MADA...
možda je ključ u tome da se umereno napušta zona komfora, e onda je i umerenost ključ napretka.
jer ako neumereno izađeš iz zone komfora, nadrljao si, makar privremeno.
kao što se neki ne opterećuju inteligencijom, ja se danas nisam opteretio neumerenošću pa sam se jelte - umerio.
krenuo sam na jednu stranu, pa skrenuo na drugu jer sam skontao da je ovo prvo jutro ispod nule.
nema blata.
kakvo iznenađenje za moje patike.
i krenem po donjem nasipu koji zovemo Kej, to je nivo iznad reke a ispod drugog nasipa koji se gore nastavlja na trotoare, kafiće, i ono što zovemo Grad.
i posle 200m se neko kuče zaleti oko mene, par krugova, pa me prestigne (to baš i nije neko dostignuće) i tu zaustavim sat i stanem.
žena 50m iza viče NEĆE, NEĆE, rekoh vidim da nije opasan ali je blentav, otići će za mnom ko zna gde.
neće, neće (u drugom kontekstu) uvek se ona vrati.
dal reče Rea ili nešto.
ali jok.
vijala žena kuče minut i po, ono pravi krugove oko nas, neće da priđe.
(propustio sam priliku da i ja izgovorim - neće, neće)
pokušam opet da protrčim pored njih, ma jok, samo oko mene, laje, igra joj se, nešto belo srednje veličine tipa samojed ali ne baš takav.
ništa, odoh ja kontra, rekoh ženi i oprostismo se.
kad je ker sa njom odmakao, ja upalim štopericu i odem u smog iako sam planirao da trčim na tu stranu gde njih dve odoše, odakle duva vetar i manje je dima.
malo sam truptao po periferiji i polukružno se vratio na isto mesto, ukupno 10km.
fali mi još 11 do onih brojki koje sam ranije pominjao (300 u decembru) tako da će to u naredna dva dana biti boza.
nisam danas ništa pričao sa Vešticom, taman ću je sad pred kraj dana na poslu pitati da mi objasni šta je to boza (neko piće iz 60-ih koje se prodavalo u poslastičarnicama).
Nema komentara:
Objavi komentar