domine

Ne vredi, dogorelo je do kraja. Mora da se obavi i ovaj posao. Blog. Opet trećeg dana nakon prethodnog javljanja. Jbg. Bolest se odužila. Jedan drug koji je lekar, nam je rekao da je "takav virus, nema temperature a osim toga ima sve ostale simptome gripa". Eh da, i ne traje baš 4-5-7 dana kao normalan grip nego traje 7-10 dana. E baš fino. Obzirom da sam nadrljao u sredu, ponadao sam se da će danas da mi bude koliko-toliko bolje. Vikend sam maltene prespavao, ajd, prekunjao sam ga. Jaaako buđav osećaj. Jedna lagana vožnja od sat i po, i jedan dan tumaranja po dvorištu, šišanje trave, i tako koješta slično. Btw naši vrapci tamane grožđe, a bogme i od 4 psa bar 2 mogu da smotaju po ceo grozd za užinu. S tim da vrapci ne biraju, a kučići samo tuku po belom :-) Ako je verovati da je ono ulje iz koštica grožđa tako dobro, imaćemo najdugovečniji čopor vrabaca na svetu. A kerovi to i ne sažvaću pošteno nego ga samo mljac progutaju, tako da nemaju pojma šta propuštaju. Niti umem da im objasnim šta treba da rade.

I sad, poznat po tome da i moji razumni planovi odišu nekim ludilom, pitao sam se kako će ovaj polu-Grip da podnese jedan totalno ludački plan. I odgovor je naravno – nikako! Naime nakon jučerašnje vožnje ka planinama nam se činilo (ključna reč u ovoj rečenici će garant da ispadne baš ova "činilo", jel oćete da se kladimo?) kako "kao da, možda, malkice, za trunku, imamo više snage i elana nego u petak...". Pa shodno tome ja proglasih kako ću danas najverovatnije moći da se uputim na prvo trčanje nakon one tamo neke davne srede, koja sad ima neku čudnu aromu kao da dopire iz nekog prethodnog, ili drugog, ili tuđeg života. Rečeno-učinjeno, uz jednu malu kvačicu.

Danas sam imao u planu dva kratka trčanja, da se ne bih premorio. Jedno je trebalo da bude rano ujutru, da bih drugo stigao da utrpam po danu, jer se sada već smrčuje u 6 popodne. Ovo je kao u onoj anegdoti gde pitaš gejaka da li je ispravno reći smrčava, ili smrčiva, a on ti ponosno odgovori - pa nijedno od ta dva, nisam ti ja, buraz, nepismen, nego se kaže smrčuje. E baš tako. Elem, bežeći od tog Smrčeta u veče, mene stiže jedno drugo Smrče u podne. Ovo je pak iz onog vica gde je neki deda bio teško bolestan i pred krajem života, pa kad mu je čika Smrt dolazio u goste, on ga je ljubazno preusmeravao "pređi Smrče na unuče". Dakle ja sam u svoj toj priči unuče? Svašta će čovek shvatiti ovako pišući blog. A koliko buncam, ne bi me čudilo ni da je ovo onaj običan grip i da sad imam povišenu temperaturu, tipa nekih 50-ak stepeni, ko uljni radijator. Ukratko, jutros je Svekrvi bio rođendan, pa sam umesto u 7-8 na trčanje išao u 11-12, a i to je bilo na vrat na nos, i na kraju sam se istopio kao ledena kocka na suncu. Ne kockica leda, nego onaj kolač. Metneš ga na vreo asfalt i još par sekundi izgleda kao kolač, a već dok naiđe sledeći prolaznik on ga oprezno preskoči misleći da je govno. Eto kako to izgleda posle samo pet minuta. A ja sam trčao sat vremena. Pa vi vidite.

Znači ništa. Plan je bio boza. Utorak sreda četvrtak, 5 trčanja u tri dana. Petak bicikla, subota putovanje, nedelja maraton, dobro taj taper petak-subota je već uhodana stvar. Problem je što sam jutros trčao kao čaplja, a čaplje su poznate po tome da najviše vole da stoje u plićaku, pa još na jednoj nozi. Eto tako. I uopšte je sve ovo sad ispalo malo glupavo. Jer sam imao plan koji je puno duže zahvatao. Ne da složim kockice, nego da složim domine. Prvo je trebalo da naiđe nekoliko treninga, pa zatim par dana odmora, pa polumaraton, pa ove nedelje još jedna turica treninga. Ništa spektakularno, ali dosta onako sitnih kratkih brzih zezancija, da malo istresem iz gaća sve one dužine koje sam natrpao u dupe tamo negde u septembru.

Dalje, patike. Tehnika. Sve je to povezano. Trebalo je da ceo ovaj period trčim u ravnim patikama, za trku. Da bih navikao listove i ahilove i stopala na to, i da bih u Podgorici pokušao da istrčim maraton u malo nižim patikama od uobičajenog, jer ja maratone uvek trčim u patikama za dužine a nikad u onima za trke. I bio sam ubeđen da su mi dve nedelje dovoljne za to, a zadnja stvar je ta da kraći brži treninzi utiču drukčije na apetit pa bih se tako do maratona rešio bar jednog od ova dva kilograma viška.

Sećajući se one godine kada sam bio zec za 3h u Zagrebu, isto ovako kao sad u Novom Sadu nekako prekilavio maraton (jer sam u oba navrata bio preumoran), i dve nedelje kasnije u Podgorici istrčao 2h51 kroz one poplavljene puteve i vodu do guše, verovao sam da bih i ove jeseni mogao uz lepo vreme (a prognoze kažu da će biti upravo onako kako je meni odgovaralo i po kakvom vremenu sam istrčao svoje najbrže maratone) da smaknem nekoliko minuta od ovog Novog Sada, koji je ionako bio neka čas neozbiljna čas apatična fartlek-dužina. A i svaki put kad sam tako otrčao lagani maraton kao pripremu za maraton, ja sam onaj drugi bukvalno razvalio. 

Sada se pak zbog bolesti slaganje domina pretvorilo u padanje domina. Prvo je propala prva tura treninga, to je oborilo i onu drugu koja se zvala promena apetita (a i količina treninga mi je spala na gotovo Nulu) i onu treću koja se zvala prilagođavanje na ravnije patike. Tako dolazim na evo 4 dana pred maraton još uvek bolestan, slab, sa izgledima da će mi propasti i ova druga tura treninga, plus bih opet morao da trčim u običnim mesnatim patikama za dužinu, a nisam se rešio ni tog kilograma viška. Pa kad fino sabereš sve to, i samopouzdanje mi je umesto u plus otišlo buććććć niz vodu.

Ali nema predaje, sve dok ne shvatim da je sto posto gotovo. Večeras ću pokušati da se otisnem na još jedno trčanje, ono pred-smračno, pa ćemo videti šta noge kažu. Ili će one dokusuriti mene, ili ću ja njih.

Ovo je borba na život i trt!

(navijam za život, ali ću za svaki slučaj uvek imati pakovanje maramica u zadnjem džepiću)

jok

jesam lepo reko da ne treba praviti planove?
jesam reko?
jesam!
(e neka si im reko!)

sve je fino krenulo,
i oporavak od maratona je trajao celu noć.
ponedeljak utorak sreda, tri treninga.
i cap carap, virus :-(
u četvrtak je krenulo neko grebanje u grlu,
očas posla se spustilo u bronhije, i eto gaaaaa...
umesto na planirano trčanje, otišao sam u šetnju.
šetnja se pretvorila u pešačenje od 25km :-P
kišica je taman malo utanjila, ja sam imao neku jaknicu.
vratio sam se blatnjav kao krmača.
čak sam pronašao i jednu novu prečicu!

petak je prošao u mrtvačkoj vožnji biciklom.
subota, tj danas, pa biće opet pešačenje, valjda.
nadam se da ću u nedelju biti sposoban za trčkaranje.
još jedna od onih bespotrebnih predugačkih dužina.

jbg, dužine nikad dosta.
bolje da kupiš baget od dva metra,
pa da pola ostaviš za sutra,
nego da kupiš pola bageta i da sve pojedeš na putu do kuće.
posle pitaju de je lebac, ti kažeš nesto lebac.
ne valja.

dakle od planova ništa,
apatin, kragujevac, vikend polumaraton, nemaaaaaaa...
sedi kući, piši blogove, piši mejlove, poruke.
popni se svima navr glave.

vidiš nisam odavno pravio novi profil na fejsu.
taman će možda da mi se ukaže dovoljno vremena.
a treba i prozori da se obrišu, ova kiša baš ostavila tragove.
pogled iz trpezarije mi je kao da sedim u gradskom busu.
eto kaki su nam prozori.
da ne kažem windowzi.

ja mislim da će ovaj spell-checker na bloggeru 
zbog mene da dobije nervni slom :-D
samo mi je tri reči ostavio kao ispravne :-P
pa zacvili - oćeš da ispraviš bar nešto, molim te?
a ja ono, ladno, surovo, ko klint istvud - jok.

Uputstvo za Upotrebu

Pre nego što sam počeo da išta pišem (ovakav početak uopšte nema logike), da odmah napomenem da neću pisati o nekome, čak ni između redova. Nego o pojavi. A pojava je sledeća. Za takmičarsko ili strastveno-rekreativno trčanje je potrebno šta? Staza, i odmah primećujem da sam krenuo odozdo, od tla ka vrhu, a ne kontra. Dakle rekao sam staza, pa idu patike, pa idu čarape, pa idu noge, pa ide telo, pa ide oprema, pa ide štoperica na ruci, pa ide glava, na glavi oči uši nos i usta, pa preko glave ide kapa ako je loše vreme, pa iznad kape ide to pomenuto vreme, zvalo se sunce kiša ili magla. Plus, uz opremu nije loše imati vazelin ako ti šorc struže uz butine, uz štopericu treba imati softver ako je neka moderna, uz noge treba imati neku kremu ili gel ako nešto boli, uz telo treba imati nešto hrane i nešto tečnosti, uz oči treba imati naočari, i na kraju u glavi, tu treba imati koješta. Iskustvo se može zameniti entuzijazmom uz šarenolike rezultate, a znanje osim što može da se stekne čitanjem i posmatranjem, može da se pozajmi i od trenera ili ukrade od protivnika. 

I sad kad pogledate taj dugačak spisak svega što je potrebno za trčanje, a u brzini sam sigurno koješta i preskočio, za nešto od toga treba uputstvo, a za nešto ne treba. Na trkačkom forumu ćeš naći savete kako da se pertle ne razvežu u sred trke, a nakon par isprobavanja ćeš shvatiti koji kačket upija znoj a koji ti ga samo prosledi u oči u vidu slapa. Jednom kad se nažuljaš, sledeći put ćeš kupiti patike pola broja veće, pa kad shvatiš da nije bilo do veličine jer je ovako još gore, e onda ćeš shvatiti nešto treće. Gle ovo zadnje je zamalo ispao neki prostoprošireni stih. I sad, da ne filozofiram puno jer je i ovaj uvod već postao predugačak, da pređem na stvar. 

Sa pojavom garmina koji se masovno uvukao u svet trčanja i zamenio nekadašnje jednostavne štoperice, rekreativci su shvatili da je dovoljno samo to jedno uputstvo za korišćenje, to od garmina. I pogrešno su shvatili da im više ne treba uputstvo za korišćenje nogu. A ako ćemo pošteno, uvek će pobediti onaj sa duplo jačim tj bržim nogama, a nikada onaj debeljko sa najskupljim garminom. I sav taj garminitis, došao je do nekog apsurda, došao je dotle da kod nekih ljudi direktno utiče na to da postaju lošiji trkači. Jer garmin nikada ne može da zameni glavu i noge, koliko god mu dobro poznavao uputstvo za korišćenje. Garmin može da dođe tek na kraju, nakon što napamet naučimo uputstvo za korišćenje nogu, a to znači da treba da nadogradimo softver u glavi. E to garmin ne može. I mora da stoji u redu, i da čeka. Ali ne. Marketing ne kaže tako. Marketing kaže da kupiš garmina. Poželjno svake godine novi model. 

Marketing ne kaže da možeš i bez garmina. Danas ljudi nose garmina čak i na stadionu. Zagorčavaju sebi život. Umesto da na svakih 100m blicneš na štopericu i proevriš ritam, pa ako treba da otrčiš krug od 400m za 1'20'' dakle prolasci treba da su ti 20 40 60 i u cilju 80, ili da proveriš na 200m da li si tu negde sekundu ispod/iznad 40sec, KAO ŠTO SE ODUVEK RADILO I SVI SU BRZO TRČALI, eeee sada moraš doslovno na svakih 30 metara da pogledaš u garmina i proveriš ritam. Eto dokle je kod nekih to došlo. A garmin ti pokaže jednom jednu jednom drugu brzinu, pa onda pokušavaš da pogledaš što češće da bi skontao koji je prosek između sve te gungule od brzina i greškica. 

A noge, gde su u svemu tome ostale noge? Jel to mene neko nije obavestio, da je trčanje postalo najobičnije dodavanje i oduzimanje gasa kao u autu, a noge nek se snađu? Poznato je da je i do juče samo 5% ljudi imalo osećaj za trčanje, i od prvog metra maratona znalo kojim ritmom može da stigne do kraja. I bilo je još nekih 20% koji su bili nesigurni ali su na pomoz bože uspevali da se dokotrljaju do cilja. Čini mi se da se sada taj broj smanjio. Garmin je ljudima popio mozak, i pomogao da zaborave i ono malo što su nagađali o uputstvu za korišćenje sopstvenih nogu. Sad ljudi treniraju toliko napamet, koliko kasirka u metrou ima potrebe da zna matematiku. Ona samo provlači skener preko bar kodova i na kraju ti kaže 6000 dinara. To što si u kolicima proterao televizor, njoj ništa nije sumnjivo, tako kaže kasa. 

E tako danas mnogi ljudi trče maratone. Njima je neki "šestomesečni plan i program" izračunao da će da pretrče maraton ritmom od 5'/km i doviđenja, tu više nije potreban ni mozak ni noge, samo garmin i oči. Gledaš u onu peticu i trčiš srećno ka cilju, odnosno ako ćemo pošteno, trčiš do mesta gde će nešto da krene naopačke. Sad u nedelju je u novom sadu bila tolika sparina, da je svako sa trunkom mozda mogao da zna da se na 10.5km još i može provući, ali na maratonu, da će tu trebati da se trči "pametno". A pametno ne znači da dodaš pet ili deset sekundi na planirani ritam i da i dalje trčiš kao navijeni robot, nego naprotiv, pametno trčanje je ono što sebi mogu priuštiti samo oni koji znaju to tajno uputstvo za korišćenje nogu. Oni koji imaju u glavi nadograđenu verziju softvera. I nema tog garmina koji će to nadomestiti. Pitam se šta bi bilo da je napadalo metar snega, tako u sred oktobra. Ustvari džabe se pitam. Svi oni sa garminima, oni bi zapucali svojim ritmom ka cilju, kao da osim njih i garmina više ničega nema. Kao neka zaljubljenost, ono, njih dvoje, i ne postoji ostatak sveta. 

I kad ti neko na kraju kaže kako mu nije išlo, nemaš pojma šta da mu kažeš. Nogama bez odgovarajućeg uputstva (čitaj glave) nikad neće "ići", mislim na ove komplikovane zadatke. Lako je na treningu otrčati pola sata ovim i onim ritmom, napraviti pet ovakvih i onakvih promena. Ali maraton je po pravilu uvek izvan domašaja te sreće koja može da te obasja na kraćim trkama. Čak i na polumaratonu, dobro društvo, slučajno uboden idealan ritam, dva red bula, vreme ni pretolo ni prehladno, i eto ličnog rekorda! Ljudi kao ljudi, svi smo samoljubivi, odmah poverujemo da to ima veze s nama, da smo jednostavno pokidali, razvalili, i tako to. Pa jeste, lepo je to, ali maraton nije samo trčanje, nije samo biranje pravog ritma kao što biraš veličinu čarapa u intersportu. Dođeš kući, probaš, ono taman. Super. A ovamo dođeš, probaš, pukneš. I na kraju ide ono najsmešnije. A to je da nikome, ali ama baš nikome, nije palo na pamet da upravo tog garmina okrivi za svoj neuspeh. 

Ajmo u drugu krajnost. Zamislite pripreme bez garmina. Danas idemo da trčimo deset puta hiljadu. Na kraju ćemo pogledati štopericu, i pratiti da li vremena padaju ili stoje ista. Idući put ćemo da trčimo 15km tempa. Bez štoperice. Niko ne nosi, samo ja. Pa kad sednemo posle treninga da se odmaramo, ja ti kažem koliko si išao prvih 5km, koliko drugih, koliko zadnjih. Pa će sledeći trening da nam bude dužina 3 sata. Kakav crni garmin. Ideš i trčiš. Nemaš u šta da zaviruješ, nemaš tu mogućnost da se s nekim držiš za ruke u mraku, nego moraš kroz taj tunel od 3 sata da prođeš sâm. Pazi, svako bi se kad-tad snašao. Jbg, nemam garmina, dobro. Prošli put sam hodao zadnjih pola sata dužine, dakle ovaj put moram da krenem laganije. Ja mislim da bi svakome osim totalnom retardu bilo dovoljno dva meseca ovakvih treninga, i došao bi do tog magičnog uputstva za korišćenje sopstvenih nogu. 

Ljudi koji žive u ravnici bi trebali da odu na pripreme u planine. Jedan kilometar trčiš 8 minuta, pa sledeći 5 minuta, možeš da gledaš ceo dan u tog garmina kao tele u šarena vrata i opet ti ništa neće biti jasno. Ali ako treba preko istog brda da pređeš 3 puta, i ako pri put preletiš, drugi put se prevučeš, a treći put prehodaš, noge će zapamtiti 100 puta jasnije poruku tog brda i pouku tog treninga. Sad će neko reći kako je moguće to isto uz pomoć garmina, proveriti ritam, pa zapamtiti tih 6'/km u prvom, 6'30 u drugom i 7'45 u trećem krugu, pa idući put krenuti odmah ritmom od 7'/km i tako otrčati sva tri puta taj uspon. Ali to je isto kao kad bi rekli zašto da učimo za ispit ako možemo da prepišemo? Jer šta ako sutra ne odemo na to brdo, nego na neko drugo. Ovde je bio ravnomeran uspon od 2km, tri puta, a sutra će biti desetak kratkih uspončića i svaki će imati drukčiji nagib. Prrrcccc! Jel kapirate poentu? 

Trčanje je nepregledna enciklopedija znanja, i uopšte se ne radi o nekom dosadnom štivu, o nekom ispitu za koji ti treba 8 knjiga koje ćeš odmah da zaboraviš čim u indeks upišeš tu 6-icu. Ne. Bilo bi dosadno ako bi MORAO da se koristi garmin. I ako bi MORAO da zapamtiš svaki ritam, za svaki uspon, svaki spust, za svaki vetar, svaki makadam i asfalt, i za svaku dužinu trke jer ne ideš isto na trci od 3km i od 30km. A umesto da pokušaš nemoguće, da zapamtiš milion raznih brzina i okolnosti, možeš da nadogradiš softver u glavi. Da malo razmišljaš dok trčiš. Da osetiš ono što ti noge svo vreme govore. Da im dozvoliš da te nauče. I kad sledeći put staneš na start maratona, da ti je skroz svejedno da li imaš garmina ili nemaš. Napraviš prvih 20 koraka i u sebi kažeš "ovako mogu do cilja". I nastaviš. Usput razmišljaš, osećaš. Ako deluje lako, ima vremena, pojačaćeš pred kraj. Ako deluje jako, brzo, odmah povlačiš ručnu, usporavaš, vraćaš se u onu zonu pod šifrom "za ovaj ritam sam siguran da mogu da ga zadržim do kraja, a maraton je najgluplje mesto na kojem treba čačkati mečku i zinuti više nego što možeš da progutaš". 

Tužno je to što postoji čitava škola "maratonskih idiota". Mislim poput onoga kad kažu "ja sam tehnički idiot". E ovi M.I. imaju tu filozofiju, da je maraton po definiciji nešto preteško, što se ne može pretrčati. Ovo je naravno dijametralno suprotno od definicije maratona koja glasi da je to TRČANJE na 42.2km. Ovi pak M.I., oni kažu kako će trčati dok mogu, a posle, pomozi bože. "To je maraton" – uglavnom je njihovo opravdanje. Oni nikada nisu doživeli to da uspeju da dotrče do kraja ritmom, bar približnim onom ritmu kojim su započeli trku. I nikada im nije palo na pamet da pokušaju da krenu malo slabije. Ne. Jer vidi, na početku su sveži. I mogu da trče brzo. Zašto se sad odreći toga, tog jedinog sata kad uživaš? Tog adrenalina, tog startnog juriša? Pa zbog toga se dolazi na maraton. Da se sanja, da se zamišlja "ih kako bi bilo lepo kad bih ovako mogao do kraja". A kraj, pa ništa, on je ionako predaleko. 

I sad bi normalan čovek rekao – pa eto pravog tržišta za garmine! Upravo ovi M.I., pa njima bi trebalo da svane sa garminima. Ako do pola možeš da držiš 5'/km pa se onda raspadneš, pa to je već do pola naučena lekcija. Sledeći maraton kreneš po 5'20''/km i eto gaaaa, ulećeš u cilj zadovoljan i garmin se napokon isplatio! Ali ne. Čak ni oni nisu dobro tržište za garmina. Pa jel znate nekog ko se tako preko noći "opametio"? Ja ne znam. Naprotiv. Njihovo trčanje je dobilo novu dimenziju samo utoliko, što sada osim redovnog pucanja i hodanja imaju novu zabavu, a to je merenje staze. Napokon se i M.I.-i osećaju kao neko i nešto. Oni po pravilu prelaze liniju cilja sa pokličem "bio je duži za 250 metara!!!!". I eto ga, logično objašnjenje! Planirao si 3h45, završio si za 4h45, ali sada bar znaš zašto. Zbog tih mučki dodatih 250 metara. Živeo garmin!

minut

samo nekoliko crtica.
danas sam slučajno zaokružio 3000 km ove godine.
tek kad sam ukucao jučerašnjih 15 i današnjih 16, primetih.
dan nakon maratona smo otišli na vožnju od 3h.
u utorak sam išao na trčanje, onako, tzv. Tempić.
nisam nešto kilavio, ali nisam bio ni previše svež.
pokušavao sam da idem kraćim i bržim koracima.
još uvek sam osećao zatezanja u ložama i dupetima.
nego, radi se o ovom naslovu, minut.
danas sam trčao minut duže nego juče.
što znači da sam prešao 1km više, za 1' duže.
1km za 1', to je brzina od 60 km/h :-)
ali nije bilo baš tako, naravno.

nasuprot jučerašnjem tapa-tapa, danas sam nešto smislio.
obzirom da je pljuštalo, trebalo se skoncentrisati na nešto drugo.
jer ako misliš o lošem vremenu, uvek ti se otegne i ogadi trčanje.
otrčao sam 3km zagrevanja (15'), zatim 10km promena.
nisu to bila nikakva krvoločna ubrzanja.
tek onako promene, da malo zavrtim nogama.
100m tako, pa 100m lagano.
trajalo je to 10 kilometara.
u početku su išli po 4'20, pa sam se malo zagrejao.
ako se to može reći po onom pljusku i vetru.
uglavnom tih 10 km promenade sam završio za 42'.
i posle toga još ona ista lagana 3km do kuće, za istih 15 minuta.
paaaaa, ne znam šta da kažem.
nisam se umorio, uopšte.
a da mi se išlo brže, nije, ali baš nije.
tako sam našao, neku tačku, dogovorio se s nogama.
i na kraju je svima bilo lepo.
a kišu nisam ni primetio.

e sad da malo pričamo o vikendu.
apatin ne dolazi u obzir.
tri puta sam tamo trčao, i sva tri puta se loše osećao.
dal tamo pored puta čuče neke veštice koje me mrze, ne znam. 
uglavnom svaki put sam se mučio, i namučio.
postoje tako neki gradovi koji mi nikako ne leže.
sombor, apatin, varaždin, uglavnom to nešto severno.
preko svega, a možda i baš zbog toga, dug je put.
treba ustati u 4-5 ujutru, jurcati 4 sata autom, 
i opet stignemo u zadnji čas. fuj.
a ove godine se baš tako pogodilo, da se samo dan kasnije,
u kragujevcu održava polumaraton.
nikada tamo nismo trčali. a start je u nedelju, u 11h.
dakle totalno druga šema, dotle nam treba samo 2h puta.
tako da je neki kao plan, da odemo u kragujevac.
poslednji argument je taj, što je nakon ns maratona
bolje otrčati sledeću trku nakon 7, a ne 6 dana.
dobro, neće to baš biti trka, nego opet neki Tempo trening.
ali nema veze, noge će ceniti taj dan bonusa.

a da taj dan ne bi prošao u prazno, sutra mogu opet da treniram :-)
da je trka u subotu, ovo bi bilo sve za ovu nedelju.
a ako je trka u nedelju, sutra se otvaraju mnoge mogućnosti.
to je onaj čuveni četvrtak, u kome uvek treba uraditi 20% previše.
čisto da se sjebeš za vikend :-P
tako da, videću šta ću smisliti. 
jedva čekam...

dugačkoooooo

znači u zagrebu je bila 2km kraća staza nego u novom sadu?
ili je ovamo bila 2km duža, ta dva mu dođu na isto ;-)
ako budem stigao, danas ću napisati nešto više o trci 
koja je doduše bila negde na pola između trke i treninga.
ustvari, lažem.
bila je bliža treningu nego trci, i to solidno.
praktično sam trčao isto kao i na NS noćnom maratonu,
s tim da sam tada imao i plan i društvo od starta do cilja,
a juče baš i nisam imao plan, 
pa sam shodno tome negde oko pola staze ostao i bez društva.
uglavnom dobio sam SVE koje je makar i teoretski bilo moguće dobiti,
i završio na poziciji "prvi iza Mišovića" što je samo po sebi pozamašna titula.
naročito s obzirom na to da juče nisam planirao ni da se oznojim, 
a kamoli da se zaduvam, a tek nipošto da se dodatno umaram.
jer ne pamtim kada sam došao na maraton ovako isceđen.
ali eto, ponelo me.
da sam se razbudio nešto ranije, a ne tek na 24-om kilometru, 
možda bi i rezultat bio pristojan...
ali hajde, kao da je to jedino važno.
uvek je lepši osećaj kad imaš skromna očekivanja 
pa završiš 10 minuta ispred plana, 
nego kad ti se nedajbože dogodi suprotno.
jer kad pogledaš ostale rezultate, ja ispadoh najbolji :-)

~~~~~~~~~~~~~~~~~

slika negde oko trećine trke, 
dok sam sa Profom razmenjivao viceve i anegdote,
i dok smo sa pecaroškim strpljenjem čekali da drugi prokuvaju

neću hoću

voli me, ne voli me, vo, lime
evo kako to izgleda, kad u subotu pre podne razmišljaš da li da u nedelju trčiš maraton ili ne
počelo je u četvrtak
ustvari ne, počelo je pre par nedelja
kad sam odustao od maratona u koceljevi
trebalo je da izgleda otprilike tako, da u koceljevi otrčim 42km Dužinu, pa u zagrebu maraton
dobro, posle toga sam na treningu otrčao desetak Dužina, toga mi bar ne fali
e sad, koliko forma siđe nizbrdo, od tolikog trupkanja po makadamima, ko će ga znati
definitivno nemam nijedan normalan trening, od kojeg bi čovek postao brži
ja sam samo poboljšavao ono da mogu duže, i duže, i duže
a to duže je bilo sve sporije, i sporije, i sporije
pa sad budi pametan, kakve veze to ima sa maratonom
sama pomisao da treba da trčim 4'15''/km me užasava
čak i na kratak rok
ma ni trka od 10km mi se ne bi trčala tako brzo, a kamoli polumaraton
a tek maraton, ajooooojjjjjjj
nema šanse
i tako, odustao ja od novog sada
e ali
sad bi se Loli išlo, jer ima i trka na 10.5km, tačnije 1/4 maratona
a upravo sam rekao kako mi se ne trči ništa brzo i kratko
ne mogu brate, da poteram kopita u galop
mogu samo neki lagani kas
neki valcer da pokušam...
dakle nakon svih onih silnih Dužina, došla je sreda
odem ja na pešačenje
išao prugom, kroz kanjon, dva voza me zamalo pregaziše
pokušavao sam da hodam po tračnicama, 
ravnoteža i nije preveliki problem ali ako su patike mokre, ume da bude zajebano
i tako, ništa, igrao se
nosio foto aparat, slikao sve i svašta, i lepo mi bilo
dok nije počelo da grmi
e ond sam okrenuo nazad, tj u brdo
pronašao sam jedan novi put, tj novi krak puta
zanimljivo
tu spazio neku vikendicu i malo se igrao sa dva medveda, mislim da se to zovu nekakvi bernski pastirski psi, prvo su lajali a kad smo se malo upoznali propinjali su se na ogradu i fino smo se izmazili. dve mečke, dvesta kila glat. i ukrotiš ih, kupiš ih sa samo par lepih reči, neverovatno. da nekoliko reči može da nadvlada par konjskih snaga. zar su reči tako moćne? 
e onda je počela kiša, a ja sam počeo da trčkaram
i tako, polu(ne)planirano otrčkarah skoro sat vremena, po kiši
jbg
i ništa, tada sam već definitivno odustao od novog sada
bio sam umoran, premoren
u četvrtak sam išao biciklom u brda, noge neočekivano sveže
da me neko poslao na trčanje, mislim da bih se sapleo i pao posle 20 metara
ali na bicikli, nekim čudom, poludeše
noge, mislim
i juče, tad sam već bio i zaboravio na novi sad, juče opet biciklom
setio sam ga se
i rekoh, aj da ne idem na trčanje, da se ne ubijem
nego ono, da ostane neka mikro šansa za taj maraton
i tu se desi monstruozan splet okolnosti
rekoh, da se spustim peške s brda, jednom prečicom
upalim telefon, mapMyRun, snimim tu prečicu, shvatim da asfaltu treba 6.5km a da se tuda spusti za 3km do podnožja. 
MEĐUTIIIIIIIMMMMMMM
ja sam omašio prečicu
trebao sam jednom stazom, i na kraju shvatim da sam slučajno otkrio skroz drugu stazu
i neki đavo mi nije dao mira, i krenem nazad na brdo, tom "prâvom" stazom
brate sat vremena gurao biciklu, nosio, proklizavao
kombinacija blata, kamenja, žbunja i trnja, užas jedan
i kad sam došao na vrh brda, normalno, spustim se asfaltom
dođem u podnožje i zapitam se kako ću da se vratim kući
noge - oduzete
prazne
glikogena ni da pokrene skakavca, a kamoli čoveka od 66kg, sa biciklom od 15kg
strašno
jedva se vratio, dokotrljao kući, kao s ruskog fronta da stižem
e tada sam najdefinitivnije odustao od novog sada
jbg ako u petak ne možeš da stojiš ni da hodaš...
i jutros pogledam prognozu, i neki mi đavo opet ne da mira
kaže biće toplo, prognoze lažu svaka za sebe, ali se u proseku vrte oko 22-23-25 stepeni, i sunce
ja sam se u novom sadu smrzao jedno 20 puta, na svim polumaratonima u martu i na svim maratonima u oktobru
čak sam se i letos smrzao, u junu, jer se noćni maraton završio tek u 2h ujutru, a ja sam imao samo majicu. a noć je bila hladna, i duvalo je, naravno.
dakle meni je novi sad sinonim za sibir
i sad kad videh ovo sunce, rekoh, vidi ti vraga
ima još jedna stvar
ako bude toplo, svi će da trče malo sporije
bar onu zadnju trećinu maratona
i onda, ako sam realno i umoran za 10 minuta dodatka na rezultat, to možda ne bude izgledalo tako strašno, ako pocrkaju i ostali
računam, ono, da se provučem kroz cilj neopaženo, u toj masi leševa, možda niko ne primeti da sam promašio one rezultate na koje sam već navikao navijače. bumo vidli.
tek je 10h ujutru. 
treba da isečem nokte, a to se ne radi dan pred maraton. ali sam tek sinoć primetio da su mi porasli taman onaj milimetar i po, koji može da tucka u patiku i da napravi sranje.
mogao bih i da ofarbam kosu u neku brzu boju
ali ne baš TOLIKO brzu kao prošli put, kad sam iz očaja nosio kačket dve nedelje, i dok se tuširam i dok spavam
tamo da smo oko 17h na prijavama, dakle da se krene do 14h
uuuuu pa imam još fore i fore da se predomislim
još neko da mi kaže šta da radim za patike
one u kojima sam trčao noćni maraton, i koje sam hteo da poljubim koliko su mi udobne, tako su me u sarajevu žuljale posle samo 10km da sam hteo da plačem.
uvek s tim patikama toplo-hladno, jednom su ok drugi put me sahrane
delovale su mi tako tvrde, kao da trčim bos na prednjem delu stopala
nemam pojma šta da radim
zavidim ljudima koji nemaju te probleme
mislim da nijedan maraton nisam istrčao a da mi nije nešto falilo stopalima
valjda zbog toga što ne umem da se odmorim, evo i sad sam u dva dana bio 6h na bicikli + sat i po pešačio u neudobnim bici sprintericama po onim brdima, i eto, stalno mi je taj metatarzalni deo ugnječen, izudaran, ispasiran
a možda nađem u NS intersportu neke nove patike?

san i java

osam dana oktobra, 6 trčanja.
172 km, prosek 29km :-P
kad odbiješ jedno trčkaranje s Lolom,
ostane 5 trčanja po prosečnih 32km.
unutar toga, nešto preko 2000m uspona.
ne znam šta mi bi?

i danas odmor, tj evo upravo odoh na pešačenje,
pa ako odlutam puno daleko i puno uzbrdo,
nije isključeno da dotrčim nazad kući.

pre neki dan sam sanjao maraton, beogradski.
neke čudne svlačionice, ja trčim napred-nazad,
i nikako ne mogu da pronađem svoj boks.
ne znam gde su mi stvari, gde da ostavim ranac,
gde da promenim patike, istrčavam i...
primećujem da nikog nema, poslednji trkači su već 300m daleko.
a prvi su verovatno već kilometar ispred.
krećem u lov, i primećujem da sam u najstarijim patikama.
imam neke asics kayano koje koristim samo
za farbanje i betoniranje po dvorištu.
i pertle su im pokidane, spadaju mi.
stajem na prvu okrepu koja je, vidi čuda,
na samo 200m od starta, dakle još uvek sam poslednji u trci.
tražim od dva momka neke vezice, kanape, bilo šta,
nekako uspevam da vežem patike da mi ne spadaju.
i dalje se gubim u toj masi trkača koje polako dostižem,
više se ne sećam sna. baš bzvz.
sreća da nisam neko ko je uvek na trkama među zadnjima,
mogu misliti kolika je tek njima trauma kad sanjaju nešto slično.
em si najsporiji, em zakasniš na start, užasss.

što je najzanimljivije, u snu mi nije išlo kao u stvarnosti.
ili možda jeste, možda sam ovo prebrzo napisao,
bez promišljanja.
naime, sad mi je prvo palo na pamet da ne bih ni potrčao.
zakasnio, doviđenja. jebo maraton.
ali u snu, imao sam neku motivaciju. rekoh, 
aj' da vidim šta može da se uradi, sa ovim hendikepom.
da vidim koliko ću ljudi prestići,
koliko će me držati ta početna groznica.

tojest, pazi ovako.
u normalnim situacijama, pre par godina,
kada mi je jedino rezultat bio važan,
najverovatnije ne bih ni krenuo na maraton 5' kasnije.
ali danas, verovatno bih.
boli me dupe za rezultat.

možda sam sve to baš zato i sanjao,
jer sam razmišljao o Novom Sadu, za 4 dana.
ustvari više Lola razmišlja o tom mom maratonu, a ne ja.
ja sam ga odavno otpisao, prestao da treniram,
prestao da planiram i da ga nešto očekujem.
pa ako bih ga i startovao, za 4 dana,
e pa verovatno bi bilo baš tako kao u snu.
bolelo bi me dupe za rezultat, išao bih da se zavitlavam.
pa šta ispadne.
pa bih onda mogao i da zakasnim na start,
to ništa bitno ne menja u ideji zajebancije.

eto, ko će ga znati,
možda sam upravo zbog toga sanjao takav san?
san koji mi je poručio kako maraton ustvari i nije važan.
ili ćeš određenog dana trčati ili nećeš,
ili ćeš 32km ili 42km, koja je tu bitna razlika?
jedino ta, što sam navikao da svaki dan pretrčim 32km,
pa mi 42 možda bude malo neobično.
i to što u subotu verovatno ne bih trčao...

kad opet pomenuh treninge, 
kombinacija zadnja dva je bila, hmmm, zanimljiva?
ponedeljak sam već ranije opisao na blogu,
34km raznovrsne (ni lagane ni teške) dužine,
a utorak 30km klasične tempo dužine.
sve po asfaltu, dosta gore-dole, i gazi.
popio dve kafe oko podne, uspeo da krenem tek u 15h.
već posle pola sata me uhvatila gorušica,
bio sam ozbiljno zabrinut kako će to sve proći.
srećom sam tačno na polovini imao česmu (Babina luka),
i kada sam napokon izašao na šabački put,
već mi je delovalo da stižem kući, iako sam imao još 10-ak km.
nekako, kad jednom prelomiš da je sve ispod 35km "malo",
zaista ti postane svejedno da li si na 15-om ili 25-om km,
i da li na 20-om km imaš još 5, 10, ili 15 do kuće.
trčiš i uopšte ne razmišljaš o kilometrima.

neki sledeći maraton bi verovatno mogao da mi bude čudan,
upravo zbog toga što sam u zadnje tri nedelje otrčao,
brat bratu, 11 Dužina!
zamišljam situaciju na maratonu, kada nakon prvih sat trčanja
pomisliš kao imaš još samo 28km do cilja.
to odjednom deluje smešno.
čak iako bih to sve otrčao sporije nego uobičajeno,
nema nikakve veze.
jer je mentalno trostruko lakše trčati lagane maratone,
po 3h10, nego trčati tempo maratone za 2h55.
čuj "mentalno", pa lakše je u svakom pogledu :-P
eto nalupah svašta, u svom prepoznatljivom stilu.

tri (3 dana, 3 sata)

puko sam načisto.
počeo da pišem blogove svakog trećeg dana :-(
ovaj put imam opravdanje, tj dva.
juče nisam imao tastaturu,
a danas mi je levi kažiprst u flasterima.
a u reči flaster ga upotrebim tri puta.
čak štaviše, kad malo obratim pažnju, deluje mi da
prilikom kucanja od svih prstiju najviše koristim levi kažiprst :-P
i pokušavam nesvesno da umesto njega više koristim srednji.
zvuči kao naslov nekog dokumentarca:
"zvali su ga - Onaj što je zapostavljao Srednji Prst".
dobro, vikendom se ionako manje pišu blogovi.
dođu gosti, odu gosti, pa koristiš dragoceno vreme da se posvetiš, jel'tako, obitelji, i sličnim draguljima.
a juče sam opet išao na trčanje.
e sad.
treba da počnem da izmišljam novu terminologiju.
šta je to Dužina?
jel to sve preko 3 sata, ili je to "ono što je npr. duplo duže od prosečnog i uobičajenog trčanja"?
jer ja sam opet otišao u neku ekspediciju, zamalo da kažem da sam išao na put.
ima neko selo, koje je (jbg) na 16km odavde, najkraćim putem.
a ako do njega ideš pokušavajući da izbegneš poluprometan asfalt, onda gore po brdašcima nakupiš 18, 19, 20km.
e sad, baš ako bih se zainatio, ja bih mogao sve to peške, mislim od-do plus gore po selu da malo surfujem, jer kao što kaže poznata izreka - što se mora nije teško.
no smislio sam ja plan.
imamo neku city biciklu kojoj se lako diže i spušta sedište, i onda sam ja lepo seo na biciklu dok je Lola trčala, i otrčala 12km od kuće.
u tom pravcu, naravno.
e onda sam joj ja spustio sedište, predao biciklu, ranac sa odećom, ona se fino presvukla i vratila kući, a ja se obreo u podnožju tog sela.
i krenuo je turistički obilazak.
kao što oni japanci nose karte po firenci, tako sam ja nosio telefon po selu zvanom Paklje i kasnije Stubo, a bogme sam stigao i nadomak Sušice.
znam ja za jedan, glavni put između tih sela,
ali to je jedan nepregledan lavirint puteljaka, i sve po brdima, gore-dole, levo-desno, zaselak, šumica, pa se sjuriš u neki potok, pa se popneš nazad na brdo odakle puca pogled na medvednik i povlen, i tako dalje u sličnom maniru.
e sad.
navigacija, i ko je izmisli.
tamo gde piše da ima puta, događalo se da je put urastao u granje i korov i da moraš da ideš pored kroz njive.
a negde gde je delovalo da se dva puta ne dodiruju, ali sam "na pomoz' bože" uspeo da prođem kroz takvu situaciju u dva navrata, jer sam se uzdao u to da se dva dugačka slepa puta moraju makar ovlaš dodirivati vrhom prstiju, otprilike nešto kao ona dva golaća na mikelanđelovoj freski.
i tako, gde god su dva puta bila sastavljena, ja sam tuda zapucao, da bih u par navrata tek kasnije shvatio kako sam išao nekim okolnim putićem koji više niko ne koristi i koji je urastao u travu do ušiju, a da po vrhu brda postoji širok makadam kojim u 500m stigneš tamo gde sam ja potrošio 2km.
eeee ali tog novog puta nije bilo u kartamaaaaa!!!!
da sam se malo pred-pripremio uz pomoć google earth, bilo bi bolje, ali ajde, preživeo sam.
samo sam se džabe pitao zašto me u par navrata tako čudno gledaju ljudi iz njiva, jer sam trčao nekuda kuda stvarno nema potrebe da iko ide a kamoli da trči, osim ako baš tuda vodi trasa nekog trekinga i ako se baš u dnu tog potoka nalazi kontrola sa cvikalicom.
ali ajde ti to njima objasni.
oni gledaju kao da marsovac prolazi, krste se, i nešto mrmljaju.
u nekoj šumi, na jednom od tih slepih puteva za koje sam bio ubeđen da "mora negde da izbije" dvoje ljudi seku drva, on motornom testerom a ona dovlači granje na prikolicu.
je rekoh dobar dan, žena reče bog ti dao zdravlja, ja rekoh hvala, i iza leđa začuh čoveka koji je bio 20-ak metara dalje kako je pita - koji je ovaj?
očigledno nisam poznat u lokalnim zabitima,
moram da poradim na tome.
da uvatim nekog da mi bude pi ar menadžer.
tek da skratim priču, sve sam to obišao peFRektno pogodivši prolaznost i kritičnost svih tih puteljaka, usput sam potvrdio neke sumnje u određene puteve, i na kraju se zamalo izgubio tamo kuda sam prošao bar 5 puta.
NAIME!
uvek sam išao u jednom smeru, i sad kontra mi je nešto delovalo čudno, i kad sam već bio ubeđen da sam omašio, tralalalalala obasja me žuta sreća, ugledah trakicu sa valjevskog izazova!
a fora je, da na telefonu tu uopšte nema puta!
glavni put koji povezuje Stubo i Lelić, postoji samo na dva kraja, a u sredini je jedno veliko ništa.
i tako piljio ja u to ništa, pa onaj rep ka kojem stremim, čas mi ode levo čas desno, nikako da ukapiram da li ćemo se sresti na kraju rokade.
"srećom sretosmo se", kao u nekoj Blogojevoj igri reči.
i na kraju odaberem neku najlomataviju varijantu da se vratim u grad, jer sam imao DVA JAKA razloga:
1) kraće je
2) ako je zanimljivo, neću razmišljati o kilometrima
e ali, kao i uvek, na kraju je gps pokazao da sam trčao isto dugačko kao i da sam išao normalnim putem kuda uvek strčim, a pod dva jedva sam čekao da dođem do Pivare i prestanem da brinem oću li polomiti noge, i zbog toga mi se taj avanturistički dodatak otegao kao gladna godina.
kad rekoh glad.
od polaska do povratka kući je prošlo okruglo 5 sati, a samo sam nakon pola sata (dok je lola trčala a ja vozio biciklu) popio 7 gutljaja vode sa česme, i to je sve.
a pred kraj sam bio solidno i gladan.
pa čim je blog ispao duplo duži od klasičnog bloga posle svake trke, to već dovoljno govori o tome kako i treninzi umeju da mi budu jaaako zanimljivi?
i da se vratim na početak, šta je Dužina?
u subotu sam veselo dotrčkarao kući nakon 30km, a juče sam se vratio podosta umoran nakon 34km, doduše po puno težem terenu.
ili je razlika u tome što ono ispod 3h, tu negde do 2h40 ne može da me zamori, a preko 3h ipak ne trčim tako često pa mi onda 3.5 sata deluju Dužina?
a ko zna, možda i to može da se pomeri, utrenira?
gledam ove podatke, jovica je za 24h prešao 218km.
dakle kad to raščlaniš, dobiješ 20h sati trčkaranja po 6'/km, dobiješ 3h šetanja, i jedan sat odmora, pauza, pišanja, presvlačenja, itd.
to je grubo naravno, jer nema potrebe na početku trčati tako sporo, kad imaš snage teže ti je da trčiš 6'/km nego 5'/km.
možda je ekonomičnije trčati za trunku brže, i hodati u većem procentu.
bilo bi zanimljivo pokušati, u svakom slučaju.
tojest, trebalo bi svakoga naterati da pokuša.
da bude obavezno kao i matični broj.
taj i taj, rođen tad i tad, tu i tu, za 24h prešao toliko km.
zanimljiva tema za razmišljanje.

tri (3)

čoveče kojom brzinom se kvare ove "moderne" stvari.
ili sam ja naivan, pa očekujem da sve traje večno?
kad razmislim, kad smo bili klinci, i lopte su se bušile.
nema koja je potrajala dve godine.
možda ona za basket, ono je bilo kao neprobojni tenk.
a i uvek si s njom na igralištu, nemaš na šta ni da je probušiš.
ima već neko vreme kako se mučim sa štampačem.
dosipao mastilo, crno i one tri boje.
menjao patrone, dosipao opet, smučilo mi se.
sad više nemaš gde ni da nabaviš rezervne delove.
fotoaparati, svi odjednom pocrkali!
u jednom trenutku smo imali 3 kom, sad nijedan.
kad slikam nešto telefonom, osećam se kao pola čoveka.
brate imao sam fotoaparat još kao klinac.
razvijao filmove, pravio fotografije, c/b naravno.
fora je da sam vrlo retko gledao te slike.
u zadnje vreme, kad primetim da nisam upisao u kojim patikama sam trčao tog i tog dana, pogledam album slika i pronađem na nekoj patike. voila'! bar neka korist od svog tog škljocanja.
a inače, uglavnom sam slikao zbog drugih.
pokažem loli gde sam to sve bio, prošao,
pa posle toga i ostalima, dok sam imao onaj pejdž na fejsu.
beše dvoje, a ponekad bogme i troje ljudi, koji su to pratili.
kad prebrojiš slike, svako je dobio po gigabajt.
ili po fotoaparat :-)
rekoh, tri komaTa sam izraubovao preko zime.
nego kad sam kod ljudi.
još će da ispadne da oni najkraće traju.
pa znaš šta je ovaj štampač za većinu ljudi?
otkad je bilo proleće 2005-te kada smo se vratili iz hrvatske sa nekog maratona i onako grupno produžili za segedin da potrošimo sve što smo zaradili na trci.
sećam se da je moj štampač zapremio ceo gepek od auta.
- jel imate šta da prijavite za carinjenje?
- ništa!
- a šta vam je to kod nogu?
- aaaaa, ovo? ništa! tegla!
lola kupila onu teglu od 4.5kg, punu raznog povrća.
e pa da vam iskreno kažem, čak je i ta tegla trajala više od nekih mojih fotoaparata.
jer mislim da smo je ostavili kući kod marijanine babe, i da nam je marijana to donela sledeće godine uz primedbu - ovo ste zaboravili kod mene, a ja to ne jedem :-)
jbt dobio sam domaći da pogledam neke spotove od Rihanne i na jutjubu uspevam da nađem samo tri iste pesme, u po pedeset verzija svaku.
ajde, bolje tri pesme koje traju po tri godine, nego 30 pesama koje sve traju koliko i moji fotoaparati.
imaš neke pesme, potroše se brže nego ona salata.
i ljudi, isto, rekoh već.
kako ga upoznaš, već si srećan što si ga zaboravio.
ispada da mereno onim nekim unutrašnjim časovnikom, najduže traju laptopovi.
obrnuto od fotoaparata.
jer fotoaparat, kad mi se sviđa, ja bih voleo da mi traje 10 godina.
nit ih gledam po radnjama nit me zanimaju.
nešto poput bicikle.
a laptop, svaki čas bih iz nekog razloga uzeo novi, a nikad mi se nijedan nije pokvario. neće baksuz da crkne, nikako.
i ja ono, navijam, crkni, crkni, a on - neću, neću.
svašta. bzvz.
uglavnom sad sam utripovao kako će svaki sledeći fotoaparat da crkne još na putu od radnje do kuće, i uopšte mi se ne kupuje.
da uzmem neki buđavi, naravno da će da crkne odmah.
da uzmem neki dobar, žali bože tolke pare kad će i on da crkne onog prvog dana kad mu istekne garancija.
pa budi pametan.
jedino ono, da ga ne nosim na trčanja, na biciklu, po zimi, kiši, da ga ne kupam u znoju na +40, da mi ne ispada po kamenju, jbt osećaš se ko da si na trčanje poneo jaje, a ne neku modernu tehnologiju.
još na kraju ispadoše zakon ovi glupavi telefoni za dinar.
to što slike nisu neke, šta me boli dupe, već sam rekao da ih ja ionako ne gledam.
to što mi mapMyRun pokaže pola kilometra kraći maraton, boli me i za to dupe, uvek zaokružim trčanje na onaj gornji kilometar.
usput slušam muziku, a ni ona prednja kamera nije loša umesto ogledalceta, kad treba da na treningu popravim frizuru.
umesto da kupiš garmina, 200 ojra, plus jeftin fotoaparat, 80 ojra, plus mp3 plejer, 20 ojra, plus ogledalce, pola ojra, kad sve to sabereš fakat se isplati.
posle dve godine ga baciš i uzmeš novi telefon, opet za dinar, a dve godine si telefoniro za džabe.
eh da, preko garmina imam i navigaciju.
jednom sam se tako vratio na pravi put, jer nisam imao pojma gde sam.
ne pričam o zaljubljivanju nego o trčanju.
da sam imao samo garmina mogao sam da gledam brzinu i prosek, ali bih otišao na pogrešnu stranu.
jbg nisam lud, znam valjda na koju stranu mi je kuća.
osim ako ti mapa ne pokaže suprotno, that is.
i tako.
juče bicikla, danas trčanje.
čekao sam da otopli.
uzmem lepo svoju "navigaciju za dinar" i ćao.
e a ovo je fora.
posle pola sata trčanja, odjednom mi pokaže kako trčim sat i po.
prosek 13'/km, al sam ga razvalio.
dok dođem do kuće, to se nakupi.
ako bi verovao telefonu, nijednom nisam trčao ispod 4 sata.
i nikad brže od 6 km/h.
ali eeeee, smart-iji sam ja od smart fona.
ja na polasku opalim fotku.
koje kuče mi je najbliže u tom času, dobije besplatnu sliku za pasoš.
i kad se vratim, ja opet na kapiji škljoc.
i lepo pogledam, pošo u ovolko sati, vratio se u onolko.
tri ha 13 minuta, minus pišanje, zapertlavanje, par zastajanja zbog slikanja, malo s onom čobanicom blać truć, računaj dva i po sata otprilike.
izračunam ga brale u sekundu.
"ono kad si smart".
jbg, šta ću, rodila majka nobelovca.

ozdravioooo

ovo je bolesno,
da što više trčiš, da si sve odmorniji i da te sve manje bole noge!?
nakon duuugog vremena sam trčao 7 dana zaredom
e ali, od toga je bilo 3 dužine, 3 poludužine, i jedno trčkaranje
ukupno 176 km, dakle prosečno trčanje 25.2 km
ok, to ne zvuči ništa posebno, uglavnom toliko i trčim
ali pazi ovo
ako izuzmem ono jedno kratko trčanje s lolom,
prosečna dužina ostalih 6 trčanja mi je 2h38'.
ajd ono, kad trčiš sat ujutru sat uveče,
tipa zima, skupljaš kilometre, trpaš na gomilu
ali ovako u cugu trčati dan za danom, nisam nikad mogao
valjda sam se previše odmorio, 
ono pre par nedelja kad sam mislio da sam bio u "overtreningu"
ustvari sam bio bolestan, ali nisam to znao
svašta
eh da, a samo par dana pre ove sedmice od 176km,
otrčao sam dužinu od 38km takođe po brdima
pa daaaa, BRDA!!!
to nisam napomenuo
znači, svaki trening je bio u brdima
e sad dobro, jedan je počeo sa 10-ak km blago valovitog asfalta,
jedan se završio sa 13 km isto takvog laganog profila,
a jednom sam čak 14km otrčao preko tih blagih nagiba,
da bih tek onda zaglavio u brdima.
a sve ostalo je bilo rke-koke po brdima, makadamima,
kamenjarima, zakačio sam i magle i blata, dva dana kiše,
a da ni ne pominjem ono perverzno trčanje železničkom prugom :-P
i što je danas najsmešnije, ništa me ne boli,
i da nije već dogovoren plan da odem negde biciklom,
mogao bih ladno da otrupćem još 2.5 sata po brdima.
svašta
možda je tajna u tome što sam počeo da nosim bolje patike
mislim, nisam nikada trčao dužine u starim patikama,
ali sam uvek bio pretrpan onim modelima "za trening",
sve neke cokule od 330-380 grama
a sad sam svaki drugi dan nosio asics speedstar od 280g
rekoh, šta se i ja glupiram, jednom se živi
nemam baš veliki izbor tih laganih patika, koje nisu ravne
uglavnom su sve lagane modeli za trke sa jako niskom petom
ali nađe se ponešto i u sredini
eto toliko od mene

dugačko

ništa
tek da se javim
treninzi mi izgledaju ovako
odeš dokle možeš, i onda gledaš kako da se vratiš kući
danas 29km po kiši
malo valovitog, malo brdašaca
juče 26km kroz kišu, do pola valovito, ostatak planinski profil
prekjuče 33km, makadami blato kiša magla i brda
dan ranije 21km, ali ako mi je trebalo 2h10' računajte kakav je bio teren
dan ranije 22km, a ako kažem da mi je trebalo 2h30... :-)
ono još ranije sam valjda već opisao, nemam pojma
eto tako