i po sata
gore na brdu stao na mestu gde je najlepši pogled i deset minuta pričao sa tipom koji čuva ovce
neki hipik, nemam pojma, sa kosom preko ramena
njegov pulin me uvek juri, dobroćudna budala, ali kad je blato celog me isprlja, skače po meni čim me prepozna
to je bio ko zna koji u nizu tih laganih treninga, obično trčkaranje
valjda mi je duša tako tražila, posle one trke u Krašiću i sutrašnjih 40km dužine
e u ponedeljak sam bio još umorniji, da ne poveruješ
opet krenuo na lagano trčkaranje, pa dodatno usporio
ja mislim da je to zbog ovih nesreća, da su svima povišeni hormoni stresa
i prosto ti se sva volja smanji na pola, šta na pola, na minimum
malo trčkao tamo-vamo pa posle prepešačio deo železničkom prugom, koju je takođe odnela poplava
tu sam ukapirao da preko toga ne može da prođe čak ni ona dresina sa radnicima, pa obzirom da je pruga full zatvorena bilo me je baš briga što bez lampe bauljam kroz tunele
utorak je bio čudan dan
opet sam mislio da sam umoran, ali je bilo previše posla kući
nisam imao vremena da opet tako trčkam par sati, trebalo je smisliti nešto kratko
rekoh, odavno nisam trčao neki "pravi" trening, hajde da pokušam?
odjurio biciklom 5km izvan grada, vezao je za mostić, i krenuo da trčim one moje promene 100/100m
u planu 10km, baš kao što sam pričao Dunji
zadnji put kad sam to radio, crkao sam na pola pa sam taj trening završio kao 2x4km a ne kao 10km u cugu
rekoh, daj bože da bude oko 41 minut, ako sam baš premoren, biće i 42
što i nije esencijalno, najvažnije je da se trči lepo, pravilnom tehnikom, da se ta ubrzanja urade bez mučenja i agonije
vidim da mi je lepo krenulo, ubrzanje uradim lako, rastrčim takođe bez muke i nakupljanja umora
kilometri tek par sekundi preko 4 minuta, a povratak je nežno nizvodno, dakle lakši
i tako, stigao do okreta na 5-om km za valjda 20'20'',
vratim se skoro minut brže za total 39'50'', to nije loše ni kad trčiš 10km tempa na treningu a kamoli za promene 100/100m.
sećam se da je onaj mađar davao marijani i idi kovacs da rade dva kilometra tako, s tim da su one pičile po 3'30-3'40
verovatno je to još bolji trening za tehniku trčanja, ali šta ću, ja volim ovaj moj
juče mi mi leglo kao pijanom šamar da sam mogao da se provozam biciklom, naročito što je bilo +26, ali sam opet odjurio na kratko trčanje, noge koma nad komama iako sam pre podne na bicikli završavao silne poslove po gradu i svo vreme mi se činilo da su mi noge bombastične
pih fuj
izračunaću kasnije, to je bilo nekih 17-ak km, otprilike
onako, laganica
ostala su još dva dana do vikenda, sada je od trka koje nisu otkazane ostao samo polumaraton u Tuheljskim toplicama, a sledećeg vikenda Plitvice. ali polako, jedno po jedno. nemam pojma šta ću i kako trenirati do tada, Dužinâ mi više ne treba, dakle treba poraditi na čvrstoći nogica a ne na dodatnom razMLITAVljivanju istih... a i Tuheljska staza ako se otrči muški može fino da pripremi nogice za plitvički profil. čak štaviše, toliko sam bio ubeđen da ću trčati maraton Branka Ćopića, (koji je otkazan), da sve do sada nisam ni pogledao novu stazu Plitvica, znam da je start na nekom drugom mestu, i jedino se nadam da će sada biti sve ponovo premereno i da će maraton napokon imati 42.2km a ne 43.0 kao prethodnih godina. ionako sam zadnja dva puta (zbog svoje gluposti i kurčenja u par dana pred trku) otrčao rezultat 3h02 što bi ladno bilo ispod 3h samo da je staza bila tačno izmerena. sada možda nisam ni u formi za Plitvice ispod 3h05 ali ćemo videti, ovih par kg viška sigurno neće tek tako ispariti u narednih 10 dana
poremetile me ove poplave i čudesa, kao i sve ostale
nakon onog poslednjeg trčanja je usledilo još jedno, u četvrtak.
tu sam već bio umoran, previše, pa sam išao baš lagano
kiša je i dalje padala, a ja sam bio rešen da obiđem sve svoje omiljene stazice
išao sam i kroz blato, i kroz vodu, nisam se uopšte obazirao na sve to "spolja"
u petak sam išao po gradu da nađem pumpu za vodu, ali niks
u par navrata smo izvlačili vodu iz podruma kofama,
koliko mi izbacimo toliko se nove vode pojavi, šit
posle toga sam se provozao biciklom na sve strane izvan grada
gledao kakvo čudo je poplava ostavila za sobom
u subotu ništa, opet kao mrtav ceo dan
ujutru krenuli obilaznim putevima za beograd,
u metrou obećali da će nam sačuvati pumpu
(mada je bilo još dosta komada kad smo stigli)
tamo smo brat bratu pola sata sa prodavačicom preturali po dodatnim adapterima dok nismo ukapirali kako treba da se naguzi crevo na pumpu
na kraju kupismo i 20 metara creva od 3/4 cola, kad ide krava...
do kraja dana smo putovali nazad, kroz vodu do pola točka, kroz blato, pa sve to montirali, ispumpavali, opet se punilo, ispumpavali
e nedelja je bila kao da malo odahneš, imamo pumpu, niko nam ništa ne može
lola krenula mtb-om a ja u patikama i tako na brdo, posle se razdvojili a ja nastavio dalje u brda, pa se spustio na reku Gradac
ispod manastira odnet mostić, ali se bar voda donekle povukla
ostao sam skoro dva i po sata
gore na brdu stao na mestu gde je najlepši pogled i deset minuta pričao sa tipom koji čuva ovce
neki hipik, nemam pojma, sa kosom preko ramena
njegov pulin me uvek juri, dobroćudna budala, ali kad je blato celog me isprlja, skače po meni čim me prepozna
to je bio ko zna koji u nizu tih laganih treninga, obično trčkaranje
valjda mi je duša tako tražila, posle one trke u Krašiću i sutrašnjih 40km dužine
e u ponedeljak sam bio još umorniji, da ne poveruješ
opet krenuo na lagano trčkaranje, pa dodatno usporio
ja mislim da je to zbog ovih nesreća, da su svima povišeni hormoni stresa
i prosto ti se sva volja smanji na pola, šta na pola, na minimum
malo trčkao tamo-vamo pa posle prepešačio deo železničkom prugom, koju je takođe odnela poplava
tu sam ukapirao da preko toga ne može da prođe čak ni ona dresina sa radnicima, pa obzirom da je pruga full zatvorena bilo me je baš briga što bez lampe bauljam kroz tunele
utorak je bio čudan dan
opet sam mislio da sam umoran, ali je bilo previše posla kući
nisam imao vremena da opet tako trčkam par sati, trebalo je smisliti nešto kratko
rekoh, odavno nisam trčao neki "pravi" trening, hajde da pokušam?
odjurio biciklom 5km izvan grada, vezao je za mostić, i krenuo da trčim one moje promene 100/100m
u planu 10km, baš kao što sam pričao Dunji
zadnji put kad sam to radio, crkao sam na pola pa sam taj trening završio kao 2x4km a ne kao 10km u cugu
rekoh, daj bože da bude oko 41 minut, ako sam baš premoren, biće i 42
što i nije esencijalno, najvažnije je da se trči lepo, pravilnom tehnikom, da se ta ubrzanja urade bez mučenja i agonije
vidim da mi je lepo krenulo, ubrzanje uradim lako, rastrčim takođe bez muke i nakupljanja umora
kilometri tek par sekundi preko 4 minuta, a povratak je nežno nizvodno, dakle lakši
i tako, stigao do okreta na 5-om km za valjda 20'20'',
vratim se skoro minut brže za total 39'50'', to nije loše ni kad trčiš 10km tempa na treningu a kamoli za promene 100/100m.
sećam se da je onaj mađar davao marijani i idi kovacs da rade dva kilometra tako, s tim da su one pičile po 3'30-3'40
verovatno je to još bolji trening za tehniku trčanja, ali šta ću, ja volim ovaj moj
juče mi mi leglo kao pijanom šamar da sam mogao da se provozam biciklom, naročito što je bilo +26, ali sam opet odjurio na kratko trčanje, noge koma nad komama iako sam pre podne na bicikli završavao silne poslove po gradu i svo vreme mi se činilo da su mi noge bombastične
pih fuj
izračunaću kasnije, to je bilo nekih 17-ak km, otprilike
onako, laganica
ostala su još dva dana do vikenda, sada je od trka koje nisu otkazane ostao samo polumaraton u Tuheljskim toplicama, a sledećeg vikenda Plitvice. ali polako, jedno po jedno. nemam pojma šta ću i kako trenirati do tada, Dužinâ mi više ne treba, dakle treba poraditi na čvrstoći nogica a ne na dodatnom razMLITAVljivanju istih... a i Tuheljska staza ako se otrči muški može fino da pripremi nogice za plitvički profil. čak štaviše, toliko sam bio ubeđen da ću trčati maraton Branka Ćopića, (koji je otkazan), da sve do sada nisam ni pogledao novu stazu Plitvica, znam da je start na nekom drugom mestu, i jedino se nadam da će sada biti sve ponovo premereno i da će maraton napokon imati 42.2km a ne 43.0 kao prethodnih godina. ionako sam zadnja dva puta (zbog svoje gluposti i kurčenja u par dana pred trku) otrčao rezultat 3h02 što bi ladno bilo ispod 3h samo da je staza bila tačno izmerena. sada možda nisam ni u formi za Plitvice ispod 3h05 ali ćemo videti, ovih par kg viška sigurno neće tek tako ispariti u narednih 10 dana
15 svibnja 2014
voda
morao
sam da odem pa to ti je. računao sam da ću da budem mokar pa mokar, i
onda zašto da trčim samo po asfaltu, ispreskačem barice, ako mogu da
pogledam kako je tamo gde je najgore? i odoh. već nakon 500m sam se
pokolebao jer ako zanemariš poplavljena područja, trčanje po gradu je
isto kao i po "običnoj kiši". u smislu, moguće je trčati dva sata i
ostati pretežno komforan ispod šuškavca. dobro, mokre noge, ali ljudska
koža je nepromočiva, a na +10 uopšte nije naročito hladno. ali hajde,
rekoh, tu suvlju od dve mokre opcije čuvam za sutra ako zaista prigusti,
a danas odoh u potoke.
dolazak do pruge stazicom koja ide paralelno sa trotoarom je već neki uvod u ono što me čeka, trčim kroz baricu dugačku 50 metara i već sam blatnjav. tek tri minuta od kuće. prelazak preko železničkog mosta, i, moradoh da zastanem, da dobro pogledam taj prizor. kolubara je duplo veća nego što je bila sava na izlasku iz zagreba pre samo dva dana, kada smo se vraćali sa polumaratona. na ušću reke gradac u kolubaru, stoji novi pravoslavni hram, oko njega dve reke, kao i uvek tako i sada, u dve boje. gradac je čistiji, više vuče na sivo, mada je i on dovukao dosta zemlje, a kolubara je muljava, kao živo blato. vidim u tome neku simboliku, te dve reke kao dve reke ljudi, koje opkoljavaju crkvu, izgleda mi to kao kad bi podelio sve vernike na one starije koji zaista veruju i na ove novije koji okite retrovizore krstačama pa misle da će ih neka viša sila sačuvati dok gaze ljude po pešačkim prelazima. ja nisam ni od jednih ni od drugih, ali nema veze, možda baš zato što gledam sa strane, uočih tu simboliku.
dalje uz gradac, počinju da se smenjuju neuobičajeni prozori. velika brana huči kao nijagarini vodopadi, po sredini veštačkog jezera gde se leti brčkaju deca, sada juri bujica i nosi iščupano drveće. pre pola meseca je neko rekao "čik preplivajte kolubaru večeras" ali ovo je već neverovatno, danas je nemoguće preplivati i gradac. merim onako odoka, otprilike deset metara u sekundi piči ta mutna voda po sredini. znači preko celog jezera bi te za samo deset sekundi već donela do brane i prebacila dole niz vodopad. a ispod vodopada, narednih 50 metara sve deluje kao da ključa, beskrajan niz vrtloga i zapenušanih vorova, prosto nerealno. vodeni pakao.
trčim dalje, rekoh, preko gornjeg mostića ću da pređem čak ako je donekle i pod vodom, držaću se za ogradu. baš mi se nešto da izvinete kurčilo. ali malo morgen. između mene i mosta ista onakva bujica, metar duboka, ovde pak zviždi 20 metara u sekundi, na mestima gde dodiruje most voda odskače pet metara u vis i pravi vrtloge, a most je pola metra ispod bujice, samo viri vrh ograde. pred tom idejom, da se pređe taj most, čak bi se i čak noris rasplakao kao malo dete i tražio dublera, ali ga ne bi našao. idem dalje, sada već znam da dalje neće moći ali me zanima dokle može. nakon prvog kafića na levoj obali (gledano iz grada) nastaje reka celom širinom doline, više nema puta, nema ničega. okrećem nazad i penjem se stazicom iznad konjičkog kluba. trčim kroz potok. to da ću da budem mokar, to uopšte nisam ni sumnjao. da ću umesto uzbrdo i nizbrdo da trčim uzvodno i nizvodno, i to sam upravo tako zamišljao. samim tim mi je lakše, jer sam krenuo pripremljen na sve.
budi voda. prisećam se videa sa brus lijem koji je nedavno okačila dunja. sa dunjom sam se upoznao na koncertu u petak, i skoro svo vreme smo razgovarali o, nećete verovati, trčanju! bio sam zadivljen činjenicom da neko ko je muzičar, i karatista, više zna o trčanju od većine maratonaca sa kojima se družim. ona trči iste treninge kao i ja, one koje sam ja "izmislio" i koji mnogima deluju čudni i preteški. shvatiš koliko su posebni ti ljudi koji o svemu razmisle, koliko je intuicija moćna, koliko je moguće biti samouk a iskusan, nasuprot o onima koji celog života čitaju članke o trčanju a ništa ne zapamte odnosno sve pogrešno primene.
budi voda, razmišljam o tome. brus je rekao, ne prihvataj kalupe. kad vodu staviš u čašu, dobije oblik čaše, kad je pustiš da teče, postane potok, voda se menja i prilagođava. kad tu čašu šljisneš u vazduh dobiješ milion malih kapljica, ja nastavljam da razmišljam dok trčim. trčim kroz potok. budi potok. postao sam deo potoka. šljap šljap. nemam grimasu jer nemam ni problema. potok ne pravi grimase. potoku je čak i lepo. vidim jaje. odjednom prestajem da razmišljam o tome ko sam i šta sam, kao da mi je neko ubacio motku u zupčanike. wtf? jaje??? na sred makadamsko/zemljane staze kojom teče potočić? sagnuo sam se i uzeo ga. malo j napuklo po dužini ali ona unutrašnja opna je čitava. u uglu se providi žumance. dakle nije u fazi kada bi nešto iz njega trebalo da se izlegne. malo mi je lakše što je tako, ne bih voleo da u ruci držim nekog mrtvo(ne)rođenog ptića. razmišljam otkud tu jaje, malo manje od kokošijeg. pretpostavljam da ga je "izgubila" divlja patka, ništa pametnije mi ne pada na pamet. verovatno joj je prigustilo, sletela porodila se i otišla dalje. nemam pojma.
gledam oko sebe, osvrćem se po okolnom drveću, ne znam ni zašto, patke ne prave gnezda, nekako refleksno. gledam po zemlji naokolo, ispod jednog kamena se odronilo zemlje i on stoji kao mala nadstrešnica, i tu se šćućurila mala zmijica. kao najveća moguća glista. lepa, šarena. povučem je malo za rep, ona se malo uvije i zavuče se još dublje. razmišljam da li da razbijem ono jaje tu negde pored nje, da li bi ga pojela? ma jok, nosim ga kući, kao trofej. ima da ga slikam i okačim na fejs. "trening je bio tako zeznut da sam usput sneo jaje".
razmišljam kako da napravim neki krug, da obiđem i levu i desnu obalu reke gradac. prevrćem po glavi razne staze, prečice, železničke mostove, pravim kombinacije ali nikako da složim neki idealan krug. trčim dalje uzbrdo, izlazim na magistralni put za užice. nosim ono jaje. menjam plan. idem još par kilometara uzbrdo, da protrčim pored onog kučenceta koje povremeno nahranim, kome smo mislili da je bila slomljena kičma ali je ipak nekako prohodalo na dve i po noge. nisam poneo ništa od kuće, ali hej, imam ovo jaje. dolazim gore, dugo zviždim dok crna čupava sotona ne istrči iza neke šupe. raduje mi se, ja nalazim neku staru najlonsku kesu, prostirem je umesto tanjira, opet provlačim ruku kroz ogradu, razbijam jaje i serviram mu obrok. liže sve u slast, a ja perem ruke u kolotragu jer asfaltom nizbrdo teku 4 rečice onuda kuda prolaze točkovi od kola.
trčim dalje, vrtim dalje kombinacije, na vrhu brda neverovatno duva vetar i čak me malo pomera u stranu. postaje mi hladno, u tom času kapiram da mi je dres ispod šuškavca skroz mokar i hladan. hladno mi je i po glavi iako imam onaj "skoro nepromočivi" kačket. zbog jačine vetra ovih +10 deluju hladnije. bežim u šumu. isprobaću ama baš sve terene i podloge danas. trčim kroz travu do kolena, koja je sva mokra, skidam tu vodu s nje, sliva mi se niz potkolenice, patike su prepunjene vodom kao dva tega. pa sad po zemlji, kolski put, dva potoka i po sredini natopljena zemlja, neko, kako ga nazvati, polučvrsto blato. trčim i tuda. sve mi je svejedno. potočić prerasta u potok. više nemam gde da stanem osim u vodu. ne vidi se nijedan deo puta, tog kolskog. nije ni makadam, zemljani je put. nije put, potok. ne mogu da stajem u one najdublje izlokane delove jer je voda mutna i ne nazire se dno, pa se plašim da bih tako iskrenuo zglob. iako sam opet postao voda, potok, moram da biram gde je najbolje stati. trčim tako, nizvodno.
dolazim na kraj spusta, tu je neki usek, i na ivici puta voda sleće dalje nizbrdo, to je sad već prava mala rečica. nakon tog useka puteljak kreće blago uzbrdo i ja sada trčim, tadaaammm, uzvodno! s tim da je nagib blag i nema potočića, ovo je sad jedno jezerce pedalj duboko, možda je pliće uz ivicu ali tamo je duboka trava a ima i koprive... kroz koju sam već par puta protrčao ali hajde, ne moram namerno. ovo više nije šljap šljap, ovo je buć buć, ali ko te pita, rekoh, bio sam pripremljen i na gore. izlazim na makadam, negde ima prolaza uz bare, negde je bara celom širinom, čudna mi čuda. jednom kad si natopljen, više ne možeš da budeš JOŠ mokriji. što bi rekao điboni, ja sam čovjek koji nema briga. odnosno što bi rekla dženis džoplin, freedom is just another word for nothing left to lose.
ostatak trčanja je nizbrdo kroz predgrađe, malo širim makadamskim i asfaltnim ulicama, zadivljen sam činjenicom da su puno mesta šahtovi izdignuti iznad asfalta pa ih voda tako zaobilazi i teče dalje niz ulicu, dok u odvode ne odlazi ništa. iz buć buć sam se vratio u šljap šljap i sad to odjednom izgleda komforno. maltene suvo. sad mi je vetar u leđa pa ne osećam ni hladnoću, a ionako sam na par kilometara od kuće pa bih sve preživeo. bio je to zanimljiv trening, više za glavu, mada su se od hladne kiše i vetra noge poprilično ukočile. na kilometar od brane (zatvaram krug) se čuje huk, kao da bujica nosi kamione i solitere, neverovatno. prelazim preko brane, metalni most deluje više nego sigurno. sa druge strane se kod vodenice izliva jaz od ribnjaka pa mora da se pregaca kroz vodu iznad članaka, sad mi više nije ni hladna. nakon dva sata, definitivno sam postao voda. stopili smo se u jedno. ne mogu joj ništa, ne može mi ništa. putujemo zajedno.
biram drugu varijantu da se vratim kući, preko pijačnog mosta umesto da trčim preko železničkog. most zakrčen automobilima. svi su stali i slikaju. kolubara je na samo pola metra ispod gornjeg nasipa. dalje ulicom preko puta crkve, dugačak niz parkiranih automobila, unutra su svi povadili telefone i slikaju nabujalu reku. FloodGazing, nova pojava u gradu. žao mi je što nisam mogao da silkam sve što mi se usput desilo, ali nemam vodootporan foto aparat, šteta. pišem ovaj blog "danas za juče" i već planiram rutu za danas. na radiju javljaju da onaj most ka bajinoj bašti drže sajlama da ga ne bi odnela voda koja teče preko njega, a da je pijačni most napukao (?). preko pešačkog mosta je još sinoć zabranjen prelazak jer voda udara u njega svom silinom i niko nema pojma da li će on to izdržati ili će u jednom trenutku tek tako nestati. sve deluje nekako nerealno. odoh da se suočim sa tim.
dolazak do pruge stazicom koja ide paralelno sa trotoarom je već neki uvod u ono što me čeka, trčim kroz baricu dugačku 50 metara i već sam blatnjav. tek tri minuta od kuće. prelazak preko železničkog mosta, i, moradoh da zastanem, da dobro pogledam taj prizor. kolubara je duplo veća nego što je bila sava na izlasku iz zagreba pre samo dva dana, kada smo se vraćali sa polumaratona. na ušću reke gradac u kolubaru, stoji novi pravoslavni hram, oko njega dve reke, kao i uvek tako i sada, u dve boje. gradac je čistiji, više vuče na sivo, mada je i on dovukao dosta zemlje, a kolubara je muljava, kao živo blato. vidim u tome neku simboliku, te dve reke kao dve reke ljudi, koje opkoljavaju crkvu, izgleda mi to kao kad bi podelio sve vernike na one starije koji zaista veruju i na ove novije koji okite retrovizore krstačama pa misle da će ih neka viša sila sačuvati dok gaze ljude po pešačkim prelazima. ja nisam ni od jednih ni od drugih, ali nema veze, možda baš zato što gledam sa strane, uočih tu simboliku.
dalje uz gradac, počinju da se smenjuju neuobičajeni prozori. velika brana huči kao nijagarini vodopadi, po sredini veštačkog jezera gde se leti brčkaju deca, sada juri bujica i nosi iščupano drveće. pre pola meseca je neko rekao "čik preplivajte kolubaru večeras" ali ovo je već neverovatno, danas je nemoguće preplivati i gradac. merim onako odoka, otprilike deset metara u sekundi piči ta mutna voda po sredini. znači preko celog jezera bi te za samo deset sekundi već donela do brane i prebacila dole niz vodopad. a ispod vodopada, narednih 50 metara sve deluje kao da ključa, beskrajan niz vrtloga i zapenušanih vorova, prosto nerealno. vodeni pakao.
trčim dalje, rekoh, preko gornjeg mostića ću da pređem čak ako je donekle i pod vodom, držaću se za ogradu. baš mi se nešto da izvinete kurčilo. ali malo morgen. između mene i mosta ista onakva bujica, metar duboka, ovde pak zviždi 20 metara u sekundi, na mestima gde dodiruje most voda odskače pet metara u vis i pravi vrtloge, a most je pola metra ispod bujice, samo viri vrh ograde. pred tom idejom, da se pređe taj most, čak bi se i čak noris rasplakao kao malo dete i tražio dublera, ali ga ne bi našao. idem dalje, sada već znam da dalje neće moći ali me zanima dokle može. nakon prvog kafića na levoj obali (gledano iz grada) nastaje reka celom širinom doline, više nema puta, nema ničega. okrećem nazad i penjem se stazicom iznad konjičkog kluba. trčim kroz potok. to da ću da budem mokar, to uopšte nisam ni sumnjao. da ću umesto uzbrdo i nizbrdo da trčim uzvodno i nizvodno, i to sam upravo tako zamišljao. samim tim mi je lakše, jer sam krenuo pripremljen na sve.
budi voda. prisećam se videa sa brus lijem koji je nedavno okačila dunja. sa dunjom sam se upoznao na koncertu u petak, i skoro svo vreme smo razgovarali o, nećete verovati, trčanju! bio sam zadivljen činjenicom da neko ko je muzičar, i karatista, više zna o trčanju od većine maratonaca sa kojima se družim. ona trči iste treninge kao i ja, one koje sam ja "izmislio" i koji mnogima deluju čudni i preteški. shvatiš koliko su posebni ti ljudi koji o svemu razmisle, koliko je intuicija moćna, koliko je moguće biti samouk a iskusan, nasuprot o onima koji celog života čitaju članke o trčanju a ništa ne zapamte odnosno sve pogrešno primene.
budi voda, razmišljam o tome. brus je rekao, ne prihvataj kalupe. kad vodu staviš u čašu, dobije oblik čaše, kad je pustiš da teče, postane potok, voda se menja i prilagođava. kad tu čašu šljisneš u vazduh dobiješ milion malih kapljica, ja nastavljam da razmišljam dok trčim. trčim kroz potok. budi potok. postao sam deo potoka. šljap šljap. nemam grimasu jer nemam ni problema. potok ne pravi grimase. potoku je čak i lepo. vidim jaje. odjednom prestajem da razmišljam o tome ko sam i šta sam, kao da mi je neko ubacio motku u zupčanike. wtf? jaje??? na sred makadamsko/zemljane staze kojom teče potočić? sagnuo sam se i uzeo ga. malo j napuklo po dužini ali ona unutrašnja opna je čitava. u uglu se providi žumance. dakle nije u fazi kada bi nešto iz njega trebalo da se izlegne. malo mi je lakše što je tako, ne bih voleo da u ruci držim nekog mrtvo(ne)rođenog ptića. razmišljam otkud tu jaje, malo manje od kokošijeg. pretpostavljam da ga je "izgubila" divlja patka, ništa pametnije mi ne pada na pamet. verovatno joj je prigustilo, sletela porodila se i otišla dalje. nemam pojma.
gledam oko sebe, osvrćem se po okolnom drveću, ne znam ni zašto, patke ne prave gnezda, nekako refleksno. gledam po zemlji naokolo, ispod jednog kamena se odronilo zemlje i on stoji kao mala nadstrešnica, i tu se šćućurila mala zmijica. kao najveća moguća glista. lepa, šarena. povučem je malo za rep, ona se malo uvije i zavuče se još dublje. razmišljam da li da razbijem ono jaje tu negde pored nje, da li bi ga pojela? ma jok, nosim ga kući, kao trofej. ima da ga slikam i okačim na fejs. "trening je bio tako zeznut da sam usput sneo jaje".
razmišljam kako da napravim neki krug, da obiđem i levu i desnu obalu reke gradac. prevrćem po glavi razne staze, prečice, železničke mostove, pravim kombinacije ali nikako da složim neki idealan krug. trčim dalje uzbrdo, izlazim na magistralni put za užice. nosim ono jaje. menjam plan. idem još par kilometara uzbrdo, da protrčim pored onog kučenceta koje povremeno nahranim, kome smo mislili da je bila slomljena kičma ali je ipak nekako prohodalo na dve i po noge. nisam poneo ništa od kuće, ali hej, imam ovo jaje. dolazim gore, dugo zviždim dok crna čupava sotona ne istrči iza neke šupe. raduje mi se, ja nalazim neku staru najlonsku kesu, prostirem je umesto tanjira, opet provlačim ruku kroz ogradu, razbijam jaje i serviram mu obrok. liže sve u slast, a ja perem ruke u kolotragu jer asfaltom nizbrdo teku 4 rečice onuda kuda prolaze točkovi od kola.
trčim dalje, vrtim dalje kombinacije, na vrhu brda neverovatno duva vetar i čak me malo pomera u stranu. postaje mi hladno, u tom času kapiram da mi je dres ispod šuškavca skroz mokar i hladan. hladno mi je i po glavi iako imam onaj "skoro nepromočivi" kačket. zbog jačine vetra ovih +10 deluju hladnije. bežim u šumu. isprobaću ama baš sve terene i podloge danas. trčim kroz travu do kolena, koja je sva mokra, skidam tu vodu s nje, sliva mi se niz potkolenice, patike su prepunjene vodom kao dva tega. pa sad po zemlji, kolski put, dva potoka i po sredini natopljena zemlja, neko, kako ga nazvati, polučvrsto blato. trčim i tuda. sve mi je svejedno. potočić prerasta u potok. više nemam gde da stanem osim u vodu. ne vidi se nijedan deo puta, tog kolskog. nije ni makadam, zemljani je put. nije put, potok. ne mogu da stajem u one najdublje izlokane delove jer je voda mutna i ne nazire se dno, pa se plašim da bih tako iskrenuo zglob. iako sam opet postao voda, potok, moram da biram gde je najbolje stati. trčim tako, nizvodno.
dolazim na kraj spusta, tu je neki usek, i na ivici puta voda sleće dalje nizbrdo, to je sad već prava mala rečica. nakon tog useka puteljak kreće blago uzbrdo i ja sada trčim, tadaaammm, uzvodno! s tim da je nagib blag i nema potočića, ovo je sad jedno jezerce pedalj duboko, možda je pliće uz ivicu ali tamo je duboka trava a ima i koprive... kroz koju sam već par puta protrčao ali hajde, ne moram namerno. ovo više nije šljap šljap, ovo je buć buć, ali ko te pita, rekoh, bio sam pripremljen i na gore. izlazim na makadam, negde ima prolaza uz bare, negde je bara celom širinom, čudna mi čuda. jednom kad si natopljen, više ne možeš da budeš JOŠ mokriji. što bi rekao điboni, ja sam čovjek koji nema briga. odnosno što bi rekla dženis džoplin, freedom is just another word for nothing left to lose.
ostatak trčanja je nizbrdo kroz predgrađe, malo širim makadamskim i asfaltnim ulicama, zadivljen sam činjenicom da su puno mesta šahtovi izdignuti iznad asfalta pa ih voda tako zaobilazi i teče dalje niz ulicu, dok u odvode ne odlazi ništa. iz buć buć sam se vratio u šljap šljap i sad to odjednom izgleda komforno. maltene suvo. sad mi je vetar u leđa pa ne osećam ni hladnoću, a ionako sam na par kilometara od kuće pa bih sve preživeo. bio je to zanimljiv trening, više za glavu, mada su se od hladne kiše i vetra noge poprilično ukočile. na kilometar od brane (zatvaram krug) se čuje huk, kao da bujica nosi kamione i solitere, neverovatno. prelazim preko brane, metalni most deluje više nego sigurno. sa druge strane se kod vodenice izliva jaz od ribnjaka pa mora da se pregaca kroz vodu iznad članaka, sad mi više nije ni hladna. nakon dva sata, definitivno sam postao voda. stopili smo se u jedno. ne mogu joj ništa, ne može mi ništa. putujemo zajedno.
biram drugu varijantu da se vratim kući, preko pijačnog mosta umesto da trčim preko železničkog. most zakrčen automobilima. svi su stali i slikaju. kolubara je na samo pola metra ispod gornjeg nasipa. dalje ulicom preko puta crkve, dugačak niz parkiranih automobila, unutra su svi povadili telefone i slikaju nabujalu reku. FloodGazing, nova pojava u gradu. žao mi je što nisam mogao da silkam sve što mi se usput desilo, ali nemam vodootporan foto aparat, šteta. pišem ovaj blog "danas za juče" i već planiram rutu za danas. na radiju javljaju da onaj most ka bajinoj bašti drže sajlama da ga ne bi odnela voda koja teče preko njega, a da je pijačni most napukao (?). preko pešačkog mosta je još sinoć zabranjen prelazak jer voda udara u njega svom silinom i niko nema pojma da li će on to izdržati ili će u jednom trenutku tek tako nestati. sve deluje nekako nerealno. odoh da se suočim sa tim.
13 svibnja 2014
albatros
i
tako... nisam pozirao, nisam se preterano slikao. tamo kud sam ja
putovao nije bilo žute štampe. nisam vodio ni ličnog trenera, ni ličnog
fotografa, da ne pominjem šofera masera ili neovlašćenog autobiografa.
isto kao i na treningu, takvi su moji vikendi i moje trke. uhvatim prvu
ili drugu grupu, strpljivo čekam do pola, i onda pokušam da ih što više
pobedim do kraja. ne trčim u ljubičastim suknjicama jer nisam curica, ne
nosim šešir prečnika pola metra jer nisam klovn, valjda me zato nikad
nijedan kamerman nije ni primetio. ali sport i cirkus su valjda dva
različita sveta, bar su do nedavno bili.
tako sam u krašiću skoro celu trku pretrčao sa veličanstvenom marijom, pobednicom čuvene brdovite ultre na 100km "el passatore", a pred kraj sam uspeo da skinem nekoliko neočekivanih profi skalpova. pisao bih ja sad o svemu tome nadugačko i naširoko, ali nema smisla. sad se radije čita o onima koji su se uz teške traume prvi put u životu popeli na brdo, završili prvi polumaraton u kostimu žapca kermita, uspeli da pretrče maraton nakon što su veče ranije pojeli 77 ćevapa i popili 77 gutljaja piva. to su današnji heroji. za vikend preputuju 1500km i to je dostignuće. rezultat na trci ne pominju.
svakog dana svaki soko dosegne brzinu od 320km/h kada se obrušava prema zemlji i plenu, i opet ne postavi status kako ga je policija zbog toga legitimisala. da li znate da albatros može da pređe 16,000 kilometara u cugu, bez sletanja? da može da obleti zemljinu kuglu za 46 dana? halo?
da li je neki albatros ikada napravio selfie sa okeanom u pozadini? nije. eto zašto nisu popularni. a ovi neostvareni mučenici što prepešače maraton pa se slikaju s medaljom koju su kupili plaćanjem startnine, valjda misle da vrede više od tog albatrosa? jerbo imaju medalju kao dokaz?
ptico moja, nemoj ni da silaziš sa tih visina, ostani zauvek na nebu. jednom kad se spustiš među ljude, udavićeš se u živom blatu, među sitnim dušama i pregolemim ambicijama. i kao što rekoh, imao bih ja milion detalja, ali ako ćemo realno, u ovom novom svetu ja više nemam o čemu da pišem.
tako sam u krašiću skoro celu trku pretrčao sa veličanstvenom marijom, pobednicom čuvene brdovite ultre na 100km "el passatore", a pred kraj sam uspeo da skinem nekoliko neočekivanih profi skalpova. pisao bih ja sad o svemu tome nadugačko i naširoko, ali nema smisla. sad se radije čita o onima koji su se uz teške traume prvi put u životu popeli na brdo, završili prvi polumaraton u kostimu žapca kermita, uspeli da pretrče maraton nakon što su veče ranije pojeli 77 ćevapa i popili 77 gutljaja piva. to su današnji heroji. za vikend preputuju 1500km i to je dostignuće. rezultat na trci ne pominju.
svakog dana svaki soko dosegne brzinu od 320km/h kada se obrušava prema zemlji i plenu, i opet ne postavi status kako ga je policija zbog toga legitimisala. da li znate da albatros može da pređe 16,000 kilometara u cugu, bez sletanja? da može da obleti zemljinu kuglu za 46 dana? halo?
da li je neki albatros ikada napravio selfie sa okeanom u pozadini? nije. eto zašto nisu popularni. a ovi neostvareni mučenici što prepešače maraton pa se slikaju s medaljom koju su kupili plaćanjem startnine, valjda misle da vrede više od tog albatrosa? jerbo imaju medalju kao dokaz?
ptico moja, nemoj ni da silaziš sa tih visina, ostani zauvek na nebu. jednom kad se spustiš među ljude, udavićeš se u živom blatu, među sitnim dušama i pregolemim ambicijama. i kao što rekoh, imao bih ja milion detalja, ali ako ćemo realno, u ovom novom svetu ja više nemam o čemu da pišem.
09 svibnja 2014
neočekivana brzina...
to jest, pazi sad. postoji brzina i brzina, štonobirekli.
što je nekad bila brzina, sad ne postoji,
došli su neki novi klinci, sve je postalo preBrzina po modernim rečnicima.
ali evo, kako je izgledalo makar sećanje na te stare brzine.
reče Lola - gde ćeš da trčiš, da idem malo s tobom.
mislila je na biciklu, naravno.
pffff, rekoh, otkako me muči ovo stopalo, slabo idem baš po ravnom.
čak i ono ravnjikavo izbegavam.
ajmo donekle zajedno, pa ćemo da vidimo šta će da bude.
i tako, krenuli mi prema Debelom brdu.
imamo prvo 3km kroz grad pa onih prvih valovitih 10-ak km asfalta.
duvao istočni vetar, znači u leđa.
vidim da su mi koraci onako, hrabri. kao zamahujem nešto.
šta je sad pa to, pitam se, valjda je do kafe?
prethodnog dana jesam doduše išao lagano, ali je trajalo skoro 2.5 sata po brdima.
baš mi pre par dana reče jedan drug - poznajem jako malo ljudi koji uopšte mogu da shvate tvoj izraz "planinsko trčkaranje", a ti si definitivno jedini koji to uopšte ne doživljava kao Trening.
gledam u one oznake na putu, na svakih 25m je crta.
kad trčim dužinu, neki lagani tempo, to mi je obično 10 dvokoraka.
dakle korak 125cm. to je to, dalje zavisi od frekvencije.
pri 90 dvokoraka u minutu, to je 225 metara, dakle 4'26''/km.
juče primetim da trčim opuštenije, lenjo, možda 88 dvokoraka/min,
ali da su koraci na mestima za 10% duži.
uzbrdo mi zatreba i po 22-23 koraka za onih 25m od crtice do crtice,
ali zato nizbrdo pregazim i sa 17, dakle koraci od skoro metar i po.
nije ništa prema kenijskim standardima ali jbg, nije ni loše.
odlučim da teram dalje po tom blago valovitom putu.
lola ushićena što neću pobeći u šumu, pa da ona mora sama da se vraća biciklom u grad, nego ćemo ceo dan biti zajedno. jedino što ona krivuda po putu kao neko dete pa pored svojeg treninga moram i na to da pazim i da svaki minut-dva vičem "beži desno" kad čujem da otpozadi nailazi auto.
prođem 7km na vrhu maleckog kupserčića, okruglo 31'30.
e sad goni me ona vetrina u leđa, računam da povratak neće biti BITNO brži.
ali prvo još 3.5km u istom smeru, i povratak na to brdašce,
pa ću tek onda računati dalje.
tih srednjih 7km sam završio malo brže,
tako da sam na tačku 14km stigao za 1h02'.
dakle 31'30 + 30'30''.
računam, nije trka, sunce je i +23 stepena, naglo je otoplilo.
vidim da podosta kuvam, ne toliko od napora nego čisto od vrućine.
kažem, ja ću sad malkice da isfušerim ovaj povratak,
idem za 30', ionako uopšte nisam planirao da trčim Pocu,
nego da odem na trčkaranje pa šta ispadne.
to što su mi noge slučajno živahne,
ne znači da sad treba da se sa'ranim 3 dana pred trku po brdima od 24km.
i tako strčavao ja u grad lagano, tj nije sve ali ima par km nizbrdijih.
vetar više manje, čak mi je i prijao što je bio tako jak.
i sve kao ja ugađam da ubodem, da tačno završim za 1h32.
rekoh i to je odlično, na ovoj stazi mi je trening rekord valjda 1h28.
verovatno sam bio i odmoran i raspoložen tada.
i dođem na kilometar i malko od kuće, i prc.
vidim da ću da stignem okruglo na 1h31'30''.
svi koji me poznaju, znaju da to ne mogu da podnesem.
pustim korakčić, lola če - iju, šta bi'? rekoh - sat trijes kec.
zum zum zadnje tri ulice, dođem na kapiju, štopka kaže 1:30:50
znači zadnjih 7km za 28'50''. hmm.
kad ja ne bih prećerao, ne bih ja bio ja.
prvi put u zadnjih pet godina da nisam dohvatio pivo,
nego se napio ladne česmovače odmah u šupi, ne da je prijala.
poturio glavu pod česmu, mmmmmmmmmilina.
i posle toga opet malo šišali travu. čuj malo, sat i po.
juče sat i po najlaganijih mogućih planinskih kilometara,
usput hvatao neko kuče po granju, snimao dokumentarac za Nat Geo.
danas je bio planiran dan odmora ali eno dole me već čeka bajk,
da odem sa rancem da pokupim onu cvileću malu muku na brdu
i da ga spustim u grad. valjda će ga neko uzeti, muškić je.
tako ću dobiti gratis trening, ali šta ćeš, viša sila.
kao što prekjuče na treningu "nije bilo Svetsko",
neće biti ni u subotu u Krašiću,
ni u nedelju 900m visinske razlike na Sljeme.
lajf gouz on, samo da me stopalo ne muči.
07 svibnja 2014
jet lag
i tako sam trčao i trčao i trčao
blog nisam pisao
pisao sam sve i svašta, pisao sam neke priče,
dangubio sam po fejsbuku kao najveći kreten,
kad sabereš sve komentare koje ostavim u toku dana,
to daleko premaši najduži blog koji sam ikada napisao.
nema veze, ajde, nećete me na lomaču zbog toga
valjda
dakle brojke "daj nam brojke, daj nam brojkeeee!"
na maratonu sam pretrčao 30km, zatim po danima 23, 15, 17, 21
(tu sam završio prethodni blog) dalje bez odmora 22, 17
to je 6 dana nakon maratona, dakle zadnje je bila subota
te subote oko podne smo seli u auto i otišli preko planinâ u Užice
to je 90km prema jugu, manje-više
uveče je trebao da bude neki rock festival
kad smo stigli tamo, prvo smo krenuli na pešačenje
uhvatila nas provala oblaka
promašili brdo na koje smo krenuli, i na kraju sa pogrešnog brda
gledali na tvrđavu koju smo hteli da posetimo,
s tim da smo je gledali iz pričije perspektive (!!!!)
moroni
opet nekim stazama i kroz tuđa dvorišta, jedva se izvukosmo
blato do kolena, kiša pljušti, nisam baš tako zamišljao "šetnju"
vratili se u auto
najeli se jagnjetine i popili po pivo
jagnjetinu poneli od kuće, da ne propadne
da ne bi po pekarama jeli neka govna, nego "žvaći domaće"
i posle toga, "napolju kiša i dalje sipi..."
("... ništa novo pod neonom", Azra)
promenih čarape, uđoh u iste one mokre patike, i via
odoh da trčim
u nekoj torbici sam spakovao telefon,
prethodno uključio MapMyRun, pohvatao satelite, i startovao ga
rekoh, kad se vratim, da vidim kuda sam sve išao
sad ću da prekopiram taj status sa fejsa
"sat i po trcanja i upoznavanja brda iznad Uzica.
odmah posle dva km sam uleteo na groblje,
posle pet km sam pronasao gradsku deponiju,
i nisam ni stigao da se zapitam sta li je sledece,
upadoh u neku maglovitu prasumu
u kojoj kisa ne prestaje da pada jos od kamenog doba,
zbog cega su kisne gliste velicine poskoka.
sva sreca da su bile miroljubive.
a sad na koncert."
to je bio jedan mini blog, onako s kolena, pred koncert.
koncert je trajao od 21-02,
vraćali smo se kući kroz pljusak i krivudali preko brda,
najbrži mogući tuš, i spavanje.
te noći sam spavao od 04-10.
tog dana tačnije, jer u 5 već svane.
koliko sam vremenskih zona promenio, samo nebo zna
(tako se kaže...)
i tako je svanula nedelja a da mi niko nije javio,
u podne sam doručkovao,
popodne sam mislio da ću "malo kasnije" na trčanje,
uveče sam krenuo da užinam pa rekoh posle ću na trčanje,
i utom je pao mrak a ja opet otišao da spavam
dakle nedelja - dan odmora
NE
nedelja - dan u komi
u ponedeljak trčao 26km explorer-ski, kroz neka sela kuda nikada ne idem
uveče legao u 21:30, još uvek neispavan,
probudio se ujutru u 03 i više nisam zaspao (!!!!)
jednog dana legneš u 4, a prekosutra se probudiš u 3
koliko je sad to vremenskih zona unatraške,
e to ni ono Nebo od malopre nema pojma
tog dana trčanje je bilo mrtvački sporo,
ali na suncu i na +19, gde ćeš veće sreće
dapače, bilo mi je drago što sam bio umoran,
jer mi je tih planinskih 21km puno duže trajalo
blog nisam pisao
pisao sam sve i svašta, pisao sam neke priče,
dangubio sam po fejsbuku kao najveći kreten,
kad sabereš sve komentare koje ostavim u toku dana,
to daleko premaši najduži blog koji sam ikada napisao.
nema veze, ajde, nećete me na lomaču zbog toga
valjda
dakle brojke "daj nam brojke, daj nam brojkeeee!"
na maratonu sam pretrčao 30km, zatim po danima 23, 15, 17, 21
(tu sam završio prethodni blog) dalje bez odmora 22, 17
to je 6 dana nakon maratona, dakle zadnje je bila subota
te subote oko podne smo seli u auto i otišli preko planinâ u Užice
to je 90km prema jugu, manje-više
uveče je trebao da bude neki rock festival
kad smo stigli tamo, prvo smo krenuli na pešačenje
uhvatila nas provala oblaka
promašili brdo na koje smo krenuli, i na kraju sa pogrešnog brda
gledali na tvrđavu koju smo hteli da posetimo,
s tim da smo je gledali iz pričije perspektive (!!!!)
moroni
opet nekim stazama i kroz tuđa dvorišta, jedva se izvukosmo
blato do kolena, kiša pljušti, nisam baš tako zamišljao "šetnju"
vratili se u auto
najeli se jagnjetine i popili po pivo
jagnjetinu poneli od kuće, da ne propadne
da ne bi po pekarama jeli neka govna, nego "žvaći domaće"
i posle toga, "napolju kiša i dalje sipi..."
("... ništa novo pod neonom", Azra)
promenih čarape, uđoh u iste one mokre patike, i via
odoh da trčim
u nekoj torbici sam spakovao telefon,
prethodno uključio MapMyRun, pohvatao satelite, i startovao ga
rekoh, kad se vratim, da vidim kuda sam sve išao
sad ću da prekopiram taj status sa fejsa
"sat i po trcanja i upoznavanja brda iznad Uzica.
odmah posle dva km sam uleteo na groblje,
posle pet km sam pronasao gradsku deponiju,
i nisam ni stigao da se zapitam sta li je sledece,
upadoh u neku maglovitu prasumu
u kojoj kisa ne prestaje da pada jos od kamenog doba,
zbog cega su kisne gliste velicine poskoka.
sva sreca da su bile miroljubive.
a sad na koncert."
to je bio jedan mini blog, onako s kolena, pred koncert.
koncert je trajao od 21-02,
vraćali smo se kući kroz pljusak i krivudali preko brda,
najbrži mogući tuš, i spavanje.
te noći sam spavao od 04-10.
tog dana tačnije, jer u 5 već svane.
koliko sam vremenskih zona promenio, samo nebo zna
(tako se kaže...)
i tako je svanula nedelja a da mi niko nije javio,
u podne sam doručkovao,
popodne sam mislio da ću "malo kasnije" na trčanje,
uveče sam krenuo da užinam pa rekoh posle ću na trčanje,
i utom je pao mrak a ja opet otišao da spavam
dakle nedelja - dan odmora
NE
nedelja - dan u komi
u ponedeljak trčao 26km explorer-ski, kroz neka sela kuda nikada ne idem
uveče legao u 21:30, još uvek neispavan,
probudio se ujutru u 03 i više nisam zaspao (!!!!)
jednog dana legneš u 4, a prekosutra se probudiš u 3
koliko je sad to vremenskih zona unatraške,
e to ni ono Nebo od malopre nema pojma
tog dana trčanje je bilo mrtvački sporo,
ali na suncu i na +19, gde ćeš veće sreće
dapače, bilo mi je drago što sam bio umoran,
jer mi je tih planinskih 21km puno duže trajalo
01 svibnja 2014
dođoh, videh, pobegoh
neću da započnem blog psovkom,
ali ovako je još gore, započeo sam ga sa "neću"
iako sam razmenio milion poruka posle maratona, i iako maltene svako zna šta se desilo, evo da ukratko rekapituliram za one koji su ostali bez tih vesti
nakon tog nekog koncerta u petak uveče, spavao sam od 03 do 06
odmah sam znao da je to katastrofalna vest, ali šta ćeš
mislim šta da radiš u 06 ujutru kad ukapiraš da si totalno budan?
nemam nikakvu inekciju koju bih mogao sebi da ubrizgam, pa da padnem u dubok san još narednih par sati
te večeri sam bio koma nad komama
legao sam u 18, i odmah zaspao kao zaklan
e ali...
probudim se ja u 24, nakon par minuta to se već zvalo 00
i ništa, zevao u plafon, govorio sebi "spavaj, spavaj" ali malo morgen
prevrtao se do 04, onda konačno zaspao, i u 06 me lola probudila
kaže zakasnićemo na maraton
i tako...
u petak sam se samo provozao sat i po biciklom,
a u subotu smo doduše pola dana šišali travu i sređivali vrt
opet računam, za noge je lakše nego da sam trčao 3 sata
nemam pojma
u nedelju sam bio nešto neraspoložen, bezvoljan, umoran "bez razloga"
nikada nije bila ovolika gužva na maratonu
uvek si mogao da trčkaraš u zoni starta
sad se nakupilo ljudi, katastrofa
stajao sam tamo u drugom redu 15 minuta, nepomičan
mogao sam samo da sanjam zagrevanje
otprilike je ovo poslednji put da sam trčao Beogradski
jedino ako ne nađu rešenje da startna linija/zona bude 3 puta šira
prva 2km su me bolele butine, ajme, kao da sam tek uradio 5000 čučnjeva
posle toga, nizbrdo me otpustiše butine, a krenuše pokosnice
katastrofa, bolovi da ne poveruješ
trčim i smejem se u neverici, nemam pojma šta se događa
popnem se na brankov most, e tu su krenula leđa da me bole
dobro, leđa su me mučila celu subotu, od vukljanja one kosilice
nema veze, trčim dalje
nisam stigao ni do 10km, počeše da mi trnu stopala
isto kao na Reciklažnom
a pazi, iste patike sam nosio i na Noćnom, trčao 3 sata bez problema
svašta
nešto kao uvrtao stopalima, krivio na spolja, na unutra,
divio se ljudima koji nemaju takve probleme nego eto, samo trče
čoveče koji je to blagoslov
ništa, pojačao ja, prestigao sve koji su me prošli u zadnjim kilometrima, prešao iz laganog tempa u tempo trčanje, maraton je oduvek i bio Tempo
tako negde do 18-og km, sasvim mi bilo fino, što se tiče napora
par puta sam zastao i prosuo malo vode po patikama
nekako mi bilo vruće dole, rekoh dobiću žuljeve odozdo na stopalu
na onom metatarzalnom delu
ako bude šljapkalo, neće biti trenja, ko ga šiša
i upalio recept, smirilo mi se to žarenje
još mi malko trnu ti delovi, nemam pojma zašto, ali ignorišem
i tu odjednom, da li od vetra, ko će znati, tek neki groooozan osećaj
kao da ta voda kojom sam se polivao, onako malo, pošpricao,
kao da se bukvalno zaledila na vetru
trčim, i odjednom mi je stravično hladno
butine, listovi, sve se koči, kao da trčim maraton polu-go, na minus 10
i krenuše bolovi u ligamentima skočnih zglobova
kao da sam juče iskrenuo oba skočnjaka, pokidao ligamente
onaj oštar, jak, ubitačan bol
ooo bože, šta je sad????
ništa, usporim ja
vidim da me "neće", ajde, rekoh, idem da kaskam, da trčkaram
dotle sam već bio prošao više od pola
okrenem se, vidim profu i filipovića na 100m iza
rekoh sad će oni mene polako stići, pa ću s njima
ali to što sam mislio da će biti kilometar, oteglo se na 5km, nikako da me stignu
a još sam i zastajao, još 2 puta sam opet malo promasirao stopala,
onako spolja kroz patike, i opet malo došpricao vode
i negde oko 28km me napokon stigoše, ja kao malo za njima,
vidim da su se "primili", verovatno od adrenalina,
kao sad oni nešto nabijaju tempo, a vidim da im je teško
a do cilja još sat vremena
rekoh, ovi će popucati kao lajsne (do kraja je profa iz tog ritma za 3h02 izgubio oko 4 minuta, a filipović 8 minuta, više od pola minuta po kilometru, dakle ispravno sam ih procenio)
trčao ja tako još par kilometara na 20m iza njih, posmatrao ih,
i u nekom trenutku mi dođe tako neki crv, razmišljam,
a zašto se ti ovde glupiraš?
jesi hteo ispod 3 sata, jesi
jesi prošao pola za 1h31, jesi, a jel ubrzavaš sad, jok brate
vrućina i vetar, računaj da će svakome dodati bar 5 minuta
dobro svima drugima +5 znači meni +2, ali ni to nije za zanemarivanje
čak i da ti sve ide po planu, tih 3h će da ispadne 3h02
jel ti se trči sad do cilja, samo da bi opet završio za 3h02,
a i to samo ako te ništa dodatno ne zaboli?
a u tom času su mi stopala opet polu-utrnula :-/
bar da mi ništa tako dodatno ne smeta,
da smo samo ja i moje noge protiv asfalta, verovatno bih zagrizao
pa i u podgorici sam prošao pola 1h30 pa završio 2h55,
i u beogradu sam prošao zadnji put pola za 1h29 pa stigao za 2h53
ja kad spustim ručnu, tu nema granica, ali samo ako me ništa tako nepravedno ne muči
volim izazove, ali ne volim kad me zajebava nešto tako, sa strane
i razmišljanje je trajalo bukvalno 5 sekundi
ugledah lep travnjak sa strane, skrenuh, legoh, izuh patike
i neki neopisivi osećaj srećeeeee
legao sam na zemlju i zamalo zaspao
ležao tako na leđima nekih 10 minuta, možda i 20, nemam pojma
već sam poverovao da sam u krevetu
posle toga sam se malo pridigao i posmatrao maratonce koji prolaze
tj teško je to nazvati maratoncima jer je većina hodala
mislim maraton je disciplina trčanja na 42km, a ne hodanja
ajde nećemo da cepidlačimo, da im ne kvarimo dostignuće
koje ne postoji, ali kao što rekoh, nema veze
ovo nije svetsko prvenstvo gde dolaze samo oni sa normom,
ovo je više fb event nego sportski događaj, ovde svako dobije medalju
dobro, svako osim mene, hahaha
i tako, prošetao se ja maksimalno lagano,
birao neke ulice kuda ranije nisam prošao, upoznao novi bgd
sve skupa sam do cilja nakupio 42km, da ne poveruješ
ucrtao sam sutradan celu svoju trasu u mapMyRun,
i trčeći i šetajući deo, i kad je izašlo na 42, počeh da se smejem kao lud
kad vratim film, koliko ljudi je VEĆ šetalo tamo gde sam ja odustao,
ispadne da sam pretrčao veći % staze od prosečnog učesnika maratona, tog dana
svašta
ali mi naravno nije bilo žao što sam odustao,
bio sam, a i dalje sam, ubeđen da je to bilo najpametnije
šta mi treba da se saplićem još sat vremena,
kad sebi zaista nemam potrebu da išta dokazujem?
(a drugima nisam NIKADA imao potrebu da nešto dokazujem)
vidi, nema puno mogućnosti
ili ću nekada, ikada, imati patike u kojima ću moći da pretrčim maraton bez problema,
ili ću ostati jedini čovek na svetu koji nikada nije istrčao maraton u idealnim uslovima
i lični sam trčao u patikama za broj većima koje su mi kao čamci landarale oko stopala, pa ništa, maltene sam na to navikao
obrni okreni, proslaviću se, ovako ili onako
mada bih više voleo da ipak nađem te neke čarobne patike,
i da otrčim taj neki maraton bez problema, idealan maraton
jednog dana, u nekom budućem životu
ili to, ili da batalim asfalt i ravnicu
jbt kako me na tari ništa nije mučilo?
skoro 6 sati sam trčao bez prestanka, i ništa, mogao sam još toliko
ili da trčim ravan maraton u brooks cascadia????
mada, sve nešto mislim da bi me u tom slučaju i one nažuljale
bzvz
eto
dan nakon maratona sam trčao 23km po brdima,
dan kasnije 15km, pa dan kasnije još 17, i danas 21km
naravno sve gore-dole
sutra - dužina :-P
ali ovako je još gore, započeo sam ga sa "neću"
iako sam razmenio milion poruka posle maratona, i iako maltene svako zna šta se desilo, evo da ukratko rekapituliram za one koji su ostali bez tih vesti
nakon tog nekog koncerta u petak uveče, spavao sam od 03 do 06
odmah sam znao da je to katastrofalna vest, ali šta ćeš
mislim šta da radiš u 06 ujutru kad ukapiraš da si totalno budan?
nemam nikakvu inekciju koju bih mogao sebi da ubrizgam, pa da padnem u dubok san još narednih par sati
te večeri sam bio koma nad komama
legao sam u 18, i odmah zaspao kao zaklan
e ali...
probudim se ja u 24, nakon par minuta to se već zvalo 00
i ništa, zevao u plafon, govorio sebi "spavaj, spavaj" ali malo morgen
prevrtao se do 04, onda konačno zaspao, i u 06 me lola probudila
kaže zakasnićemo na maraton
i tako...
u petak sam se samo provozao sat i po biciklom,
a u subotu smo doduše pola dana šišali travu i sređivali vrt
opet računam, za noge je lakše nego da sam trčao 3 sata
nemam pojma
u nedelju sam bio nešto neraspoložen, bezvoljan, umoran "bez razloga"
nikada nije bila ovolika gužva na maratonu
uvek si mogao da trčkaraš u zoni starta
sad se nakupilo ljudi, katastrofa
stajao sam tamo u drugom redu 15 minuta, nepomičan
mogao sam samo da sanjam zagrevanje
otprilike je ovo poslednji put da sam trčao Beogradski
jedino ako ne nađu rešenje da startna linija/zona bude 3 puta šira
prva 2km su me bolele butine, ajme, kao da sam tek uradio 5000 čučnjeva
posle toga, nizbrdo me otpustiše butine, a krenuše pokosnice
katastrofa, bolovi da ne poveruješ
trčim i smejem se u neverici, nemam pojma šta se događa
popnem se na brankov most, e tu su krenula leđa da me bole
dobro, leđa su me mučila celu subotu, od vukljanja one kosilice
nema veze, trčim dalje
nisam stigao ni do 10km, počeše da mi trnu stopala
isto kao na Reciklažnom
a pazi, iste patike sam nosio i na Noćnom, trčao 3 sata bez problema
svašta
nešto kao uvrtao stopalima, krivio na spolja, na unutra,
divio se ljudima koji nemaju takve probleme nego eto, samo trče
čoveče koji je to blagoslov
ništa, pojačao ja, prestigao sve koji su me prošli u zadnjim kilometrima, prešao iz laganog tempa u tempo trčanje, maraton je oduvek i bio Tempo
tako negde do 18-og km, sasvim mi bilo fino, što se tiče napora
par puta sam zastao i prosuo malo vode po patikama
nekako mi bilo vruće dole, rekoh dobiću žuljeve odozdo na stopalu
na onom metatarzalnom delu
ako bude šljapkalo, neće biti trenja, ko ga šiša
i upalio recept, smirilo mi se to žarenje
još mi malko trnu ti delovi, nemam pojma zašto, ali ignorišem
i tu odjednom, da li od vetra, ko će znati, tek neki groooozan osećaj
kao da ta voda kojom sam se polivao, onako malo, pošpricao,
kao da se bukvalno zaledila na vetru
trčim, i odjednom mi je stravično hladno
butine, listovi, sve se koči, kao da trčim maraton polu-go, na minus 10
i krenuše bolovi u ligamentima skočnih zglobova
kao da sam juče iskrenuo oba skočnjaka, pokidao ligamente
onaj oštar, jak, ubitačan bol
ooo bože, šta je sad????
ništa, usporim ja
vidim da me "neće", ajde, rekoh, idem da kaskam, da trčkaram
dotle sam već bio prošao više od pola
okrenem se, vidim profu i filipovića na 100m iza
rekoh sad će oni mene polako stići, pa ću s njima
ali to što sam mislio da će biti kilometar, oteglo se na 5km, nikako da me stignu
a još sam i zastajao, još 2 puta sam opet malo promasirao stopala,
onako spolja kroz patike, i opet malo došpricao vode
i negde oko 28km me napokon stigoše, ja kao malo za njima,
vidim da su se "primili", verovatno od adrenalina,
kao sad oni nešto nabijaju tempo, a vidim da im je teško
a do cilja još sat vremena
rekoh, ovi će popucati kao lajsne (do kraja je profa iz tog ritma za 3h02 izgubio oko 4 minuta, a filipović 8 minuta, više od pola minuta po kilometru, dakle ispravno sam ih procenio)
trčao ja tako još par kilometara na 20m iza njih, posmatrao ih,
i u nekom trenutku mi dođe tako neki crv, razmišljam,
a zašto se ti ovde glupiraš?
jesi hteo ispod 3 sata, jesi
jesi prošao pola za 1h31, jesi, a jel ubrzavaš sad, jok brate
vrućina i vetar, računaj da će svakome dodati bar 5 minuta
dobro svima drugima +5 znači meni +2, ali ni to nije za zanemarivanje
čak i da ti sve ide po planu, tih 3h će da ispadne 3h02
jel ti se trči sad do cilja, samo da bi opet završio za 3h02,
a i to samo ako te ništa dodatno ne zaboli?
a u tom času su mi stopala opet polu-utrnula :-/
bar da mi ništa tako dodatno ne smeta,
da smo samo ja i moje noge protiv asfalta, verovatno bih zagrizao
pa i u podgorici sam prošao pola 1h30 pa završio 2h55,
i u beogradu sam prošao zadnji put pola za 1h29 pa stigao za 2h53
ja kad spustim ručnu, tu nema granica, ali samo ako me ništa tako nepravedno ne muči
volim izazove, ali ne volim kad me zajebava nešto tako, sa strane
i razmišljanje je trajalo bukvalno 5 sekundi
ugledah lep travnjak sa strane, skrenuh, legoh, izuh patike
i neki neopisivi osećaj srećeeeee
legao sam na zemlju i zamalo zaspao
ležao tako na leđima nekih 10 minuta, možda i 20, nemam pojma
već sam poverovao da sam u krevetu
posle toga sam se malo pridigao i posmatrao maratonce koji prolaze
tj teško je to nazvati maratoncima jer je većina hodala
mislim maraton je disciplina trčanja na 42km, a ne hodanja
ajde nećemo da cepidlačimo, da im ne kvarimo dostignuće
koje ne postoji, ali kao što rekoh, nema veze
ovo nije svetsko prvenstvo gde dolaze samo oni sa normom,
ovo je više fb event nego sportski događaj, ovde svako dobije medalju
dobro, svako osim mene, hahaha
i tako, prošetao se ja maksimalno lagano,
birao neke ulice kuda ranije nisam prošao, upoznao novi bgd
sve skupa sam do cilja nakupio 42km, da ne poveruješ
ucrtao sam sutradan celu svoju trasu u mapMyRun,
i trčeći i šetajući deo, i kad je izašlo na 42, počeh da se smejem kao lud
kad vratim film, koliko ljudi je VEĆ šetalo tamo gde sam ja odustao,
ispadne da sam pretrčao veći % staze od prosečnog učesnika maratona, tog dana
svašta
ali mi naravno nije bilo žao što sam odustao,
bio sam, a i dalje sam, ubeđen da je to bilo najpametnije
šta mi treba da se saplićem još sat vremena,
kad sebi zaista nemam potrebu da išta dokazujem?
(a drugima nisam NIKADA imao potrebu da nešto dokazujem)
vidi, nema puno mogućnosti
ili ću nekada, ikada, imati patike u kojima ću moći da pretrčim maraton bez problema,
ili ću ostati jedini čovek na svetu koji nikada nije istrčao maraton u idealnim uslovima
i lični sam trčao u patikama za broj većima koje su mi kao čamci landarale oko stopala, pa ništa, maltene sam na to navikao
obrni okreni, proslaviću se, ovako ili onako
mada bih više voleo da ipak nađem te neke čarobne patike,
i da otrčim taj neki maraton bez problema, idealan maraton
jednog dana, u nekom budućem životu
ili to, ili da batalim asfalt i ravnicu
jbt kako me na tari ništa nije mučilo?
skoro 6 sati sam trčao bez prestanka, i ništa, mogao sam još toliko
ili da trčim ravan maraton u brooks cascadia????
mada, sve nešto mislim da bi me u tom slučaju i one nažuljale
bzvz
eto
dan nakon maratona sam trčao 23km po brdima,
dan kasnije 15km, pa dan kasnije još 17, i danas 21km
naravno sve gore-dole
sutra - dužina :-P
26 travnja 2014
pred-maratonski
kaže Lola da treba da promenim ovu profilku zimskog štimunga, pa će tek onda da nam se vrati Proleće. eh, draga moja, rekoh, kad bi samo stvari tako funkcionisale... odmah bih kao profilku stavio jednu Kiflu, i ne bih je menjao do kraja života, a na ovom svetu više ne bi bilo gladnih.
i uopšte, nešto mi smeta, ali ne znam šta, vezano za ove statuse i blogove. ok, napišeš nešto što misliš da je "pametno", ali fejsbuk je skratio to "pametovanje". skratio je razmišljanje. i to ubrzavanje mi se ne sviđa. voleo sam ranije, da tako sednem svakog ili svakog drugog dana, da brate razmišljam pola sata - sat, i da nešto sebi za to vreme objasnim. sada pak, nije fejsbuk (taj točak dešavanja koji se stalno okreće) toliko promenio mene, koliko je promenio druge. jer ako ćemo pošteno, više niko ne piše sportski blog. ali niko. ostala je šačica ljudi, poslednjih mohikanaca, koje žulja to što blogovi nestaju, pa se koprcaju, tipa "nisam odavno ništa napisao". mnogi su samo prozujali kroz tu fazu i ubrzo prestalo skroz da pišu, šteta, bilo je tu zanimljivih tekstova.
od statusa do statusa, od te potrebe da komuniciraš sa drugima, ostane ti manje vremena koje provedeš sâm sa sobom. to je kvaka, to je tajna, to je i objašnjenje, jer biti previše sâm sa sobom ume da uplaši, da dosadi, da uznemiri, dok druženje s drugima nema taj momenat u kojem se zapitaš da li je sve tako lepo glatko i slatko. žvaćeš i gutaš, ne razmišljaš previše šta to žvaćeš, jer ga nesvesno uzimaš po redu kojim dolazi, filteri su nam jako oslabili.
da iskombinujem statuse i blog, kao što sam i počeo u prvom pasusu. juče idem biciklom ka Plavom Mostu, i setim se onog vica kad se ciga sprema da skoči sa skakaonice u bazen, raširio ruke, pa pita drugog cigu
- kako izgledam?
- izgledaš, ko kondor bre!
- auu, jel zbog lepeze?
- jok bre, zbog nokti!
tako bi moderan vic glasio da je došla plavuša u teretanu, počela da radi zgibove pa pita instruktora kako izgleda kad se uhvati za onu šipku
- kao kondor!
- jez zbog lepezâ?
- ma jok, zbog tih kandži od 3cm.
moglo je i to kao status, mrzelo me baš da kucam sa bicikle :-)
to je ustvari jedna od dobrih stvari na fejsu. nekad, čak i kad ljudima padne nešto na pamet, uglavnom su zaboravljali. sad ko god nešto "smisli" on brže-bolje oseti potrebu da to podeli sa drugima, kao u nekoj utakmici "hej, pa i ja imam šta da kažem!!!". i to je super.
pre par dana mi stiže poruka od nekog koga ne poznajem, na tu temu, gde mi skreće pažnju kako Taj i Taj dečko stalno krade statuse po fejsu i kači ih kao svoje, bez da je ikada napomenuo kako to NISU njegovi aforizmi. "on se kiti tuđim perjem", pisalo je u toj poruci.
realno, meni to nije nikakav problem. dovoljno mi je da s nekim razmenim par rečenica, i odmah znam kakav status je on kadar da sastavi. uopšte ne moram da mu prekopiram "misao" i ubacim je u gugl, da bih potvrdio svoju sumnju, jer brate, znam. a to što je fejsbuk prepun tupih ljudi koji misle da je svako genije, da ne postoji copy-paste, to je bilo i biće, to ja ne mogu da promenim. uvek će se neko kititi tuđim perjem, i ako, neka se kiti, ako ga to čini zadovoljnim. samo on zna šta misli o sebi kad ostane sâm, bez svojih statusa i lajkova. da li misli o sebi kao o vrednom, pametnom, prepredenom, uspešnom prevarantu, neuspešnom prevarantu, jer na kraju krajeva, KOGA ti ustvari lažeš, kad se praviš pametniji nego što jesi? ;-)
prođe tako i ova nedelja u kojoj sam rekao da neću da se premaram, naravno da sam prvog dana nakon tog bloga u utorak odmah opičio skoro dva i po sata jakog tempa, pa sutradan još sat i po, pa sutradan otišao na lagano planinsko rastrčavanje po kišici, e to je tek bila uživancija za dušu, a noge će se valjda snaći.
juče je bio prvi dan tzv. Taper-a, sat i po vožnje biciklom, malo sam slikao poplave, ono, za čukun-unuke. posle podne smo otišli u Bgd, uzeli startne pakete za maraton, malo bazali po gradu.
eh da nađoh i hrvatsko izdanje Rolling Stone i u njemu Ninu Romić i Dunju Ercegović.
pa na kraju koncert... nakon kojeg smo na parkingu, kao zadnji klošari, društvu organizovali degustaciju Valjevskog Piva iz gepeka automobila. povratak kući, farovi koji prosecaju noć kao munja, i bela traka koja se provlači između točkova brzinom od 130 km/h, Ibarska magistrala je najlepša u 2 ujutru :-)
bio je to jedan jako zbrkan blog, daj šta daš. odoh da šišam travu, to se ne može kad se trči 2 sata tempa, nego mora u danu odmora, i naravno, pred maraton :-P
i uopšte, nešto mi smeta, ali ne znam šta, vezano za ove statuse i blogove. ok, napišeš nešto što misliš da je "pametno", ali fejsbuk je skratio to "pametovanje". skratio je razmišljanje. i to ubrzavanje mi se ne sviđa. voleo sam ranije, da tako sednem svakog ili svakog drugog dana, da brate razmišljam pola sata - sat, i da nešto sebi za to vreme objasnim. sada pak, nije fejsbuk (taj točak dešavanja koji se stalno okreće) toliko promenio mene, koliko je promenio druge. jer ako ćemo pošteno, više niko ne piše sportski blog. ali niko. ostala je šačica ljudi, poslednjih mohikanaca, koje žulja to što blogovi nestaju, pa se koprcaju, tipa "nisam odavno ništa napisao". mnogi su samo prozujali kroz tu fazu i ubrzo prestalo skroz da pišu, šteta, bilo je tu zanimljivih tekstova.
od statusa do statusa, od te potrebe da komuniciraš sa drugima, ostane ti manje vremena koje provedeš sâm sa sobom. to je kvaka, to je tajna, to je i objašnjenje, jer biti previše sâm sa sobom ume da uplaši, da dosadi, da uznemiri, dok druženje s drugima nema taj momenat u kojem se zapitaš da li je sve tako lepo glatko i slatko. žvaćeš i gutaš, ne razmišljaš previše šta to žvaćeš, jer ga nesvesno uzimaš po redu kojim dolazi, filteri su nam jako oslabili.
da iskombinujem statuse i blog, kao što sam i počeo u prvom pasusu. juče idem biciklom ka Plavom Mostu, i setim se onog vica kad se ciga sprema da skoči sa skakaonice u bazen, raširio ruke, pa pita drugog cigu
- kako izgledam?
- izgledaš, ko kondor bre!
- auu, jel zbog lepeze?
- jok bre, zbog nokti!
tako bi moderan vic glasio da je došla plavuša u teretanu, počela da radi zgibove pa pita instruktora kako izgleda kad se uhvati za onu šipku
- kao kondor!
- jez zbog lepezâ?
- ma jok, zbog tih kandži od 3cm.
moglo je i to kao status, mrzelo me baš da kucam sa bicikle :-)
to je ustvari jedna od dobrih stvari na fejsu. nekad, čak i kad ljudima padne nešto na pamet, uglavnom su zaboravljali. sad ko god nešto "smisli" on brže-bolje oseti potrebu da to podeli sa drugima, kao u nekoj utakmici "hej, pa i ja imam šta da kažem!!!". i to je super.
pre par dana mi stiže poruka od nekog koga ne poznajem, na tu temu, gde mi skreće pažnju kako Taj i Taj dečko stalno krade statuse po fejsu i kači ih kao svoje, bez da je ikada napomenuo kako to NISU njegovi aforizmi. "on se kiti tuđim perjem", pisalo je u toj poruci.
realno, meni to nije nikakav problem. dovoljno mi je da s nekim razmenim par rečenica, i odmah znam kakav status je on kadar da sastavi. uopšte ne moram da mu prekopiram "misao" i ubacim je u gugl, da bih potvrdio svoju sumnju, jer brate, znam. a to što je fejsbuk prepun tupih ljudi koji misle da je svako genije, da ne postoji copy-paste, to je bilo i biće, to ja ne mogu da promenim. uvek će se neko kititi tuđim perjem, i ako, neka se kiti, ako ga to čini zadovoljnim. samo on zna šta misli o sebi kad ostane sâm, bez svojih statusa i lajkova. da li misli o sebi kao o vrednom, pametnom, prepredenom, uspešnom prevarantu, neuspešnom prevarantu, jer na kraju krajeva, KOGA ti ustvari lažeš, kad se praviš pametniji nego što jesi? ;-)
prođe tako i ova nedelja u kojoj sam rekao da neću da se premaram, naravno da sam prvog dana nakon tog bloga u utorak odmah opičio skoro dva i po sata jakog tempa, pa sutradan još sat i po, pa sutradan otišao na lagano planinsko rastrčavanje po kišici, e to je tek bila uživancija za dušu, a noge će se valjda snaći.
juče je bio prvi dan tzv. Taper-a, sat i po vožnje biciklom, malo sam slikao poplave, ono, za čukun-unuke. posle podne smo otišli u Bgd, uzeli startne pakete za maraton, malo bazali po gradu.
eh da nađoh i hrvatsko izdanje Rolling Stone i u njemu Ninu Romić i Dunju Ercegović.
pa na kraju koncert... nakon kojeg smo na parkingu, kao zadnji klošari, društvu organizovali degustaciju Valjevskog Piva iz gepeka automobila. povratak kući, farovi koji prosecaju noć kao munja, i bela traka koja se provlači između točkova brzinom od 130 km/h, Ibarska magistrala je najlepša u 2 ujutru :-)
bio je to jedan jako zbrkan blog, daj šta daš. odoh da šišam travu, to se ne može kad se trči 2 sata tempa, nego mora u danu odmora, i naravno, pred maraton :-P
21 travnja 2014
još 6
'nači poslednji opevani trening je bio onaj od 20km Tempića.
nakon toga sam u Petak otrčao brdskih 15km i tada sam, računajući dva poteza unapred malo skratio trčanje jer sam pretpostavljao da me u subotu čeka paklen Plan, no kao i uvek kada sa društvom pravim paklene planove, od toga ispadne polu-ćorak :-)
tako sam zamišljao da ću se u tih Subotnjih 3 sata po Avali sit natrčati, a sve se svelo na šetnju kružnom stazom, i pred kraj jedan adrenalinski mikro-spust sa Nidžom na kojem sam kroz blato izleteo u bar 20% krivina. dobro, imali smo i mikro-alpinistički poduhvat penjanja uz zid od blata :-)
tog jutra sam se probudio u 4, a uveče zaspao u 3, nakon što sam se od 2:30 do 3:00 svo vreme pitao da li ja to večeram ili doručkujem. naravno da sam celu Nedelju prespavao tj prekunjao, a pokušaj trčanja se naravno pretvorio u beskrajno rastrčavanje. tokom ta dva sata slaloma kroz naizmenične nagoveštaje razvedravanja i kratke pljuskove, bio sam ubeđen da sam tako lagano mogao da trčim ceo dan, a pred sam kraj trčanja mi se noge totalno oduzeše i jedva se klecajući dokopah kuće. tek tad sam primetio da je 16h30 a da sam ja samo doručkovao, i da sam na tu sitnicu skroz zaboravio. valjda sam mislio da je tek podne, ko će ga znati...
i ništa, danas je, gle, svanuo novi dan. za sat vremena dolazi društvo iz Beograda koje ću trebati da odvedem na trčkarajući obilazak okoline, a kad oni odu videću da li ću biti raspoložen za neko, samo moje, trčeće "drugo poluvreme".
tako su se sve moje (eventualne) "završne pripreme" za Beogradski maraton već polu-rasplinule kao nenapisana pripovetka nakon šestog piva. ostalo je još 5 dana koji će svi proći u pokušaju da se bespotrebno ne iscrpim na nekim predugačkim trčećim izletima u planine, odnosno na nekim kratkim trčanjima u koja ću "za svaki slučaj" ubaciti što više što jačih ubrzanja :-)
pa u nedelju, kom obojci kom opanci, da ja na vreme rezervišem za sebe ovo prvo, i drugima poželim što bolji rezultat. pred taj maraton praktično nemam nikakvih briga. nisam adekvatno trenirao, naprotiv, dva meseca sam trčao samo lagane dužine u brdima, pa mesec dana nisam trenirao, pa sam mesec dana šetao i povremeno trčao železničkom prugom, i evo zadnjih desetak dana sam zalečio povredu i opet trčkaram.
iz te perspektive, sve je uspeh: i završiti, i dobro se provesti, i dodatno se ne povrediti, ma bukvalno sve. čisto, takva je situacija. šaćeš... medalja je medalja :-P
nešto me brinu ovi belhospis dresovi jer ako budu kao stari, od one debele gusto pletene neprobojne sintetike, pa još s kratkim rukavima, u tome će bogme solidno da se krčka na najavljenih sunčanih 24 stepena. uopšte nije svejedno da li ti se tokom maratona telesna temperatura podiže malkice, ili mnogice. to grejanje u plasteniku će mnogima doneti minut dva i na polumaratonu, a maraton, na kojem su nekad i dresići na bretele previše, da ne pominjem. moram da se setim da ubacim u auto makazice, pa kad nam tog jutra drugarica bude predala startne pakete, da ja to mogu nekako fino da skratim, da koliko-toliko liči na trkačku opremu.
... iz čega se vidi da iako nemam neke silne ambicije pred Beogradski, još uvek ne mogu da se otrgnem svom maničnom planiranju svakog detalja. valjda ću zato i istrčati nekih, aj da se nadamo, 3h10, iako najverovatnije nisam spreman za ispod 3h20, mislim ako bih samo izmerio mogućnosti svojih nogu i trčao bez mozga. a ako pratimo ovaj blog, onda odlično znamo da na maratonu mozak može da skine 5% (ako ne i 10%) od rezultata, već zavisno od toga u kolikom odnosu (naspram nogu) ga upotrebljavaš.
nakon toga sam u Petak otrčao brdskih 15km i tada sam, računajući dva poteza unapred malo skratio trčanje jer sam pretpostavljao da me u subotu čeka paklen Plan, no kao i uvek kada sa društvom pravim paklene planove, od toga ispadne polu-ćorak :-)
tako sam zamišljao da ću se u tih Subotnjih 3 sata po Avali sit natrčati, a sve se svelo na šetnju kružnom stazom, i pred kraj jedan adrenalinski mikro-spust sa Nidžom na kojem sam kroz blato izleteo u bar 20% krivina. dobro, imali smo i mikro-alpinistički poduhvat penjanja uz zid od blata :-)
tog jutra sam se probudio u 4, a uveče zaspao u 3, nakon što sam se od 2:30 do 3:00 svo vreme pitao da li ja to večeram ili doručkujem. naravno da sam celu Nedelju prespavao tj prekunjao, a pokušaj trčanja se naravno pretvorio u beskrajno rastrčavanje. tokom ta dva sata slaloma kroz naizmenične nagoveštaje razvedravanja i kratke pljuskove, bio sam ubeđen da sam tako lagano mogao da trčim ceo dan, a pred sam kraj trčanja mi se noge totalno oduzeše i jedva se klecajući dokopah kuće. tek tad sam primetio da je 16h30 a da sam ja samo doručkovao, i da sam na tu sitnicu skroz zaboravio. valjda sam mislio da je tek podne, ko će ga znati...
i ništa, danas je, gle, svanuo novi dan. za sat vremena dolazi društvo iz Beograda koje ću trebati da odvedem na trčkarajući obilazak okoline, a kad oni odu videću da li ću biti raspoložen za neko, samo moje, trčeće "drugo poluvreme".
tako su se sve moje (eventualne) "završne pripreme" za Beogradski maraton već polu-rasplinule kao nenapisana pripovetka nakon šestog piva. ostalo je još 5 dana koji će svi proći u pokušaju da se bespotrebno ne iscrpim na nekim predugačkim trčećim izletima u planine, odnosno na nekim kratkim trčanjima u koja ću "za svaki slučaj" ubaciti što više što jačih ubrzanja :-)
pa u nedelju, kom obojci kom opanci, da ja na vreme rezervišem za sebe ovo prvo, i drugima poželim što bolji rezultat. pred taj maraton praktično nemam nikakvih briga. nisam adekvatno trenirao, naprotiv, dva meseca sam trčao samo lagane dužine u brdima, pa mesec dana nisam trenirao, pa sam mesec dana šetao i povremeno trčao železničkom prugom, i evo zadnjih desetak dana sam zalečio povredu i opet trčkaram.
iz te perspektive, sve je uspeh: i završiti, i dobro se provesti, i dodatno se ne povrediti, ma bukvalno sve. čisto, takva je situacija. šaćeš... medalja je medalja :-P
nešto me brinu ovi belhospis dresovi jer ako budu kao stari, od one debele gusto pletene neprobojne sintetike, pa još s kratkim rukavima, u tome će bogme solidno da se krčka na najavljenih sunčanih 24 stepena. uopšte nije svejedno da li ti se tokom maratona telesna temperatura podiže malkice, ili mnogice. to grejanje u plasteniku će mnogima doneti minut dva i na polumaratonu, a maraton, na kojem su nekad i dresići na bretele previše, da ne pominjem. moram da se setim da ubacim u auto makazice, pa kad nam tog jutra drugarica bude predala startne pakete, da ja to mogu nekako fino da skratim, da koliko-toliko liči na trkačku opremu.
... iz čega se vidi da iako nemam neke silne ambicije pred Beogradski, još uvek ne mogu da se otrgnem svom maničnom planiranju svakog detalja. valjda ću zato i istrčati nekih, aj da se nadamo, 3h10, iako najverovatnije nisam spreman za ispod 3h20, mislim ako bih samo izmerio mogućnosti svojih nogu i trčao bez mozga. a ako pratimo ovaj blog, onda odlično znamo da na maratonu mozak može da skine 5% (ako ne i 10%) od rezultata, već zavisno od toga u kolikom odnosu (naspram nogu) ga upotrebljavaš.
18 travnja 2014
idu dani
e sad sam tačno negde na sredini. ja sam ona sinjska alka nabodena na koplje i sad čekam da vidim da li će neko da me sačuva kao suvenir ili ću da spadnem negde usput u blato i da se koprcam dok me ne pregazi onaj sledeći konj što dolazi iza. jebale vas notifikacije, moram skroz da ugasim taj tab gde je FB da bih mogao na miru da kucam :-) kad pomenuh FB, samo zbog njega više volim da koristim Firefox, jer u njemu s leve strane otvorim onaj Bookmarks bar, i onda se ostatak ekrana suzi, i više ne vidim onaj dosadni FB ticker desno. u Chromu pak uvek sve bude na punoj širini i non stop mi kotrlja da je kurta lajkovao ovo ili je murta komentarisao ono, što uopšte nisu moja posla, ali te stalno mami da proveriš ko to tamo šta radi. e zato ne volem Chrome, mada mi nedostaje ona opcija "novi anonimni prozor" :-P ... koja možda na neki način postoji i u Firefoxu samo što nisam ni tražio. nema veze. jutros mi je najjači bio Đ kad je postavio snip ekrana telefona u grupi za plank i vidi se baterija na 19%, rekoh jbt čoveče svaka čast kad možeš toliko dugo da plankuješ da ti se ispraznila baterija :-) ali nisam u toj grupi, baš da ne bih dolazio u iskušenje da stalno nešto komentarišem, tako da nisam mogao da svoj blaženi namig-osmejak šerujem sa javnošću :-) elem, nakon poslednjeg javljanja (sad moram da pročitam sopstveni blog da bih video šta sam uopšte pisao) i one potpuno (domaća reč sa "totalno"?) neplanirane Dužine od 37km (a ja mislio da sam povređen?), usledio je prvo sendvič-kompletirajući trening da bih stigao do 20-37-20km u nizu, a nakon tih 20km koje sam odskakutao po najtežim brdima kao jare svo vreme u čudu zašto nisam umoran, sledećeg dana odoh na 23km i takođe se svo vreme zapitavah (a?) zašto nisam umoran. svašta. e tada sam zaključio da sam otporan na umor, i sutradan jedva preživeh samo 19km, dal zbog kiše i blata dal zbog nekih cokula od pola kila koje sam uzeo samo zato jer su široke pa me u njima ne boli stopalo. e tu sam shvatio da nisam otporan na zamor, ali nema veze, juče odoh da malo provrtim dupetom između kiše i kišice (mada sam zakačio nešto rosulje ali bar nije bilo baruština), i to sam znajući da ću da budem mortus (ipak je 6-ti dan trčanja za redom) uzeo da jedem neku anti-hranu pred trening, dakle nakrkao sam nekih pekmeza i nutelle u muesli, napravio "šećer sa malo musli" ako ćemo pošteno, i još umesto nečeg ičeg bilo čeg kofeinskog i razbuđujućeg popijem jogurt! kad mrem, nek mrem sa stilom, odoh da se saplićem kao mrtav konj, i da vidiš čuda pretrčim 20km koji uopšte nisu bili ravni, za 1h33, što je, ček da sračunam, ritam za maraton od 3h17? pa nije loše. nosio sam stare Pegasus 27 od 325 grama, dakle ništa za race day, bilo je dosta hladnog vetra, a noge onako, čudne. s jedne strane osećam tromost, a s druge strane imam snagu. trčao sam malo krupnijim koracima i sporijom kadencom nego kad sam ono normalno umoran, tada nekako "usitnim". i taj osećaj snage me je držao do kraja, čak sam u jednom trenutku bio siguran da bih mogao tako da nastavim još 20km. čudan neki dan je bio juče... zato ću danas da se raspadnem :-P neću valjda. samo da uhvatim trenutak kad ne bude baš pljusak i biće ok. neću ići nešto predugačko, jer za sutra imam dogovorenu ekspediciju upoznavanja Avale i njenih staza, što će takođe potrajati barem par sati, pa da ne preterujem sa dužinama ako već trčim svakog dana.
14 travnja 2014
most i ćuprija
ovo sve
je ispalo malo neplanirano. otkako sam negde početkom marta "skoro
prestao" da trčim i prebacio se na upoznavanje svake krivine železničke
pruge, u svakom tunelu, i svake staze preko svakog tunela, bitno mi se
promenio odnos pešačenja naspram trčanja. a i ranije mi je stopalu
smetalo hodanje. valjda se duže i drukčije zadržim na tom prednjem delu
stopala. i tako se desilo da mi se vrati ta upala metatarzalnog zgloba
na prstu do palca. ako je ikada i odlazila od mene, ko će ga znati.
možda imam i neki artritis, rahitis, stopalitis.
nakon te druge polovine novembra kad se prvi put pojavila povreda, mic po mic bol je popuštao, ja sam trčkarao, i čak krajem decembra istrčao Reciklažni Maraton. 42km tabanja po ravnom, da te bog sačuva od same ideje, ali ajde, tako se pogodilo da me nije bolelo niti se pogoršalo. tri nedelje kasnije pretrčao sam i Mojstirski Maraton, to beše valjda 3h40' ako se ne varam, bogumi podosta vremena na nogama.
i tako dalje, sve u razmacima od 40 dana kao što je bilo od povrede do prvog maratona, zimus je prošlo 40 dana od drugog maratona do povratka povrede, a sad evo 40 dana od povratka povrede pa do prvog pravog dugačkog trčanja, jer juče nekim sticajem okolnosti pretrčah brdskih 37km!
sad me proganja tih 40 dana koji se stalno ponavljaju - prvo je povreda ispustila dušu, pa je trčanje maratona i euforično treniranje ispustio dušu, pa sad opet povreda, pa se pitam ko je sledeći. negde oko 20-og maja, zapamtite taj datum :-P
e sad, juče. mislim The Juče. kao ideja je bila da odemo na planinarenje. pa nije bilo previše zainteresovanih. pa kao aj da gledamo londonski maraton pa ćemo posle toga s nekim malo da protrčkaramo. pa u zadnji čas okupismo ekipu od 4 komada, super! pogodilo se da dvoje nisu bili baš toliko ludi za celodnevnim trčanjem, pa im je odgovaralo 20-a km, a ja sam bio ni-tamo-ni-vamo, čekao sam da vidim šta će da ispadne. i četvrti manijak koji se btw sprema za Fruškogorski maraton reče da bi išao duže, i tako ja završih s njim u nekoj tački 17km od kuće, odakle je tek trebalo pronaći pravu navigaciju kako da se dokopamo najbližeg puta. cool.
nešto kasnije sam na nizbrdici nagazio na kamen tačno onim delom stopala koji me boli, i video sam sve zvezde, čak i one udaljene 40 svetlosnih godina. od kuće smo krenuli u 13h30, a ja sam se vratio u 17h45, s tim da smo se u gradu podosta čekali pred polazak tako da ne znam netto vreme trčanja. a i prvi deo je bio baš laganica, dok smo bili svih 4-oro u grupi. mapmyrun pokazuje 900m uspona a google earth 1100m, nije bila neka ekstremna staza ali ipak sa neprestanim gore-doliranjem i gde god je moguće izvan asfalta.
zanimljivo je da smo Vlada i ja trčali skoro 3.5 sata, i da nismo nosili ništa od okrepe niti smo igde zastali da gucnemo kap vode. pravi trening prilagođavanja na leto koje dolazi. posle kad vidim dete koje se vraća iz škole i nosi u ruci flašicu vode, zapitam se da li bi bez nje zaista umrlo od žeđi dok se pregega tih 5 ulica do kuće? sve je to lepo, ne treba dehidrirati, blać truć, ali sve više se preteruje s tim hajpom da bez flašice vode ne smeš ni do obućara da skokneš inače ćeš dramatično ugroziti svoje zdravlje.
jutros me ništa ne boli bitno više nego npr juče, dakle nisam dodatno sj.... stopalo, a videću kako će se ponašati danas na trčanju. trčaću nešto kraće, naravno, i razmišljati/maštati šta sve može da se desi u tih narednih 40 dana života... od Beogradskog sam već deset puta odustao, pa sam u zadnje vreme počeo da vrtim tu ideju Fruškogorskog maratona. sad više nemam pojma.
ako bude najavljeno idealno verme za trčanje, verovatno ću otići na Fruškogorski, da prvi put probam i to čudo. da ne budem ljut na sebe što u Beogradu nisam istrčao "neki" rezultat jer se nakon ovih 40 dana pauze od iole normalnog trčanja ne osećam spreman za išta bolje od nekog truptanja po 4'30''/km pa na kraju eventualno malo da spustim ručnu, nešto tipa kako sam krenuo prvih par krugova na Reciklažnom.
ako bi pak bio najavljen "pakao" za Beograd, e onda bih ga možda i trčao. jer realno na +25 ili +28 stepeni mogu da istrčim isto vreme koje mogu i na +15, a svi drugi će da plate desetak minuta, ako ne na mostu (Brankovom, na početku) a onda na ćupriji (Brankovoj, u povratku). onda bude cool kad stigneš tu negde odmah iza ljudi koji su realno 20 minuta brži, odnosno kad završiš pola sata ispred svoje standardne "konkurencije".
naravno, sve to uz preduslov da narednih desetak dana mogu normalno da trčim, i da mi tri sata umesto "pffff, ko će da trči tri sata?" opet postanu "pffff, tri sata, šta je to?". za šta je naravno potreban samo jedan pred-preduslov, a to je da me ne boli stopalo. ništa više od toga. videćemo...
nakon te druge polovine novembra kad se prvi put pojavila povreda, mic po mic bol je popuštao, ja sam trčkarao, i čak krajem decembra istrčao Reciklažni Maraton. 42km tabanja po ravnom, da te bog sačuva od same ideje, ali ajde, tako se pogodilo da me nije bolelo niti se pogoršalo. tri nedelje kasnije pretrčao sam i Mojstirski Maraton, to beše valjda 3h40' ako se ne varam, bogumi podosta vremena na nogama.
i tako dalje, sve u razmacima od 40 dana kao što je bilo od povrede do prvog maratona, zimus je prošlo 40 dana od drugog maratona do povratka povrede, a sad evo 40 dana od povratka povrede pa do prvog pravog dugačkog trčanja, jer juče nekim sticajem okolnosti pretrčah brdskih 37km!
sad me proganja tih 40 dana koji se stalno ponavljaju - prvo je povreda ispustila dušu, pa je trčanje maratona i euforično treniranje ispustio dušu, pa sad opet povreda, pa se pitam ko je sledeći. negde oko 20-og maja, zapamtite taj datum :-P
e sad, juče. mislim The Juče. kao ideja je bila da odemo na planinarenje. pa nije bilo previše zainteresovanih. pa kao aj da gledamo londonski maraton pa ćemo posle toga s nekim malo da protrčkaramo. pa u zadnji čas okupismo ekipu od 4 komada, super! pogodilo se da dvoje nisu bili baš toliko ludi za celodnevnim trčanjem, pa im je odgovaralo 20-a km, a ja sam bio ni-tamo-ni-vamo, čekao sam da vidim šta će da ispadne. i četvrti manijak koji se btw sprema za Fruškogorski maraton reče da bi išao duže, i tako ja završih s njim u nekoj tački 17km od kuće, odakle je tek trebalo pronaći pravu navigaciju kako da se dokopamo najbližeg puta. cool.
nešto kasnije sam na nizbrdici nagazio na kamen tačno onim delom stopala koji me boli, i video sam sve zvezde, čak i one udaljene 40 svetlosnih godina. od kuće smo krenuli u 13h30, a ja sam se vratio u 17h45, s tim da smo se u gradu podosta čekali pred polazak tako da ne znam netto vreme trčanja. a i prvi deo je bio baš laganica, dok smo bili svih 4-oro u grupi. mapmyrun pokazuje 900m uspona a google earth 1100m, nije bila neka ekstremna staza ali ipak sa neprestanim gore-doliranjem i gde god je moguće izvan asfalta.
zanimljivo je da smo Vlada i ja trčali skoro 3.5 sata, i da nismo nosili ništa od okrepe niti smo igde zastali da gucnemo kap vode. pravi trening prilagođavanja na leto koje dolazi. posle kad vidim dete koje se vraća iz škole i nosi u ruci flašicu vode, zapitam se da li bi bez nje zaista umrlo od žeđi dok se pregega tih 5 ulica do kuće? sve je to lepo, ne treba dehidrirati, blać truć, ali sve više se preteruje s tim hajpom da bez flašice vode ne smeš ni do obućara da skokneš inače ćeš dramatično ugroziti svoje zdravlje.
jutros me ništa ne boli bitno više nego npr juče, dakle nisam dodatno sj.... stopalo, a videću kako će se ponašati danas na trčanju. trčaću nešto kraće, naravno, i razmišljati/maštati šta sve može da se desi u tih narednih 40 dana života... od Beogradskog sam već deset puta odustao, pa sam u zadnje vreme počeo da vrtim tu ideju Fruškogorskog maratona. sad više nemam pojma.
ako bude najavljeno idealno verme za trčanje, verovatno ću otići na Fruškogorski, da prvi put probam i to čudo. da ne budem ljut na sebe što u Beogradu nisam istrčao "neki" rezultat jer se nakon ovih 40 dana pauze od iole normalnog trčanja ne osećam spreman za išta bolje od nekog truptanja po 4'30''/km pa na kraju eventualno malo da spustim ručnu, nešto tipa kako sam krenuo prvih par krugova na Reciklažnom.
ako bi pak bio najavljen "pakao" za Beograd, e onda bih ga možda i trčao. jer realno na +25 ili +28 stepeni mogu da istrčim isto vreme koje mogu i na +15, a svi drugi će da plate desetak minuta, ako ne na mostu (Brankovom, na početku) a onda na ćupriji (Brankovoj, u povratku). onda bude cool kad stigneš tu negde odmah iza ljudi koji su realno 20 minuta brži, odnosno kad završiš pola sata ispred svoje standardne "konkurencije".
naravno, sve to uz preduslov da narednih desetak dana mogu normalno da trčim, i da mi tri sata umesto "pffff, ko će da trči tri sata?" opet postanu "pffff, tri sata, šta je to?". za šta je naravno potreban samo jedan pred-preduslov, a to je da me ne boli stopalo. ništa više od toga. videćemo...
10 travnja 2014
mozak
moj drug i ja, imamo jedan problem koji izgleda nepremostiv.
evo o čemu se radi. do pre nekoliko godina je bio normalan, veseo čovek. išao na trčanje, povremeno u teretanu, oduvek je imao te ideje o oblikovanju tela i kako svako treba da izgleda po nekakvom kalupu, rugao se onim šmokljavim štreberskim grbavcima. ok, svačije je pravo da izgleda kako hoće, meni je čudno i kad se oni kilavi zgražaju onih napumpanih, govedastih, a i obrnuto.
i sad, koliko god bio narcisoidan, pretrpan na poslu, imao problema da nađe devojku, uvek je bio nekako veseo, bilo je u njemu života. nije ni sada mator, tek je napunio 37 godina. e ali do koje promene je došlo? pre par godina je prestao sa svakom aerobnom aktivnošću. prestao da trči skroz, ranije je povremeno išao da se provoza biciklom nekih sat vremena a sada ni to, teško mu je (psihički) da odskakuće i onih deset minuta na steperu kada mu instruktor to zada na kraju teretane. da ne bude zabune, u privatnom životu mu se apsolutno ništa nije promenilo, sve je jedan beskonačni status kvo, i tu nema nikakvog razloga za tu promenu raspoloženja u zadnjih par godina.
pretvorio se u nekog mrzovoljnog zombija kome sve smeta, ničim nije zadovoljan osim svojim telom "mada i tu ima još dosta da se radi", a na sve drugo je skroz zaboravio. i taj fitnes instruktor, koga on uporno zove Trener. on je rekao ovo, on je rekao ono. on mu sastavlja jelovnik, on mu objašnjava rezultate krvne analize, on sve zna i on je "svojim Trenerom" jako zadovoljan. čak je došlo do tako bolesne situacije da on svog Trenera vuče kao prikolicu u svoju novu teretanu, i tako, Trener budno prati svaki njegov pokret. bar da su pederi pa i da ukapiraš nešto, ali jok, to je najobičnija platonska ljubav, proizašla iz ljubavi prema mišićavom izgledu.
gledam tog polumrtvog čoveka koji više nema volje ni za šta na svetu, osim za tih tri puta po sat vremena nedeljno u teretani. već tri godine govori kako mora da odnese laptop u servis ali nema vremena. mozak je počeo skroz da mu se gasi, u tim gimnastičkim podrumčinama punim puveža. ode na posao, sve što bi trebao da uradi za tri sata on radi 8 sati i još donese kući poslovni laptop i nad njim bdije pola noći, a često i preko vikenda. kad mu kažem da izađe, da se proluftira, da udahne, da potrči samo deset minuta pre tuširanja i da malo razbistri glavu, on filozofski pita a šta će time postići po svoje TELO, šta će time OBLIKOVATI, sa tih samo deset minuta?
njegov mozak je prestao da primećuje da je telo sačinjeno od mozga i mišića, i sada primećuje samo mišiće! NJEGOV MOZAK VIŠE NEMA MOZAK!!!
i tu se krug zatvorio. ja pitam pa zašto ne probaš, potrči dva kilometra jebote, nećeš crći, evo idem i ja s tobom, a on kaže - rekao mi je Trener da će to da poništi rezultate onog treninga od juče. njegov Trener takođe zanemaruje uticaj aerobnog vežbanja na mozak, i forsira teretanu kao vežbu za mišiće, a PROTIV MOZGA.
ja pokušam da mu objasnim ovako. trče i pametni i glupi. i svi su pametniji posle trčanja. to je univerzalno provetravanje vijuga. i gari kasparov je išao na trčanje i to po 10 kilometara svakog jutra. i onaj bez dva osnovne kad ujutru nacepa drva, oseća se bolje, aerobno vežbanje povećava i volju i sposobnosti glave. onaj ko trči pola sata, radiće bilo šta drugo, pola sata, sat, dva sata. ja mu kažem, a koliko TRAJE TVOJA VOLJA? on ćuti.
jer njegova volja sada traje onoliko koliko je uvežbava, a uvežbava je da uradi sledeći čučanj, leg press, klinac, palac. njegova volja se tim upornim treninzima u teretani svela na DVE SEKUNDE!
i da li je sada čudno što odustane od raspremanja sobe, od završavanja svakog posla, od toga da ode u grad na koncert, jer "treba da menja dva prevoza". on odustaje od svega što traje duže od nekoliko sekundi, sve mu je dosadno, naporno, smor. eto šta je taj vajni Trener od njega napravio. čak i da zaista zna SVE o ishrani, SVE o zdravlju, SVE o fiziologiji, SVE o svemu osim o glavi, e pa tu je problem, jer da bi čovek živeo potrebna mu je glava, a ne samo mišići.
a moja noćna mora je što to više ne mogu da se probijem kroz taj blindirani, začarani krug, što ne mogu sve ovo ni da mu objasnim. jer njegov mozak, ispran svim tim glupostima koje "nemaju veze s mozgom" (kako slatka i odgovarajuća igra reči!!!) jednostavno ne želi da čuje za neke druge istine, mogućnosti. tamo ništa što je drukčije od Trenerovih teorija više ne dopire. njegov mozak je nezainteresovan za GLAVU, od celog tela samo vidi mišiće, izgled u ogledalu. jedino je važno da li na dupetu ima 2mm ili 3mm potkožne masti.
to što mu se mozak pretvorio u splačine, to mu ne smeta. smeta mu to što je skoro prestao da se smeje, što se svake godine oseća po 3 godine stariji, što sve manje postiže u jednom danu, što je stalno mrzovoljan i nezadovoljan... sve to njemu kao smeta, ali ako mu samo napomeneš kako bi sve moglo da se vrati na staro, ako bi se vratio starom dobrom trčanju pa makar samo dva puta nedeljno po pola sata - sat, odmah se naroguši i počne da se svađa, i vrati se na priču o tome kako u tome nema nikakvog smisla (čitaj efekta na spoljni izgled), i tačka. jer Trener je rekao suprotno, šta će ti trčanje?
jednom mi je čak poslao sliku koju mu je pak poslao njegov Trener, gde se opet "očima koje vide samo mišiće" filtrira i izvlači iz konteksta razlika u građi.
ako se već pitamo šta je bolje za zdravlje i rezultat, ako uzmeš dva zdrava svetska prvaka, jednog u hodanju na 50km i drugog u dizanju tegova, izgledaće krajnje različito, što dakle pobija ovo pitanje u startu, i vraća se na početak mog bloga gde sam rekao da ne treba ni doktor nauka da se ruga debelom bacaču kladiva niti ovaj drugi nema razloga da ismeva profesora elektronike. svakom svoj izgled, a ako ti je potrebno da se rugaš nekom ko drukčije izgleda, e tek onda imaš problem u glavi brale moj.
što je najgore, zanet tom ljubavlju prema telu, poslao mi je ovu sliku jer misli da se ja smatram maratoncem, pa je ovo valjda trebao da bude neki konačni argument u korist njegovog gledišta. a ja sam daleko od tipičnog maratonca jer sam dugo vozio biciklu i celog života nešto fizikalisao, teglio, cepao drva, i kao trkač sam građen poput 800-metraša, dakle negde u sredini između ove dve krajnosti sa slike. ako već moramo da pričamo o telu.
a svetskih prvaka imaš od sporta do sporta zaista svakakve građe, itekako. baš me zanima ako bi napravili presek izgleda SVIH NOBELOVACA do sada, kako li bi izgledali. jer ako nisu živeli u svojim telima, u čemu su onda boravili njihovi mozgovi? što jednom reče Ognjenka Lakićević, svi odu da operišu uši i nos, a zašto niko ne ode da operiše mozak, da bude pametniji? pa zato jer mozgovi na tom stepenu razvoja vide samo ono spolja, nisu kadri da ugledaju sebe, jer su previše sitni.
šta da kažem za kraj, žao mi je tog mog druga, koji je u životu našao pogrešnog gurua, što bi rekle babe "naš'o lonac poklopac", i kome je lepo tih tri puta sat vremena nedeljno u tom svetu bez mozga gde volja traje dve sekunde do kraja još jednog čučnja. jer čim se odatle vrati u ovaj stvarni svet u kojem obaveze traju znatno duže, on se oseća kao da ga je neko zeznuo, i kako nije kadar da se izbori sa svakodnevnim zadacima. a šteta. umeo je tako lepo da se smeje. ali baš.
evo o čemu se radi. do pre nekoliko godina je bio normalan, veseo čovek. išao na trčanje, povremeno u teretanu, oduvek je imao te ideje o oblikovanju tela i kako svako treba da izgleda po nekakvom kalupu, rugao se onim šmokljavim štreberskim grbavcima. ok, svačije je pravo da izgleda kako hoće, meni je čudno i kad se oni kilavi zgražaju onih napumpanih, govedastih, a i obrnuto.
i sad, koliko god bio narcisoidan, pretrpan na poslu, imao problema da nađe devojku, uvek je bio nekako veseo, bilo je u njemu života. nije ni sada mator, tek je napunio 37 godina. e ali do koje promene je došlo? pre par godina je prestao sa svakom aerobnom aktivnošću. prestao da trči skroz, ranije je povremeno išao da se provoza biciklom nekih sat vremena a sada ni to, teško mu je (psihički) da odskakuće i onih deset minuta na steperu kada mu instruktor to zada na kraju teretane. da ne bude zabune, u privatnom životu mu se apsolutno ništa nije promenilo, sve je jedan beskonačni status kvo, i tu nema nikakvog razloga za tu promenu raspoloženja u zadnjih par godina.
pretvorio se u nekog mrzovoljnog zombija kome sve smeta, ničim nije zadovoljan osim svojim telom "mada i tu ima još dosta da se radi", a na sve drugo je skroz zaboravio. i taj fitnes instruktor, koga on uporno zove Trener. on je rekao ovo, on je rekao ono. on mu sastavlja jelovnik, on mu objašnjava rezultate krvne analize, on sve zna i on je "svojim Trenerom" jako zadovoljan. čak je došlo do tako bolesne situacije da on svog Trenera vuče kao prikolicu u svoju novu teretanu, i tako, Trener budno prati svaki njegov pokret. bar da su pederi pa i da ukapiraš nešto, ali jok, to je najobičnija platonska ljubav, proizašla iz ljubavi prema mišićavom izgledu.
gledam tog polumrtvog čoveka koji više nema volje ni za šta na svetu, osim za tih tri puta po sat vremena nedeljno u teretani. već tri godine govori kako mora da odnese laptop u servis ali nema vremena. mozak je počeo skroz da mu se gasi, u tim gimnastičkim podrumčinama punim puveža. ode na posao, sve što bi trebao da uradi za tri sata on radi 8 sati i još donese kući poslovni laptop i nad njim bdije pola noći, a često i preko vikenda. kad mu kažem da izađe, da se proluftira, da udahne, da potrči samo deset minuta pre tuširanja i da malo razbistri glavu, on filozofski pita a šta će time postići po svoje TELO, šta će time OBLIKOVATI, sa tih samo deset minuta?
njegov mozak je prestao da primećuje da je telo sačinjeno od mozga i mišića, i sada primećuje samo mišiće! NJEGOV MOZAK VIŠE NEMA MOZAK!!!
i tu se krug zatvorio. ja pitam pa zašto ne probaš, potrči dva kilometra jebote, nećeš crći, evo idem i ja s tobom, a on kaže - rekao mi je Trener da će to da poništi rezultate onog treninga od juče. njegov Trener takođe zanemaruje uticaj aerobnog vežbanja na mozak, i forsira teretanu kao vežbu za mišiće, a PROTIV MOZGA.
ja pokušam da mu objasnim ovako. trče i pametni i glupi. i svi su pametniji posle trčanja. to je univerzalno provetravanje vijuga. i gari kasparov je išao na trčanje i to po 10 kilometara svakog jutra. i onaj bez dva osnovne kad ujutru nacepa drva, oseća se bolje, aerobno vežbanje povećava i volju i sposobnosti glave. onaj ko trči pola sata, radiće bilo šta drugo, pola sata, sat, dva sata. ja mu kažem, a koliko TRAJE TVOJA VOLJA? on ćuti.
jer njegova volja sada traje onoliko koliko je uvežbava, a uvežbava je da uradi sledeći čučanj, leg press, klinac, palac. njegova volja se tim upornim treninzima u teretani svela na DVE SEKUNDE!
i da li je sada čudno što odustane od raspremanja sobe, od završavanja svakog posla, od toga da ode u grad na koncert, jer "treba da menja dva prevoza". on odustaje od svega što traje duže od nekoliko sekundi, sve mu je dosadno, naporno, smor. eto šta je taj vajni Trener od njega napravio. čak i da zaista zna SVE o ishrani, SVE o zdravlju, SVE o fiziologiji, SVE o svemu osim o glavi, e pa tu je problem, jer da bi čovek živeo potrebna mu je glava, a ne samo mišići.
a moja noćna mora je što to više ne mogu da se probijem kroz taj blindirani, začarani krug, što ne mogu sve ovo ni da mu objasnim. jer njegov mozak, ispran svim tim glupostima koje "nemaju veze s mozgom" (kako slatka i odgovarajuća igra reči!!!) jednostavno ne želi da čuje za neke druge istine, mogućnosti. tamo ništa što je drukčije od Trenerovih teorija više ne dopire. njegov mozak je nezainteresovan za GLAVU, od celog tela samo vidi mišiće, izgled u ogledalu. jedino je važno da li na dupetu ima 2mm ili 3mm potkožne masti.
to što mu se mozak pretvorio u splačine, to mu ne smeta. smeta mu to što je skoro prestao da se smeje, što se svake godine oseća po 3 godine stariji, što sve manje postiže u jednom danu, što je stalno mrzovoljan i nezadovoljan... sve to njemu kao smeta, ali ako mu samo napomeneš kako bi sve moglo da se vrati na staro, ako bi se vratio starom dobrom trčanju pa makar samo dva puta nedeljno po pola sata - sat, odmah se naroguši i počne da se svađa, i vrati se na priču o tome kako u tome nema nikakvog smisla (čitaj efekta na spoljni izgled), i tačka. jer Trener je rekao suprotno, šta će ti trčanje?
jednom mi je čak poslao sliku koju mu je pak poslao njegov Trener, gde se opet "očima koje vide samo mišiće" filtrira i izvlači iz konteksta razlika u građi.
ako se već pitamo šta je bolje za zdravlje i rezultat, ako uzmeš dva zdrava svetska prvaka, jednog u hodanju na 50km i drugog u dizanju tegova, izgledaće krajnje različito, što dakle pobija ovo pitanje u startu, i vraća se na početak mog bloga gde sam rekao da ne treba ni doktor nauka da se ruga debelom bacaču kladiva niti ovaj drugi nema razloga da ismeva profesora elektronike. svakom svoj izgled, a ako ti je potrebno da se rugaš nekom ko drukčije izgleda, e tek onda imaš problem u glavi brale moj.
što je najgore, zanet tom ljubavlju prema telu, poslao mi je ovu sliku jer misli da se ja smatram maratoncem, pa je ovo valjda trebao da bude neki konačni argument u korist njegovog gledišta. a ja sam daleko od tipičnog maratonca jer sam dugo vozio biciklu i celog života nešto fizikalisao, teglio, cepao drva, i kao trkač sam građen poput 800-metraša, dakle negde u sredini između ove dve krajnosti sa slike. ako već moramo da pričamo o telu.
a svetskih prvaka imaš od sporta do sporta zaista svakakve građe, itekako. baš me zanima ako bi napravili presek izgleda SVIH NOBELOVACA do sada, kako li bi izgledali. jer ako nisu živeli u svojim telima, u čemu su onda boravili njihovi mozgovi? što jednom reče Ognjenka Lakićević, svi odu da operišu uši i nos, a zašto niko ne ode da operiše mozak, da bude pametniji? pa zato jer mozgovi na tom stepenu razvoja vide samo ono spolja, nisu kadri da ugledaju sebe, jer su previše sitni.
šta da kažem za kraj, žao mi je tog mog druga, koji je u životu našao pogrešnog gurua, što bi rekle babe "naš'o lonac poklopac", i kome je lepo tih tri puta sat vremena nedeljno u tom svetu bez mozga gde volja traje dve sekunde do kraja još jednog čučnja. jer čim se odatle vrati u ovaj stvarni svet u kojem obaveze traju znatno duže, on se oseća kao da ga je neko zeznuo, i kako nije kadar da se izbori sa svakodnevnim zadacima. a šteta. umeo je tako lepo da se smeje. ali baš.
08 travnja 2014
živ je
prosto nisam stigao da napišem ništa ovih dana.
neka jurnjava onamo-ovamo, i ta neka buka.
duša mi čezne za 24h neprekidne tišine.
dođe mi da uzmem dva šrafcigera i da ih nabijem duboko u uši.
i da guram, dok se ne dodirnu.
kao nekad, dok su se u ovoj zemlji još uvek pravili tuneli, pa kad jave kako su oni sa one strane došli do onih sa one druge strane i potrefili se u metar. jebote tad nije bilo dži-pi-esa, ničega, a danas bi se garant omašili za 20 metara na tunelu od 400m. otprilike kao i ti moji šrafcigeri u sred te rupe zvane mozak.
jedino je zajebano što sutradan ne postoji opcija "UNDO bušenje ušiju".
svo vreme pamtim jedan blog, i to neću ostati sebi dužan, da metnem na papir.
možda popodne, ako stignem.
što se tiče vežbanja, u petak sam probao da trčim malo brže.
nakon puuno vremena.
tojest, hteo sam da vidim da li mogu na ovom stopalu da izdržim 10-ak km.
izvukao sam iz rukava jedan od default treninga kada mi ništa pametnije ne pada na pamet, a da nije Dužina i da nije Tempo trčanje.
otišao sam biciklom 3km izvan grada, otrčao 500m lagano, i to mi je bilo dovoljno za zagrevanje.
uključio sam štopericu i krenuo sa promenama 100m/100m brzo/lagano.
trčao sam levom stranom puta a odmah sa starta mi se priključio neki čovek na bicikli koji je naravno vozio desnom stranom, pa sam morao da mu objasnim, onako u trku, da ja pravim promene i da ako hoće da se družimo mora tome da se prilagodi.
odmah je sve ukapirao i narednih 5km smo se fino ispričali o trčanju, maratonima, bicikli, svemu. tu smo se oprostili, ja sam zastao nepun minut da malo popustim pertle jer su mi bile previše stegnute i stopala su počela da mi lagano trnu, i odmah sam nastavio nazad isti trening, drugih 5km.
sve skupa sam pretrčao 10 km tih promena za 41 minut. odlazak je zbog snažnog vetra u leđa bio malo brži, a u povratku sam pred kraj čak malo i isfušerio jer sam video da će ukupno vreme da mi bude bliže 41 nego 40 minuta, pa sam onda namerno ublažio one lagane delove, da bi ubrzanja bila što odmornija, pravilnija. a imao sam u vidu i da sutra treba da trčim trku.
istog dana smo otputovali do Vršca, toliko dugačak put mi baš nije prijao posle treninga ali ajde.
trka se zvala vršačka transverzala i moglo je da se u hodu odabere između 24 i 35km o čemu nisam previše ni razmišljao jer sam pretpostavljao da ću svakako pretrčati svih 35km, kad sam već tamo onda bar da obiđem celu planinu, čisto iz turističkih pobuda.
nekako na startu smo se odvojili nas 4-ica, i preko prvog brda prešli zajedno, više-manje. donekle smo se svi držali zajedno, a donekle je svako malo varirao taktiku prema sebi.
Prvi je krenuo prejako i to se odmah videlo ali mi nije bio problem da ga pratim pa se nisam brinuo. ionako sam bar 10-ak kg teži od njega pa sam računao da će moja snaga kad-tad morati da dođe do izražaja, naročito na blažim uzbrdicama i spustovima pred kraj.
nizbrdo je Drugi odmaglio sto na sat, ja sam propustio i Prvog da ga juri, a prestigao me je i Treći (govorim u konačnom plasmanu).
međutim kad smo se spustili na ravan deo kod manastira, ja sam nekim laganim tempom stigao prvo jednog, pa drugog, a na blagom makadamskom usponu prema drugom vrhu sam stigao i poslednjeg begunca. već tada je bilo očigledno da ja najbolje raspoređujem snagu. kako je trka odmicala sve više sam trčao sa zatvorenim ustima i početni jak tempo je nakon onog lomatavog spusta u srednjem tempu sada prerastao u lagano tempo trčanje, klasičnu brdsku Dužinu.
međutim kada je staza kroz šumu postala previše oštra, počela je da me muči povreda. uopšte nisam mogao da savijem onaj prst do palca na desnoj nozi, stajao je ukočen prema napred zbog otoka na metatarzalnom zglobu, i taj bol se u samo par minuta pojačao od 2 do 7 od mogućih 10, sa nekim ispoljavanjem u obliku jakog grča. pokušao sam da promasiram stopalo, tu negde su mi prvih dvojica odmakli 10-20 metara ali sam što se tiče samog utrkivanja bio potpuno bezbrižan, znajući da je trka predugačka i da to nije nikakav "zaostatak" jer smo se već i dotle rastezali i stizali kako na lastišima.
zastao sam, malo razmišljao šta da radim, pokušao da se penjem sporije, ali se bol nije ništa smanjio. okrenuo sam nazad. kad je naišao Treći, objasnio sam mu šta me muči a on mi potvrdio ideju da odatle nakon povratka do poslednje kontrolne tačke mogu lako da se vratim u Vršac po ravnom, asfaltom. jeste da je trebalo dobrih 22km da odatle dođem na polaznu tačku gde mi je bio auto (umesto da sam se vraćao istom stazom kuda bi mi trebalo valjda samo 9km, haha), ali sam nekako uspeo da prilagodim tehniku trčanja i da ne ćopam puno po ravnoj podlozi.
na kraju sam nekom savršenom unutrašnjom navigacijom uspeo da najkraćim putem iz predgrađa dođem do crkvice gde je bila poslednja kontrola i odatle stazom trke da pretrčim poslednjih 5km i stignem na start/cilj.
sve u svemu, nemam pojma da li je sama trka bila loša ideja, ili ono trčanje dan pred trku, ali tako je ispalo kako je ispalo, tj propalo. ostaće da me kopka ono večito "šta bi bilo kad bi bilo", jer koliko god da me procena i samopouzdanje nikada nisu prevarili, ipak je svaka trka za sebe i nikada ne možeš da kažeš da li bi završio prvi treći ili peti, sve dok to zaista nisi i uradio. tako da je bolje ne razmišljati o tome, ionako nije bilo svetsko prvenstvo.
da su prvoplasirani takmičari nošeni adrenalinom utrkivanja podosta omašili taktiku shvatio sam i iz opisa trke Prvog, koji je priznao da je pred kraj puno hodao zbog grčeva, Drugi je uprkos tome zaostao čitavih 13 minuta, a Treći dodatnih 10 minuta.
no bez obzira na sve, zadovoljan sam svojom odlukom da odustanem jer me je stopalo previše bolelo čak i na laganoj šetnji sutra ujutru, nakon samo par sati šetnje po vršačkom bregu, do kule i nazad u grad.
lajf gouz on
Pretplati se na:
Postovi (Atom)