the Dužina umesto odmora

nakon dva trčanja od čega jedno više nego vrlo dobro, morao sam "nešto da smislim". i smislio sam da sednem na voz i odem par stanica ka planinama i da izađem tu na 25km od kuće i preko brda kao da planinarim i pred kraj malo da potrčim, tek koliko da imam opravdanje zašto sam sve snimio kao RUN, i onda fino sve to da dodam na raniju kvotu unutar Decembarskog Izazova.

i tu negde neko reče kako bi moglo da se ode i autom jer u vozu nikad ne znaš da li si šta pipnuo i zaradio neku bakteriju ili nešto još gore, pu pu, a kad sabereš autom uglavnom izađe najjeftinije kad uračunaš i sve pogodnosti koje on donosi. tipa staneš baš gde hoćeš, poneseš više stvari koje mogu da zatrebaju, odela hrane svega. i tako to.

i u trenu se prešaltam sa razmišljanja o vozu na razmišljanje o autu i skrojim neku skroz ludu kombinaciju koja kreće i završava se na samo 24km od kuće. odatle do realizacije nije trebalo ni sat vremena, a ideja je bila da se pređe što više kilometara i planina, gde god je prestrmo može i da se malo prošeta, ne mora sve da se trči, totalno neobavezan izlet ekspedicija. dobro, da ne bude zabune, sa što više trčanja jer zašto bih šetao gde god je lako trčati, ali bez ikakvih obavezivanja da nešto mora ili treba ili je poželjno ili štagod. 

na kraju je ispalo da sam nešto loše izračunao jer sam kao izmerio krug od 33km a negde oko 25 sam video da imam puno više od toga do kraja pa sam Lolu poslao glavnim putem kuda je mogla da se sjuri mtb-om a ja sam pokušao da se prisetim neke prečice koja kroz šumu po azimutu uleće u selo dole u potoku. beše malo povuci-potegni, malo sam i neke kapije preskakao jer je put okolo zarastao pa ga nisam prepoznao i ispalo je da sam protrčao ljudima kroz dvorište.

od ukupnih 32.3km ću u excel upisati nekih 28 trčanja i ostatak pešačenja po kamenjarima, koliko je otprilike i Lola prepešačila gurajući biciklu. ona čak ni nema bajk za takav teren pa sam mislio da će puno više morati da se gura i nosi no na ovih nekoliko poslednjih tura/izleta je podosta savladala trail veštine pa se snalazi čak i bez ijednog amortizera i sa letnjim ćelavim gumama. no u par navrata sam ipak mogao malo da prilegnem dok ona savlada neke tehničke delove staze, srećom se svaki put pojavila živa na horizontu :-D

tell me why I don't like mondays (2)

 više kao izazov nego kao žalopojka, u smislu e baš neka mi neko kaže zašto bih morao da ne volim ponedeljke.

ponedeljke sam zavoleo nakon što sam shvatio da te u ponedeljak odlično drži adrenalin od trke koja je bila u nedelju, i tako sam baš često ponedeljkom mazao i jurišao dok mi se u glavi premotavaju sveža sećanja na trku i po pravilu bi me umor stizao tek u utorak.

ovaj put pak ponedeljak nije bio u znaku hormona puštenih s lanca, nego u znaku onog fenomena da si nekad jako raspoložen za trening iako bi po svakom pravilu trebao da malo odmoriš od istog (*), samo zato jer se radi o multi-sport treningu pa sam recimo nakon dva dana na bicikli izgleda bio skroz raspoložen za trčanje.

*čak mi je i sat neposredno nakon uključivanja prikazao dobronamernu preporuku da se odmorim u vidu 34 minuta kaskanja po 6'30''/km.

na putu sam da spravu dovedem u neki oblik depresije i sumnje u stručnu kvalifikaciju za taj oblik savetništva.

elem nakon doticanja dna života sa onim jučerašnjim srozavanjem na ~1500. mesto na Stravi jutros nisam stigao ni da pogledam koji sam jer me je čekalo da duvalicom sameljem pun kamion lišća ispred radnje, a nakon toga sam samo skinuo trenerku i nastavio na trčanje.

baš odavno nisam ovako vozio po brdima dva dana pa se nakon toga zaleteo na trčanje i nisam znao kakve noge da očekujem no nadao sam se da "neće biti loše". 

krenuo sam na 1000/1000 laganog/srednjeg tempa, a takve promene možeš uvek u hodu (igra reči heh) da podešavaš pa da lagano prebaciš u još laganije i tako dalje, uglavnom na tako proizvoljnom treningu ne možeš da pukneš, to je najbitnije.

nakon nekoliko km sam čak skinuo dugi dres i ostao u kratkom.

ukratko, krenulo je fino, završilo još finije, s tim da je vetar delovao puno hladniji prilikom povratka pa sam postavio Lolu da vozi biciklu ispred mene a ja sam kao Kipčoge trčao u zavetrini i komandovao koliko treba da ubrza odnosno uspori.

krenuo sam sa 1km lagano i završio sa 1km lagano, a između tih 11 laganih sam otrčao 10 bržih i sveukupno mi je izašao prosek ispod pet minuta/km, nemam razlog da budem nezadovoljan.

nakon dva dana sa nula km trčanjam, umesto u top 50 sam se vratio u top 1000 ali daj šta daš :-) 

APDEJT POLA DANA KASNIJE
mislio sam da ću se više pomeriti nakon drugog trčanja danas, no izgleda da sam džabe lomio noge i leđa preko sat vremena, dodatnih 13km me poguralo samo 200 i nešto mesta na gore.

zašto se tako brzo padne sa vrha merdevina a zašto se tako polako penje, oooohhh, zaštoooo

ubiću se, malopre sam bio 498. i nisam skrinovao i dok sam ovo napisao i pošao da dodam i sliku već sam 503., ubiću seeee...

ma neću se ubiti, boli me dupe, daj bože da do sutra ostanem u top 1000 :-P 

nije svaki dan petak

 tako smo govorili u osnovnoj školi, kada ti se nešto posreći pa idući put omaneš, onda ti drugovi sole pamet i rugaju ti se NIJE SVAKI DAN PETAK.

e pa tako i meni, naravno da nije svaki dan bio petak ali mi je i petak bio dovoljan ono kad sam izbio na 28. mesto od svih ovozemaljskih STRAVičnih trkača pa sam na par dana skroz batalio trčanje da bih izvukao neku novu motivaciju, mislim, ZDRAVIJU motivaciju.

jer nema ništa opasnije od toga kada si tako visoko plasiran, izgubiti se u ambicijama i manijakalno se baciti na ono ajmo u top20, ajmo u top15, ajmo u top10, to mu dođe isto kao i ostali poremećaji tipa ajmo na 40 kila, ajmo na 30 kila, previše sam debela.

ili ono imam dve hiljade ploča/značaka/salveta ajmo na pet hiljada.

sve je to isti užas.

zato kažem zdravija motivacija, treba se malo i igrati.

nakon dva dana putovanja, korona turizma, biciklizma i ekspedicionizma, srozao sam se čak i izvan prvih hiljadu a ko zna šta će biti do sutra ujutru jer treba da prođe još čitavih pola dana.

prvih 100 uopšte nisu daleko, vrte se oko 170+km, dakle ja sam sa ovih sto i nešto recimo upravo prošao Sremsku Mitrovicu a oni su oko Spačve.

i još uvek idu manje od 30 dnevno, dakle to je norma za top 100, treba gađati 900km u decembru a to mi ionako zvuči previše obzirom da sam evo do sada trčao samo 4 dana a 2 nisam uopšte.

no svakako će mi sve do kraja meseca biti zanimljivo pratiti to naizmenično šetanje kroz plasman gore pa dole.

tačnije, biće mi zanimljivo pratiti brojke ali mi neće biti baš toliko zanimljivo osvajati te brojke na terenu obzirom kakav je užas od vremena prognoziran za naredne dane.

al dobro, polako...

nakon jučerašnjih 3h19' sa ~900m uspona i današnjih 4h09' sa ~1000m uspona oba puta na čeličnom mtb oldtajmeru od 15kg, kontam da bi noge trebale da mi budu poprilično samlevene sutra no ipak ću pokušati da uhvatim bilo kakav ritam sa povratkom u stvaranje Zimske Baze pa ću verovatno nešto otruptati.

koliko i kako, nemam pojma, bumo vidli.

garmin mi ionako već danima gunđa da mi je treniranje "unproductive" ne shvatajući da druge ambicije ni nemam, pih.

za kraj jedna današnja slika sa tri ženske,
ja stojim na Jelici, Lola je u serpentini, a u daljini je Golija

sreća u nesreći

ma šalim se

nema nesreće

mislim, razmaženom je sve nesreća

ugaziš u govance, nesreća

obrišeš cipelu u travi, nema nesreće

nesreća je prolazna stvar

nebitna

ima jedna kompilacija na youtube prepuna duplih slova
(the) coMMon liNNets - seSSions

i sad sam po ko zna koji put to pustio i nema nesreće

zakonom je zabranjena uz ovu švedsku amerikanu

ideja je bila da stavim sliku mtb sprinterica uvaljanih u blato kao karađorđeve šnicle u prezle ali nažalost onaj drugi telefon je ostao u prizemlju i nisam na njemu stisnuo wifi pa se slike sa treninga nisu prebacile u Fotos i tako ovde za kompjuterom nisam u posedu sopstvenih uspomena, problemi čeljadeta dvajes prvog senčurija

trčanje sam zanemario, bio sam u top30 sinoć a sada sam jedva u top500
ko zna na kojem mestu ću se sutra probuditi?
verovatno u krevetu :-P

setio sam se!

otvorio sam sopstvenu Stravu, i odatle skinuo fotku

dovde smo imali prvo četvrt sata kroz smog/maglicu, pa pola sata po najlepšem vremenu, u kratkim gaćama usred decembra, i onda pola sata krvničkog uspona uz planinsku rečicu hirovitog karaktera ali dobroćudnog podznaka

ali smo zato odavde imali pola sata takođe preprepredivnog uspona, sa začkoljicom, koja bi se mogla obrnuti iz naslova u "nesreća u sreći" a to je 500m blata do kolena koje su napravili šumari, par slika odatle imate takođe na Stravi koja mi je od juče otključana pa mogu svi da zavire, šta ima veze, nikog ne pljačkam i ne ubijam usput i nemam šta da krijem

za sutra sam imao još veće planove ali izgleda da se prognoza namrčila na par stepeni manje, pa možda ipak iskombiniram i nešto sa trčanjem jer je tako puno toplije nego na bicikli

no ništa nije zacementirano, svaki plan može da se promeni, kao jaje na oko pre nego što u njega umočiš komadić friškog kruha

stiskanje i pritiskanje

kao prvo, mada mi FB nikada nije prvi tab koji se otvori nego kao prva tema, baš me zanima da li ITKO odmah otvori ove gore notifikacije na kompjuteru, tipa na stranicama imate toliko obaveštenja u grupama toliko i između toga iks videa koje treba pregledati?

ne da nisam nikada stisnuo, dobro, jesam jednom dok nisam skontao kakve su to "preporuke", nego nikada više ne nameravam.

totalno su mi se oči navikle na te crvene tačkice kao da su uvek tu a uvek će i biti, ignorisanje sam dobio u vidu antitela i sada sam doživotno zaštićen.

dalje, pritiskom ili stiskom na fejs mi je među prvim objavama iskočila ova gde ljudi uglavnom zlobno komentarišu nečiju želju da sâm sebi odabere tablice.

brt ako auto košta 70 tisuća evra šta je u odnosu na to još 700 za tablice, nije mi tu ništa sumnjivo.

700 evra će da ga koštaju i nove gume, 700 evra tablice, 700 evra skijanje, imaš za te pare i dobar telefon pa sve ovo da ispadne baš profi slika no on fura mobitel od 150 evra i još ne ume da isključi vodeni žig na dnu, eto to je meni jedina mana ove fotografije :-)

ako već moram da iznesem lično viđenje, ništa mi ovo ne smeta, osim ako je do novca došao na način da je nekog drugog oštetio.

tako što nosiš ajfon, rolex, voziš skup auto, pokazuješ da si nezavisan, da si nešto zaradio, da u svakom trenutku imaš i za operaciju kuka i dioptrije, da ti ništa tuđe nije potrebno, da si dostigao onaj krajnji stepen nezavisnosti koji se u današnjem trenutku meri jedino materijalnim.

bukvalno mi dođe u maju kad nam pristigne registracija da kažem Loli ajd da uzmemo VA - LOLA čisto da nerviramo ljubomorne, da im vadimo mast, jer se niko normalan ne bi time ni bavio osim onog taloga društva koji bi da se svi srožu na njihov nivo da pa im bude toplije u gomili, onako neobrazovanima, lenjima, i posledično siromašnima.

(a na tu temu ću se vratiti na kraju) 

a izašlo mi na fejsu i ono, poster, kaže "muškarac sa bradom koji nosi masku izgleda kao žena sa gaćicama '70-tih".

haha pa isto se i zvalo, sećam se kad smo sa školom išli na more pa jedna nastavnica kaže drugoj "vidi ti se brada" i onda ova prva ugura nazad u kupaći sve što viri :-D 

GLAVNA TEMA:
jutros sam pedeset i neki, i u tome i jeste glavna draž svega ovoga.
ko nije odmah od deteta naučio da je život jedan točak koji se neumitno okreće, evo mu prilike. ako ne učiš ostaćeš glup, ako preskačeš lekcije dobićeš keca, imaćeš mali prosek, moraćeš na neki seljački fakultet ili odmah na trafiku, oni pametniji će naći bolje cure, imati bolji posao, auto sa registracijom od 700 evra. ako hodaš neobrijan i isflekan onaj drug sa kravatom će da obari bolju žensku, imaće lepšu decu nego tvoja krezava klempava žena, u krajnjem slučaju će operisati nos i uši ni to nije više od 700 evra.

PODTEMA:

ovo mi je uvek bilo zabavno da upoznajem ponašanja različitih ljudi, recimo pogledajte samo ovo dvoje zaokruženih na dnu, neko je pretrčao 129km u samo jednom treningu a nekome je za 129km trebalo 59 trčanja (!!!) pa bukvalno burazeru 59 puta da vežeš i razvežeš pertle to mu već dođe challenge sam po sebi, ne moraš ni da trčiš između.

a ovih ultraša da te bog sačuva, odjednom je na čelo ženske rang liste izbila neka ludača koja je stigla do 279km u samo 4 dana, trčala je od (neke) Obale do (nekog) Nacionalnog parka, možda pogledam kasnije detaljnije, ali 31 sat trčanja mislim svaka čast.

našao sam joj i muža:

meni raj a vama pakao

došao je onaj period godine kada će mene da uhvati moje i samo moje omiljeno ludilo, a vi ćete zarad mentalnog zdravlja na nekih mesec dana prestati da mi pratite blog.

koji je Salence bio u redosledu juče, ha?

juče je upao u prvu stotku!

e ali sad, došlo je veče, pomerili ga na 80-to, 90-to, štaviše noćas kad sam stisno SLUČAJNO da proverim na kojem sam mestu, SLUČAJNO sam skontao da sam sto trijes i neki...

a tek te bog pita koji sam bio kad sam krenuo na današnju ekspediciju...
tako to ide, što bi rekao bob dilan ko beše prvi sad je zadnji i tako u krug.

da odmah završim sa ovim brojevima, pa da mogu da pređem na emocije

A EVO I KOJI JE BIO NA RANG LISTI NAKON DANAŠNJEG HAJKINGA I TRČKINGA!!!
imao sam neki kompleksić očigledno, i sve koji su bili u top pedeset i top stotinu sam smatrao nadčovečanskim bićima.

kad eto čuda, Salence isplivalo na 28. mesto, nečuveno!

treba li da se pohvalim i u kakvim sam svemirskim sprintericama stigao do ovog uspeha?

da, leva je Zaraca od onih što sam negde u Zaboku kupio dva para po ceni jednog, a desna je jedina preostala od nekadašnje četiri Noosa10, dve oranž i dve teget.

bukvalno je pitanje dana kada će obe ove dve da osvanu na nekoj banderi, zovite me Antiša Banderas.

naime ja to uvek okačim na kontejner, i onda pretpostavljam da neki mangupi to odmah uzmu, ne da bi nazuli nego da bi nabacili na neku žicu, ludačići preslatki.

uglavnom danas je trebao da bude dan odmora, donekle je i bio, 15-ak km planinarenja i 10-ak km trčkaranja, sve sam snimio u jedan fajl i postavio kao RUN, hehe ne može mi niko ništa, mučki sam sebi pripisao 25km trčanja, i usput se odmorio za vikend :-P
jedna od slika sa livadarenja, u prevodu ENO TAMO TREBA DA PROĐEMO

treća sreća, tojest njezina polovina

 evo kako je to bilo jutros, kad sam se probudio, nisam bio u prvih 400, nisam bio ni ona internet greška 404, ali sam bio debelo u prvih 500, što mi naravno ne znači ništa, ali eto kažem

i nakon jutarnjeg trčanja, cap-carap, opasno sam se primakao top100, samo na ovom skrinovanom delu se vidi da nas ima čitava petorka a možda i neko ispred i ispod, sa istom kilometražom. već i ovih 66 ukazuju na prosek od 22km/dnevno s tim da sam naravno onog prvog dana malo podvalio pa sam planinarenje koje je kasnije preraslo u trčkaranje kompletno u jednom fajlu zaveo pod "run" i tako sebi pribavio bonus kilometriće, heh heh.

već vidim da će vikend doneti zanimljive igre i kombinatorike jer bi mi svakako bilo pametno da barem jedan od tih trening-termina iskoristim za biciklu. 

to bi bila prilika da malo propadnem na listi ali se možda od toga malo i odmorim, ili barem predahnem, pa bi onda (kao i ama baš svaki raniji put kada sam se akao s čelindži) imao motivaciju da narednih dana opet ganjam poziciju sa koje sam svojevoljno sleteo.

izbor staza za trčanje je donekle ograničen jer sam primetio da duva zaista jak istočni vetar (nekakva produžena košava) koji je od Beograda skroz raščistio maglu do samog ulaza u grad, pa su zato sve klisure na drugoj strani sveta popunjene dimom i maglom.

zato je tamo i temperatura nekoliko stepeni niža, jer je s vetrom otputovalo i svo zagađenje.

tako da za popodne/predveče opet moram da planiram izletić na tu stranu; koliko god duša bila željna promene i planina, bolje je da ti čist vazduh i zdravlje postanu monotoni (mada neće) nego da ti želja za velikim promenama trasira put među kancerogene čestice.

nepravedna borba

Evo ovako stoje stvari, što se tiče Čelindža:
trenutno je za TOP50 na listi potrebno 56km,
a da uđeš u TOP100 treba imati pretrčanih 50km.
Dakle 28 odnosno 25 dnevno.
Kao nešto pamtim da je prethodnih godina u decembru i/ili januaru nekako trebalo oko 23km po danu, da bi se skrasio tu negde na prvoj (prvih 50) ili drugoj strani (100) rang liste.
Možda sam nešto i pobrkao, mrzi me sad da kotrljam kroz prethodne čelindže.
Ustvari ne mrzi me, ajd.
Odoh da pogledam barem za novembar, to mi je "blizu".
...
...
...
Nigde nisam našao link na prethodne čelindže pa sam u address baru stisnuo na decembarski i samo prepravio DEC(ember) u NOV i voila' evo liste.

Bogme sam se nešto zajebunio.
50-ti je imao 883km i to u samo 30 dana, dakle 29.4km, a 100-ti je imao 777 što znači 25.9km dnevno.
Očigledno je da ljudi kupuju sve bolje patike :-)
Dobro, decembar je malo teži za trčanje, nama na severnoj polulopti je "više hladno" nego u novembru, a onima na južnoj je "više pretoplo" jer im dolazi špic leta.

No dakle to je što je, nakon jučerašnjih 14+14 i jutrošnjih 10km imam 27 (fali koji metar očigledno) i to mi je trenutno dosta za 492. mesto, s tim da se kao i uvek sve neprestano preklapa, u americi je tek svanuo drugi dan meseca a u australiji i japanu će još malo ponoć i počeće treći decembar, tako da uglavnom nemaš pojma kada prestaje a kada se završava ta transformacija kokoške u jaje u pile u kokošku.
Evo Ja ću da budem jaje a oni nek se dogovore za ostatak ekipe.

(zašto ova slika kao ilustracija?
jer je crtao neki antifizičar, prizma ništa ne prelama, ceo spektar kroz nju prođe kao krdo preko potoka!)

1)

Ono na šta vas upozoravam je količina manijaka oko nas :-)
Ako samo na Stravi ima 100 ludaka koji pretrče više od 777km mesečno, koliko li ih ima koji nisu na Stravi?
Olakšavajuća okolnost je da među ovih 100 ima barem 20 ili 30 onih koji neću da kažem "varaju" ali recimo idu na pet pešačenja po 6km dnevno i to sve loguju na kamaru, a na tih 100 ima barem 5 koji zaista varaju pa snimaju i na stravu i na garmina i na suunto pa istovare isti fajl tri puta i nakupe kilometara kao šaše.

2)

Ovih koji *nisu* na Stravi sam se setio dvaput u dva dana, evo malopre je Kum Dule iz Šida (u čijem smo klubu vozili godinama) podelio priču o čoveku koji je biciklom išao od Šida do Pekinga, a juče sam u jednoj planinarskoj grupi video priču od druga iz trčanja (Milan je bio drugi na Mojstirskom maratonu one godine kada sam ja pobedio) o nekoj duševno poremećenoj ženi koja je "otišla da prošeta" pa se vratila posle tri hiljade kilometara.
Nema tog Ajfona čija bi baterija držala par meseci, a u to vreme nije bilo ni Garmina sa solarnim punjenjem, tako da čisto sumnjam da su ti ultraški izleti završili na Stravi.

Što je naravno prilika nama koji smo prepuni gadget-a, da se proslavimo ;-)

2a)

A evo i ovog najnovijeg upravo popularnog na mrežama, u produžecima. 
Ne menjaj ženu, nego prijavi neku ultricu :-D 

madona

auuu kakva je to panikica bila...
strčavam niz zaleđen šumski puteljak, ispod lišća duboki tragovi koje su urezali traktori, negde je samo suv led a negde su ispod tankog leda zaleđene bare pa izvoli bućni, sa strane šiblje i trnje.
u tom slalomu kao bojan križaj odgurujem rukavicama grančice da mi ne zakače kačket ili sleđene uši, ne daj bože naočari.
u jednom trenu sklanjam zaista bezopasnu taknu grančicu i misleći da sam je već izbegao baš kada prolazim pored mesta gde mi je bila na putu, na zemlju me gotovo obara NOKAUT.
ne udarac neke slonovske pesnice, već mi se vrh dela grančice kao bič praćnuo pravo ispod naočara i odalamio me direktno u levo oko.
cela leva polovina oka mi je u nekakvom grču, napipavam ima li krvi, vid mi je skroz zamućen.

prvo što mi pada na pamet je HITNA - da li će me primiti, ili će me slati negde ko zna gde na test protiv korone pa tek onda da dođem da mi vrate oko tamo gde je do malopre bilo.

po stoti put prepipavam i proveravam ima li krvi, oko kao da ni nemam, gledam samo na desno i držim ovo levo prstima da ne iscuri baš do kraja.
opalio bih selfi da vidim šta tu ima, ali mi se ekran 200m ranije skroz zatamnio jer mi je baterija sišla ispod 5% pa više ne vidim ni da li je telefon uopšte još u upotrebi ili se možda i skroz ugasio.
ako želim do Hitne, moram dotrčati do auta, a auto će Lola dovesti 5km niže na dnu šume, dakle trči, imaš jedno oko i dve noge pa se snalazi kako umeš.

štaviše, imam i osobne brojeve od dvoje lekara iz Hitne, mislim ako mi telefon radi, ali zamisli blama da ih u ovom sranju još i ja maltretiram, alo, znaš, ispalo mi oko na trčanju...

nakon 2km mi se ukazala manje mutna slika, nakon 3km je prestalo da suzi, nakon 4km je još uvek bilo utrnulo ali hej, to je barem znak da nije ispalo, da je još uvek tu.
nakon 5km dolazim na kotu ali ne i Lola, ne mogu da odredim da li mi je levi pogled više mutan od desnog, opet trljam, nema krvi, bol je prisutan evo i 5.5 sati kasnije ali osim blagog otoka na donjem kapku nema ničeg na beonjači, taman da svi mogu da zaključe da sam sve ovo džabe srao.

elem, jutros sam upisao 14km, popodne takođe 14km od čega pola planinarenja a pola trčanja no SVE sam snimio kao "run" da bih utjecao na zbir u Distance Čallendžeu i tako sam se probio negde na 350+ mesto od 110 hiljada natjecatelja. prvi je dan pa su svi euforični no videćemo koliko će ih izdržati ovim ritmom koji vodi na 1000km mesečno, ja neću sigurno :-)

pošto sam bacio neke patike koje su se raspale, upario sam preostalu levu od zaracca 2 i desnu od noosa 10, pa pošto sam ukupno popodne pretrčao 8km moraću da svakom paru u Excelu upišem po 4km, pošteno :-P

poslednji

 u prethodnih šest meseci sam prepešačio i preplaninario i prehajkingovao i tako to između sveukupno 264km, a samo u novembru 154km, pa vi vidite.

naravno da sam manje vozio bicikle, a trčanje je tu "gornji prosek" za nekoliko meseci u kojima sam "malo više trčao".

pri čemu se "malo više" misli od ostatka koji je "podosta manje", pa tako i nije bilo teško trčati malo više od toga.

dovoljno govori činjenica da mi se godina sve jasnije projektuje ka ukupnom zbroju od oko 3000km ili 3kkm ili 3Mm.

koliko si pretrčao? tri megametra! vau?! nego šta!!

a danas sam prebacio i 60k kilometara.

točnije trenutno sam na 60013, otkako vodim kilometražu u excelu.

niko još nije počeo da vodi kilometražu dok je trčao za igračkama u dečijoj sobi, pa ni ja.

sa ovih 2545km mi dakle fali 455km u decembru, pa da zaokružim jelte.

koliko vidim decembar je rešio da mi baci granu u točkove jer je prvih desetak dana najavljeno poprilično toplo pa će iskušenje da se sedne na biciklu biti više nego dramatično.

naravno, pod uslovom da mi na bicikli bude lepše, jedva čekam da samom sebi pokvarim ideje, jer sam oduvek bio za bolje ideje.

a izgleda da su oduvek postojale bolje ideje, od mojih.

mislim, pun sam planova, prepun, PUĆI ĆU OD PLANOVA!

čak me je i danas spičila euforija što se pojavilo neko zubato sunce pa sam nakon jutarnjeg trčanja uglavio još jedno.

jer zašto da ne.

zašto si OPET otišao na trčanje? jer sam mogao.

to je sva filozofija.

trčim i razmišljam kako mi se frend iz Italije nije javio već dva meseca.

da li je tamo sve u redu?

da li da OPET pitam, prošli put mi je rekao nešto tipa "evo nakon mesec dana otvorih mejlove".

šta ima veze, javiću se ipak, koliko da osvežim spisak mudrosti do kojih sam došao u međuvremenu.

treba preživeti još utorak i sredu.

mislim da ću se IPAK prijaviti na distance challenge.

pa da probam da se u ta dva dana namestim na neku pristojnu poziciju, obzirom da nije vikend i da stotine ljudi neće dobiti sumanutu ideju da istrče stotku ili nešto slično.

pa onda od četvrtka kad otopli da nastavim sa osmišljavanjem egzotičnih ekspedicija diljem županije.

živi svaki mesec kao da ti je poslednji.

šta fali.

danas je dan...

kako reče zabranjeno pušenje - republike!

oni sa matematičkom polovinom mozga pamte ovaj dan kao dan republike, a oni sa umetničkom polovinom mozga ga pamte kao dan za svinjokolj, za svakog ponešto.

današnjih 13 (gde baš 13???) kilometara hajkinga posvećujem nesretnoj Republici, i to je ujedno bio poslednji dan bez Plana, i kraj Plana bez dana, od sutra se kreće u pripreme za 2021, ako je doživimo naravno.

fali mi 11 kilometara do 60,000, kontam da ću to odmah sutra ujutru da otrčim da bih imao o čemu da pišem blog.
ili možda nateram na 59.999 za svaki slučaj, da ostavim nešto motivacije za popodne?

kako bilo, biće to zadnji dan novembra i eto neko zaokruživanje brojeva, a sve više mislim da ću u decembru da prijavim distance challenge i krenem da se podsećam svih ludila koja su me pratila poslednjih nekoliko zima, u svakoj po mesec dana otprilike.

biće zanimljivo pratiti koliko korona utiče na ljude i njihove navike, a kada se jednom srodiš sa određenih 10-20 ljudi koji su ti najbliži po kilometraži, uđeš im u ritam i navike, za mesec dana postanete gotovo kompanjoni, braća po oružju.

iz čiste dokolice sam u zadnji čas prijavio jedini raspoloživi virtual Half koji se igrom slučaja događao (kobajagi) u Šangaju. jedino što juče nisam trčao u šangajkama nego u brooks patikama ali sam zato sa svim mogućim zastajanjima namakao preko TRI SATA za tih 22km, pa mi je i rezultat o-p-e-t reprezentativan :-D

naime u svakom kilometru sam imao barem po jednu baruštinu od kraja do kraja puta pa je trebalo na prstima ili petama pregacati po ivici kroz korov, tojest kroz blato ili led već kako mi se zalomilo, pa sam u svakom kilometru imao barem jedno odvajanje sporednog puteljka i stani kreni stani kreni stisni stop stisni resume po par puta dok skontam na mapsima gde sam. plus što za slikanje nisam ni stiskao stop nego samo stanem i nanišanim, pa ako ne ispadne iz prve da valja onda ostanem tako 15 sekundi a prosek pada li padaaaaaaaa... :-)

danas sam se pak igrao novim telefonom i isprobavao kameru a koga briga da li na hajkingu teče vreme ili štoperica od nervoze tapka prstima po stolu. jedini problem je bio da mi se ne smrznu prsti na vetru. a vremena sam imao i više nego što od života zaslužujem. 

dakle sutra završavamo novembar. 

onomad kad je biciklizam bio nešto ozbiljno za šta se živelo i disalo, novembar je uvek bio mesec predaha. krajem oktobra se završe sve trke, u decembru kreneš na pripreme, malo usput i trčiš jer ćeš i na ciklo-krosevima trčati ako bude puno blata i snega pa ne može svuda da se vozi. u trenu sam pomislio kako ću sutra/prekosutra namontirati i biciklu na trenažer, ali sam se setio da je najavljeno dvocifreno toplo vreme od petka do kraja vikenda pa baš i neće biti potrebe da se pedale okreću pored radijatora.

krfaj

 greškom sam udario slovo viška pa neću ni ispravljati, neka se vidi da je ovaj kraj bio vrljaF pa neka se zove krFaj, kao kad odeš na Krf ajajajajajaj Puerto Riko.

znači neko je rešio da me (da izvinete na izrazu) prcka u zdrav mozak A EVO I ŠTA SE DOGODILO:
prvo je u sredu pisalo da će u četvrtak napokon biti malo sunca

onda je i četvrtak bio maglovit i tmuran kao i cela nedelja, ali se prognoza "pomerila" na petak sa malo sunca

onda je petak bio tmurno gowno a prognoza je rekla da će u subotu TREĆI PUT ZAREDOM OPET BITI POSLEDNJI LEP SUNČAN DAN U OVOJ NEDELJI pre najavljenog snega

i šta se događa

sviće

pogled kroz prozor, na krovovima par milimetara nekog snega, inja, jebemliga

četvrti dan zaredom upalim onu webcam na planini, BRATE GORE SE PLAVI NEBO
posle doručka opet pogled kroz prozor (mada je doručak uz prozor ali ajd, gledao sam u pitu od jabuka) i isto tako tmurno

opet škicnem na komp, na planini sunce i sve obasjano, nebo još plavlje

- idemo? - idemo!

trpaj stvari u auto po ko zna koji "poslednji put ove godine" i pun gas uzbrdo

za razliku od prethodnih nekoliko dana kada smo išli na hajking, ovaj put sam zaključio da bih ipak mogao da potrčim malo

jer i juče su mi se u par navrata noge učinile dovoljno odmorene ali nisam dramio oko toga, rekoh možda je i lažni signal

paaaa, i danas je bio polu-lažni signal, ali koga briga

brzina je bila najmanje važna, a ovaj krug koji sam otrčao mi je stvarno neprocenjivo važan jer sam skontao neke staze koje povezuju dva (da tako kažem, preuveličavajući) masiva, jer nikada ranije nisam uspevao na karti da pronađem put koji ide s jednog brda na drugo, preko tunela kroz koji prolazi železnica Beograd-Bar

štaviše nakon desetak kilometara sam odlučio da još malo produžim ekspediciju i da se odmah ne zaletim nazad ka autu, nego sam dodao još jedan deo i taj u kilometrima mali dodatak mi je bio možda i veći od celog tog prvog dela, jer sam tek tada pronašao ono što sam malopre napisao, kuda i kako ka Onim Tamo Drugim Planinama

dakle ushićenje

ne pamtim kada sam zadnji put bio tako uzbuđen, tako malim stvarima

no da sve ne bude Čista Desetka, pobrinuo se Lokalni Seljak ahahahahhahaha

- dobar dan

- dobar dan

- ima li negde odavde (stojim na raskrsnici sa upaljenim Mapsima) PREČICA, da ne idem skroz dole pet kilometara pa nazad uz prugu

- NARAVNO da ima prečica, samo teraj do ove kuće pa do one ispod kuće pa preko potoka do oni' (nemo "H") kuća, i onim putem samo desno siđi... NE, NE DESNO, LEVO TERAJ

- sve sam mu oprostio, i alchajmera i senilnost, strčao u potok, rasterao neke krave, deset puta prekoračio preko one žice od 24 volta čekajući kad ću samo da zakačim jajcima i spržim ih kroz helanke/tajice

nekako sam uz Mapse uspeo da strčim kroz nekoliko livada (onih gde ovce "pasu pod ručnom") i izađem na asfaltić, i odatle mi dalje navigacija nije trebala

samo noge!

koje su ostale rasute negde po onim potocima i livadama...

i tu ima jedna stvar (čitaj sledeći paragraf)

obično kažu da nakon velikog uzbuđenja, istrčanog maratona, ultra-trejla, velikog događaja, ljudi osete izvesnu apatiju, nemotivisanost, depresiju, jer naravno da svakog dana ne možeš izmisliti sve veće i veće uzbuđenje, sve nepoznatiji prolazak od brda na brdo

e ali ja sam obrnuo igricu!

u proteklih (ne znam ni sâm koliko) dana sam doživeo toliko uzbuđenja na toliko raznih strana sveta, da bih sutra ladno mogao da slomim nogu i ležim u gipsu mesec i po i da mi apsolutno ništa ne smeta, samo bih premotavao unazad sve kuda sam prošao i naknadno analizirao, i uživao u svemu tome

dakle moguće je

ako si Saša

drž se sunca

 "jeste nam kič ova slika u story-ju, ali skuplja lajkove, završava pos'o..."

tako nekako se završila treća Slikovnica ili treća Rupa na rupu ili štagod već treće

ključni trenutak je kao i svakog drugog dana bio onaj kada smo konačno izašli izvan magle, jer je svakog dana iznova lutrija odakle će i dokle biti prostrti ti oblaci

danas je ispod bilo samo onako, oblačno, u gradu na 180m nadmorske i dalje sve do nekih 400m, onda je magla tj oblak bila negde do 700m i paf, eto neba

to je bio dobar znak jer ako je magla između 600-700m i 1000m nadmorske, onda postoji opasnost da prekrije sva brda jer se venac planina prostire baš tu negde oko 1000-1100, sa vrhovima oko 1100 do 1350, e sad bilo bi smešno otići i sedeti na samom vrhu i gledati maglu oko sebe kao da si u nekom čamcu nasred mora, ipak je lepše kada nekud možeš i da trčiš i usput uživaš u predelima i suncu

temperature u niziji su ostale na samo par stepeni tokom celog dana, dok je gore po slobodnoj proceni bilo negde između 10 i 12°, obzirom da po šakama i vetru mogu dobro da procenim temperaturu prema tome da li mi trebaju rukavice i kakve

ushićeno slikam poglede odozgo i nije naravno da se smešim jer se radujem "što je onima dole magla" ali svaki pogled sa planine me ozari zbog toga što sam pobegao iz tog sranja. eto trebao sam da budem dole kao sav ostali svet i da se mrznem i da gunđam i kunem smog i oblake a ja sam evo ovde pod lepim plavim nebom i planinarim u dukserici. i čak mi je na momente i pretoplo. i sve je tako lepo i čisto i prosto čoveka bude sramota da ovako javi gde je bio jer toliki drugovi moraju da rade i ne mogu da uzmu slobodan dan i onda mi ovo deluje kao neko preterivanje u nečemu. pa se opet setim da imam i neke druge drugove koji žive na moru i kojima je ovako svaki dan i što bih ja sad bio doživotno osuđen da živim u smogu kao krtica u zemlji, pa onda bar nekoliko puta godišnje ovako malo provirim i eto ni to nije fer.

razmišljanje kako pobeći iz magle je prevagnulo nad obaziranjem na to koliko su noge odmorne, umorne, koliko i kako može da se trenira, nakratko je neka sila stisnula PAUZU na to drugo (inače prvo) razmišljanje i život je preko noći dobio novi smisao i prioritete. a kad je nešto lepo, brzo se navikneš.

rupa na rupu

iliti slikovnica na slikovnicu

jučerašnji dan ODMORA je završio tako da sam bled kao krpa i mrtav gladan sa grčevima u listovima zamalo počeo da jecam na zadnjem nagibu od 25% kroz šumu i poput onih sirotih početnika koji na trkama pitaju posmatrače kraj staze KOLIKO JOŠ IMA čežnjivo gledao uvis i nadao se da ću što pre ugledati prevoj

radilo bi se o rutinskom planinarenju ili hajkingu, moram da razmislim u čemu je tačno razlika i sada me u pola rečenice tema prebacila iz matematičke u umetničku polovinu mozga... valjda je planinarenje kada imaš dugačke uspone od vrha do vrha (planine) a hajking bi bilo sitno gore-doliranje kroz kanjončiće klisure raznorazne šumetine i slično, pa je onda ovo ipak bio hajking, iako smo "osvojili" par vidikovaca.

elem, da se vratim u onu prvu polovinu mozga i završim rečenicu, radilo bi se o rutinskoj šetnji planinama da nismo nesmotreno krenuli u road ćelavim patikama, doduše svako iz nekog svog razloga: Lola jer je uzela na akciji neke patike maltene za džabe pa ako već nešto treba da se pocepa onda neka budu te iako su najnovije, a ja jer sam imao VEĆ pocepane pa rekoh još koji put ovako da ih izakam pa da ih konačno bacim. izlišno je reći da oboje imamo najbolje moguće patike za planinsko trčanje i planinarenje, što salomonki što bruksica ako ne i nešto treće ko će ga znati čega sve ima tamo na ormanu po kutijama.

ustvari, čak ni to ne bi bio problem da je bilo suvo, oboje smo bez problema trčali planinske maratone u road patikama, sljemenski, pešterski, ali danas je na svim severnim padinama bilo nešto zaostalog snega a staze kroz sneg su bile ili vlažne ili čak i zaleđene, pa je to bio onaj sitan faktor koji je prevagnuo da bi bilo pametnije da smo ipak poneli patike za trail.

no zato smo dole iz magle poneli put ranac prsluka i šuškavaca i sve to šest sati džabe nosali po jakom planinskom suncu jer je pamet rekla "neka se nađe", e pa našao mi se šuškavac ali mi nigde nije pomogao po klizavoj zemlji nizbrdo. kako bilo, odmorio se naravno nisam preko 1000+ metara uspona i pola staze lomatanja po korenju i kamenju, a na kraju smo morali malo i da potrčkavamo jer je sunce zalazilo, magla se opet podizala sve više u planinu, a valjalo se vratiti i kući po što boljim uslovima za vožnju. 

kada pregledam grafikon kadence izgleda da sam nakupio DVA KILOMETRA TRČANJA i to sve naravno nizbrdo i to sa rancem na leđima i to mrtav umoran i već malaksao i to brzinama od oko 7'/km, moram priznati da sam razočaran jer sam očekivao recimo šesticu a i ovih 7 minuta su bacali do 7'30''/km, ko bi rekao da je uopšte moguće tako sporo truptati nizbrdo po makadamu ali ajd, očigledno je sve moguće :-D

opet slikovnica

 u nedostatku vremena za silna piskaranja, pribeći ću onoj da slika govori tauzend reči

iz nekog razloga mi Blogger preokrene redosled slika koje odaberem kao ilustraciju pa sada moram unazad i da se prisećam treninga, ovaj ker me je baš zasmejao na kraju, pravio je krugove oko mene, preskakao jarak pored puta i uletao u neki voćnjak pa iskakao nazad, u jednom času sam pomislio da će mi preko glave preskočiti, ludak totalni

ovo je već sâm kraj ture, gore je selo u koje se vraćamo a ispod je put između dve šume. u jednom trenu sam pomislio, eh kako je lep onaj puteljak, šteta što verovatno ne idemo tuda jer mi deluje nekako "okolo" kad gle čuda, upravo tuda smo prošli

negde na pola puta su me Mapsi malo prevozali, ili ja ipak nisam prilikom planiranja putanje izbacio sve sumnjive delove. kad sam u aplikaciji video kuda treba da se prođe, progutao sam knedlu, rekoh ovo me je ladno provuklo kroz neke njivurde. malo ranije Lola reče da je gore na putu stajao putokaz za to selo, pa ti vidi kuda bismo prošli da smo recimo krenuli autom...

ovo ispod je prečica kojom mi je takođe mapMyRun nacrtala prolazak, pa smo na vrhu zastali, otvorili Mapse, dogovorili se da Lola siđe biciklom većim putem koji se odvaja 500m kasnije a da ja pokušam da prođem ucrtanom rutom, na sreću smo oboje uspeli da se probijemo do podnožja ove šume:

ovo je očigledno neki poznat lokalitet za koji smo čuli prvi put. šteta što su kiše i snegovi skroz izbrisali slova na spomeniku pa stoje samo bela udubljenja na beloj površini i ni pod kojim uglom ne može da se jasno pročita tekst. sad će ovo da zvuči vandalski ali uzeo sam grumen zemlje, protrljao preko toga i lepo su se ocrtala bela slova na "isprljanom" mermeru. na kraju smo lišćem obrisali tu zemlju a vode smo imali samo malo na dnu bidona pa smo konačni sjaj prepustili prvoj sledećoj kiši, ionako bi samo napravili blato i ne bi uspeli da operemo.

usput sam kojegde pokušavao da slikam ali sam zaboravio da sam prethodne noći slikao mačku u mraku i upalio blic, pa mi je zbog blica svaki škljoc trajao pet sekundi u kojima ja uveliko pomerim ruku misleći da sam već slikao, pa su mi skoro sve fotke ispale mutne, dok nisam skontao šta se događa.

poslednja slika je ustvari prva i prikaz tog terena odnosno dela Srbije, tako blizu a tako nepoznato, tako slično a opet tako različito od svega kuda inače trčim. još jednom hvala koroni što nam je ovako promenila navike i dane, da se nije pojavila ja bih verovatno do kraja života trčao istih 15 krugova oko grada i mislio da je to krajnji domet slobode i mogućnosti izbora.

na kraju mi je umesto ucrtanih 27 ispalo malo preko 26km jer smo jedan deo prehodali kroz ono blato i onu šumu iznad, a na jednom mestu sam stisnuo pauzu pa zaboravio da nastavim snimanje nakon kratkog zastajanja i tako samom sebi ukrao pola kilometra, čudna mi čuda.

neproduktivno

 jesam li ono beše nedavno imao blog sličnog imena? verovatno jer mi je sat rekao da treniram pogrešno, a sada imam i nastavak svih tih pogrešnosti jer mi je jutros rekao da treniram PREVIŠE pa je to opet neproduktivno, heh.

ne smem ni da mu kažem da sam planirao i duže i brdskije trčanje jutros ali sam zbog nekog čudnog umora u nogama ipak skratio i ostavio trening ZA POPODNE! ne umem ni da opišem tako da me neko shvati ko nije slično trenirao, eventualno bi neki triatlonci znali kakav je to zamor kada recimo odvezeš Dužinu i to uglavnom na krupnijim prenosima i sa manje obrtaja, pa kad sutra kreneš na trčanje.

onomad kada sam još uvek bio 80% biciklista i tek 20% maratonac-u-najavi često sam pravio te nepromišljene greške da nakon jačeg treninga na bicikli odem odmah sutra ujutru na trčanje, računajući da u ta dva sporta ne rade skroz isti mišići pa ću se nekako provući. no sve poluDužine su mi ispadale i sporije i bolnije nego što su morale, pa se tako vraćamo na ono s početka bloga da je takvo treniranje neproduktivno. da se odmoriš samo dan više, isti trening bi bio i jači i bolji i adaptacije na njega bi bile snažnije i ukratko nakon još 7 ili 10 dana bi bio jači da si tako trenirao, nego ovako stihijski, uvek izlećući iz kuće prema inspiraciji.

prateći ovu situaciju oko vanrednih situacija, preporuka, čuda i haosa, nekako smo tako organizovali posao u cik cak pa imamo dane kada zakazujemo više klijenata i dane kada se trudimo da ostavimo što više termina prazno, a obzirom da je prognozu nemoguće uzeti za ozbiljno u tolikoj meri, ta komponenta je ostala neprogramirana i pratimo je prema sreći ili nesreći da će u tim poluslobodnim danima biti sunce ili magla. no za sada nas je gledanje u pasulj fino služilo, čak je i ono jučerašnje poluFino ipak ispalo ok. a za sutra opet kažu sunce...

devojke iliti slikovnica

nekad može biti i žena 40 godina i devojka 45 godina.

tako može biti i trčkaranje 5'/km i Trening 7'/km, 

i izlet 6'/km i Trka 8'/km, 

svašta se rodi u bljutavoj vodi društvenih mreža.

svi su trkači i sve su devojke.

oće to.

ne bi mačka bila mačka ako ti se ne bi posrala na glavu kad najmanje očekuješ.

sad bih ja da pišem blog ali mi non-stop zvrče notifikacije i nikako da se skoncentrišem na glupiranje, Lola je upravo stigla do 42 lajka, fale još samo ona tri iz Federacije:

mislim, iz Federacije.

hvala Marija na mimu:

kad smo već kod Marije, bilo je tu usputnih zajebancija i varijacija na Dodikovu temu:

možemo sad to da recikliramo unedogled.
PRIZNAJ Sale, KOLIKO SI PIVA POPIO???
42, i tri u Federaciji...

e ali danas sam čak mogao i pretrčati 42+3 kilometra, no baš tamo gde smo došli na prevoj asfaltirali su put i otišlo je 19 kamiona uzbrdo i šta će jadan insan, vratio se nazad u grad.

imate na Stravi dve aktivnosti, Odlazak na trasiranje, i Trasiranje Utrke Dana Zaljubljenih 2021, eno dokaza, ako laže bloger ne laže garmin, 11.5 plus 14km.

polagao sam velike nade u ovaj dan, otprilike sam polagao 42 nade i tri u Federaciji, ali šta ima veze, sutra je novi dan, a svaki novi dan nudi šarenije laži od prethodnog, pa šta drugo, nego da zagrizemo?