stepenice

Sanjam nešto pre par noći. Radi se o nekoj ogromnoj, slavnoj, čuvenoj trci po planinama. Postoji nekoliko različitih stazâ, ja učestvujem na nekoj od zahtevnijih, i organizatori mi svi poznaju, osećam se kao kod svoje kuće. Trčim negde 5-6-ti u generalnom plasmanu, na nekim kontrolnim tačkama me volonteri usmeravaju u neku VIP traku koja je odvojena za najbrže da im masa onih manje ambicioznih ne bi smetala. Dotle sve ide kao podmazano, ja jurim sto na sat, noge su mi od dinamita, "sav u fulu" što bi rekli u malim oglasima :-)

Dolazim na neku okrepno-kontrolnu tačku, to je neki kanjon, neki glečeri, neka čuda, nemam pojma, nešto impozantno. Svi pominju neke "stepenice", međusobno se bodre, čujem (ne znam na kojem jeziku) pokliče tipa samo da se popnemo uz stepenice i onda smo bogovi, i sve je u tom nekom raspoloženju, te stepenice su očigledno glavna atrakcija trke.

(ja kao ja nikada ne bih došao na trku ne znajući šta me tamo čeka, ali u snu je nažalost sve moguće, i provod bi mi bio puno bolji bez tih stepenica)

E sad o čemu se radi. Gledam ispred sebe, vidim stepenik od debelog čeličnog lima, širok dobrih 15 metara, pola metra je gazište. Na pola metra iznad je sledeći, i nakon 4-5 tih stepenika shvatam da uz njih neću više moći da trčim i počinjem onako da pešačim, kao što bi se peli uz svake tako velike stepenike.

Od težine ljudi koji su tuda godinama prolazili, od pritiska snega, lavina, kiša, sredina je blago ulubljena, i sledećih par stepenika deluju kao da su se nagnuli od težine vremena i korišćenja. Sledećih par su još uspravniji, sledećih par su skoro vertikalni, i dalje odatle kada sam podigao pogled, video sam iznad sebe ogroman beskrajan čelični zid!!!

Na vrhu svakog stepenika odnosno segmenta lima je bio mali završetak kao da je taj lim savijen, prečnika recimo markera, ljudskog palca. I to je sve za šta treba da se držiš. I tako puzeći uz taj vertikalan zid, držeći se vrhovima prstiju samo za taj uzani žljeb/falc/ivicu/imal' koja bolja reč, treba da se popneš... onako odoka kao recimo tri veće zgrade od po 15-ak spratova!

Ja stajem, razmišljam zgranut o mogućnosti da se otkačim sa polovine tog uspona i proklizam nizbrdo, nemajući mogućnost da se za bilo šta prihvatim, i bez nekog zaista žaljenja pravim par koraka unazad. Da me maneš sa "stepenice". Neka gine kome je to fora, jok ja. Bar da su stavili neku užad, neko obezbeđenje, šta znam, ali gde ću brate goloruk iz toliki bedem nije mi jasno. Gledam na štopericu, imam nekih 52 minuta u trci, već polako hodam nazad i razmišljam gde ću sresti Lolu, koliko će trajati njena trka, kuda da se vratim na start odnosno gde nam je parkiran auto, i koliko će mi za to trebati. Onda postepeno dolazim sebi i nastavljam da razmišljam u drugom pravcu, kad sam već ovde u nekim predivnim planinama, šta fali, da odem nekom drugom stazom, ka nekim drugim vrhovima, da turistički obiđem što više dok traje trka. Nema veze što sam odustao, to ne mora da znači da danas više neću trčati. I tu negde se sve rasplinjava i san se završava.

Guglajući pojmove veliki zid vertikalni bedem blać srać dođoh do slika jedne velike brane u Italiji koja je popularna među sportskim penjačima. Sve je to zanimljivo, ali brate nema nikakve veze sa planinskim trčanjem :-)

hormoni

kad god bih pisao nešto o trkama i treniranju plašim se da će svima biti dosadno. a opet, ovo mi je zanimljiva tema, možda zato jer je ne vidi svako na isti način, ne posmatramo je svi pod istim uglom.

recimo, znam da sam mogao da otrčim "savršeniju" trku u Požegi. kao na idealnom treningu. imao sam i pulsmetar, i video sam brzinu kretanja, a i bez toga sam mogao da osetim da sam krenuo malkice brže.

jednostavno, grupa se skroz pocepala, otišlo je najboljih desetak a svi drugi su zaostali daleko, već nakon par kilometara je ta "rupa" bila par stotina metara. da sam krenuo samo za nijansu sporije, ostao usamljen kao stepski vuk, mogao bih da držim taj tempo 3/4 trke i da pred kraj malo "spustim ručnu".

ALI!
trening sam mogao da obavim i kod kuće!
zašto sam onda uopšte išao na trku?

poznato je da adrenalin smanjuje i osećaj bola.
stoga je bilo "logično" da se držim te prve grupe koja se pocepala na sitne deliće, pa drž malo za ovim, drž za onim drugim.
pa kad su svi otišli, opet sam ih imao na oku, gledaš ko će od njih da uspori, kojom brzinom ga stižeš, računaš svoj umor protiv njegovog i praviš projekcije eventualnog prestizanja.

imao sam sreće pa sam drugu polovinu trke trčao na 100-200m iza poslednjih nekoliko od te "top-10" grupe, najgoreg prestigao na 3-4km od cilja i tako se uglavio na deseto mesto.

postoje tu dve prednosti, u odnosu na trening kada si sâm.

prvo je što trčanje u grupi omogućava da podesiš najbolju tehniku, frekvenciju, za tu konkretnu brzinu. na treningu nemaš pojma da li si za nijansu usporio ili ubrzao, tako od sekunde do sekunde, dok u grupi koja trči istim ritmom po ravnom asfaltu, imaš trenutno povratno očitavanje brzine. pokušam kraćim koracima na prednjem delu stopala, pokušam sa dužim koracima grabeći celim đonom, upoređujem šta mi je od ta dva lakše, dovijam se na razne načine da držim zadati ritam a da se što manje zamaram.

drugo je taj adrenalin koji ti daje onih par % više u odnosu na trening na kojem nemaš takojaku motivaciju. adrenalin dolazi i od toga ŠTO TI JE CILJ UVEK PRED NOSOM. onaj koji vuče, njemu je cilj na 10km, 8km, 5km, 3km, beskrajna grozna neprolazna večnost. on čeka i čeka i čeka, uporedo sa adrenalinom u njemu se bore i hormoni stresa, nervira ga onaj koji mu "sedi" na petama, unosi mu dozu nespokoja, nesigurnosti, da li će mi lupiti kontru, da li će otpasti ili se štedi za finiš?

onaj pak iza, njemu je cilj uvek NA METAR ISPRED. drži pete ovog koji vodi trku, gledaj u njegova stopala, dres, dupe, nebitno, i svaki korak ti je motivisan idejom da tih 100cm ne postanu 102, 110, 200cm. drži ga drži ga još korak još korak još korak i tako prolaze kilometri, na nekom "gustom" maratonu tipa Berlin tako mogu da ti prođu i 42 kilometra. nemaš onaj trenutak kada ostaneš beznadno sâm i kada ti se svi ti hormoni odjednom ugase, ispare, i ostave te da klackaš na isceđenim nogama. ajoj.

u svemu tome postoji i teorija da se drukčije trči "na umornim nogama". Sebastijan Kou je navodno sedeo sklupčan na stazi između deonica na 400m, po par minuta, da bi mu se krv što više "zakiselila", da bi mu svaka sledeća deonica bila što teža.

postoje i oni odvratni treninzi kada ideš recimo 200m iz sve snage, i odmah produžiš još 400m tako na već proždranim mišićima. fuj. u tom smislu, postoji neko opravdanje da se na trci odstupi od idealnog rasporeda snage. nešto u korist "naopakog" treninga kakav nikada ne bih napravio kod kuće, a nešto u korist zabave. na kraju krajeva, nisu mi odmakli iz vidokruga jer je drugima uglavnom normalno da usporavaju prema kraju trke, pa smo svo vreme bili "tu negde" u blizini. a mene je "vukla" ta slika drugih trkača na par stotina metara ispred, pa sam tako i u drugom delu izvukao iz umornih nogu nešto malo više nego što sam navikao da izvlačim.

eto razloga zašto volim da odem na trku, iako i kod kuće mogu da nađem sličnu stazu i da je otrčim približnim tempom, ako ništa drugo a ono makar iscepkanu na nekoliko kraćih deonica.

katkad je velika motivacija i porediti se sa drugima, naročito kada ih često viđaš na trkama. jednom stigneš iza nekog, pa na sledećoj trci sve do kraja ostaneš u njegovoj grupi, onda na sledećoj već planiraš i da mu u nekom trenutku odeš, a kada ih ima više onda možeš da budeš i siguran da si napredovao ako si se u odnosu na njih poboljšao. kod kuće ne bi znao da li si bolje otrčao ravnu Dužinu ili brdski Tempo, a na trci će ti plasman naspram "konkurencije" puno više reći.

maj

maj je počeo odmaranjem, ne znam da li to valja ili ne valja.
sat i po lagane vožnjice u društvu, i nešto malo raduckanja po kući.
juče sam bio još uvek delimično umoran od trke, to je onaj "drugi dan posle" kada većina netreniranih trkača oseća najveće bolove, a oni dobro utrenirani već nastavljaju dalje sa novim treninzima.

znajući iz iskustva da mi je nekoliko pokušaja preteških treninga propalo i završilo se na pola, kada sam "prerano hteo previše", za juče sam smislio plan BE. na bicikl pony (što ga Milijana gony) sam stavio ta-daaaammmm... štapove!
parkirao biciklu na 4km od kuće u podnožju uspona, zašrafio ona 3 dela štapova na pravu visinu, i krenuo lagano.

ideja je bila da napravim 1000m uspona.
prvi uspon na brdo je oko 200m nadmorske razlike, odatle imam 150m nizbrdo da se spustim na reku Gradac, i odatle pak imam nešto manje od kilometar strme staze do vrha stepenica iznad Manastira.

stepenice su naravno neprijatelj trčanja, jer moraš previše da odižeš nogu da ne bi zapinjao vrhom patike, pa se brže "trči" po zemlji/kamenju odmah uz stepenice. tako ujedno možeš i da prilagođavaš dužinu koraka, dok su na stepenicama koraci nekad prekratki nekad previsoki i uglavnom skoro nikada baš idealna mera.

tu sam se popeo i spustio dva puta, s tim da sam odustao od spusta NIZ stepenice jer sam shvatio da je to brzina od 5-6 km/h na ovakvom treningu, pa sam izabrao spust asfaltom koji je kilometar duži. trka je nešto drugo, tu te neće biti briga da li ćeš natuckati neke mišiće tetive pete stopala palčeve žuljeve i ostalo, ali na treningu pa koji još treba da bude "najlakši mogući za ovoliki uspon" to mi nije potrebno.

ta dva najveća uspona sam otrčao tako što sam prvi put trčao SVE, koliko god mi koraci bili kratki, a drugi put sam uspešačio uz najoštriji deo a ostatak trčao, da bih uporedio vreme. očekivano razlika i nije bila neka, 20-ak sekundi, a drugi uspon bi ionako bio sporiji po prirodi stvari, pa je i to ispao dobar test i otrežnjenje pred eventualne planinske trke. nekad te tih 20 sekundi koštaju da držiš priključak nekoj grupi sa kojom bi najradije trčao, pa to platiš u minutima i minutima kasnije kada se premoriš.

elem nakon ta dva previše oštra uspona za moju trenutnu formu, a i za trenutni stepen umora, ostatak planirane "visinske hiljadarke" sam otrčao na blažim stazama unutar 10-20% nagiba, a oni segmenti od 30% će da sačekaju neke bolje dane.

nisam još sabrao kilometraže za april, nisam objasnio zašto sam trčao trku u Požegi baš onako kako sam je trčao, a usput sam i sanjao nešto u najmanju ruku spektakularno. kad bi napadao metar snega i sve zavejao, a dan se skratio na nekoliko sati, imao bih puno više vremena nego ovako. a plan je da se u subotu već spakujemo i odemo za Krašić.

Polar je rekao +1055m -1050m, a Strava je rekla +1100 -1100m, uglavnom prešao sam hiljadu, ostalo nije važno. a danas me bole listovi :-)

ayrton

kad se samo setim kako sam se radovao tog prvog maja u 14h18 kada je helikopter sa tv kamerom nadletao stazu i kada se učinilo da se kaciga Ayrtona Senne pomerila sa jedne strane na drugu - živ je, pomera glavu, živ jeeee !!!!!!!!!!

njegova smrt je potpuno zasenila smrt kolege Rolanda Ratzenbergera koji je dan ranije poginuo na istoj stazi prilikom kvalifikacija. malo je poznata činjenica da je nakon havarije u Ayrtonovom bolidu pronađena umotana zastava Austrije koju je planirao da razvije nakon trke i da tako s njom odveze počasni krug. nisam sujeveran ali neki pesnik u meni se mršti na ideju da je samo 24h nakon smrti Ratzenbergera, Senna "odneo" njegovu zastavu negde gore.

što se tiče Požege, nas troje smo se proveli na skroz različite načine. ja sam trčao 2.5 minuta sporije nego prošle godine, to mu dođe 150 sekundi dakle 10 sek/km sporije, Lola je trčala dva minuta brže, a Jovičić je trčao jedan sat i par minuta sporije nego prošle godine, obzirom da prošle godine nije ni trčao. dakle podijum ide Lola pa Ja pa Dalibor, pošteno.

za razliku od protekle godine kada sam jutro nakon trke išao da trčim po Požeškim brdima 21km, danas sam prepešačio 6km + 7km a evo posle ručka ćemo malo na bicikle da iscentrifugiramo nakupljeni otrov u nogama. trčanje je dakle toksično za organizam, poput alkohola, eto objašnjenja zašto mnogi brkaju ta dva. 

još jedna zanimljivost sa trke je da sam oborio rekord u kadenci, naime tokom tih 1:05:05 sam imao prosečnu frekvenciju koraka od 188, odnosno 94 dvokoraka po minutu. to bi ovako, proizvoljnim paranaučnim zaključkom, moglo da se objasni da sam bio odmoran, ali da nisam imao snage za duže korake. kad budem imao snage neću biti odmoran, pa od dva zla biraj manje, a u međuvremenu će se već pojaviti i neko treće zlo. 

trčanje po žegi

ako su juče šanse da trčimo u Požegi bile 60:40, danas su 99:01 obzirom da smo doputovali.
malo smo se namučili u putu jer smo nekim poslom morali prvo do Beograda a gužva do tamo je bila neverovatna: kolona kao da je ceo Beograd negde krenuo autima, i da u njemu ima više automobila nego u Detroitu.

malopre sam pronašao svoj blog od prošle godine i zaprepašćen pročitao da sam ovu trku od 15.6km trčao onom okruglom brzinom od 4'/km, i sad sam sav u čudu jer nemam pojma zašto sam pretpostavljao da ove godine polako i sigurno stižem 2016-tu.
eeee burazeru, ima još nedelja i trka da prođe dok se ja približim onom Sebi od prošle godine.

pazi sad misao godine:
KOD LJUDI JE SUPROTNO OD AUTOMOBILA, MODEL TEBE OD PRE PET GODINA JE UVEK BOLJI OD OVOG NAJNOVIJEG DANAŠNJEG, A TEK ĆE ONAJ MODEL ZA JOŠ DESET GODINA DA USERE MOTKU DO KRAJA
eto sad kad sam sebi obezbedio ulazak u enciklopedije, mogu i na spavanje.
kad smo imali 3 godine bilo je šolja mleka pa u krevet, sad je čaša izotonika pa u krevet.
ne zato što verujem da izo ima ikakvog smisla pred spavanje, nego nemam ništa drugo a ne pije mi se voda.

nešto sam hteo da pišem o široj slici ovog trenutka, jer sam počeo malo da lutam u idejama pa sam iz dana u dan skakao kroz planove za planinsko trčanje u planiranje polumaratona i nazad u brdske trke, i sad mi trenutna situacija izgleda neočekivana jer sam stigao na brzu trku od 15km vođen idejom da mi je to nasušna potreba obzirom da smo se iznenada odlučili za Banja Luku gde nismo nikada bili.

od svih trendy trka u okolini najviše sam izbegavao upravo BL jer nam je predaleko i u terminima polumaratona koji su ili duplo bliži ili nekih drugih zanimljivijih trka, a sad je ispalo da treba da pomognemo drugarici da se preseli iz BL nazad u VA a ne može da nađe nikog da joj pretera dve bicikle.
pa je to ispao "radni" vikend sa polumaratonom u planu, kojem se baš nešto i ne radujem jer ako mi je nešto antipatično to su te trke na koje ode hiljadu "naših" svi uglas mekećući kako ovde ima piva tamo ima ćevapa onde ima ringišpil druženje haos ludilooooo i ostali pokliči koji su do juče bili rezervisani za 13-godišnjake a sada su ih preuzele matore konjine koje su prespavale mladost pa bi pod stare dane da nadoknade neproživljeni šareniš disko kluba. gde od svog mogućeg paraglajdinga i ronjenja na dah baš da zaglave u trčanju, ja bi im najradije pronašao neke druge sportove u kojima će manje smetati a puno brže nastradati.

pete u dupe

Moram da vam priznam jednu stvar, a to je da se nakon svih ovih godina osećam nekako poražen. Kad čitam tuđe blogove, prosto preskačem sve brojeve, jer su brojevi nešto najličnije što postoji, i znače samo onome ko o njima piše. JEDINA situacija u kojoj bi me cifre mogle privući, bila bi da postoji neki moj Ljuti Neprijatelj koji je doslovno iste moje snage, i koji redovno objavljuje napretke koje postiže na treninzima. E onda bih pomno pratio da li je 6x1000 radio po 3'13'' ili 3'19''. Ove brojke su mi izletele same od sebe, valjda jer ih pamtim iz vremena kada sam imao ljute neprijatelje :-)

Od tada je prošlo desetak godina i načisto sam izgubio interesovanje da pišem/čitam o svom/nečijem pulsu na tempu tom i tom. I sad mi je žao što sam toliko vremena i energije potrošio na brojke. Čak su i najverniji čitaoci katkad gunđali - auuuu breee, koliko matematike!!?? Ljudima je od polaska u školu matematike previše, još im samo fali neki ludi bloger opsednut grafikonima i statistikama.

Ima jedna stvar na koju je nauka verovatno precizno odgovorila, a koju ja nikako da osetim na sopstvenom organizmu. Pitanje glasi koliko je optimalno trenirati, da zadovoljiš i telo i dušu? Tu već u startu odstupamo od "savršenstva" jer nekome je ideal da što manje trenira a da napreduje što više, a nekom drugom horoskopskom znaku je ideal da trenira od jutra do mraka i da pritom izgubi što manje forme. Negde u sredini tog opsega postoji i neko normalan valjda :-)

Nakon trke sam evo 5 dana nešto petljao: lagano trčanje - ubrzanja - planinsko trčanje - trkačka bicikla - par deonica po pet minuta. Biće da je tu bilo malčice previše treninga a premalo odmaranja, no sada imam dva dana da se odmorim za nedelju, a šanse da odemo u Požegu su 50:50, neobavezno.

tempo tempo

eto, brdo se brdom izbija, mislio sam da će mi danas ipak biti malo lakše, kao idem na biciklu da se odmorim od trčanja? malo morgen, danas me je vetar zamalo izbacio iz sedišta, kao na rodeu da sam bio :-)

ovo je ta neka "prava mera" kojoj sam oduvek težio, malo šetnja malo na posao, jagode sa šlagom i par sati na trening, pa malo na neke radove oko kuće.

da me vidiš burazeru kad dohvatim Hilti, to je strast kao da ću u betonu zakopano blago naći a ne da pravim šaht. kad nisam stigao ni pivo da popijem, e računaj onda u kojem sam poslu bio...

i da, kada mi nešto fali, kada sam umoran, ili kad nisam 100% zdrav, onda mi je i pola sata dovoljno, za neko kratko trčanje, ili sat bicikle, ihaj.

kada sam u naletu, u kontranapadu, onda mi je tih "par sati" super jer je to vreme koje mogu da provedem i u jačem tempu. ima nešto što ispunjava na tom nivou napora. kad ga gaziš, pržiš, kad si jak.

e sad, dobro, nakon ovako duge pauze, povratak ne može da bude baš trenutan, kao što bi to glava želela. ovo mi je tek druga vožnja trkačkom biciklom ove godine, a skoro kilometar vertikalnog uspona po jakom vetru nije bio "mačiji kašalj" ni kada sam bio u puno boljoj formi. no ni ova trenutna nazovi formica nije skroz za bacanje. gde ima hemoglobina ima i sreće.

nemam dokaz

crkoh juče, toliko su mi bile noge mlitave nakon pešačenja da svo vreme nisam znao zašto mi je trebalo da radim ubrzanja na stadionu. ma samo desetak. čuj gluposti. kad ti se više ne jedu pljeskavice, a ti sažvaći još samo desetak. kako da ne. how yes no.

danas sam pak znao da će mi biti jak dan. čim ja nakon doručka i šetnje s džukelama dođem kući da se umijem, i spontano dohvatim četku da oribam kadu, tu je nešto sumnjivo. što bi zdrav i normalan čovek ribao nešto, a da ne snima neki film o zatvorskom ili barem vojničkom životu?

seo na bicikl pony (što ga Milijana gony) i otišao nekoliko km od grada, vezao bicikl pony (što ga bla bla...) za saobraćajni znak i krenuo na trčanje.

taj Krug koji nije naravno krug, nego je neka ideja da se preko brda od jedne reke spustiš do druge, pa se vratiš nekim drugim stazama, eee tu je kvaka, jer te staze odvedu čas ovuda čas onuda, sim-tam što bi rekli moji susjedi podravci.

ugl (što bi rekla Kuma) krenuo sam lagano, strpljivo, jer ako se previše trudiš u početku, plakaćeš u povratku. dužine se trče "na strpljenje". aksioma.

bum tras, što je trening više odmicao, noge su mi bile sve življe, ili barem sada verujem u to iz nekog čudnog razloga. kraj je bio zasluženo sa šlagom, sjurio sam se kud je trebalo na neprobojnim kvadriceps-amortizerima, i u završnici uspeo da "namaknem" prosek na 10 km/h odnosno 6'00"/km, nakon 19km sa +700 -700 visinske razlike, naravno većinom po kamenjarima i zemljano-blatnjavim stazama.

Šest O'Boy

Supermiš i Ja, sneg na planinama, vrišteće sunce, i nebo boje bureka sa različkom. Kakav je to štafetni šestoboj bio danas! Malo gradske šetnje pa malo brdskog pešačenja, malo trčanja po stazi pa malo po asfaltu, tu smo spičili i selfi (kačket iz soluna majica iz dežele i ranac od Baneta Jelačića), pa sam onda Supermiša predao Loli koja je došla pred nas biciklom pony (što je Milijana gony) do stadiona, gde smo izvršili razmenu štafetâ ja njoj kuče a ona meni biciklu, pa sam otrčao desetak krugova sa ubrzanjima na pravcu i šetnji kroz krivine (tzv. 100/100) i na kraju seo na pony-ku i malo se provozao oko grada da odmorim nogice.

gore dole

počela kiša jutros i onda kao ajd da odem u brdo da malo otrčkaram. i kao tup tup otrčim taj krug od 14km u šuškavcima i nađem gore dva kučenceta a trećeg ni od korova. vratim se kući, ocedim se, ubacim sve sa sebe u mašinu da se pere, obrišem se, obučem drugu turu suvih stvari, sednem na bicikl pony (što ga Milijana gony) i odem skroz do podno najvećeg brda.

gore dalje ostavim biciklu i popnem se peške zadnjih 500m uz oštar uspon jer ionako ne bih mogao da se spustim na točkovima bez proklizavanja, nahranim džukce sa kilo viršli i vratim se do bicikle peške, pa nazad u grad biciklom. 

tako sam umesto gledanja Londonskog Maratona i nekog valjda biciklizma danas pola dana proveo gore-dole kroz kišu, evo predveče se razvedrilo ali ja od toga nemam ništa :-)

beograd

evo me malo ispred cilja, pokazalo mi je 21.360m!
u Jagodini sam držao mog dragog Jovičića 10km, a danas 18km :-)

pre dve nedelje sam u toj Jagodini (nekadašnje Svetozarevo, za one iz ex-Ju kojima je nepoznato ime grada) završio ~1h36 na kraćoj stazi, a sada u Beogradu ~1h34 na dužoj stazi. nije neki baš spektakularan pomak ali od ovoga se verovatno ni ne može brže napredovati...

video sam na trci skoro svakog ko se mogao naći u okviru maratona 3h05 - 3h15 osim mog blogerskog kolege Trčećeg Dide, nadam se da to znači da je odmah sa starta odmaglio negde ispred, a ne da je zaglavio daleko iza na nekim manjim brzinama.
(eno ga u rezultatima, naravno prvi u M60, i izgleda da je na razdvajanju trkača na 21 od onih na 42, negde u 18-om kilometru, bio samo 300-400m iza mene)

sad me čeka jedan "Produženi MeđuVikend" jer su sve naredne trke u nedelju pa ću umesto 5 ili 6 imati celih 7 dana između, i biće zanimljivo posmatrati da li ću to na neki pametan način iskoristiti, ili upropastiti :-)

mene lično, puno više od brzine i snage, zanima da li ću konačno moći malo da učestam i povećam obim treninga. ova kratka trčkaranja od po sat vremena ne pomažu da se konačno opet osetim kao "pravi" sportista, i još uvek sebi izgledam neki kilavi kljakavi rekonvalescent nesposoban da se uhvati u koštac sa iole ozbiljnijim dužinama to jest daljinama, a po izgledu/formi trčanja sam bliži ovim bubama koje idu 2h30' nego elitnim trkačima koji idu 1h10'.

PS

znam da svi više vole anegdote i pričice a da skoro nikog ne boli dupe za grafikone i brojeve, no evo ipak dodatka za tog "skoro nikog":

kažu da je jutro pametnije od večeri, pa sam pokušao da izračunam koliko sam to uopšte trčao kada se odbije ono malo hodanja pred start dok sam se kroz gužvu dokopao linije čipova, i ono malo hodanja iza cilja jer sam samo stisnuo LAP i tek nakon nekog vremena ugasio štopericu. bez obzira da li je staza duža ili nije, ono što se uvek važi je prosečna brzina, koja je dakle ovaj put bila 4'26''/km dok je pre dve nedelje na polumaratonu u Jagodini bila 4'37''/km

Taurus

eto ušli smo u Bika što se tiče horoskopa a ja ništa, obično sam u "mom" aprilu iliti Ovnu trčao dobro i vozio preko 100km i radio od jutra do mraka i uopšte sam se svakog proleća osećao "ponovo rođen".

ove godine pak sam jedva promrdao i malo razradio ovo ukočeno rame, malterisao levom rukom, otišao na nekoliko trka "na pomozi bože" pa se i nisam nešto proveo obzirom koliko su mi noge zarđale tokom februara i marta.

netipično za dane pred trku (neka se zove trka iako ni sâm ne znam šta je) sam juče otišao na dva sata brdskog pešačenja, ovakvim stazama.

naime nakon poslednjeg pravog treninga, kad sam radio one deonice 4x800-900m uzbrdo, prilikom strčavanja kružno (sa druge strane brda) u grad sam primetio iznad vojnog strelišta ostavljena tri šteneta. neko iz gornjih sela ih je prilikom silaska u grad samo "istovario" iz traktora ili auta, i ostavio na kiši i hladnoći.

imajući u vidu da u subotu nećemo biti tu, da će nakon toga vreme valjda biti bolje od ovog polarnog talasa, i da im je najvažnije da dočekaju te toplije dane, juče sam im odneo pola ranca hrane, i opet shvatio da su mogli da pojedu i više. gladni su, i da su u nekom domu verovatno bi jeli i 5 puta na dan a ne samo jednom.

tako ću im danas umesto pola poneti pun ranac :-)
čak ako nešto i ostane, poješće oni to već do nedelje, kada postoji mogućnost da odemo sledeći put. juče sam iskoristio prazan ranac koji sam vraćao kući pa sam usput nabrao koprive, najorganskije organske moguće, duž šumske staze. 

šteta što se ne razumem u pečurke, to bi verovatno bio puno bolji "ulov", kad već nemamo šparoge u ovim krajevima, a za sremuš je rano. dakle danas opet kuvam koprivu i "friziram" krvnu sliku pred polumaraton :-)

Peđa

Znate ono kad vam dete raste i onda za dve godine neko dođe i donese mu automobilčić a vi kažete AHAHAHA PA ON JE TO ODAVNO PRERASTAO. A tom gostu ili rođaku ništa nije jasno, jer "kao da je juče bilo" kada su se zajedno igrali u pesku.

Tako vi verovatno ne primećujete koliko se svet zaglupeo samo u poslednje dve godine, biće da neko sve jače pritiska na papučicu gasa. Svo vreme ste tu s njim dok raste, i promakla vem je ta promena kako mali izlazi iz peska, besno baca automobilčić u smeće, i sad autistično gnječi svoj novi tablet na kojem sve te igrice piče sto puta većom brzinom.

Kao taj rođak sa sela, tako sam se i ja nakon par godina vratio na Fejs i zatekao neki skroz drugi svet. Pre samo 2 godine je bilo normalno trčati, završiti trku, uzeti medalju i vratiti se kući. Danas je to postalo dostignuće ravno pronalasku točka ili parne mašine. Ljudi se razmeću peharima koje su dobili kao jedini u kategoriji, dakle uporedo s tim što si bio prvi, bio si i poslednji. Ljudi se međusobno dižu u zvezde zbog nekih rezultata kojima se do nedavno ni invalid ne bi pohvalio. Ja lajkam tebi ti lajkaš meni, nas dvojica dva govneta, za dve godine smo evoluirali u dve torte sa šlagom.

Dve godine je bilo dovoljno da reč prijatelj izgubi baš svako značenje. Evo primećujem da se sada koristi najviše u dva slučaja, ili da te pitam - Prijatelju evo nešto pravim-nudim-prodajem, pa ako hoćeš napraviću ti cenu od 20€ (a inače je 30€), ili da te pitam - Prijatelju može li za mene neki popust. Svet se pretvorio u pijacu, i shodno tome se podelio na Prodavce i Kupce, kojima je neko operisao mozak i iz njega izbacio sve reči osim Prijatelj i Drugar.

Tokom poslednjih nekoliko milenijuma prosečan čovek je imao par prijatelja i stotinak poznanika, danas ima stotinak prijatelja i par hiljada drugara. Ludnica je kanda otključana ostala pa danas ulicama slobodno šetaju ljudi koji pola kontinenta nazivaju "drugarima". Ukratko "prijatelji" su ti oni koji su kupiili to što prodaješ, a potencijalni kupci su do daljnjeg samo "drugari", jbg ko im je kriv.

Pre samo nekoliko godina smo se dogovarali da se nađemo na fudbalu, onda se nađemo i igramo fudbal. Dogovarali smo se da izađemo na pivo, popijemo pivo i raziđemo se. Dogovarali se ajmo večeras svi kod mene da gledamo finale lige šampiona, odgledamo finale i ćao.

Danas se dogovore na piće, jedan donese Plan Treninga drugi donese 20€. Prijatelji. Dogovore se na zajedničko trčanje, jedan kaže Eno doneo sam ti u bunkeru 50 majica što si tražio za onu humanitarnu trku, ovaj drugi izvadi 100€. Onda skrate trčanje jer se zatvara štamparija. Prijatelji. Dogovore se da gledaju ligu šampiona ovaj dođe sa punim koferom tableta gelova i praškova pa u poluvremenu upali laptop da mu pokaže koliko to košta u Americi a evo on je nabavio upola cene, ovo što piše da je istekao rok ma to je sve samo šećer neće mu ništa biti. Ovaj drugi kaže ma sve je to lepo ali nisam baš pri lovi, ali imam neke drugare sa krosfita, pitaću njih.

Pre samo par desetina godina, došao je jedan mali na fudbal i doneo neku kožnu loptu, Peđa se zvao. I rekao da mu je to ćale kupio u Nemačkoj i da košta toliko i toliko, i hajde nas 15-ak da skupimo pare i da mu damo, i da to posle bude naša zajednička lopta i da svi igramo fudbal. Mi smo ga, da izvinete, oterali u pičku materinu. Jer si za te pare mogao da kupiš 15 lopti u Jugoplastici. Idi ti fino kući i spavaj sa svojom loptom iz Nemačke, imamo mi 3 lopte već, i svaka se kotrlja.

Do nedavno si morao da prihvatiš drugove kao ravne sebi, da bi prihvatili i oni tebe kao druga, pa ste kad odrastete postajali prijatelji. U tom "zastarelom" sistemu vrednosti nisi mogao nikog da impresioniraš nečim materijalnim, i svaki pokušaj kurčenja se završavao tako da si gubio drugove. Klinci nisu birali sebi jednake prema džeparcu ili egzotičnosti mesta letovanja.

U ove dve godine dok me nije bilo, vaga koja je blago naginjala ka boljem, sada se skoro skroz spustila do dna goreg. Nepismeni su nadjačali pismene, pa sad kad su u većini još sebi daju za pravo da je sve tako kako oni (ne) znaju. Demokratija.

Do pre par godina si još i smeo da primetiš "ne kaže se tako nego ovako", i bio si iznad njega. Danas ti on kaže "reći ću kako ja hoću" i on je iznad tebe. Koliko do malopre je iznad bilo Znanje, a danas su iznad nekultura i primitivnost. A nekultura, kad se napokon dokopala vlasti, želi da tu zauvek i ostane pa sistematski iskorenjuje sve vrednosti. Pardon, dojučerašnje vrednosti. Moj primitivan status će imati sto lajkova više nego tvoj, idi u sobu pa spavaj sa svojim znanjem u četiri oka, kao onaj Peđa sa loptom iz Nemačke.

Do nedavno su se sportisti rangirali po rezultatima, danas cajka u šarenoj suknjici koja ulepršava kroz cilj trke građana, kao da je sa one stvari upravo saskočila, dobije više "lajkova" nego skromna devojka koja je oborila državni rekord. Cajka je faca, atletičarka nek jede govna. I zašto bi se neko onda bavio sportom, zbog sporta? Zašto da treniram godinu dana da bi poboljšao lični za pola minuta, kad to niko neće primetiti?

Bolje je da odem na maraton u Papuu Novu Gvineju, da se slikam u cilju sa majmunčićem na ramenu, i dobiću dve hiljade lajkova. Mogu u toj Papui da trčim i u dobrotvorne svrhe, ceo provod će me koštati šest hiljada dolara a doneću pet trenerki u neko sirotište i slikati se sa musavom dečicom, ne, to nije samopromocija, to se danas zove humanost i svaki uloženi cent će se isplatiti kroz lajkove, a bogme i uživo će me tapšati po ramenu. Kupio sam sebi zvanje Dobrog Čoveka. Inače sam polumaraton u Papui Novoj Gvineji završio za osam sati i osam minuta, ali nakon iscrpljujućeg putovanja nisam ni ganjao neki rezultat.

Za sledeću trku već tražim sponzore, a ona atletičarka nek jede paštetu. Umeju i sponzori da prebroje lajkove, nisu više naivni. Matematika je prosta, trčanje sa majmunom na glavi bar 20 puta više vredi od trčanja za reprezentaciju na balkanijadi u tamo nekoj bugarskoj dvorani. 

Da se razumemo, nisu društvene mreže krive. Svet se već odavno praćakao i verujem da bi svakako potonuo na isto ovo dno, čak i da ga one nisu klepile veslom po glavi.

Umesto ljudskih vrednosti koje su se vekovima cenile kroz sve religije i filozofije, ljudi su se dobrovoljno degradirali na nivo živine, pa će ćurka sa najšarenijim perjem pobediti na izboru za miss, na nekom... maratonu! Wtf??? Zašto pak nikada niko nije napravio izbor za miss univerzuma na marakani, i poslao one čaplje na štiklama da trče 3000m stipl, pa u cilju proglasio najbolju i dve pratilje, ostaće mi nejasno. Mislim, ako su te stvari već toliko srodne. Ili kad se ispred Bete skupi 20 volontera i svaki donese po džak hrane za pse, zašto ih ne nateraju da trče krug oko bloka i u cilju proglase pobednika? I zašto im ne naplate startnine i uruče pehare od pola metra? Mislim, ako su humanost i trčanje jedno isto. Možda sam se prerano vratio, možda sam trebao da sačekam još dve godine?

sladoled

U PODNE

upravo se spremam na trčanje i uzimam neke stare kupaće gaće za ispod trofrtaljki, na ovu zimoću.
tu se setim jedne anegdote sa upravo tim gaćama, a kao što znamo danas je pravi dan za anegdote:

plitvički maraton, pre 5-6 godina
početni spust do 7-og kilometra, trčim zajedno sa Hrvojem Kovačem i usput razmenjujemo doskočice
- imam jedan problem - kažem ja
- koji?
- uvukle su mi se gaće u dupe, sad stoje kao tange
- uh dobro je, ja sam mislio da je neki veći problem
- ma ne, nije TO problem
- nego šta onda?
- problem je što mi se sviđa osećaj!

UVEČE

nakon rođendanskog ručka sa društvom, mogu da zabeležim i "trening" koji baš i nije bio trening nego neko bezvoljno prevrtanje po putu. noćas sam se dobro naspavao ali sam se svejedno probudio umoran i kilav, previše je nekog nakupljenog zamora da bi jedna noć sve nadoknadila. 

početnih 6km za pola sata sa jakim vetrom u leđa, delovalo je upravo onako kako bih voleo da se osećam u svim uslovima a ne samo kad sam naslonjen na oluju. onda je došlo jedno pa drugo brdašce i kad sam se spustio nazad u grad shvatio sam da mi je za 15km trebalo +3 minuta više, istopio mi se prosek kao sladoled na haubi Ford Mustanga.

kao i uvek...

... ništa ne bude baš 100% prema očekivanjima. Najavili su celu sedmicu nikakvog vremena, a evo već smo se provukli u ponedeljak i utorak sa po nešto sunca, i sve su prilike da ćemo se provući i danas.

Najavljivana Zima će potrajati samo sutra (četvrtak) i pola petka, a to što je na severu Vojvodine napadao sneg me baš nešto fizički i ne dotiče. U subotu bi na dan Bgd maratona trebalo da bude (ajd da kažem) "pristojno vreme", jer moje rame i noge pod "lepo" smatraju jako sunce i minimum 16-17°, poželjno 20°.

E sad, o toj trci.
Pazi ovako.
Plan je bio da odemo na koju god možemo trku od početka aprila pa nadalje, i za sada smo uspeli da otrčimo 10.5 u Novom Sadu, 21 u Jagodini, i 14.2 u Kragujevcu.
Kad kažem "plan" to podrazumeva više neku ideju, koncept. Što bi rekla Ceca "idi dok si mlad". Nikad ne znaš šta će se desiti pa više nećeš moći da koristiš ovakve prilike. Beograd je ipak "ispred nosa" i bilo bi glupo propustiti ga.

Prijavio se nisam, pa nemam nikakav pritisak, a na tom (polu-)maratonu ionako nemaš proglašenja po kategorijama, niti bih u ovakvom stanju mogao da se dokopam top 3 plasmana. Dakle s jedne strane, to je jedan neobavezan tempo-trening. S druge strane, ako odeš na deset polumaratona, lepše je istrčati ih 1h38 1h36 1h34 1h32 1h30 1h28... nego deset puta po 1h40. Jednostavno je lepše, šta tu ima da se objašnjava...

S treće strane (eh, dovde je bilo lako! otkud se pojavi i ta treća strana????) postoji i ta ideja da ćeš bolje napredovati i zdravije se vraćati u formu ako treniraš bez "kidanja" i postepeno, umesto ovako svakog vikenda juriš na neku trku pa udri do daske. Ta treća strana dakle ima dve strane medalje. Ili udri po tempu i deonicama, jer višegodišnju bazu već imaš, ili udri po kilometraži dok nogama postane svejedno šta im radiš, pa tek onda idi na trke.

Nekako osećam (to je teško objasniti) da ni ovo "udri" nije nikakvo žrtvovanje po pitanju treninga, i da uveliko nadoknađuje manjak kilometara koji podrazumeva. Štaviše nakon čitavih pet godina dugačkih i uglavnom brdskih trčkaranja, ne verujem da postoji ijedan stručnjak koji bi mi savetovao da tako nastavim.

Dok smo se dvoumili da li da vikend nakon Beograda planiramo put u Čakovec (21 km) ili u Križevce (brdskih 18.5 km), pojavila se najava za Požegu (15.6 km) koju sam očekivao vikend kasnije!? Pre toga sam gledajući kalendar mislio "ko je lud da putuje u Krašić ako imamo Požegu upola bliže" ali cvrc Milojka, sada je nakon Beograda i Požege ostao jedino Krašić kao mogućnost. Nakon toga Brod, Jaska, Tuhelj, Plitvice, pa tek onda prvi vikend za koji sam siguran da neću provesti na trci, jer 10.06. umesto u Kulu (na trku 10km) moramo u Niš na jednu svadbu :-)

Tako je ceo blog ispao o trkama a hteo sam da razmišljam o treningu, da li da nešto lupim danas dok još nije počeo taj sneg, pa da odmorim dva dana do polumaratona, ili da danas otrčim nešto lagano tek koliko da promrdam kosti, sutra odmorim, pa u petak po prvi put ove godine uradim neki "nadražaj", svejedno da li samo ubrzanja ili mahniti juriš na 1000m kao u dobrim starim vremenima. To je još jedna stvar kojoj se moram vratiti, a oklevam iz straha od otrežnjenja koje će neke smešne brzine neminovno doneti.

provera

na jednoj bici mejling listi je jedan svetski cenjeni sportski fiziolog pre nekoliko godina izrekao veliku istinu koju nije teško prevesti na svaki jezik - testiranje je ujedno trening, i treniranje je ujedno i testiranje.

ako nešto dramatično ne menjaš uslove na trčanju recimo, uvek ćeš moći da uporediš nove i stare treninge, i da iz toga izvučeš neke zaključke. ujedno, svaki takav test ili "provera" se računa i kao zagarantovano dobar trening.

u tom smislu je moje današnje trčanje bilo 2-u-1.
otišao sam da otrčim brdske deonice koje sam radio 15-ak puta prošle godine. praktično kad god nisam imao vremena za nešto drugo, ja sam otrčao taj krug od 10km sa usponom od 4km na kojem sam cepao 4 deonice od po 800-900m sa pauzama od 100-tinak metara šetnje između.

ako trčiš sa osećajem trke na 3-5km to onda ispadnu tempo-deonice, a ako ih ideš još jače onda ispadne vo2max trening, obrni-okreni ne može da škodi :-)

UKRATKO - prošle godine sam se vrteo oko 5'/km proseka, nešto brže kada sam odmoran, a u par navrata i sporije kada sam baš bio umoran. recimo jednom sam ih otrčao pre podne pa opet popodne, e to je bilo iskustvo za pamćenje :-P

danas sam ih završio prosekom od 5'10''/km, što je otprilike jednako ranijim najslabijim "rezultatima".
opet, moram da napomenem, nije to ni loše.
najvažnije u svemu je - NE TREBA OKLEVATI!

ako stalno čekate da se uporedite sa sobom u boljim danima, u tom čekanju ćete propustiti moguće dobre treninge. možda imam par kila viška, možda sam umoran, daj da sačekam još malo, da još neko vreme trčim neke lagane polu-dužine, ček da mi naiđe neka bolja forma u kojoj ću smeti da se uhvatim u koštac sa težim treninzima... i prođe život!

znate li koja je najbolja stvar sa tim "lošim" trenucima u sezoni,
kada imate osećaj da ste u nekom bunaru što se forme tiče?
to što je logično da "odavde sve može da krene samo nabolje".

izađi, potrči, nećeš crći.
stisni tu štopericu, neće te ujesti.
neka pokaže 2%, 5%, ma neka pokaže i 30% manju brzinu od one najnaj.
ko ga, da izvinete, jebe!
pa nigde ne piše da moraš da grizeš kao da te juri divlji tigar?
(koji je duplo brži od pitomog tigra)

i kakav god bio ishod, (što reče Džon Lenon?),
bolje je da ti bude žao što si nešto uradio nego što nisi.
kao prvo, nisi se sakrio kao neka p.... nego si "izašao na crtu".
to već mnogo znači.

dalje, za 7 ili 10 dana to mora biti bar malo bolje,
ako ništa drugo a onda makar zato što ćeš iza sebe imati jedan kvalitetan trening više, setite se onog s početka, da je svaki test ujedno i trening.

odatle je sve lakše.
kad si jednom krenuo, znaš gde si.
znaš odakle prilaziš tom treningu koji nameravaš da napadneš.
i više nema frke - ne mora sledeći test (trening) da bude puno bolji.
neka bude za par sekundi/km brži, to je već nešto.
ma neka bude i isto ovoliko spor, ali uz osećaj da si se manje umorio,
da ti je ostalo malo više rezerve, i to je takođe skroz okej.

eto to sam hteo da vam kažem.

... A ONDA SE DOGODILO NEŠTO NEOČEKIVANO!!!

to su ti moderni naslovi... :-)
ali stvarno, nešto me je kopkalo pa sam morao da razradim temu.
krenuo sam na trku sa jednom idejom, a završio u skroz drugom filmu, ali ne i u drugom raspoloženju.

po nekoj inerciji sam razmišljao na prošlogodišnji način, a to je - ako već ideš na trku, barem pokušaj da se dokopaš postolja, bez obzira da li na muškoj ženskoj ili dečijoj stazi.

(duga-srednja-kratka, šala na temu Plitvičkog Maratona u okviru kojeg imaš i "obiteljski plasman" na osnovu rezultata tate mame i deteta koji uglavnom pretrče trke od 42, 21, i 5km)

tako sam prvu polovinu trke trčao kao "u magli" jer nisam mogao da znam ko od onih ispred mene trči koju stazu, a u drugoj polovini trke sam došao na svoje jer se situacija odvijala na idealan način, da imam nešto što će me motivisati.

ganjanje sa dvojicom kolega se pretvorilo u čitavu "trku u trci", ali (sledi preokret) umesto da se sve više koncentrišem na to kako da ih pobedim, u meni se postepeno gasila želja za plasmanom i raslo zadovoljstvo samim (ajd da tako kažem) treningom.

da su mi na odvajanju rekli da sam prvi na srednjoj stazi, i da sam na onom gore makadamu pogledao iza sebe i video da nema nikog na par minuta razlike, verovatno bih snatno popustio i rutinski otrčkarao ostatak trke.

zadovoljstvo plasmanom bi bilo veliko, kao i uvek kad si "prvi u selu". no ja sam često priželjkivao i da budem "zadnji u gradu" jer sam oduvek bio svestan da je recimo puno teže ući u top 10 na nekom većem maratonu, nego pobediti čopor fudbalerčića i par penzionera na lokalnom krosu.

kako su (u subotu) kilometri prolazili, svaki je predstavljao "recku" za sebe. opa, još jedan jak uspon, opa još jedan brz spust, opa još jedna deonica na ravnjikavom terenu, i tako mi se napor za koji sam mislio da mi je moguć nekih pola sata, produžio preko sat vremena.

znate ono kad cepate drva i od ogromne gomile završite 3/4, pa predveče mirne duše kažete - super smo ovo uradili, može nešto da ostane i za sutra, ajmo mi sad lepo na pivo i da malo odmorimo. onaj osećaj ispunjenja. e tako nešto.



mislio sam da neću moći ovo, ono, da nisam u formi, da imam par kila viška, da mi je zarđala tehnika, trista nekih hendikepa, i onda sam shvatio da mogu da trčim uz strme staze, da nekako ipak smem da se skotrljam niz krivudave nizbrdice, da umesto par uspona mogu jako da izađem uz još par pa uz još par, shvatio sam šta je najvažnije.

nakon toga, mogli su me u poslednjem kilometru nekim čudom prestići SVI, mogao sam na ciljnom spisku biti pri dnu a ne pri vrhu, i to ne bi promenilo taj moj osećaj. šta da je ovo recimo bilo svetsko prvenstvo u krosu? pa SIGURNO bih bio poslednji! ali da sam se trudio, jesam, savest mi je čista.



kad smo se vraćali autom kući, nisam tačno ni umeo da definišem odakle dolazi taj osećaj, ali sam svo vreme imao neki unutrašnji smešak ispunjenja. odavno se posle neke trke ili treninga nisam tako osećao. možda sam nakon preloma bio preveliki pesimista pa me je taj miris povratka (bežeg od očekivanog) omamio i vratio mi nadu da ovo proleće neće biti skroz izgubljeno. živi bili pa videli!

dan posle

već mi se puno puta dogodilo da
1) dan nakon trke očekujem da ću biti odmoran pa sam sav trom i kilav, i
2) da očekujem da me je neka trka "sahranila" a da sutradan odem na neki skakutav trening kao da se ništa nije dogodilo

obzirom da mi se forma morala dramatično sunovratiti za vreme ove preduge pauze zbog preloma, očekivao sam da će me ove trke pokositi kao mlado rosno cveće, i čekaj sad da svedem utiske.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

prvi je bio "frtalj maratona" u Novom Sadu, dan nakon trke smo išli biciklama 3.5 sata lagano ali uopšte nisam bio u nekom smislu "mrtav". onako, običan dan. a dan nakon toga sam prvi put posle preloma seo na trkačku biciklu i pocepao asfalt na sitne čestice.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

druga trka je bila planirana na Ušću, računam NS 10.5km pa Ušće 8.5km taman fino za "početak povratka" međutim zbog posla nismo uspeli da izostanemo u subotu pa je ostala jedina mogućnost Jagodine u nedelju. šta li mi je trebalo da se umesto na 5.5km prijavim na 20.7km stvarno nemam pojma ali eto. raspadoh se kao onaj asfalt iz prethodnog pasusa.

dan nakon trke sam bio skroz "kljok" i nameštao neke oluke na garaži, ali sam zato odmah u utorak otišao na hard core planinsko trčanje i omlatio 14km profila identičnog jučerašnjoj treking ligi.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

treća trka u KG je ispala neplanirano "lakša" jer sam onim polumaratonom minirao taj Razvojni Plan (ufff što obožavam ove socijalističko-samoupravne izraze) oblika stepenica, pa zato treking od 1h23' nije trebao da predstavlja neki novi šok za moj mali organizam. međutim trčkaranje po asfaltu je jedno a planinsko trčanje nešto skroz drugo, pa sam i za vreme trke u par navrata pomislio "smanji doživljaj budalo, razvalićeš se načisto!"

otud je bilo za očekivati da danas opet malo "potonem". no nakon prepodnevnog pešačenja (neplaniranog jer se iznenada razvedrilo, a fatalnog jer nas je u povratku iscentrifugirao pljusak) mi se uvukao neki mrav u gaće i rekoh odo ja malo po kiši da porastem.

izašlo je na 11km a prosek 5'/km, doduše negde od pola je entuzijazam počeo poprilično da mi jenjava. sva sreća da baš tad naleteh na jednog taksistu, ćaleta od druga s kojim smo vozili u bici klubu, pa sam zastao par minuta da popričam s njim onako kroz otškrinut prozor od auta. nakon te neplanirane pauze mi se vratila skočnost i sledećih par kilometara sam trčao sve petama u guzicu, no i taj napad euforije je imao rok trajanja pa sam se zadnja 2km opet vukao kao mrcina. ako me neko pita, nisam "išao na trčanje" nego sam "radio fartlek", nije daleko od istine a mnogo bolje zvuči :-)

zadovoljan!

Nećete poverovati sopstvenim očima i ovome što čitate, ali eto jednom i ja da kažem da sam ZADOVOLJAN. I to nema nikakve veze ni sa rezultatom, ni sa plasmanom. Nego eto tako, zadovoljan sam kako mi je izgledao dan. Novi autoput od Ljiga do Čačka, povratak istom varijantom, brzo smo stigli, parkirali se u nekoj livadi na 300m od starta i cilja, zadržalo se lepo i sunčano vreme tokom cele trke i putovanja, prijave su bile ekspresne, okrepe odlične, domaćini profesionalni, sudije ekspresne sa udaranjem pečata, sve je "štimalo" za peticu.

Oboje smo odabrali KRATKU stazu od 14.25 km, i oboje bili zadovoljni kako smo je prešli. Posebno sam bio srećan što sam video neke skroz nepoznate krajeve i brda kojima nikada ranije nisam ni prišao. Šteta što u ovom trenutku povratka nakon teške povrede nisam mogao da prođem tim kanjonom o kojem svi pričaju, ali eto taman lepog razloga da dođemo neki sledeći put!

Oznaka je bilo dovoljno da se intuitivno pogodi prava staza, mada sam primetio da previše (kao i uvek) ljudi trči "napamet" i da nemaju pojma koja je sledeća kontrola na redu (ja sam imao napisano hemijskom na dlanu, mada sam nosio i kartu i opis staze). Dođu tako na raskrsnicu pa pokazuju prstom u table i viču SEDMICA, ČETVORKA, SEDMICA, i čekaju da dođe neko otpozadi da im kaže gde su krenuli :-)

Da odmah otarasim statistike, prosto je neverovatno da sam na trci dužine 1h23' naterao prosečan puls na 160. Toliko sam valjda imao na uličnoj trci u Ugljeviku prošle godine, kada sam pretrčao 10km za 38'20'' približno. I tada sam pomislio AUUUU, da li je ovo moguće, mora da je zbog vrućine i one red bulčine što sam sručio nakon kupanja u bazenu dok smo čekali start. Kad vidi vraga, danas isti puls na vremenski više nego duplo dužoj stazi??? Znao sam da će mesec i po prinudnog odmora da ima neočekivane efekte na organizam, ali ovo je već previše :-)

Polazak na treking (1) je mogao biti pažljivije osmišljen, u duhu masovnijih trka planinskog trčanja. Umesto da nas na startu puste uz što duži strm uspon da se malo profiltrira grupa pre ulaska na single track, oni su nas popeli na vrh neke livade odakle nakon 10m ulazimo na uzan puteljak, i odatle su pustili par stotina ljudi koji su odmah svi stali i čekali da uđu u to usko grlo jedan po jedan. Katastrofica :-)

Bolje bi bilo start pomeriti par stotina metara NIŽE ispod škole i pustiti da se prirodnom selekcijom u početnih 500 metara do vrha livade ta masa trekera razvuče u kolonu.

Nakon preskakanja zaletača sve se malo smirilo, prvi kilometri su valovito penjući i tu se odvojilo nas desetak, s tim da nisam imao pojma ko ide na koju stazu. Drugi uspon je bio oštar ali sam ga ustrčao, a treći je bio preoštar i kad sam video da svi ispred mene pešače i ja sam pronašao dva komada drveta pokraj staze i napravio štapove, pa se tako popeo do vrha. Imam možda ukupno oko desetak minuta pešačenja. Verovatno bih u onoj standardnoj formi i to istrčao, koliko god sporo, ali danas sam osećao da bi mi se noge skroz pokočile i da više ne bih mogao da se pokrećem ni uzbrdo ni nizbrdo. A bilo je JAKO VAŽNO sačuvati butine zbog strmih nizbrdica i ne dozvoliti da zbog premora dođe do grčeva koji bi treking pretvorili u agoniju.

Na razdvajanju su mi rekli da su ispred mene trojica otišli na kratku stazu, s tim da sam dvojicu video na par stotina metara ispred. Malo su trčali malo pešačili, i to čak i na jako blagim uzbrdicama.

Do sledeće kontrole sam ih stigao i napravio malu prednost, koju sam na sledećem i ujedno poslednjem većem usponu još malo povećao. Prvi deo poslednjeg spusta je bio "pitak" i mazao sam bez problema a u par navrata sam uspeo i da se okrenem i da vidim da nikog nema iza mene.

Poslednji kilometar je bio kroz neku vododerinu prepunu lišća, noge su me odlično služile i moj tradicionalni stil je da takve teške i tehničke spustove trčim "naglavačke", međutim imajući u vidu da mi je lekar pre samo 3 nedelje rekao da mi je ključna kost tek "uhvatila" na mestu preloma i da pazim da ne dižem ruku previsoko niti da podižem išta teško dok god osećam nelagodu (a osećam), tu sam morao da se spustim "pod ručnom". Saplitanje u strmom kanalu refleksno izbacuje ruke ka napred da bih se dočekao, a to je položaj u kojem nipošto ne smem da se nađem još par meseci.

Pred sâm kraj spusta su me stigla ona dvojica i istog trena smo malo izgubili markacije. Dok smo tumarali po šumi ugledao sam trakice kako vise skroz na suprotnom mestu od puta u koji smo gledali, pa sam im viknuo da vidim kuda ide staza i poveo ih ispravnim pravcem. Stigli smo do krajnjeg asfalta, a cilj je bio na nekoliko stotina metara odatle nežnom jedva primetnom uzbrdicom, i tu sam primetio da oni počinju da "finiširaju" :-)

(sad vi već počinjete da se smeškate jer znate kakav eksplozivan i ubitačan finiš imam, no nešto sam valjda mogao da ostavim i za neki drugi put)

Imajući u vidu da smo planirali da odemo što ranije i da ne čekamo proglašenje, kad smo već prišli Školi u kojoj je bio cilj rekao sam im da ne moraju da se toliko naprežu jer ću ja proći četvrti. Čak su i na samom ulasku u Školsko dvorište zastali ne znajući gde je cilj i mogao sam da iskoristim priliku i prvi šmugnem unutra, ali danas mi osvojeno mesto na podijumu zaista nije trebalo, naprotiv. A video sam koliko momcima znači.

Ispozdravljali smo se i čestitali jedni drugima na trudu, pa sam odmah okrenuo nazad stazom u kontra pravcu da obeležim ono sporno mesto (2) izlaska na poslednju livadu. Neko vreme sam sedeo u travi i kad god se začulo šuštanje lišća i psovanje iz šume, dovikivao sam ljudima da se spuste prema meni :-)

Posle nekog vremena sam se malo opustio pa sam i prilegao, nastavljajući da usmeravam sve koji su pristizali. Kako se približilo vreme kada će i Lola naići, shvatio sam da bi bilo malo sebično da odem s njom i ostavim sve koji će kasnije nailaziti da se muče i gube. Zašao sam u šumu i počeo da dovlačim veliko granje, kao dabar.

Napravio sam bukvalno BEDEM ispred tog uraslog slepog puta koji je delovao kao logičan nastavak spusta, navukao balvana i grana kao jedan visoki branik u nekoj opasnoj krivini puta, i više niko nije imao drugu mogućnost nego da prođe niže ka toj "nevidljivoj" livadi i da zatim primeti okačene trakice po žbunju.

Taman kad sam to završio naišla je i Lola pa smo zajedno otrčkarali do cilja. Ispred nje su stigle valjda 4 devojke od čega jedna koja nije prošla sve kontrole tako da nam se i sa tim drugim proglašenjem "posrećilo" - ja 4-ti ona 4-ta, i možemo mirne duše odmah da požurimo kući i ne izostajemo sa proglašenja kao što se desilo par puta prethodnih godina.

kiša oko...

opet se sve okrenulo "tumbe" jer sam onih par meseci zamišljao da će mi se forma brzo vratiti ali da će mi problem biti strah od padova i povređivanja tek srasle koščice, a sad evo, forme ni od korova, puhćem na 5'/km, no bez ikakvog oklevanja jurim uz-niz kamenjare.


prognoza kaže pljuskovi sa grmljavinom. da vidimo baš da li će danas da "proradi" ona izreka da nas nešto mimoilazi "kao kiša oko Kragujevca". ionako sam spremio neke stare bušne patike, pa će voda i blato valjda i ispadati iz njih, onako kako bude upadala.


kopka me koja je to ptica KRAGUJ, pa evo šta kaže Gugl:


"Naziv Kragujevac potiče od imena ptice kraguj.

Po veličini i snazi, kraguj je sličan orlu. Ova neobično snažna ptica na prsima ima jake i povijene kandže, a raspon krila joj je i do 3 metra. Spada u red ptica grabljivica, ali pošto se rado hrani leševima uginulih životinja nazivaju je još i lešinar ili strvinar. Ima izuzetno oštro čulo vida i sluha.!

Postoje dve vrste ovih ptica: kraguj (Gyps Fulvus) koja je dosta česta ptica na našim planinama i crni kraguj (Aegypyus monachus) ili drugačije golovrati crni kraguj, koji je znatno ređi."


plan je da odemo standardno preko Topole a da se vratino delom novog autoputa od Čačka, onih par desetina km obilaska oko G. Milanovca. hmm.


plan je takođe da trčim KRATKU stazu, jer mi je i to bonus, obzirom da nisam zamišljao da ću uopšte smeti da se upustim u trail trčanje samo 9 nedelja nakon preloma. e sad, što bi rekao Đoni Š., nezasita moja ćud...


raširio sam karte treking lige u Kragujevcu, kao drug Tito pre pete ofanzive, i većam sâm protiv sebe da li da uopšte razmišljam o bilo kojoj drugoj stazi osim najkraće. 14-21-32, to na papiru izgleda nekako blisko raspoređeno, ali burazere sat i po naspram dva sata i kusur naspram tri i po sata, eeeee nije to mala razlika :-)


na kraju ću kao zadnja riječkačkačka da odlučim usput, prema tome koliko ljudi ode na koju stazu, pa da ugrabim mesto na postolju. neću valjda biti baš toliki baksuz da ispred bude 9 ljudi, i da na svaku od 3 staze skrenu baš po trojica? :-D

jer ja sam skitnica, dužine me vukuuuuuuu

pa ništa, u nedostatku bolje ideje, ni bolje snage, danas sam otrčao 7km tu po kraju. nekada bi to bilo lagano trčanje, danas je bio tempo. nekada bih rekao da mi je puls bio ispod nule, danas bih rekao da je bio previsok. ceo svet se prevrnuo naopačke, sa ovom povredom i dva meseca imobilizacije. rame boli, nakon pola sata trčanja vrišti, nakon sat bicikle trnu šake, i sve se koči. teško je krenuti opet, kao da se ništa nije desilo. prošlost vuče svoje repove, obavija ih oko mene, kao hobotnica. zašto ne bih sad mogao da trčim Dužinu, kao u starim dobrim vremenima? ne znam. ali eto, ne mogu.

proleće, proleteće

imam nekoliko "tema za razmišljanje" a ne znam s kojom mi je najteže da se izborim, pa da odatle počnem. prvo i najhitnije je odlučiti kako da pristupam ovim vikend-događajima, da ne kažem Trkama.

to je ujedno i tema "kako je najbolje trenirati nakon preloma?". da li tući kilometre da bi se što pre noge dovele u stanje da "mogu sve" pa se onda igrati sa snagom i brzinom, ili panično udarati po intenzitetu da se forma ne bi dodatno srozavala?

s jedne strane veći je efekt na noge, nakon preduge pauze, ako otrčiš 100km nedeljno makar i laganih, a s druge strane osim vraćanja izdržljivosti povećani obim nema nikakve druge efekte osim "obaranja forme".

s druge strane, ako tučeš jake tempo treninge par puta nedeljno i na trci za vikend, to se onda sve svede na tri jaka treninga, koji su usto jako kratki. od toga ću teško dospeti u stanje da pretrčim maraton, kolicnom god brzinom.

tako sada dolazim u trenutak četvrtka ujutru, trka je u subotu (treking liga). mogu da se malo provozam biciklom danas i odmorim od dva brdska trčanja juče i prekjuče, sutra neka šetnjica, pa u subotu pretežno odmoran na trku.

mogu da nastavim da trčim kao da je ta subota i trka samo još jedan dan u nizu, pa šta bude. otrčaću je 5% sporije, efekti treninga će biti 10% manji, ali ću zato moći da treniram nekoliko dana zaredom, a ne dva/dva stani/kreni.

nisam još od petog osnovne ništa lomio i bio ugipsan na duži rok pa ne znam ni kako će mi se telo ponašati, bilo da odaberem jedan ili drugi scenario. samim tim na kraju vikenda neću moći da znam da li sam odabrao i proživeo najbolju opciju.

možda bi bilo bolje zaboraviti na trke i skoncentrisati se na efikasno treniranje, ali je ta ideja malo dosadna i nekako više pripada nekim drugim godišnjim dobima, a ne proleću u kojem se sve budi i raduje.

Kamenjari - Lepetane

da bih se malo oslobodio straha od padanja, kamenja, korenja,
i da bih ujedno ojačao noge pred brdske polumaratone,
danas sam otišao na brdsko trail trčanje.
nije loše prošlo.

iako sam odustao od dvoumljenja između 14 i 21km,
i opredelio se za oprezan početak od 14km i sat i po lomatanja,
opet gledam sve profile Kragujevačke treking lige u subotu:

Кратка стаза
дужина: 14,3 км
висинска разлика: +- 634 m
PROSEČAN NAGIB 8.86 %

Средња стаза
дужина: 21,3 км
висинска разлика: +- 1070 m
PROSEČAN NAGIB 10.00 %

Дуга стаза
дужина: 32,2km
висинска разлика: +- 1408m
PROSEČAN NAGIB 8.75 %

~~~~~~~~~~~~~~

današnji trening
dužina: 13.9 km
visinska razlika +500 -495m (jbg tako je izmerio sat)
PROSEČAN NAGIB 7.16 %

dakle iako sam mislio da trčim neku "simulaciju trke",
ispalo je da sam trčao po dobrih 20% pitomijem profilu od onoga što me čeka!

prošle jeseni sam tri dana zaredom opalio punu verziju (18km) ovog kruga,
i otprilike sam prvog dana trčao sličnom brzinom kao danas,
pa sam onda drugog i trećeg dana malo popravljao prosek.

danas sam pak skratio krug za krajnji spust/uspon ka reci Gradac,
jer sam svestan (pazi ti njega???) da mi je forma u bunaru,
pa ne mogu baš da se batrgam prema starim aršinima...

dok sam trčao razmišljao sam u sličnom maniru i o celoj godini,
i u jednom času mi se kristalizovala ta ideja "polomljene godine":
ovo je verovatno jedina prilika da se zadovoljim Polovičnim Izborima.
ni mrtav ne bih trčao polumaraton na Plitvicama, uvek sam išao na 42.
isto tako nikada nisam trčao Sljemenski Krug (14km) nego uvek 42km.

ako mi se nakon tuce godina namestila takva situacija,
da jednostavno nisam ni sposoban da trčim 3.5 - 4 sata bez prekida,
eto dakle prilike da probam i te neke skraćene, ženske varijante.

bude li u meni pameti da ovo što sam smislio i sprovedem u delo,
mogla bi ovo biti jako zanimljiva, neuobičajena godina.

počela bi Beogradskim Polumaratonom koji naravno nikada
"nisam bio lud" da trčim, obzirom da sam merkao jedino 42km.
i nastavila se tako tim nekim polomljenim, skraćenim trkama.

pokojna Stanojka

kako je to bilo lepo zamišljeno, kada sam pre par dana rekao nešto u smislu - u Novom Sadu sam trčao 10km brzinom 4'22, dakle nakon još dva mini treninga i kad je to sve "leglo", mogao bih polumaraton najverovatnije da idem oko 4'30. zaboga, pa nakon preloma i skoro dvomesečne pauze sam pretrčao čitavih 80-ak kilometara, zar to nije dovoljno za povratak??? KVRC STANOJKA!!!!

jesu meni pulsevi bili za 7-8 niži nego u Novom Sadu, jeste mi prvih nekoliko kilometara to sve delovalo kao rastrčavanje, i šta se nakon toga desilo, e pa nemam pojma.

noge oće 4'35, ja ih pustim da idu 4'35, posle par minuta noge oće 4'40, aman z'aman dokle više, pustim ih malo 4'40 pa ću kao ubrzati ali JOK, one sad oće 4'45, i tako mic po mic stigosmo skoro do 5' po kilometru.

ubrzaj uspori ubrzaj vrati se na pete vrati se na prste ili barem sredinu stopala, pulsevi odoše u minus, sa 160 silazili i do 155 a meni sve teže. kontam sad kad bih legao na asfalt spali bi eventualno do 140 a sve bi me bolelo još više!

ajd ruka, rame, ajd leđa što me bole jer trčim nakrivo i sve se nekako uvijam na jednu stranu, ajd odatle što mi se grči dupe s jedne strane a seva mi niz išijadikus sa druge strane (koji se btw nije javio pola godine), ajd što sam počeo da podrigujem na doručak koji sam pojeo pre 5 sati (!!!), sve to i pomoz' bože, ali još na kraju kreće neko klecanje, kao da je 02 izjutra, kao da nisam spavao tri noći, okej nisam se nešto baš ono naspavao ali za sat i po trčanja je vala dovoljno...

i tako saplići se prevrći se, srećom je na par km od cilja bio neki nadvožnjak pa sam skoro 200 metara trčao unatraške i tu mi se nekako resetovaše i leđa i gluteusi i kolena i stopala i sve, i odatle relativno veselkasto otkaskah do cilja koji je srećom bio pola kilometra bliže nego što sam se nadao i što je uobičajeno na polumaratonima, pa sam štaviše umesto projektovanih 1h40 uspeo da se dokopam prolaska preko čipeva nakon samo 1h35 i par sekundi (okej 50-ak sekundi ali tako se kaže), što je praktično ispao upravo onaj "rezultat" o kojem sam maštao.

naravoučenije: koga neće - hoće :-P

na dan trke

Izgleda da nisam jedini bio pametan ovde. Još neko je gledao crkveni kalendar i sinoć shvatio da su petak i nedelja "crveno slovo" pa odlučio da sve što mora da se uradi, uradi u subotu. Prvo je veterinarka otkazala sterilizaciju keruše, pa smo pomislili - odlično, nećemo morati da žurimo kući nakon trke na Ušću.

Onda su se javili majstori da će u subotu ujutru doći da montiraju ogradu i kapije, i neko je morao da bude kući od 7 ujutru a ne samo uveče. Da ne bih previše pisao, nervirao se, bilo mi je lakše da jednostavno "nestanem" na 24h, ujedno sam se manje i nervirao. Štaviše od silnog "popizditisa" sam predveče otišao na neko kombinovano pešačenje-trčanje, malo sam uređivao planinarsku stazu (jbg ako sam nešto i uradio na "crveno slovo" neki drugi planinari će polomiti noge, a ja sam valjda već polomio šta sam imao) i na kraju u nekim starim radnim patikama bez uložaka strčao poslednjih 5km u grad i totalno se oduzeo od napora.

Današnji dan je umesto planirane trke prošao u pomaganju majstorima i kratkom pešačenju, pa se sada otvorilo par mogućnosti za sutra. Da opet ne pišem unapred pa da posle brišem i ispadam budala, jer ionako sâm moram pojesti sve što sam nasrao, neću davati nikakve prognoze ni praviti planove. Ako stignemo u Jagodinu, vidimo se. Ako ne, nikom ništa. Piše da je moguće prijavljivanje na dan trke, valjda za ovakve izgubljene slučajeve poput mene, nadam se da to još uvek važi obzirom da na stranici tako stoji od prvog dana.

325

ovogodišnjih 325 kilometara sam poprilično čudno rasporedio:

226 km u januaru
  21 km u prvih par dana februara
  52 km u zadnjih nekoliko dana marta
  26 km evo u aprilu

cela tzv. VANSEZONA mi je bila obrnuto logična nego većini maratonaca. dok su drugi koristili najgori deo godine da po vetru snegu i hladnoći skupljaju bazu za prolećne trke, ja sam to iskoristio za odmaranje od naporne jeseni pretrpane polu- i maratonima.

pad i prelom naravno nisu bili planirani, ali sam nakon početnog šoka uspeo da se prilagodim nastalom stanju i krenem makar sa pešačenjem. tako imam 124h što ravnih šetnji sa psima što trekinga po brdima i planinarskim stazama. naravno da hodanje od 4h, koliko god živahno bilo, nije baš specifičan trening za maratone, ali bolje išta nego ništa.

početak trčanja je očekivano bio bolan i nakon 20-ak minuta rame bi počinjalo da se koči, no do sada se već unekoliko razradilo pa sat vremena nije nikakav problem. trka od 10.5km u Novom Sadu (par stotina metara kraća po mom satu) je prošla bez krize i problema, brzinom kojom bih istrčao polumaraton za 1h33-1h34.

dakle sada mi se već nazire neki "cilj" a to je koliko treba da se popravim do Beogradskog Polumaratona, da bih tu brzinu sa trke od 45' zadržao duplo duže. ideja je da za par dana otrčim(o) još jednu kratku trku od 8.5km u Beogradu. nije da biram nego trčim šta ima.

za vikend iza sam pronašao treking ligu u Kragujevcu gde mogu da biram između staze 14km i 21km. obzirom da i kraća staza ima preko 600m uspona i isto toliko spusta, to bi bilo sasvim dovoljno kao trening pred Beograd, za koji je neophodno pripremiti butine sa par brdskih tempo trčanja. istog dana se održava neko prvenstvo u planinskom trčanju blizu Apatina, na nekakvim kratkim krugovima od 1200m, i to mi iskreno rečeno zvuči više nego besmisleno da bih toliko putovao zbog trkice veterana od 3600m.

sa Beogradom se naravno završava prva tura Planova jer kad jednom "prokinem" svaki sledeći polumaraton će biti sve lakši, a odatle do razmišljanja o maratonu uopšte nije tako veliki korak, ili ga barem ja tako ne doživljavam. maj je oduvek bio najlepši mesec za trkanje sa velikim izborom vrućih polumaratona, i na svakom sam se osećao "kao kod kuće". kao dokaz prilažem par slika iz Jastrebarskog prošle godine.

ovo nije sreća, ovo je delirijum :-)

dečiji vrtić

ovo postaje smešno kako sam se prebacio na neke dečije treninge, i još mi se i sviđaju. nakon jučerašnjeg intervalnog trčanja od 60 x 110-115m po travi sa 60 x pauza 50m hodanja, danas naravno nisam bio za "velika dela". mislim da su me više noge bolele od one bicikle u ponedeljak, nego od jučerašnjih ubrzanja, mada je to naravno jako teško odrediti...

ideja je bila da po rosulji odem na neko pešačenje po okolnim brdima, i eventualno da strčim nazad kući ako pametno pronađem neku varijantu sa stazama uzbrdo i asfaltom nizbrdo.

u zadnji čas sam se setio šta mogu. video sam da u lokalnom parkiću, na kružnoj stazi koja je dugačka 1250m (donjim delom se blago penje od glavnog ulaska u park pa do ulaza br. 2, a u gornjem delu prelazi preko brdašceta) postoje rang liste na sportskoj društvenoj mreži Strava.

čim sam bacio pogled shvatio sam da su to sve lokalni rekreativci i da su najbolja vremena po krugu nekih 6 odnosno 6.5 minuta, jer se posebno rangiraju levi i desni krug. naravno da tako kratak krug mogu da zaletim brže od 4'40''/km što bi bilo dovoljno za vreme ispod 6 minuta i vodeću poziciju u obe varijante.

rečeno - učinjeno, seo sam na bicikl pony (što ga Milijana gony) i u šuškavcu se odvezao ta tri kilometra do parka (mi smo na drugom kraju grada), vezao biciklu mada nije bilo žive duše zbog kišice, malo provrteo dupetom levo-desno i krenuo lagano.

na nadlanici sam imao zapisano SS - 6'29 - OSS - 6'06
nemam pojma zašto baš tako, značilo je Smer Sata i Obrnuto od Smera Sata
krenuo sam lagano na krug u smeru kazaljke na satu, jer je lakše napasti ovaj slabiji rekord. lagano sam krug završio za 6'42, malo zastao, skinuo šuškavac i vezao ga sajlom od bicikle za gepek tako što sam sajlu provukao kroz rukav, i krenuo na BRZI KRUG.

nešto sam prebrzo zapenio no uspeo da držim taj osećaj srednje-jakog tempa celim donjim delom staze u blagom usponu, onda je došao glavni deo brda, dugačak i blag, i odatle nizbrdo prvo blaži deo i na kraju skroz naglavačke završnica da se polomiš po betonu. sat sam zaustavio na 5'10 mada mi je iz nekog razloga Strava obračunala 5'13 iako na grafikonu čak ne mere ni ceo krug nego su start i cilj razmaknuti za celu početnu krivinu.

tu sam opet malo stao, istezao se i posmatrao radnike kako montiraju golove za mini fudbal ili rukomet, šta god, i krenuo da vidim kako će mi ići ovaj drugi kontra-krug koji sam ustvari uvek trčao. oštar uspon na početku koji zatim popusti u dugačak blag nagib, pa lep pitak spust koji se završava oštrom krivinom odakle izlaziš na "ravno" no taj drugi deo nije ravan nego se prvo 1/3 blago penje pa se zadnje 2/3 spušta na početnu tačku.

napipavanje je prošlo za 6'40, slično kao i u onom prvom smeru, s tim da sam odavde imao da "skinem" puno više jer je rekord bio nešto ozbiljniji. nisam nigde žurio prvih 100m da se ne bih oduzeo od prejakog starta, onda sam polako dodavao gas do prevoja, sjurio se nizbrdo sa samo par % rezerve, izleteo NARAVNO u donjoj krivini u blato iako sam u probnom krugu u mislima nacrtao idealnu putanju, zatim opako zagrabio u rezerve na delu koji je blago uzbrdo - ravnjikav, i kad sam već priželjkivao da je gotovo ostao mi je završni blag spust na kojem je ipak nemoguće pući i dovoljno je samo žestoko mlatarati rukama i odizati kolena da bi se koraci produžili.

štopericu sam zaustavio na 5'04 a prosečna frekvencija koraka mi je u oba brza kruga bila 189. pretpostavljam da nije nikakav nemoguć zadatak otrčati i levi i desni krug ispod 5', imao sam osećaj da mi tesne debele helanke dosta smetaju a i trčao sam u starim NB patikama koje su se skroz stabale, daleko da su za ovakve treninge. no ne shvatam sebe baš naročito ozbiljno u ovoj prvoj fazi povratka trčanju nakon 7-nedeljne pauze, da bih još razmišljao i o takvim detaljima kako ću "napadati rekord" u race flat patikama od 180 grama.

tako sam nakon pretrčanih 13km u subotu, i 7km juče, raspalio ukupno 5km danas, nije baš da se za neku ultru spremam :-)

trava

Ostala mi "slika" treninga u laptopu a nisam je prebacio u google photos pa mi nije pri ruci. A nisam toliki rasipnik da upalim i laptop i kompjuter odjednom, osim ako mi nešto baš baš treba. Pa ću u nedostatku slikanog fajla, tj jedne sinusoide koja ide s kraja na kraj ekrana, PALA MI JE NA PAMET REČ - SLINUSOIDA, to je ono kad ti curi nos a vetar nosi slindžu levo-desno. Gde sam stao? Eh da, umesto te slike ću staviti ovu sa pešačenja. 

Dakle juče sam otišao biciklom na stadion tj pomoćni stadion tj LIVADU, a pošla je i Lola sa fotoaparatom da me uslika par puta, da bih video da li previše zabacujem ono levo stopalo ili ne.


Ta vožnja biciklom pony (što je Milijana gony) je trebala da se računa kao zagrevanje mada sam krenuo da trčim skroz pokočen. Verovatno i umoran od 2h onog jakog tempa na bicikli dan ranije. Odmah sam krenuo sa laganim zagrevajućim uvodnim ubrzanjima po dijagonali fudbalskog terena. Kad projurim pored korner zastavice polukružno se vratim hodajući iza gola do one druge, i opet opalim dijagonalu. Taj jedan krug tj osmica nazad do početne tačke mi izađe tačno 333 metra, pa mi šest ubrzanja sa hodanjem između izađu kilometar.


Pošto sam prošli put (pre 8 dana) uradio tako 3 kilometra tj 3x6 ubrzanja, više manje 2km trčanja i 1km šetnje, i pošto sam imao prosek od 7'/km, računao sam da sličnih 9 km/h mogu da držim i danas ali na puno dužem trajanju. Pa je plan bio da idem tako 9km, nadajući se da neću crći. Btw ta prva ubrzanja su mi bila jedini trening od januara i nakon duge pauze, i nakon tog ponedeljka nisam nijednom potrčao sve do novosadskog Frtalja.


Prvih nekoliko ubrzanja mi je bilo baš sporo, prosek oko 6'40''/km jer mi je na satu stajao prosek lap-a i to sam pratio, kao i ukupnu dužinu i trajanje. I puls naravno. No nakon desetak ubrzanja sam primetio da prosek opada i opada i mic po mic nakon prvih 5km sam imao okruglo 6'/km i pola sata trčanja/hodanja.


Više nije bilo dileme da ću u planiranih sat vremena pretrčati 10km a ne 9, doduše mogao sam da otrčim i planiranih 9 ali brže, ne znam zašto sam to promenio u glavi, tako usput. Drugih 5km je prošlo još brže, i sve skupa sam 10km stani-kreni završio za par sekundi ispod 58 minuta! Ubrzanja po džombastoj travi, jer pomoćni teren je sve samo ne ravan golf travnjak, sa hodanjem između, prosek 5'48''/km! I posle toga još 15-ak minuta laganog vozanja biciklom, i to je više nego dosta. Odličan trening.

gola glava

kako se brzo nakupi uspona na šabačkom putu, sačuvaj bože!
na samo 50km preko blizonjskog visa do gole glave i nazad,
+716m -716m.

podigao sam guvernalu i na trkačkoj bicikli,
sad i ona izgleda kao pony-ka :-)
žali bože nakaze,
do juče je bila bicikla za hronometar
sa najnižom mogućom pozicijom, a evo šta je doživela

i opet me je bolelo rame, koliko god da sam uspravan
još uvek mi je teško da dohvatim do "volana".

aj polaaa aj polako,
aj lagaaaaa aj lagano...

kasno

nisam ostao ovako duboko u noć mesecima ako ne i godinama. ali ne zbog predsedničkih izbora, jer sam verovao da će srbi to kvalitetno obaviti, kao i amerikanci. nego jer smo pola dana bili na biciklama i nismo uspeli da odgledamo svetski kup, pa sad premotavam reprizu. ako se nešto zaista isplati, to je ova mogućnost "gledaj 72 sata unazad" na kablovskoj. samo na reklamama uštediš ukupno pola sata kad ih spičiš brzinom 30x.

Apri Lilli

apri na talijanskom znači "otvori" e sad šta Lili ima s tim nemam pojma

ugl sad imam jedan fajl na laptopu drugi na kompu, ista je putanja i Loli i meni jer smo oboje trčali tzv "frtalj maratona". čeka me upisivanje svih podataka, i umesto normalnog bloga s trke, ova kuknjava kako ne stižem ništa da napišem će praktično ispasti blog s trke.

juče smo definitivno odustali od putovanja zbog previše obaveza, ja sam se probudio u 3 ujutru i par sati kontao šta bih danas mogao da otreniram, dok sam u jednom ćošku glave ostavljao mogućnost da se ipak zaletimo u novi sad.

trebalo je oprati auto, zameniti zimske gume i staviti letnje točkove, što bi sa aku-šrafilicom trebalo da ide brzo kao u boksu formule, no i to "kao u boksu" sa svim ostalim sitnicama tipa pakovanje izađe barem na sat vremena.

btw nismo bili ni prijavljeni na trku što je ovaj put bio najmanji problem, jer niti je bilo neko prvenstvo, niti sam bio spreman za klanje u kategoriji (kojeg proglašenja u NS naravno uopšte nema), a svih tih medalja i majica imam za bacanje. bukvalno nisam imao nijedan razlog da se prijavljujem i sa novčanikom špartam do pošte mesec ili dva unapred. 5000 u šapcu je već bilo podosta za benzin, ko je lud da sprčka još 5000 za dve startnine!?

bum tras jel idemo idemo bum tras muti belu kafu vadi neke kekse koji mogu da se žvaću u trku daj dres daj gaće daj brojeve od istarske zimske lige da niko ne može da kaže da smo trčali bez brojeva :-)

na kraju se ispostavilo da sam zaboravio samo traku za glavu pa sam se dodatno preznojio pod nekakvim kačketom jer zbog naočara ne mogu da pustim znoj da mi prska na sve strane. zaboravio sam i čarape pa sam u nekim pretankim malo nastrugao pete tj one najniže pripoje ahilovih.

u nedostatku vremena i koncentracije da isplaniramo logistiku, ostavili smo auto na parkingu tj ulici tj baš na stazi polumaratona pa smo morali da kmečimo i molimo policajca da nas pusti da se isparkiramo kad smo sve završili. naime trebali smo da se vratimo kući što brže, iz nekih razloga skroz nevezanih za trčanje.

statistike radi, nakon što sam par puta potrčao pa batalio trčanje zarad bicikle, i nakon što nijednom nisam uspeo da potrčim brže od 5'/km (najbrži trening mi je imao par kilometara oko 5'10''), fantazirao sam da bih možda mogao da završim tih oficijelnih 10.5km ispod 55 minuta, jer ipak jedno je otrčati "par kilometara" a drugo je spojiti desetak. bio sam uveren da bi sve oko 50 minuta bilo ravno čudu.

da li je onaj biciklizam ipak imao nekakvog efekta, nemam pojma, tek noge su mi se vrtele sasvim fino prosečnom kadencom od 92 dvokoraka/min, pulsevi mi jesu bili visoki ali disanje skroz ležerno, i jedini pravi problem mi je bilo početno zatezanje u sred srede leve lože uprkos dužem trčkaranju pre trke, da ne kažem zagrevanju. srećom na tome je sve ostalo i nakon par kilometara nisam osećao ništa. rame me je nit bolelo nit nije bolelo, uobičajeno.

ukupno vreme mi je ispalo 44'34'' (uvek stisnem start tri sekunde ranije, pa odbijem u cilju) a sat je izmerio 10.22 km što sa onih par okreta gde se uvek nešto izgubi može da ispadne negde blizu 10.3 km, dakle nije baš bio "frtalj" maratona. prosečna brzina negde oko 4'20-4'22/km, dosta popravljena nakon prvih par kilometara po 4'30'' jer nisam imao pojma ni koliki treba da mi budu pulsevi ni koliko mi noge mogu izdržati.

najgluplje bi mi bilo da puknem na trci od 10.5 km :-)
- možete li ukratko za čitaoce Informera reći kako ste se osećali?
- paaaaa, bilo mi je teško, ali samo u poslednjih deset kilometara...