dear diary

Opet u utorak pišem blog od ponedeljka a radiće se o samo jednoj anegdoti:
Krenuo sam biciklom na trčanje no nakon samo par kilometara je počela kiša.
Plan je bio da se odvezem nekih desetak kilometara, no s razlogom sam se uplašio da bi mi svaki povratak biciklom po pljusku bio predugačak pa sam brže-bolje promenio plan i parkirao se ispod ogromne 4x4 metra pečurke sa stolovima i klupama ispred hipermarketa.
To je ujedno bilo jedino mesto na kojem sam suvim prstima mogao da uključim Stravu na telefonu, pa rekoh to će i nakon sat vremena biti jedino mesto gde ću moći da zaustavim snimanje trčanja.
Kiša se pojačavala iz minuta u minut, ja sam zbog promene plana umesto planiranih 9km trebao da pretrčim negde između 10 i 12, to nisam naravno ni stigao da izračunam pre polaska jer nisam ni imao rezervni plan.
Otkrio sam (prema planu) dva nova asfaltića, i napravio/zatvorio jedan lep i neobičan krug kojim ranije nikada nisam trčao.
Fino.
Međutim.
Svo vreme sam razmišljao kako će izgledati taj završni dodir ekrana.
Obrisaću dva prsta negde, o neki ćošak suve dukserice.
Jok, za par kilometara sam sav bio natopljen do kože.
I tako sam brinuo, duvaću u prste i tako će se osušiti, ili ni tako neće moći, brinuo sam i brinuo, sve mokriji i mokriji ako se uopšte može biti više mokar od skroz natopljenog i kako da kažem, možda po ovom modernom žargonu PREMOKAR.
Na sam 300 metara od kraja sinula mi je ideja!
Kako sam glup, pa ako su ispod nadstrešnice drvene klupe i stolovi, obrisaću šake o drvo i biće skroz suve, jeeeeee.
Dolazim tamo, par ljudi se sklonilo od kiše i sa mojom pojavom im počinje pozorišna predstava.
Skidam vetrovku, kačket, sve bacam na klupu, skidam waterproof torbicu oko struka, vadim telefon, brišem šake o sto koji je PRELAKIRAN i shvatam da je još vlažniji od mojih prstiju.
Bez vremena da razmišljam dalje, onako vlažnim prstima sam pipnuo STOP i FINISH i ugasio telefon vlažnim prstima.
Eto o čemu (ni)sam trebao da razmišljam sat vremena...
Skunuo sam sintetički duks, iz njega iscedio pola litra vode, skinuo pamučnu majicu i do sebe obukao isceđeni duks, onda sam iscedio i majicu (opet pola litra hladne vode) pa je obukao preko duksa i preko svega vratio vetrovku.
Malo otresao kačket i vratio ga na glavu pa preko njega vezao kapuljaču.
Zadnjih par kilometara trčanja sam bio siguran da sam od vetra i ohlađenog stomaka dobio proliv no na bicikli mi je bilo fino i toplo, dobro ajd, mlako, i sasvim normalno sam se kroz poplavu na ulicama vratio kući.

(* zaspao bih sada jaaaa)
Dok sam pisao dnevnik na radiju je krenulo ovo od Parnog Valjka i setio sam se kako je upravo ta pesma išla jedne noći pre puno godina kada sam vozio auto na neku planinsku trku u Boru. Nepregledan put, krivina do krivine, i možda moja prva noćna vožnja novim autom. Malo sam zaletao, malo gasirao, uleteo u serpentinu kao veseli tinejdžer i shvatio da je pitanje sekunde da izletim u ambis. Krvnički sam stisnuo kočnice i prvi put u životu shvatio koliko znače ABS i servo volan, vrede ladno života. Zaspao bih sada ja, u vašim serpentinama, odnosno radije ne bih, šapnuh Homoljskim Planinama.

prosvetljenje

upravo sam shvatio da se ja ustvari nikada nikom drugom nisam iskreno izvinjavao i da je to bio samo fol, već sam se izvinjavao samom sebi
iz prostog razloga što očekujem od jednog sebe da stigne previše, i onda se taj jedan sebe izvinjava onom drugom sebi što je izneverio njegova očekivanja
slično sam krenuo da se izvinjavam i sada, pa sam udario njemu šamar i rekao alooooo oladi malo, čovek je pre podne trčao trku a popodne rastrčavao po brdskom kamenjaru i usto je još jeo janjetinu mladu i pio pivo mlado i pusti ga da spava i nadoknadi onih par godina sna koliko je nakupio manjka za života

elem požeška trka je prošla prema očekivanjima, pa malo bolje
naime brojke, ah brojke, su govorile da je izvesno da ovih 15.55km mogu pretrčati sličnom brzinom kao i poslednjih 10km, jer je požeška trka u blagom ajd da kažem padu, da li prati neku rečicu ili ne to nisam još proanalizirao, ali se cilj nalazi na jasno nižoj nadmorskoj od starta
štaviše ukupan nagib znatno manji od 1% govori kako bi na stazi ovog tipa puno više mogao da znači vetar, nego nagib, a danas smo imali i vetar u leđa, uglavnom, i gde ćeš veće sreće
bez obzira na to, kao i svake godine većina je "popucala" pa sam u cilju šaljivo komentarisao kako je ovo "nizbrdica koja jede svoju d(j)ecu" pošto su mnogi onih nekoliko segmenata primetnog spusta debelo platili na ravnim delovima i posebno na onih par uzbrdica koje se svake godine svojski trude da ti poremete koncepciju "trka je laka i nizbrdo"

svaka računica je pokazala da u odnosu na moja vremena od oko 1h01-1h02-1h03 nikako ne bih mogao da u ovoj formi istrčim ispod 1h09-1h08 a i to samo ako mi se baš slože sve kockice, a sada mi se složilo 4/6 kockica pa sam istrčao okruglih 1h07 što je znak da sam u zadnjih nedelju-dve dodatno napredovao glede forme
da li je na sve to više uticao Bgd maraton kao napor nad naporima i dužina nad dužinama, ili ove kratke trke koje su me izbacile iz standardne šeme halfmarathon nedeljno, ne moram ni da znam

pre mesec i po sam napisao da me "ovog proleća trke neće videti" a od tada sam vikend za vikendom naređao novi sad (10.5) jagodinu (21) kovačicu (21) beograd (42) bečej (10) i evo požegu (tradicionalnih savršenih 15.5km).
iz čega se jasno vidi da ipak prevagnjuju duže trke što je znak da za sledećih par vikenada obratim pažnju na nešto kraće, mlađe, i slađe

Opet ništa

Od bloga ništa, tedo reći
Već je kasno, putovanje se oteglo zbog praznične turističke histerije
Vidim u fb storijima da je Tena Rak ostala zarobljena na granici i objavila da neće stići na koncert
Znam je još dok je bubnjala u Vlasti Popić
Suluda ideja je bila, zašto nakon Strej Doga ići na nastavak festivala Poezika i besplatno gledati razvikani Goribor ako su u CK13 (poznatoj po zaječarskom u zidarskim flašama za 100din) svirali "oni neki pankeri za koje je Zvonka rekla da su super" i koji štampaju one majice neprocenjive umetničko-stripovske blesavosti
Eto, da im je danas neko rekao da na internetu ukucaju HAK kamere, videli bi te kilometarske kolone i petosatno čekanje, kao što sam i ja video i brže-bolje zavrnuo na Šid/Tovarnik gde se nije čekalo ni pola sata na oba punkta zajedno
Obzirom da je do Požege maltene svejedno da li ideš autocestom ili na Vinkovce i Đakovo, dileme praktično nije ni bilo, kad uštediš 5 sati vremena dalje je sve lako
No svejedno sam umoran i shrvan a do doručka imam samo 9 sati fore da nadoknadim samo 2 sata sna noćas i taj užasavajući deficit
Da bi blog ipak bio sportski pobrinuo se lokalni trkački klub od kojeg sam jutros u viber grupi saznao da planiraju trening za čitavih... TADAAMMM petnaest minuta
Kako sam se psihički spremio, obukao, srao, presvukao jer ipak, i stigao na 1.2km udaljen stadion za ukupno 13 minuta, ostaće misterija
Ja ću sa vama samo malo, došao sam zbog druženja
I ajd malo zabavljaj jednu grupu, pa se predomislim pa sa nekom zabušantkinjom ukradem krug u parku za istezanje dok su drugi vredno trčali, pa onda ajd neko sledeći je ostao sam pa da mu pravim društvo i na kraju sam umesto 5 završio na 11.5 kilometara
Neko provod plaća novcem i bakšišem a ja nogama i leđima pa šta fali, bilo mi je lepo i napunio sam te neke unutrašnje baterije tokom tih sat i po druženja i kako god mi sutra bude na trci, biću zadovoljan vikendom
Nije loše

dva izleta

mogao sam a nisam napisao nešto na telefonu, iz prostog razloga što sam čekao trenutak da sednem za komp. dva izleta u dva dana, u okviru kojih jedno lagano brdsko i jedno polu-tempo brdsko trčanje. praktično sam jedino u utorak "trenirao" (i to ne trenirao nego se rasturio) a u ponedeljak sredu i četvrtak sam išao na izlete. otkako sam osposobio onaj lošiji MTB sada njega koristim umesto ponike, koja dobro i nije baš ponika jer ima točkove 26'' kao i MTB a i zavario sam joj gornju šipku pa podseća izgledom na city bike, iako je kontraš. ovaj pak MTB koji sada vozikam tako od sela do sela, ima "normalne" kočnice i menjače, doduše to su sve neki natruli rezervni delovi ali ako se uredno održava sve radi kako treba.

da rezimiram pre nego što prepišem sve u svesku:
subota trka 10km
nedelja 11km lagano sa lokalnim polumaratoncima, popodne sat i po lagano biciklom
ponedeljak 15+15km biciklom na izlet, tamo 11km brdskog trčanja, popodne 5+5km biciklom i tamo 5km trčanja
(hm, ispašće više izleta nego što sam mislio)
utorak 5+5km biciklom do/od mesta gde sam započeo i završio deonice, i 8km tempo trčanja, popodne 21km biciklom lagano
sreda 13+13km biciklom i tamo 12km brdskog trčanja
četvrtak 10+10km biciklom i tamo 11km brdskog trčanja

ono što me najviše ispunjava je što sam 3 od 4 izleta otrčao na do sada nepoznatim mestima. svaki put sam se pripremio analizirajući kartu a na ovaj poslednji sam krenuo opremljen celom putanjom "route" napravljenom na kompjuteru i zatim upotrebljenu u aplikaciji Strava kao zadatu. na ekranu se pokaže cela putanja svetloplavom bojom, a realno kretanje ide tamnoplavom preko te putanje, odnosno gde god skreneš normalno ti crta i meri i pokazuje koliko si se udaljio od plana. nema nikakvog upozoravanja i vrištanja VRAĆAJ SE ALOOOO kao što sam se plašio, niti je išta unapred izmereno, sve osim te planirane linije je isto kao i inače, prođi kuda hoćeš i koliko brzo hoćeš i povremeno kontroliši da li ideš planiranim putem ili ne. odlična opcija koju treba iskoristiti, isplati se i štedi muke oko razmišljanja da li si na pravom putu, posebno u situacijama kada je slab mobilni signal pa ne mogu uporedo da učitam i kartu i proverim gde sam omašio skretanje.

sutra je takozvani Veliki Petak poznat po tome što tog dana bog lično zabranjuje paljenje brusilice i farbanje bicikle, između ostalih poslova, pa zvuči kao idealan dan za neku dužu vožnju ili trčanje no kao i svakog petka treba misliti par dana unapred i smisliti koliko se treba sačuvati za vikend.

osmica

Nisam "pravio osmice" kao kada biciklom ne mogu da se popnu uz neku strmu ulicu pa idu u cik cak, niti kao kada na poligonu polažeš za motor, nego sam odvalio osmicu kilometara, osam razbojnika.
Dosadilo mi je svako trčanje sporije od najbržeg, a nisam bio odmoran za brzo trčanje iz najprostijeg razloga što *nikada* nisam dovoljno odmoran za tako nešto.
I rekoh, idem neke deonice, ali ne sad kao baš ono "intervale" nego nešto što bi moja baba Jelena nazvala "smoothie pa prospi".
Otići ću biciklom na onaj asfalt 5km odavde, na mesto gde "prestaje grad", i odatle trčati nešto približno famoznom treningu "(the) Hiljadarke".
S tim da sam se strateški prilagodio uslovima na putu, pa da ne bih pravio (kratke) pauze u nepreglednim krivinama ili na tesnim mestima uz branik, malo sam odskrolao napred-nazad te hiljadarke pa su izašle nekih 1150 + 750 + 900 + 1200m.
Pa u povratku obrnutim redosledom naravno, jer sam zastajao tačno na istim mestima.
A dobra je fora to ispala, baš zato što možda i postoji mala razlika u intenzitetu kojom bi svako trčao deonice od 800 i deonice od 1200, tako da uz ovaj podivljali vetar i blage kupsere, osećaju tempo-fartleka je doprinelo i to trajanje iscepkanih deonica.
Mogao sam trening nazvati i "fronclanje".
Na neku foru sam svaki od osam puta otrčao za 1% jače nego što sam trebao, i svaki put sam imao onaj osećaj "eh da su mi koraci samo po santimetar kraći, gde bi mi bio kraj" ali eto, noge su se navile baš na tu brzinu tik izvan granice (ne)komfora i to je tako ostalo sve do kraja.
Možda sam samo bio i premoren, nakon jučerašnjih 40-ak km biciklom i dva trčanja po makadamima i kamenjarima, a prvo je bilo i po krvničkom brdskom profilu.
Jutros sam računajući idealne brzine za svaki trening zaglavio na stranici MekMilanovog Kalkulatora i usput osvojio dve nedelje besplatnog internet učešća u njegovom programu treninga, što ću aktivirati sutra ujutru, taman da vidim koliko sam se zajebao sa ovim džihadisanjem danas.
Nikada mi se nije dogodilo da sporije strčim niz kupser nego što sam se popeo, odnosno vetar je danas opet oborio neke svoje lične rekorde na ovom pravcu na kojem sam trenirao.
Ajd sad, za sve postoji prvi put, neka sam video i to čudo.
Na kraju mi je prosečna brzina izašla na 4'08''/km, dok sam na okretu i najvišoj tački imao prosek od 4'09''/km, što znači da sam se vraćao nizvodno ali u vetar, skroz istim brzinama, ta mala razlika je samo do poslednjeg kilometra koji sam iako "na rezervi" cepio malo jače.
Zamišljao sam da ću krenuti po 4'15'' možda, do okreta doći negde oko ili tik ispod 4'10'', a da ću nizbrdo zavrteti dva-tri puta oko 4', no eto vetar se pobrinuo da sve ispadne daleko od plana, a ukupan učinak kad sve sabereš i oduzmeš je tačno onakav kakav sam i očekivao.
Sve bliže 4'/km bi bilo više sanjarenje nego objektivno procenjivanje tako da nisam razočaran što se nisam baš primakao toj brojčici, a bilo bi donekle i razmaženo da sam toliko očekivao ovako odmah nakon par nedelja treninga i desetak dana nakon istrčanog neplaniranog maratona.

grupa i to kakva

jučerašnji dan odmora sam delimično proveo u bunilu jer mi nikako nije išlo u glavu da sam od kuće otišao u petak, vratio se u subotu, i od nedelje mislio da je ponedeljak.
srećom odnosno sticajem okolnosti ipak sam proživeo nedelju kao nedelju jer sam otišao na zakazani grupni/javni trening lokalnih polumaratonaca koji je organizovan u sklopu odnosno kao priprema pred predstojeću trku početkom juna.
mic po mic nas se nakupilo tuce no kasnije smo se razdvojili u "kraću" i "dužu" grupu, pa je početno trčkaranje prvo prešlo u najnormalnije trčanje a pred kraj zamalo preraslo u trku, čak smo imali i pobednika (no kao što je pevao van gog - to nisam jaaa, nanananana) u pomalo šaljivoj završnici na pomoćnom stadionu.

kao na ultra trkama gde se pred kraj trče mali krugovi da bi se što preciznije odredilo ko je koliko prešao za 6 sati, tako smi i mi odvrteli nekoliko krugova po travi dok satovi i telefoni nisu dosegli zacrtane kilometraže.
na rastanku sam im dao pogrešan broj telefona pa nije čudo što me još uvek nisu dodali u grupu na viberu, kad sam to shvatio nešto sam čačkao i opet premeštao kartice u krug pa je valjda sada sve ok.
i sve je to u redu, nedelja je ipak bila nedelja, ali kako je danas OPET ponedeljak, tek će morati da mi postane jasno.

deset

krenem tako u trku sa jasno osmišljenom taktikom.

prvi krug (5km) ću ići nekim intenzitetom koji mi je po osećaju "nikako iznad 90%" iz više razloga
1) zagrevanje je prošlo podosta tromo, i protiv umora ne možeš glavom kroz zid
2) nemam pojma koliko su me koštala poslednja dva dana, i ne želim da to shvatim na pola trke. ako ostane viška snage već ću lako isprazniti rezerve u zadnjih 10-15 minuta
3) start je u podne i jako je sunce, a jak je i vetar uz reku. očekujem da će, ne računajući par profija, većina imati za 10% sporiji drugi krug, tako da ću svakako nanizati masu ljudi a ako krenem malo opuštenije, tim više (bolje)

sve je išlo po planu nekih 300 metara kada sam ispred sebe ugledao Profu.
njega sam drao na kraćim trkama bez problema a na maratonima mi je bio stalna meta sve dok ga one godine nisam oduvao u podgorici.
obzirom da sam ja u godinu ušao m-r-t-a-v, 15% sporiji i od sebe samog i od svih ostalih, on mi je mogao biti neki marker na trci.
beogradski je završio desetak minuta ispred mene, to je recimo 2 minuta na trci od 10km a obzirom da sam ja tek četvrtu nedelju u treninzima očekujem da ću se od vikenda do vikenda popravljati za po par posto, što bi trebalo da znači da sam mu sada još malo bliži.
dakle ne bi trebao da mi odmiče više od 50m po kilometru, što bi do kraja bilo ispod 500m odnosno nešto malo više od dva minuta.
poželjno i manje, naravno.

nakon kilometra sam još uvek bio na samo 10m iza grupice u kojoj sam video i njega, upravo u trenutku kada je grupica počela da se rastura.
prolazio sam jednog po jednog i shvatio da sam stigao Marijanu.
ako kažem da sam od tog trenutka prestao da pravim taktike i odmah se prebacio na ideju da s njom završim prvi krug, to treba shvatiti bukvalno.
ipak se mi znamo tolike godine, silne trke smo pretrčali zajedno, išli zajedno na pripreme, znam je kako diše a i ona mene.

u tom trenutku je pored nje trčala i cura koja joj je bila glavna konkurencija u kratkoj trci od jednog kruga (5km).
još neko vreme smo išli tako u mini grupi, prošli par momaka, i ova druga cura je otpala.
ja sam određivao tempo prema Marijaninom disanju a moj napor se kretao između osećaja da je povremeno pomalo čekam (jer mogu brže da otrčim 5km) i da mi je sve ovo prejako jer nakon što ona prođe kroz cilj ja treba da otrčim još jedan isti takav krug.
prevedeno u matematiku, ovo mi je bio "napor trke od 8km", lako za peticu a prejako za desetku.
OBZIROM da nisam imao nameru da umirem i napravim Trening Godine, u tom slučaju bih možda i pokušao da završim u istom tempu.

ko god nije ćorav, shvatiće zašto sam na grafikonu podvukao frekvenciju koraka.

kao na dlanu se vidi koliko opuštenije sam nastavio nakon ulaska u drugi krug.

umesto 180-182 trčao sam još dugo sa 176 koraka/min, da bih tek pred kraj ponovo malo živahnije zavrteo. 

zanimljivo je da sam čak i ovako nakaradnom taktikom povećao razliku u odnosu na sve koje sam prestigao pred kraj prvog kruga, a neko vreme sam razmišljao šta da radim ako me neko i stigne.

naravno da bi me stigao u nekom svom jurišu dok sam ja bio u fazi odmaranja i naravno da bih mogao sve to da pratim i na kraju isfiniširam.

no svejedno, nespokojno je to trčanje kada usporiš i razmišljaš da li si usporio taman koliko treba, ili previše.

21'21'' mi piše na prolasku prvog kruga a 43'14'' na kraju što znači da sam drugi krug išao 21'53'' odnosno 32 sekunde duže, dakle 6 sec/km sporije.

pa to nije ništa, osećaj mi je u dve trećine kruga bio kao da sam povukao ručnu.

štaviše nakon prolaska od oko 21.5 minut pomislio sam da bih bio srećan da drugi krug završim za minut veće vreme i uđem u cilj oko 44'.

Strava je pokazala prosek od 4'23''/km, dakle dosta brže od novosadskog frtalja i ona dva polumaratona, sve ide prema nekom logičnom sledu.

osim moje kilaže ali hajde, jebeš pečenje ako ti nešto ne zapadne za zub.

Deset posto

Kako je nekim ljudima lako prčkati po tuđim životima. Valjda računaju, more sve trpi pa bacaj kamenje, ništa ne boli. Nakon što se juče jedna psihopatica potrudila da snagom svoje mržnje sedne na drugi kraj klackalice i prevagne nad svim lepim čestitkama za rođendan, ali ovaj put nije uspela, tako me jutros Lola uslešno probudila nakon 4.5 sata spavanja, eto iz najčistije gluposti. Jer je lakše ne misliti. Jer zašto da odspavam punih 5. Šta je to 10%, ništa. Ležim i razmišljam, majka joj je u 78oj godini života a otac joj je umro u 70oj, pa brate NIJE malo 10%. Nekim ljudima nije. I tako, kad ih se skupi nekoliko da ti 10 po 10 posto useru dan, sam si kriv što si im dozvolio. Kako reče onaj poster što se vrti po fejsu "ljubav je dati nekom snagu da te uništi, ali se nadati da neće". A ja delio šakom i kapom, pa sad nek me j... na redaljku, hvala ljepa. Subota, verski praznik Vrbica. Po kojem ide izreka "sredio se za Vrbicu". Dal se misli doterao se, ulepšao se, ili ironično usvinjio, sredio se? Ili je razlika između ta dva samo 10 posto. Danas na ceneru, 44 ili 48 minuta? Pa to je samo 10%, dakle nekima ništa.

po starom

Nebrojeno tih "po starom" postoji paralelno. Po starom opet trčkaram, maraton se apsorbovao neplanirano brzo. Po starom takođe zaboravljam da bi mi bicikla više prijala. Po starom me zeza i vreme, jer da je +19 sigurno bih se i provozao a i hladan vetar me dodatno odbija od bicikle. Po starom opet samo mislim gde da provedem nekoliko sati u prirodi umesto da završim nešto od poslova koji me čekaju. Strpljivi su i uporni. Već imam neke ideje za rođendanski vikend ali se plašim da ne pretovarim plan jer obrni-okreni sve zahteva previše truda i vremena. Nakon što sam u ponedeljak bežeći od kiše utrčao u pljusak, juče je nakon dugog vremena prošao dan na koji ne mogu da se požalim. Ništa nisam slomio ni ogulio, ništa me nije napalo, čak sam pred treking/trčkaranje uspeo da u vip poslovnici oživim onaj broj sa 12GB interneta pa iako trenutno u imeniku nemam kontakt Sale Samsung ostali su mi Saša Huvej i Saša Ajfon što je dovoljno da ne trčim skroz sam nego da imam kome da šaljem slike usput. Tako sam u ponedeljak imao neplanirana 2km strčavanja kroz blato a u utorak sam sakupio nekih ~4km na nizbrdicama dok me je po ravnom mrzelo čak i da pokušavam. Ako je već lep dan za hodanje po brdima, zašto žuriti i skratiti izlet.

neplanirano

tako je ispalo, i sada više ne znam da li je valjalo ili ne.
namučio sam se dva dana pred maraton, kao nikad.
nisam se ni pitao da li mogu ili ne, jednostavno sam znao da ne mogu.
premalo trčanja, par puta po 20-ak kilometara, sve ostalo sitnina.
sića.
ne ide se u kupovinu rols rojsa sa napola punim džepom sitnine.
jedino pitanje je bilo koliko ću izdržati.
i kako da se negde "iz tri lepe" sa novog beograda vratim na start/cilj.
obzirom da sam loše spavao, tog jutra mi se čak nije ni hodalo.
prošetao sam do kafića gde me je čekao drug sa startnim brojem.
jedva, svaki korak sam jedva napravio.
umoran, izmrcvaren, motivisan jedino da legnem na zadnje sedište i zaspim.
sve sam uradio sat ranije nego inače i na kraju nemam pojma gde je vreme prošlo.
sledeće čega se sećam je da žurim na start da bih ušao u startnu zonu doslovno u poslednjoj sekundi.
neka devojka je pevala himnu ali se preko razglasa nije čulo ama baš ništa.
deset, devet, kad je spiker rekao TRI pogledao sam patike i shvatio da nisam uvukao vrhove pertli nego sam ih ostavio onako da mlataraju.
uvek tako završim zagrevanje i onda ako ne treba ništa da se dotegne ili otpusti, uradim taj završni trik.
ovaj put se nisam zagrevao pa sam eto i to zaboravio.
pa, čak i ako budem morao da zastanem negde usput, nije tragedija.
ovo će mi svakako biti najsporiji ulični maraton ikada, tako da...
mislio sam da ću prošetati kroz sve okrepe ali na kraju nisam.
zastao sam samo 4 puta, da popijem iz čaše izotonik.
u normalnim okolnostima bih pola popio a pola prosuo sebi po vratu jer trka je ipak trka i ko je lud da zastane zbog takve gluposti kao što je pola čaše soka.
ovaj put je duvao neki hladan vetar i ne bih baš voleo da sam se dodatno ispolivao po stomaku.
ne znam koliko su te 4 pauze od po 5 sekundi značile, ali više od toga nisam hodao.
bio sam krajnje letargičan skroz do odvajanja polumaratonaca koji su na 18-om km skrenuli u cilj a mi produžili na drugi, veći krug.
negde između sedmog-osmog, i 18-og kilometra, dodatno mi je pao tempo.
nisam bio siguran ni da li mogu da pretrčim 42km, ni kojom brzinom.
kada su ispred mene ostali samo maratonci, što u prevodu znači da se u vidnom polju desetkovao prizor, u meni se uključila svest da sam na trci.
kao.
valjda.
onda sam pratio i dostizao jednog po jednog i to je tako potrajalo sve do cilja.
poslednju četvrtinu sam istrčao brzinom prve i treće, uprkos tome što je kraj solidno uzbrdo.
ustvari najbrži su mi bili kilometri između 34-og i 40-og kada sam nanizao najviše trkača.
kada sam došao u podnožje Brankovog Mosta, do vrha sam prebrojao 14 ljudi.
to je ogroman pravac, možda 300-400 metara, ali su svi trčali raštrkano i lako su se razaznavali.
a do cilja, 2.5km kasnije, sam ih prestigao 17.
dakle osim tih na vidiku, pohvatao sam još nekoliko koji su bili još više napred.
očigledno je da sam mogao i brže od tih 3h35 odnosno 3h34 po mom satu "od semafora do semafora", ovaj put se nisam gurao u prve redove na startu jer mi se nigde nije žurilo.
pulsevi oko 147-150, pred kraj sam u par navrata video 153, ostalo su bile greške u očitavanju na koje sam se u zadnjih par meseci navikao pa me nisu nervirale.
za par dana će mi stići "smart sensor" za grudi pa će i taj problem otići u arhivu.

lopov

opet sam ukrao 6 sati samom sebi pa sam podesio da ovaj blog kao bajagi pišem u subotu u 23h a evo sada je nedelja ujutru i samo što nije svanulo.
otvorio sam livecam iz beograda i posmatram startni prostor ispred skupštine, tačnije tamo malo iza, kod skupštine se samo zagrevamo.
ove godine se neću zagrevati ni metra.
potpuno sam svestan da je ovaj splet okolnosti načisto sumanut i da činjenica da mi je neko poklonio startni broj nikako ne podrazumeva da sam za maraton i spreman.
pre mesec dana sam na treningu imao onaj odvratan osećaj gubitka kontrole u nogama nakon dva sata trčanja, kada sam zbog profila terena i podloge tih 20-ak kilometara razvukao u vremenu.
sećao sam se prvih dugačkih trčanja i onoga kako "gubiš noge" nakon 23, 27, 33km, pa to postepeno povećavaš.
a sećam se i kako sam pre par godina silnim kilometrima toliko spremio noge da mi ni 60km preko Povlena nije bio problem, pa sam se iz Kosjerića vratio vozom i usput žalio što nisam imao vremena da produžim negde dalje ka Užicu i neplanirano kompletiram svoju prvu 100-tku koja bi izašla negde oko 9 sati što i ne bi bilo tako loše za prve mačiće.
i tako.
niti imam pojma šta ću ja na tom maratonu, ni koliko se uopšte dva polumaratona mogu računati kao "trening", jer se pre Jagodine nisam ni zagrevao, a pre Kovačice sam trčkarao možda 300-400 metara.
pre 3-4 dana pretrčah 25.5km u jednom danu ali iz tri kratka trčanja, i to mi je maksimum za 2019.
ne znam ni da li će mi biti lakše ako krenem previše lagano, jer je teže trčati 4h naspram 3h30', ali ako nisam ni spreman za 42km verovatno je glupo o brzinama i razmišljati.
problem će biti i motivacija jer znajući sebe, ako osetim da sam došao do kraja mogućnosti velike su šanse da ću odustati.
teško uspevam da zamislim sebe kako pešačim 10km prema cilju samo da bih uzeo medalju i osramotio se slikom ispod semafora koji pokazuje neke jezive brojke, radije bih se odrekao takvog kraja.
sve u svemu, prvi put polažem neke nade i u sreću mada znam da si onoliko spreman koliko si trenirao i da sreća s tim nema ni 1% zajedničkog, a dvomesečna pauza me je bacila šest stopa pod zemlju što se forme tiče.
i da se razumemo, to što će od svih maratonaca veći deo ostati iza mene i prohodati pre mene i završiti u većim bolovima, nije mi nikakva uteha.
mogli su i oni da treniraju, pa ako nisu, zašto nisu?
kako ono reče điboni, idemo anđele, još samo malo.

različito, pokušaj drugi

Da napokon zapišem ono što me od jutros mučilo.
Ovo sam već nagovestio, neki misle da će biti maratona, a meni baš ne ide u glavu ideja da će se protestanti razići u subotu kasno uveče, logičnije mi je da će nastaviti da šetaju piju uzvikuju parole i tako dalje, ako je sutradan već nedelja i nikom se ne žuri nazad iz metropole u rodni Pičkovac.
Ta nesigurnost u vikend je otvorila mogućnost da se danas i sutra "uradi nešto" i vratila dilemu "šta da se radi".
Da, jednom se živi, sada treba valjda sesti u auto, otići na Divčibare i gore otrčati neki krug od sat vremena koji nikada nisam, i zadovoljan i uzbuđen se vratiti kući.
Opet, ne nalazim motivaciju za to da potrošim nekoliko sati na logistiku i da od sat trčkaranja napravim event ravan onom Sto milja istre.
A opet pak, vidim neke ljude koji stalno trče čas po ovoj čas po onoj planini, i zavidim im na tom raznovrsnom sportsko-rekreativnom životu.
Kako se sad u pola minuta teleportovati na Medvednik, ne znam, zvuči nemoguće.
Trčaću opet nekom od istih staza, neki kružić od sat i malko.
To me neće umoriti pa ću tako moći svakog dana, za razliku od nekog suludog plana tipa da otputujem 4 sata do Kopaonika i gore osmislim trening, vratim se kasno uveče i naredna tri dana ne osećam nikakvu motivaciju za lokalno tabanje istih puteva.
I tako te neke dileme, šta mogu a šta želim, šta mi se dopada kao ideja a šta ne, kao realizacija.
Da li bih mogao da živim lepši život od ovog, eto, ne znam.

isto ili različito

Dva dana pred beogradski maraton nemam ideju šta je pametno raditi.
Verovatno sedeti kod kuće i čekati da se subota odvije onako kako bude želela, pa onda u nedelju ustati još pola sata ranije od plana i na kompjuteru pogledati livecam sa beogradskih trgova, i tek onda se odlučiti za/protiv polumaratona.

Sutra ujutru je u Vršcu treking liga na onom čudnom brdu koje štrči nasred svih ravnicâ kao gromobran, no nije mi petak baš dan za putovanje, a sutra bi buđenje u 04:00 pa trosatna vožnja zvučalo malo da izvinete mazohistički.
Tako da ću, obzirom da sam juče odmarao (sat bicikle) danas otići na nekakvo bilo kakvo trčanje, pa ću subotu opet preseći biciklom da bih ostavio u nogama nešto fitilja za nedelju, ako se baš tako slože prilike.

I onda standardno i tradicionalno beogradski half bez broja, tojest odabraću iz prtljažnika od svih onih brojeva neki koji najviše liči na oficijelni da baš ne odskačem iz rulje.
Ne radi se o tome da moram da uštedim 30€ nego mi neuzimanje broja mentalno poklanja trening umesto trke, i taj osećaj da ništa ne moraš nego si došao jedino sa namerom da uživaš, e to nema cenu i to ne samo kao osećaj nego kao škola, koju nikako da naučim.
A realno ako mi je zbog padova lomova bolesti i svega što uz to ide već treće proleće zaredom forma u kurtzu, ko bi bio lud da se otima za broj i uvršćuje u zvanične rezultate, neka hvala.

Da sam negde levlje na karti otišao bih do Rijeke pa se umešao u maraton, ali 2x600km putovanja mi je ipak previše za veseli trening.
Tačnije, da sam znao da ću uopšte moći ovako brzo da se vratim u formu dovoljnu da pretrčim polumaraton BILO KOJOM BRZINOM pa makar i ovih 13 km/h kao pre 5 dana, prijavio bih se za Rijeku "pa šta bude".
No ko je to mogao očekivati, čak i od ovakvog endurance monstruma poput mene.

~~~

A u ponedeljak sam na trčkaranju shvatio sledeće: bilo mi je jako teško, mogao sam da trčkaram ali sve nešto kao u usporenom filmu, vukao se 9 km/h po grubim makadamima, strmoglavim uz/nizbrdicama, i taj osećaj u nogama, ta nemoć, fuj. Radi se o tome da mi se izdržljivost povukla nekoliko slojeva unutra, kao da sam ranije imao majicu i duksericu i prsluk i jaknu sašivene od izdržljivosti a sada sam ostao samo u majici na bretele. A to mi je uvek bilo najjače oružje, kao kada sam dan nakon Fužina trčao Vrbovec, ili dan nakon Osijeka u Novom Sadu, to je ono što zovu Stamina. Svi koji su trčali pored mene prvog dana, stigli su 5 minuta iza sutradan, a oni koji su prvog dana stigli kilometar ispred drugog dana sam im nagazio pete. U tom smislu, izdržljivost sam povratio, nije mi problem bilo ni 20km trčanja ni 120km bicikle direktno iz bolesti i povreda, endurance je u ruci ali stamina je na grani. Treba još par meseci zlostavljanja nogu i leđa, a bogme i glave, da bi sve došlo na svoje mesto.

PS
Nakon objavljivanja bloga sam pročitao naslov i shvatio da sam seo da pišem o skroz drugoj stvari! Nastaviće se...

tri pa jednu

Kao u pokeru iz naslova, tako sam tri trčanja u utorak začinio sa samo jednim u sredu. Ujutru sam naravno bio kao pokošen pa sam uzeo da otarasim nešto sa prolećnog spiska radova. Kako od tri bicikle napraviti dve, pa, valjda je lakši posao nego da sam od dve pokušao da napravim tri. Ovde se raspala srednja glava, onda od kurbli/pedala, a tamo zadnja od točka, ovde je kratak lanac, onde se gume provide koliko su oćelavile, i tako redom. Neka nevidljiva ruka je sve te stare delove odnosila u roku od par minuta iako se činilo da niko ne prolazi ulicom. Kako spustiš ispod kante ili nasloniš na banderu, dok se okreneš ćiribu-ćiriba-nestalooo. Kilo starog gvožđa 18 dinara na otpadu, dakle tri kila za hleb + tri kila za pivo, nekome se isplati odnošenje. Stavio sam hleb ispred piva, politički korektno.

Izgleda da sam sve bočice sa mašinskim uljem razbacao kojekud pa u garaži nisam imao nijednu kada mi je zatrebalo da podmažem lanac koji je na nekorišćenoj bicikli bio zarđao i suv kao babina ona stvar. WD mi se nije trošio a i od njega se lanac osuši za par dana, to je samo za najbrže treninge na trkačkoj, ne za city bike. Gledam dalje šta imam od bočica i pronađem neku koju sam našao kod manastira, sa natpisom SVETO ULJE SA EGINE. Nit imam pojma šta mu je to egina, a sadržaj je malo mirisao na kantarion a malo smrdeo na užeglo, i to je tako prezimilo čekajući ne zna se šta.

Uzmem ja lepo tu bočicu, još jednom kapnem na prst pa rastrljam da proverim da li je zaista baza od ulja, i dobrano namočim lanac. Usput podmažem još ponešto i kapnem po nekoliko kapi na sva mesta koja su čekala odvrtanje, da bih sa stare bicikle poskidao sve što može da zatreba. Sve što mi je iskapalo su kučići polizali sa betona a jedini koji nije lizao je jutros dobio proliv, kontam da ga je lično bog kaznio što je bojkotovao degustaciju.

Nakon posla je došlo i trčanje na red, a imajući to u vidu sam na poslu spičio duplu kafu. Ovaj put nisam popio onaj brufen sa efedrinom, ne moram baš svakog dana da se dopingujem, bojim se osladiće mi se. I da vidiš anti-placebo efekta, leteo sam kao da sam popio tri tablete. Doping je doping ali kafa je kafa. A valjda su i noge bile presrećne što ne moraju triput na trčanje nego samo jednom. Odzujao sam krug od nepunih 12km po nekim makadamčinama na pola puta do kamenjara a na četvrt puta do škrappinga, e sad ko se tačno seća šta to beše škraping on će znati, a ostali nek guglaju.

Jedan pulin mi je ulepšao poslednji kilometar ali mi je pokvario prosek jer mi je nebrojeno puta protrčao na pedalj ispred nogu a povremeno mi je i naseo na pete no bio sam oprezan pa nije uspeo da me saplete. Bila je smešna ta promena kanala iz "sad se maže naglavačke niz ovaj puteljak pola od zemlje pola od šodera" u "kucimucištruci gde si bre budalo joj voliš da se maziš oćeš li umeti da se vratiš ovcama gore". Nemam nikakve dokumentacije u tehnikoloru jer sam zbog povremene kiše i rizične podloge telefon ostavio kući i trčao sa gps satom.

... al triput je triput

eto dogodilo se i to da sam dugo nakon povrede uspeo tako da se organizujem pa da postignem više od jednog trčanja u danu
i to ne dva nego tri i po (!)
jutarnji futing od pola sata i malko, tu po naseljima, sa dva istezanja i razgibavanja, bio je jednako bolan i težak kao i jučerašnje planinsko trčkaranje
ali eto, ume i Ovan da bude strpljiv, kao što mu ime kaže
ipak je ovo naš znak i naš mesec
problem je što se Ovan razboli od čekanja pa sve sabije
kompresija kao način života što bi rekla Stasha
zato sam odmah nakon užine na pun stomak seo na biciklu i krenuo na Drugi Pokušaj
ponykom 4km na suprotan kraj grada pa odatle napad na najbolji rezultat uspona starim putem za manastire

uspešan! (napad)
ne znam koliko mi je trebalo onog "prvog dana sa slomljenim prstom" kada sam pred novosadski Frtalj proveravao može li se uopšte trčati sa bandažom od flastera debljom od gipsa, no logično je valjda da sam u sledećem pokušaju trebao da popravim taj rezultat
pa makar bio polomljen od onog polumaratona po krvničkom vetru pre 48 sati

kako bilo, odmah po završetku fajla sam ugledao onu krunu i natpis KOM što je značilo da se nikada niko tuda nije brže popeo, lep osećaj moram priznati
to je još uvek par minuta sporije od mog najboljeg vremena ali kako sam redovno brisao sve stare profile tako su mi i ta "dostignuća" odlazila u pepeo pa evo opet moram sve da osvajam ispočetka

strčavanje je potrajalo duže nego uspon jer sam jednom čiči pomagao da namesti točak na prikolici motokultivatora, koja je uzgred bila puna stajskog đubriva (!!!) i evo još uvek mi se vrti u dopingovanoj glavi i vidim ljubičaste gejše kako vežbaju skok s motkom

nakon toga je došao najugodniji deo dana, kada posle trčanja sedneš na biciklu i malo se provozaš, a još ako usput svratiš kod Burazera na sok, gde ćeš veće sreće

onda me pogledao bog lično, valjda da mi se iskupi za sva ona zlostavljanja ranijih dana, pa me umesto odlaska na posao počastio ručkom

a nakon ručka, gde krenuti punog stomaka nego prema krevetu, pardon, prema trećem trčanju

obećao sam da ću čoveku koji drži privatni azil za pse popraviti biciklu a prvi korak je trebao da bude izviđanje situacije

obe sajle kočnica, paknovi, jedna guma a poželjno i dve, konusi na zadnjoj glavi, prednji menjač je ostao misterija čak i za mene, a za podmazivanje će trebati puna kutija masti obzirom da je svaki pokretni deo zacementiran

vetar me ohladio to tačke prodrhtavanja dok sam se igrao sa ženkom koja je mešavina nemam pojma čega, doge i američkog staforda, ili pit bula, veća je od mene ali umiljata iako ovaj čovek kaže da je veoma agresivna i opasna ali još jesenas smo se na prvu loptu zavoleli i to je završena priča

e sad, da li je posle pola sata obilaska i hranjenja svih pasa poslednje trčanje bilo drugi deo Trećeg, ili Četvrto trčanje, nisam stručan da presudim no nije bilo prijatno za ukočene smrznute noge

nekako sam se u cik-cak dovukao do kuće izbegavajući vraćanje istim putem koje mi je delovalo kao robija, i na kraju sam sabrao 6+ i 8+ i 11km dakle 25 u jednom danu, s tim da su onih srednjih 8 bili "trening" a sve ostalo najobičnije vucaranje

jedino što je u svemu tome važno, je kako je nogama dva dana nakon polumaratona, a deluje mi da im je puno bolje nego pre samo 7 dana kada mi je bilo puno teže da se vratim bilo kakvim aktivnostima

pobednik bednik nik k.

Juče sam na polumaratonu stigao 7 minuta pre drugoplasiranog u kategoriji, 11 minuta pre trećeg i 17 minuta pre četvrtog.
Kao i svi mogući domaći organizatori tako je i ovaj okrenuo razglas na sve strane osim ka šatoru za ručak pa niko nije mogao da čuje spikera.
Pogodilo se da sam izašao u pravi čas jer su nakon samo pola minuta najavili proglašenje u mojoj kategoriji.
Treći ZZ, drugi YY, prvi XX, mene niko ne spominje.

Bio sam zatečen takvom situacijom pa nisam ni znao kako da reagujem.
Svako drugi bi podigao ruku, pozvao spikera, rekao neka se pređe na sledeću kategoriju dok se sa sudijama ne rasprave detalji i to je sasvim uobičajeni postupak.
Ja sam pak lagano odšetao do momka zaduženog za merenje vremena i čipove, i prepričao mu sve to kao neku anegdoticu, zanimljivost.
On je rekao da mi u kompjuteru nisu ispravno uneli godište, razišli smo se uz "žao mi je" i "ma nema veze bre".

Vratio sam se tačno na vreme da čujem intervjue ove trojice i ovako iz publike su mi se učinili još draži nego kada ih na podijumu gledam "odozgo".
Raduju se kao deca, došli su nadajući se da će "maznuti" neki pehar ili medalju, i očigledno je koliko im to znači.
Osetio sam se kao neki tata koji je doveo tri sina na utakmicu koju su jako želeli da gledaju pa sada i on uživa u njihovom veselju.
A bože blagi, prepuna kuća i tavan tih pehara, mogu da otvorim grnčarijsko-limarijsku galeriju.
Još sam ovom "prvom" ponudio da iz mog ranca odabere pivo koje najviše voli, da ga častim što me pobedio i da ne pomisli da sam zbog toga nedajbože ljut.

Samo neka se završila i ta nedelja.
Na rastanku sumiram pred društvom redosled svih havarija.
Prvo sam u šumi zapeo za granu pa skinuo kožu sa leve cevanice.
Onda sam u drugoj šumi propao u trnje i izrezbario suprotnu potkolenicu i kolena.

Pa sam onda pokušao da u trku poštedim retrovizor tesno parkiranog automobila i dok sam se provlačio napala me je obližnja kuća i ogulila mi rame fasadom.
Pa me je dan kasnije ujela osa za podlakticu, to je sad veličine pola ragbi lopte.
I poslednjeg dana pred putovanje na trku, menjao sam karticu u telefonu i tadaaamm zaboravio da na viberu blokiram ono čudovište koje je to odmah primetilo pa mi za srećan put poslala još jednu poruku u svom prepoznatljivom stilu.

Veče pred trku sam u Kovačici zapeo za raskopan trotoar i opet nešto zeznuo u kuku koji je delovao da nakon tri meseca konačno dolazi sebi.
Rekoh to je garant ova sotona napravila neku moju vudu lutku pa je baca po sobi, bode šrafcigerom udara čekićem i davi u wc šolji.
Da stvar postane još sumnjivija, na pola trke mi se pomerio flaster koji fiksira onaj slomljeni prst do palca, pa je onda taj čvor-od-flastera drljao po palcu poput brusilice dok nije stigao do koske.
Što bih se ja bojao pakla i takvih užasa, meni se to sve uživo događa i toliko sam se navikao da ću još malo početi i da uživam.
Usavršio sam i ono trčanje bez grimase, sledeći nivo će biti polumaraton uz osmejak mona lize, sa metkom u levoj plećki.
Naravno da mi nije palo na pamet da stanem usred trke, izuvam se i nešto nameštam, jer bi tada onih trojica umesto 7+11+17 stigli 5+9+15 minuta iza, pa nisam valjda zato putovao dva puta 140 kilometara.

Iiiii... dok smo se nakon svih mojih havarija smejali plasmanu u pogrešnoj kategoriji (rođenih 2000.) primetio sam da svi drugi na medalji imaju nešto što ja nemam (???).
Jeste mi dizajn izgledao čudan ali nije mi ni palo na pamet da su mi u cilju mogli dati feleričnu.
Još sam ćopao 2 km/h dvesta metara do auta analizirajući ove fleke od lepka pitajući se da li su to neke tikve, gajde, dvanaestopalanačka creva ili nešto četvrto.
Otišao sam do devojaka koje to uručuju i potražio da mi daju ostatak medalje, no tih patrljaka su imale punu kesicu tako da je to još bio najmanji problem.

Kad je sve već bilo gotovo setio sam se da ove godine nastupam za AK Apatin i da sam zbog kluba trebao da tražim ispravak poretka, jer sada se drukčije gleda na te stvari.
Nije isto kad stojiš na najvišem postolju, i kada te nigde nema.
Oštetih Klub samo zato što su mi onih trojica ispred (IZA!) mene bili simpatični.
Al dobro, sada će mi sigurno oprostiti a idući put ću bolje pripaziti.
Uh, kako usrećiti i Klub i protivnike ako je meni jedino važno da na trci pobedim samog sebe, obrni okreni nikakve su šanse da mi ovo zlo srce ikada bude na mestu (tužić).

Nego, ima i jedna pozitivna stvar!
Na trci smo 4 puta pretrčavali preko otvorene pruge i ništa me nije pregazilo.
Pa moram nešto i za sutra da ostavim, grohotom se nasmeja onaj odozgo.
More mrš!

06-04-2019

sinoć nisam stigao ni da otvorim ranac, a kamoli da izvadim uključim i napunim tablet, a kamoli da natipkam jedan baksuzni blog. sapletoh se i raskrečih predveče, zamalo da napravim špagu na razrovanom trotoaru kroz ovu selendretinu, sva sreća da sam ove zime toliko nerazgiban i ukrućen da ne mogu ni š od špargle. posle toga mi se celu noć lepilo grlo i pokušavao sam da hhhrrrggggkkkk isteram nešto, ali ništa. ne znam kako je grlo povezano sa saplitanjem, javiću čim odgonetnem.

a kako je tek počela subota, ooojjjj. standardno se razlajali psi u 5h15 i ustanem da otvorim suncobrane na terasi, kad me nešto jako zapeče u podlaktici. misleći da sam napravio neki čudan pokret, neko vreme sam masirao taj mišić i tek nakon pola sata primetio veliki otok. kako je ujed osice mogao da se oseti tako duboko u ruci a ne na površini kože, nemam pojma. ni kako me je taj duh od ose ujeo tako nečujno u mirno mrtvo jutro kada čuješ i sopstveno disanje, ostaće misterija.

pa sam se tako fino budio noćas čas zbog divljeg svraba a čas zbog slepljenog grla. no dobro. biće vode na okrepama pa ću hladiti podlakticu. vetar duva isto kao i juče, otprilike taman da u jednom pravcu jedva ideš 5'/km a u drugom lepršaš 4'20"/km bez napora. POD USLOVOM da bude tako milostiv da duva kako ja hoću, za šta su šanse naravno manje od nule pa će me stotinak minuta savijati bočno!

obično se kaže, pa bože moj uslovi su za sve bili isti, što naravno potpisujem i zdušno navijam da savija i druge obzirom da je mom bolesnom umu oduvek odgovarala ona naopačka izreka "što gore - tim bolje". najviše mrzim trke "u idealnim uvjetima" a najbolje od svih sam podnosio one na suprotnom kraju od idealnog. biće i sunce i još toplije nego u Jagodini pre 7 dana, plus ova mahnita vetrina, dobar provod je zagarantovan.

brejktru

kažu da se forma nekad poboljšava postepeno, a nekada u malim skokovima, koje nazivaju "breakthrough".
narodskim rečnikom, prokinuo, krenulo mu, osetno napredovao.
juče je bio taj dan.
nisam se zamaravao brojevima, niti nameravam, jer to može da prevari.
a osećaj nikada ne vara.
slični su to napori već mesec dana, otkako sam počeo da trčim.
uvek je to neki "srednji tempo", kao blagotvorna promena nakon par godina trčkaranja umesto treniranja, i odlazaka na trke vikendima kako na jedine zaista prave "treninge".
brzine su se postepeno povećavale kako su se noge vraćale u neko iole čvrsto stanje, nakon predugačkog zimskog sna.
povreda u kuku me muči sve manje, na trčanju uopšte a na bicikli samo posle zaista jakog gaženja no sada su mi apetiti porasli pa mi se na vozikanje niti ne izlazi, ili bih nagazio ili ništa.
da se vratim na Juče, obzirom da na Sutra ni tehnički ne mogu.
samo dan nakon najdužeg treninga ove godine (planinsko trčanje, ne toliko kilometara ali celih 2.5 sata) uz pomoć duple kafe sam pokušao da pobedim umor od celodnevnog rada.
jesu mi leđa bila solidno umorna ali noge više ne.
krenuo sam sa idejom da "trčim" i ništa više, no već nakon kilometra sam video da to uopšte nije sporo.
da bih što ranije prekinuo razmišljanje o brzinama i prosecima skrenuo sam uzbrdo, pa se nakon nizbrdice setio još jedne prečice stazom kroz šumu, i tako nastavio ono što sam započeo dan ranije: projekt pod šifrom Podsećanje starih staza.
sve sam začinio strmim spustom (kojim nisam prošao 10 godina) i nakon svog tog lomatanja poprilično živahno otrčao još par kilometara.
nije baš bilo vetra u kosi, ali definitivno sam u nogama osetio ONO, da možeš šta god poželiš, da ne postoji uspon na kojem se mora prohodati, i da se u pola minuta možeš izvući iz crvene zone nazad u komforno trčanje.
plan za vikend nemam, danas ću ga na treningu ili napraviti ili upropastiti, a nije mi ni važan.
nisam spreman ni za kakve rezultate vredne pominjanja, pa ako i odem na neku trku to će biti da bih kao i prethodnog vikenda trčao sa onima koji su uvek bili 10% sporiji i čije muke na stazi nikada nisam gledao.
moram priznati da mi je u Jagodini bilo zaista zabavno jer sam prvih 5km trčao u jednom čoporu, drugu i treću četvrtinu polumaratona sam iskoristio da se preselim do čopora ispred, a poslednju četvrtinu da ih polako pretičem i natenane analiziram jednog po jednog.

u tom selu i vodu kradu

Iznenadio me Balkan po ko zna koji put.

Kao sneg putare.
Juče sam se biciklom popeo u jedno poDplaninsko selo da bih odatle započeo trening trčanja.
Malo sam se osvrtao tražeći najsigurnije mesto i na kraju naslonio biciklu na ogradu crkve.
U aplikaciji/društvenoj mreži za sportiste sam tu aktivnost šaljivo nazvao "ostavih biciklu bogu na čuvanje".

Hteo sam da me sve sačeka na svom mestu, naročito flašica vode jer sam predviđao da ću na trčanju do vrha planine i nazad ostati barem dva a možda i tri sata.
Usput sam se naravno opet izgulio kao da me je neko masirao bodljikavom žicom jer sam po stoti put tražio prečicu koje nema.
"Svu vodu ću potrošiti da operem noge od krvi, popiću samo par gutljaja jer ću biciklom nizbrdo sleteti u grad puno brže nego što sam se popeo". 

Dolazim do crkve, bicikla me čeka ali ne zato što je čuvao bog već sajla kojom je vezana za tarabu.
U ovom selu se boga ne plaše.
Neko mi je odneo flašicu sa vodom.
Ama baš ništa mi nije bilo teško što sam se onako prašnjav i krvav vraćao biciklom, niti sam tih dodatnih 20-ak minuta crkao od žeđi.
Nit prvi ni poslednji put, čudna mi čuda.
Ali to što su mi (bogu ispred nosa) vodu ukrali, hej, vodu, e to me boli još uvek.

idemo u planine, jer tamo

došao je napokon i taj dan, da se otisnem na pučinu.
pučina bez mora, moja, horizont je večni.
planine koje sam mogao da vidim sa terase,
brda koja su sažvakale zgrade i neki ljudi tuđi.
naselili se između mene i sunca, između mene i juga.
jedini način da pozdravim moja "bivša" brda, ostao je trčanjem
pogled nas više ne vezuje, barijera je podignuta, odsečeni smo
a želja je ista, neutaživa, večna
i tako
svaki čas, padne mi na pamet neka nova ideja
trči dovde, donde
poleti biciklom do tamo, pa trči od tamo do onamo
i nazad
i stalno me proganja taj isti scenario
da *moram* da otrčim u brda, da se sretnemo oči u oči
volim te, brdo
govno nevidljivo sa moje razmažene terase

zaboravio da živim

juče je bio zadnji dan za uplatu Beogradskog a ja sam to zaboravio tojest nisam baš zaboravio ali sam se setio tačno 5 minuta nakon što se zatvorila banka.

pa sam hteo da danas pošaljem mejl i smuvam da uplatim dan kasnije ali sam se i toga setio kad je već prošlo radno vreme svih banaka pa čemu onda mejl.

još sam zaboravio da mi nema nikakve vajde od kafe ako uz nju pojedem kilo šećera kroz razne kolače pa sam se par sati vukao kao mrcina dok mi organizam nije savladao sve te toksine i tek zatim odjurio na trčanje.

jes bilo i prekasno i prekratko ali je bilo i prebrzo obzirom da su mi nakon polumaratona već drugi dan noge ko splačine. ajd nek su se probudile, neću zanovetati oko toga u koje doba dana se dogodilo.

onda sam spazio neku onlajn ponudu/akciju pa uzeo da produžavam ugovor za telefon pa nisam mogao da se ulogujem. pa sam tražio novu lozinku i pola sata osvežavao mejlove da bih na kraju shvatio da su mi kod poslali u sms-u a ne mejlom. eeee ali ta kartica mi je izvađena iz telefona pre dve nedelje. pa menjaj karticu pa koju ću u koji telefon, i tako.

još sam pod obavezno imao i da napišem blog o jučerašnjem planinarenju/trčanju dok sam još za kompjuterom no i toga sam se setio tek kad sam legao pa evo tipkam iz kreveta. i to ne o planinarenju koje se pretvorilo u orjentiring nego evo o glupostima.

4'38"/km mi je ubedljivo najbrži trening ove godine pa ko ga šiša što je trajao samo 33 minuta. koliko god me dupe bolelo dok sedim, nisam ništa osetio na trčanju, a drugi put proletos sam uzeo najšarenije asics noosa 11 koje "lete" u odnosu na stabane zaraca koje inače day in day out forsiram do konačnog uništenja.

ukratko, u toku dana sam zaboravio sve što se moglo zaboraviti osim jedne stvari ali se više ne sećam koje. ovde bi bilo sasvim prikladno da izmenim čuvenu opasku entoni hopkinsa: nikad ne sažaljevajte čoveka koji (umesto "ima avion") ima vremena da svakog dana piše blog.

brojevi koji govore

mnogi misle da brojevi nemaju dušu, da ne mogu da izmame nikakve emocije, i da maltene ništa ne znače osim kad pokazuju cenu piva i benzina. ja pak svašta gledam kroz brojeve. vrednosti hemoglobina, spoljne temperature, hm, nije to baš nevažno. evo sada mi je baterija na 63% a da je na 3% ne bih pisao blog ovako u autu. dobro, lažem, nakačio bih onaj prenosni punjač ili uključio kabl u šteker za auto-upaljač ali do pre par godina nisam imao toliko izbora. očigledno me život dovoljno puta opomenuo pa sam postao oprezniji. ali da sam u žurbi nešto zaboravio, ta brojka bi bila opako važna. brojke nam donose pehare i medalje na polumaratonima, kao da smo među najboljim i najrasnijim primercima na izložbi pasa. ili krava, svejedno. eto neki treniraju i muče se puno više od mene, više paze šta jedu, koliko spavaju, kako se istežu, s kim se druže i ko im daje ili crpi životnu energiju. ja pak nakon godinu trčkaranja umesto treniranja, nakon par meseci pauze zbog bronhitisa gripa i par povreda, dobio pehar za pretrčanih 21km sa slomljenim prstom. pehar za nepravdu, rekao bih da ja nisam ja nego onaj neki tamo što je bio 4ti ili 5i u kategoriji. još su nam razvukli kategorije na 10 godina, eto još jedne brojke koja može da proglašenju obrne sudbinu. nakon novog sada (10.5km) sam mislio da je realno da očekujem približno 1km/h manje brzine na polumaratonu po vrućini i sa nešto sitno gore-dole no na kraju je ispalo da sam trčao jednako brzo. doduše krenuo sam sporo, prema početnoj zamisli, jer se ionako nisam uopšte zagrevao pred start verujući da će mi i 21km biti previše. prema kraju sam sve više pojačavao i završio nekih 9 minuta od onog čime ne bih bio razočaran odnosno 4 minuta brže od onog čime bih (pre starta) bio prezadovoljan kao obećanjem. štaviše, bio sam brži nego na poslednjem maratonu 2018 što je objektivan pokazatelj koliko mi se forma brzo vratila na 90% recimo. eto kako glupave brojke mogu da nam šapnu koliko smo fizički oporavljeni od raznoraznih kurcšlusa i rana, a poznato je koliko je to važan preduslov za psihički oporavak od emotivnih stresova, kao što na kraju krajeva i piše na mojim Anima Sana In Corpore Sano patikama.

ne znam

ne znam treba li da mi kao i uvek bude neprijatno, gotovo sramota, što par dana nisam ništa napisao na blogu. ili bih kao svako normalan trebao da budem ponosan što su mi dani bili toliko ispunjeni pa nisam nešto mnogo ni boravio na internetu tj kompjuteru. ipak, blog je i potreba i strast i hrana i deo života, potvrda da se nije džabe živelo i kretalo. to je taj paradoks da je u glavi mir dok je u mišićima džumbus, da se može svašta shvatiti dok se nekud juri. nije sva koncentracija na onom automatskom leva pa desna, levo ili desno, naprotiv. suprotno od tvrdnje one rđe od osobe, koja reče Koga zanimaju tvoji kilometri, nikoga! meni su važni, meni donose mir i odgovore na sve, i onda sve to bolje što se pojavi iz mene mogu da prenesem drugima. eto čemu služe kilometri pređeni, nisu to samo brojevi. i ograde zavarene i isečene, i točkovi sa zimskim gumama promenjeni, i patike u gepek spakovane i štapići sa maslinama pogrickani. čovek zdravog duha ne bira koju će radnju izvršavati, da bi mu život bio ispunjen onim što mu se unutra događa, dok određeni udovi nešto pokreću i žvaću. budalu možeš ostaviti da ceo dan slobodna i dokona leži na krevetu pa ništa pametno neće smisliti, tri iste misli će joj se uhvatiti za ruke i igrati kolo od jutra do mraka. o minutima po kilometru ću pisati sutra. možda.

interneth

baš sam danas na pola trčanja zastao da nešto javim telefonom, i setio se da proverim stanje na računu.

naime pre tačno mesec dana sam uzeo jednu (od dve) prepaid kartice, kojom se za 2.5€ dobije 1) nešto siće da telefoniraš sedam dana, i 2) 12GB interneta koji imaš na raspolaganju narednih godinu dana.

čim je prošao taj prvi kratki period, shvatio sam da mi pozivi i sms ustvari uopšte ne trebaju. 

jednom kad upališ prenos podataka, umesto sms-ova možeš slati poruke preko bilo koje aplikacije (mesinđer, viber, vocap) a isto tako možeš i da pozivaš.

pa me je tako kopkalo, koliko interneta se potroši mesečno za javljanje frendovima tako "u trku", i za povremeno uključivanje i učitavanje mapa
*samo zbog toga vredi svaka uložena para jer kad jednom staneš na raskrsnicu šumskih puteva i nemaš pojma gde je koje selo, nema tog novca koji ne bi dao da što pre shvatiš gde da skreneš.

i vidi vraga, za mesec dana sam spiskao samo pola gigabajta, dakle trošim internet brzinom pola Čoveka.

nema veze, čuvam bele gigabajte za bele dane, jer kad za 8 meseci napada novi sneg, na pešačenjima će se trošiti puno više interneta nego sada na trčanju.

u odlasku sam napravio 5'23'' prosek na 4.5km, pa sam se vratio malčice okolnim putem da bih namaknuo na 10km, a i tako mi je odgovaralo zbog vetra, da se vraćam uglavnom blago uzbrdo i da se pred kraj sjurim u grad.

polazna i krajnja tačka (prečica kroz dve šume ispod vikendice, i kuća) su na približno istoj nadmorskoj visini, ali neki dan gps pokaže par metara tamo a nekad ovamo, uglavnom to je tu negde. 

kada sam počeo da trčim radovao sam se kad god se značajnije odmaknem od 6'/km pa sam iz nedelju polako putovao preko 5'30'' pa 5'20'' a danas sam eto u povratku uspeo da se spustim do tik iznad 5'/km.

sve je to miljama (par hiljada na treningu) udaljeno od nekih brzina koje bih voleo da vidim ali bože moj, ne možeš u svakom trenutku imati sve od života.

pretpostavke

pretpostavljam da niko nije očekivao da ću veče nakon trke pisati blog, obzirom na javnosti poznatu moju naviku da se posle trke nagradim tojest rehidriram pivom.
šalim se, naravno, većinom preferiram kefir ako je bila dugačka i iscrpljujuća trka, odnosno voćni jogurt ako je bila kratka a brza.
voćni jogurt mi nekako brzo nadoknadi tu potrebu za šećerima, snagom, oporavkom, ali mi ne prija kada sam dehidriran kao recimo nakon maratona, onda mi "zaveže" stomak i podstakne proliv koji je dehidracijom ionako zagarantovan.

no kada nakon trke nisam ni gladan ni žedan, onda prosto iz dokolice pomislim, daj da tresnem neko pivo. da udarim keca na Desetku Raspoloženja.
glupa navika, znam. al šta ćemo sad.
izvetriće jednom kao i sve ostale, kao i mi uglavnom.
pivo ionako ne dolazi u obzir ako je trka na više od sat-dva vožnje od kuće, jedino mi se uklopi ovako kad je trka blizu.

u tom blogu koji nisam napisao bih trebao da sabijem i neodlučnost da li se sa slomljenim prstom uopšte može trčati, kao i večito da li se trka isplati jer oduzima puno vremena drugim aktivnostima.
probudio sam se u 3 ujutru i shvatio da na trku prosto MORAM otići, sudbina je tako htela, očigledno.
do svitanja sam zevao u plafon, to se tako kaže, a ustvari upalio tviter i skrolao da vidim šta sam sve propustio u zadnjih par dana.
bezbolno putovanje, hvala bogu, ni dupe ni loža ni leđa & ramena se nisu bunili.

o samom trčanju mi se ni ne piše.
krenuo rezervisano, oscilirao između dodaj gas i smanji gas, i na kraju ozbiljno ubrzao.
što je najzanimljivije, to ubrzanje me nije obradovalo, samo me je onespokojilo.
koliko ja uopšte mogu????
nakon 5km oko 4'40'' i 4km oko 4'30'', na neku foru sam deseti kilometar istrčao negde oko 4'.
jesam imao onaj osećaj "ovo je žešće tempo trčanje" za razliku od prvih devet kilometara "ovo je nit tamo nit vamo tempo trčanje", ali mi to ništa ne govori.
da li sam tako mogao da ubrzam još kilometar ranije, ili ne?
naizgled se ništa ne bi promenilo ni dogodilo, osećaj u mišićima i živcima je bio isti, i na 4'40''/km i na 4'/km.
svašta.

danas sam uradio milion sitnih poslova, nešto sam a nešto sa majstorima, i nakon toga odvezao jedan polu-težak (ovisno kako mu pristupiš) brdski krug od 50+ kilometara, a malo me je i vetar bacao kud mu se prohtelo.

popunio sam prijavu za beogradski polumaraton, poslednjeg dana preko humanitarne opcije.
nemam pojma ni da li će tog maratona biti, obzirom da je da nedelja 14.04. samo dan nakon najavljenih protesta od 5 miliona građana, koliko iskreno ne verujem da u srbiji postoji pokretnih ljudi, odnosno dovoljno pismenih da bi uopšte ikako saznali da pomenuti događaj.

kakve su šanse da se zbog nekog velikog pičvajza maraton otkaže, nemam pojma niti znam koga bih mogao da pitam, jedino miroslava lazanjskog.
to je onaj što u miru slavi i sprema najbolje lazanje u državi.
startninu treba uplatiti do prvog aprila pa polako, videću.
mrzim te startnine u visini tri džaka pseće hrane al ajd...
jednom se živi, iz čega zaključujemo da svakog dana imaš samo jednu neponovljivu priliku da od sebe napraviš budalu.

preokret

ovo će biti jedan ringišpil od bloga u kojem ni ja sâm neću znati gde je početak a gde sredina, dok kraja naravno neće ni biti jer se ringišpil po default-u završava sa tri ...

nakon što sam umesio i ispekao Plan, koji je podrazumevao što više bicikle i mogućnost da nešto krene po zlu pa da mi taj Plan u naredna 4 dana zagori u rerni ako mi prdne da odem u NS na trku tojest izlet...

eto, sad moram svaki pasus da završim sa...

prvi dan, odnosno prva vožnja je prošla euforično no ne zbog proseka ni nečeg drugog nego što sam uzeo da "testiram" taj famozni lek defrinol koji je postao jako popularan među mlađim naraštajima, koliko vidim kod poznanika ta tviteru. da sam uzeo samo jedan pa hajde nego sam istresao lopatom prosto ne verujući da tako male doze mogu da se ikako primete. osećaj na bicikli je bio kao da vozim tur d frans i da me snimaju oni helikopteri u uživo prenosu a na kraju je ispalo da sam odvozao sasvim običan prosečan trening, štaviše za tako dobro raspoloženje tu fali barem 2 km/h pa da se sve uklopi...

euforija je zato učinila svoje pa sam nastavio sa hiperaktivnostima do sumraka kada se čuo neki krik sa parkinga a ja se zatrčao da vidim da mi nije neko napao jednu od mačaka, i u tom trku sam zapeo za nogu od stolice...

da li idem u hitnu da me snime, ili ne, a gde ću ovako nepokretan sad da pešačim taj kilometar do hitne, a ne ide mi se biciklom, a mrzi me da isteram auto, a ispod časti mi je da idem taksijem pu pu! pa sam organizovao video pregled preko skajpa tokom kojeg mi je stručna osoba dijagnostifikovala gotovo isvestan prelom. dobio sam i uputstvo kako bandažirati jer bi mi u hitnoj uvezali ovaj prst zajedno sa palcem a trik je bio da ga uvežem za srednji. rečeno-učinjeno, potopio sam stopalo u kofu leda i dovršio tu prvu pomoć i dok trepneš već je došlo vreme za spavanje...

danas mi pak neki đavo nije dao mira jer sam flasterima sve ovo tako dobro učvrstio da nisam osećao nikakav bol. da odem biciklom samo malo izvan grada, pa da pokušam da otrčim? ako bude bolelo vratiću se nazad, čudna mi čuda. ideja je bila da trčim uzbrdo jer tako nema onog PLJAS kada prednji deo stopala dodirne zemlju, nego se trči puno mekše. rečeno-učinjeno (opet?) krenuo sam uzbrdo i da vidiš čuda ništa me nije bolelo. naravno da sam odabrao i patike pola broja veće da ništa nigde ne dodiruje, i u njih ubacio krut uložak da se prsti što manje savijaju. ipak sam je jedan polugenije koji (kad hoće) ume da pazi na tisuću stvari odjednom...

nakon kilometar uspona sam čuo nešto čudno u jarku pored puta pa sam se vraćao i zviždukao, rekoh ako je neko kučence mačence poneću ga u povratku taj isti kilometar nizbrdo. no nisam uspeo da dozovem ništa, možda je bila i neka ptica, ko će ga znati. uprkos tom zastajanju od par minuta na Stravi mi je izašlo da sam oborio rekord uspona po deseti put jer sam u zadnjih 5 godina pravio barem deset puta novi profil i svaki put iznova postao šampion jelte...

došao na vrh uspona, seo na vrh onih čuvenih stepenica (NE, NIJE MI PALO NA PAMET!) i malo blejao, objašnjavao nekima iz kosovske mitrovice gde je koji manastir i uživao u lepom prolećnom danu. kad odjednom odozdo se pojavi neko ko trči (!) a ja naravno opalih par sličica. za njim još jedan pa još jedan pa shvatismo da se poznajemo onako iz viđenja i sa trka, i onda smo se zajedno spustili ista ta 4km do moje bicikle. eto i jednog pasusa bez tri ...

da li što mi je brbljanje odvratilo pažnju sa stopala ili zbog moje genijalnosti bandažiranja, ispalo je da me prst nije boleo čak ni na spustu pa se tako otvorila mogućnost da sutra ipak skoknem do NS na izlet-trku. biće to druga trka u životu koju ću trčati sa mobilnim telefonom i kao retard slikati ljude ispred i iza. a šta ću kad u svojoj glavi ne umem da trčkaranje shvatim kao TRKU ako nisam došao sa idejom da se utrkujem nego da se zajebavam...

pa eto, uvek su se satovi pomerali pred NS a sada je NS pomeren 7d ranije pa se ni satovi ne pomeraju, dakle prvi put bih u NS išao bez onog sata spavanja manjka. ako treba stići u 10:30 to bi značilo da je doručak gotov do 7:30 što i ne zvuči naročito strašno. put naravno traje malo duže jer jebeš taj put do novog sada ako usput ne zastaneš na svih pedeset parkinga i pregledaš gde sve ima ili nema ostavljenih kučića i mačića...

definitivno sam pretrčao dovoljno kilometara da uprkos današnjem treningu sutra mogu da pretrupćem tih 10.5km za manje od sat vremena, ali ne očekujte me baš oko 50 minuta, ne verujem da će mi se toliko žuriti. defrinol sam spakovao, a ako išta drugo zaboravim svratiću u intersport.

slova

reče neko pretplaćen na blog da mu mejlovi odlaze u Spam kad god za naslov stavim brojeve. zato piše "slova".

dan odmora je trebao da bude izlet ali se manji izlet pretvorio u srednji a srednji u... drugo poluvreme pešačenja koje se prervorilo u... pola planinarenje - pola trčanje.

jedan nazovi problem je što sam uprkos dobrom doručku osetio poražavajuću slabost u butinama. mislim da uopšte ne bih mogao da uradim čučanj na jednoj nozi - rekoh u sebi sa žaljenjem. nešto bi trebalo uraditi po tom pitanju.

drugi problem je što sam na par minuta od kuće zapeo dok sam preskakao železničku prugu i udario onim prstom do palca koji je kasnije poplaveo. ne znam kako se kaže Kažiprst na nozi i ima li pomenuti uopšte neko ime.

ostaje da u toku petka isprobam razne mogućnosti od uvijanja bandažiranja i drogiranja brufenima, do pokušaja trčanja ili pešačenja, dok u biciklističkim sprintericama prsti miruju kao ugipsani pa je to uvek sigurna i poslednja opcija.

btw trčanje je proteklo "čupavo" jer sam na kraju izleta bio i žedan i gladan, a ne znam ni zašto sam tih 9km pretežno nizbrdo morao da otrčim najbrže moguće, umesto da sam svaki km prošao samo 10 sekundi sporije i uživao kao gosn čovek.

zabava

Za promenu od klasičnog dosadnog murakamijevskog Dnevnika u kojem svakog dana ponavljam kako sam pretrčao istih 10km, danas ću preseći sa jednom anegdotom.
Pre desetak ili koliko već godina, otišao sam na trčanje u obližnje školsko dvorište.
da li je bio sneg ili pljusak ili nešto treće, ne sećam se.
Počeo sam da trčim krugove i tokom treninga shvatio da "nešto nije u redu".
Prva staza očigledno nije bila 250m a ni 200m, nego nešto između.
Odmah sam dojurio bicikom pony (što je Milijana gony) koja je imala obim točka okruglo 200cm i bez previše obraćanja pažnje na detalje (minimalno krivudanje, ili da li je guma propisno naduvana, jer to utiče na obim točka) "prebrojao" metre.
Naime odnos prednjeg i zadnjeg zupčanika je bio 2:1 pa je svaki krug pedalama bio 4 metra, dakle trebalo je samo izbrojati do 60 i to bi bilo 240m recimo.
Još par dana kasnije sam video nastavnika na času fizičkog i porazgovarao s njim.
- Ova prva staza nije 250m?!
- Tako je, reče čovek ponosno, JA sam to merio i obeležavao.
Hmmm, tu sam se malo pokolebao, ali sam nastavio da iznosim svoje zaključke.
- Koliko sam izmerio biciklom, 250m bi bilo negde tamo na kraju treće odnosno unutar četvrte staze?
- Mmmm, tako nekako, promrmljao je nastavnik očigledno nesiguran u takve pojedinosti.
On je odmerio 60m, 100m, 200m, to nacrtao po krivinama, a koliki je bio krug - bio je, viša sila.
Par dana kasnije sam došao sa preciznijom biciklom, pretpostavljam MTB sa slick gumama i izmerio sam za svaku stazu po 4 kruga jer je tako mogućnost greške minimalna.
Zaista je za kilometar bilo potrebno odvesti 4 kruga unutrašnjom linijom četvrte staze, odnosno nekoliko godina kasnije, kada trčimo sa mobilnim telefonima u desnoj ruci, dovoljno je trčati i sredinom treće staze a desna šaka će nadomestiti ono što noge skraćuju, haha.
Eto godinama kasnije sam pronašao ovaj papir sa stručnim geometarskim merenjima.

rekord

ma i nije neki Rekord...
nego na ovom polukrugu od vikendice do kuće koji ima 11km, i koji otrčim svakih 5-7-10 dana, imao sam par puta najbolje vreme od nekih sat vremena odnosno prosek tik ispod 5'30"/km.
danas sam pak nagazio nekih 5'10"/km i to je bogme solidan napredak.
unatoč tome što mi je vaga pokazala ravno 2kg više od najveće brojke koju mogu da prihvatim.
daklem ovo je bio jedan takoreći Trening Sa Opterećenjem.
samoopterećujući.
prvih nekoliko km sam osećao zatezanje spolja iza kolena gde silazi zadnja loža no trčao sam dalje bez problema, u društvu sa malenom kujicom lutalicom koja me je pratila.
do pre par nedelja me je to zatezalo naročito nizbrdo no danas sam se lepo sjurio drugu polovinu treninga, ako se brzine od 4'40"/km uopšte mogu nazvati jurnjavom.
nema veze, dok god stvari idu nabolje, ne treba gunđati.
jednom kad se napredak zaustavi, biće teško prihvatiti taj nivo kao plafon ali šta ćeš, što ti je glava bliže oblacima, dok stojiš u istoj sobi, plafon ti je sve opasniji protivnik.

glavna trauma je vezana za taj grč iza kolena zbog kojeg sam ceo drugi i treći kilometar trčao potišten "ništa od novog sada, zamisli krene trka a mene zaboli" no do mraka sam se evo već predomislio.
ili barem pokolebao.

vikend

tek je sreda ali nije loše imati u vidu neke stvari
kao prvo, pogledaš prognozu i odjednom se čini da će sve biti obrnuto od planiranog

nakon minimalnog napretka u trčanju, potajno sam se nadao mogućnosti da u nedelju skoknem do novog sada na onu trkicu od 10.5km koja mi je zadnjih godina postala Otvaranje Sezone.
do pre par godina je to naravno bio polumaraton no nakon zimskih lomova i povreda čak mi je i 10km bilo na granici prema Previše...

gledajući prognozu i imajući u vidu da sam na trkačku biciklu seo samo 5 puta u martu, ne bi bilo loše iskoristiti najavljene lepe dane za vožnju
kako se u to uklapa novi sad, nemam pojma

u subotu bih sigurno mogao da odvozam par sati, i da li ću zbog toga u nedelju u NS trčati 50 ili 52 minuta, KOGA BRIGA
2019 mi je još uvek u "pelenama", što se trčanja tiče, i ne opterećujem se brzinama
dovoljno je da vidim staro društvo i to je sve

no ne znam kolika je to "žtrva", bez te trke bih mogao mnogo bolje da iskoristim ova tri dana za biciklu.
jedino je ponedeljak tu sigurica, hmm...
bojim se da nešto ne uprskam zbog pokušaja da postignem previše
a opet, zašto bih morao da pokušavam previše?
možda je to bolja tema za razmišljanje

op jello jello, imaš lepo tello

15km za sat i po
ništa posebno ako ćemo o brojkama
radi se o tome da postoji nekakav sos od paradajza
zove se tomatello
pa sam današnje lomatanje nazvao lomatello
iz prostog razloga što sam izbegavao glavne puteve, i pokušavao da što više prođem nekim stazama kojima odavno nisam
šteta je izaći iz fazona, zaboraviti nešto do čega ti je stalo
volim da sve te puteljke imam u malom prstu
da u po dana i u po noći znam koji gde "izbija" (izlazi)
a prošle su možda i dve godine, kako sam se držao istih staza
sada mi jako, ali jaaaakkkoooo nedostaju one stare, dobre, davno uhodane
zadnjih dana sam ih dosta onako, u glavi, osvežio
osećam se prosto nekako, oslobođen
kako da me je neko izvadio iz kalupa za testo
i rekao mi Narastaj (rasti!) koliko god hoćeš i na koju god stranu želiš
kao pušten sa lanca kao lakši od vode
#EKV