juče kao bio neki treking, nekoliko ljudi nas zvalo ajte na treking ajte na treking, ja rekoh gde ću da se mantam po fruškoj gori ako je gore sve u blatu, tek uveče ukapiram da je popodne bila ulična trka od 5km negde usput, pa je to moglo da se iskombinuje. svašta.
i onda dohvatim jutros da tražim gde uopšte postoje ti kalendari takmičenja pa nađem jutros u 7 da u 9 ima na avali brdska trka, e jbg a Lola je još uvek spavala, kako da stignemo na avalu za dva sata, a u 10 ima u soko banji onaj polumaraton što me oduševio prošle godine jer staza ide prema planini rtanj i nazad, baš onako lepi pogledi i gore-pa-dole nije dosadno, ali eto, do tamo nam pak treba jedno 4 sata vožnje, jedino da imamo helikopter, ali eto to je valjda jedna od sitnica koju nemamo
čekaj dokle sam stigao u zadnjem blogu, kad se ono prekinula sapunica?
aha, kad su me uneli u kuću.
e pa odatle su stvari poprimile čudan tok
znači sutra ujutru sam krenuo odmah posle doručka da se kao malo provozam mtb-om pre posla, i to je ispao neki ludački Tempo trening, i svo vreme sam se pitao kako je to moguće. odleteh na brdo i sleteh s brda, ma svaka mi čast. ceo dan sam se čudio kako se to dogodilo, rekoh, dakle ako bude jesenas Brdsko u biciklizmu, treba tri dana pre toga samo da trčim po brdima, zadnji dan poželjno da se raspadnem kao eks jugoslavija, moram da se sahranim da bih sutradan mogao da opet oživim. interesantno...
i ništa, popodne kao ajde opet malo na biciklu, išli po brdima, e tu je došao red na Lolu da se raspadne pa smo se vraćali onako sa 2/3 gasa i još nas uhvatila kiša na kraju! ko je gledao na fejsbuku onaj video gde idemo 47 km/h gledao je, ko nije može da ga vidi jer je podešen kao javno vidljiv
e posle toga kao krenulo mi sve super, bum tras pljas, kao u petak ću ja (pošto nisam imao puno vremena a bila i neka sparina) samo da spičim sat Tempa, krenem ja da trčim i onaj osećaj kao da ti je napor bukvalno za 4'/km a ja trčim 4'30''/km, e pa fino, dakle tako mi i treba što sam se juče smejalo Loli, sad je došao red na mene da puknem treći put u pet dana, fantastično. i tako, ništa, vukao se kao mrcina, nešto zamahivao rukama kao da pokušavam da poletim a dupe zalepljeno za zemlju ne možeš da ga podigneš, pretrčao sam možda nekih 13.5km za sat vremena i to je bilo ono "upomoooooććććć". eto da je tog dana bio polumaraton išao bih ga 1h35, divota
i rekoh dosta više tog trčanja, juče opet ujutru spičimo kratak tempo na biciklama, popodne ugrabim između dve kiše da se provozam još sat i po gore na brdo da odnesem onom kučetu dve viršle, i to je bilo to, rekoh čuvam se za današnju Dužinu. a čim sam seo da pišem blog to znači da mi se baš i ne trči onako žarko, ali hajde, mora čovek malo i da se odmori, valjda. e pa srećan mi put...
14 rujna 2014
10 rujna 2014
puko nije puko
e tako ja svaki put kad se kurčim koliko sam trčao, posle toga se raspadnem u najkraćem roku. ako. tako mi i treba.
onog prvog dana nakon zadnjeg bloga jedva uspeh da se malo provozam biciklom, a sutradan jedva uspeh da se malo prošetam s kučićima. okej, išli tri sata po brdima ali treking nije trening, barem dok ne napuniš 100 godina.
e ali posle toga sam opet podošao. u ponedeljak ujutru spičio 11km jakog tempa po full planinskom profilu, zatim predveče odzujao 40km trkačkom biciklom i to tempom "kao da mi je poslednji" (dan života)
u utorak umesto 11 produžio mazohizam na 13km s tim da sam u samo 550m dužine uglavio 130m uspona, pa vi računajte nagib. naime od manastira su napravili neke stepenice da se ne ide 1600m asfaltom po serpentinama, mada, čisto sumnjam da će iko normalan koristiti ovu prečicu. naročito jer su po 10m okolo posekli šumu i to je sad goglota po užarenom suncu, a stari dobri asfalt sasvim ugodno vijuga kroz šumicu.
uglavnom dok je tu bila zemljana staza uspeo sam da ustrčim za monstruoznih 4'25'' što je brzina penjanja blizu 1800 metara na sat, a juče eto nekako uspešačih ono sa šakama na kolenima uz te stepenice za 5'33'', bljak užas i grozota. jeste da sam ceo dan bio umoran, ali što je sporo, sporo je.
celo popodne se borio s brusilicom i aparatom za zavarivanje, tako da nije bilo šanse za drugi trening. pao u krevet u 20h kao pokošen, spavao 11 sati kao top.
jutros mi dođe neka debilna ideja da otrčim kao polu-dužinu, a imao samo dva sata fore do posla. i trči trči kako lud, opet po najgorem brdskom profilu, pa uletim na neki put koji se sav u blatu, pa krenem okolo, pa shvatim da kasnim, agonija čitava. na kraju zakasnio samo pet minuta, pretrčao 22 kilometra a bog te pita koliko je bilo uspona, garantovano duplo više nego na UTMB-u.
i još popodne reče Lola aj da se malo provozamo, opet onih 40km, došao kući legao na stepenice i zamalo nisam zaspao, ona kaže hajde da se istuširaš, ja kažem zovi ono pogrebno preduzeće da me okupaju, oni to rade za pare i svaki dan okupaju tako po par sveže umrlih, upravo tako se osećam.
onog prvog dana nakon zadnjeg bloga jedva uspeh da se malo provozam biciklom, a sutradan jedva uspeh da se malo prošetam s kučićima. okej, išli tri sata po brdima ali treking nije trening, barem dok ne napuniš 100 godina.
e ali posle toga sam opet podošao. u ponedeljak ujutru spičio 11km jakog tempa po full planinskom profilu, zatim predveče odzujao 40km trkačkom biciklom i to tempom "kao da mi je poslednji" (dan života)
u utorak umesto 11 produžio mazohizam na 13km s tim da sam u samo 550m dužine uglavio 130m uspona, pa vi računajte nagib. naime od manastira su napravili neke stepenice da se ne ide 1600m asfaltom po serpentinama, mada, čisto sumnjam da će iko normalan koristiti ovu prečicu. naročito jer su po 10m okolo posekli šumu i to je sad goglota po užarenom suncu, a stari dobri asfalt sasvim ugodno vijuga kroz šumicu.
uglavnom dok je tu bila zemljana staza uspeo sam da ustrčim za monstruoznih 4'25'' što je brzina penjanja blizu 1800 metara na sat, a juče eto nekako uspešačih ono sa šakama na kolenima uz te stepenice za 5'33'', bljak užas i grozota. jeste da sam ceo dan bio umoran, ali što je sporo, sporo je.
celo popodne se borio s brusilicom i aparatom za zavarivanje, tako da nije bilo šanse za drugi trening. pao u krevet u 20h kao pokošen, spavao 11 sati kao top.
jutros mi dođe neka debilna ideja da otrčim kao polu-dužinu, a imao samo dva sata fore do posla. i trči trči kako lud, opet po najgorem brdskom profilu, pa uletim na neki put koji se sav u blatu, pa krenem okolo, pa shvatim da kasnim, agonija čitava. na kraju zakasnio samo pet minuta, pretrčao 22 kilometra a bog te pita koliko je bilo uspona, garantovano duplo više nego na UTMB-u.
i još popodne reče Lola aj da se malo provozamo, opet onih 40km, došao kući legao na stepenice i zamalo nisam zaspao, ona kaže hajde da se istuširaš, ja kažem zovi ono pogrebno preduzeće da me okupaju, oni to rade za pare i svaki dan okupaju tako po par sveže umrlih, upravo tako se osećam.
06 rujna 2014
asimetrija
i
tako. petak. nakon pretrčanih brdskih i kišnih 20+14+20km u zadnja tri dana, petak je trebao da bude neki odmaraući dan, kao uvod u vikend.
odem da malo protrčkaram. kiša naravno sipi, što bi rekao džoni štulić, ništa novo pod neonom. kao, bio mi je u planu Dan Odmora, pa idem lagano.
oblaci su svakog dana na drugoj visini. prekjuče na 500m nadmorske, juče na 400, danas su na 350m (valjevo je na 180m). nakon 6km dođem na jedno brdo iznad grada. prilazim proširenju koje je pola raskrsnica pola deponija pola divlja deponija. tamo nešto jauče. odmah primetim nekoliko pobacanih štenaca, i jedno mače.
malo se osvrćem okolo da vidim odakle se sve čuju. jedno je ispod nekog kartona, pokušava da se izmigolji do mene. druga dva dolaze negde iz mokrog korova, nešto kasnije napazim i četvrto koje cijuče negde u kanalu, nekako sam ga dohvatio jer je ta padima sva od smeća i blata, što je manji problem, nego je korov jako gust i jedva da vidim dalje od pola metra.
mačeta su bila tri, koliko vidim, ali dva su uginula, leže na zemlji kao dve male mrtve krpice. zovnem odmah Lolu telefonom, nakon što sam napravio par fotki ail zbog sipeće kišice ekran mi se vlaži i sve je teže koristiti telefon. rekoh, još nekako da uspem nju da dobijem i da spakujem telefon u kesicu pa u džep, odatle nadalje više nije upotrebljiv.
vratim se u grad. nekoliko raskrsnica pre kuće me na dogovorenom mestu čeka Lola. uzmem od nje ranac i u njemu neki stari duks da ih prvo malo obrišem. opet otrčim gore na brdo, do te divlje deponije. potrpam sav taj jad u ranac. hteo sam da ubacim i ono mače, ali nakon desetak minuta dozivanja se ne pojavljuje. negde se sakrilo.
uzeo sam premali ranac i maltene su na 4 sprata, jedno preko drugog. na dnu su dva onako poluuspravni na zadnjim šapama, pa preko njih jedno, pa preko njega poslednje. jedva zatvaram rajsferšlus od njegove njuške, moram malo da ga sabijem nazad :-)
krenem da trčim nazad, muka mi greje leđa, ja podgrevam muku. dan odmora se protegao na 24km trčanja. kiša i dalje sipi, džoni štulić je već ugasio neone, i pojačalo, a mi polako prilazimo gradu. poneo sam jedan duks, da ih umotam, u rancu, ali sam ih kao što rekoh loše procenio, pa ne mogu da stanu u ranac, i oni i duks. ništa, vezao sam ga oko struka, a oni skakuću u rancu, onako mokri. malo ćute ma malo nešto kao zaguguču.
nakon možda kilometar više ne mogu tako da trčim, postaje mi teško to skakanje ranca po leđima, a tek mi sledi glavni spust. skidam ranac i nosim ga u ruci pored sebe. ovo je puno manje skakutava varijanta za njih, sad su kao u torbi, ali je zato meni jako nezgodno. gledam one crtice po putu i shvatam da mogu da trčim negde između pola minuta i minut tako, 50-100m, pa moram da promenim ruku.
prebacujem ih tako stalno levo pa desno. kad su mi u levoj ruci, zateže me negde na dnu leđa jedna stara povreda s desne strane. kad okačim pak ranac u desnu šaku, boli me onaj prst na koji sam pao pre mesec dana i još uvek je blago otečen i nesavitljiv. poslednji kilometar nikako da prođe, sad mi se već čini da ih premeštam levo-desno na svakih 20 metara, već su mi se oduzela i ramena. da li od tog nepravilnog trčanja, od težine, računam 4 kučenceta + ranac nek ima i 5kg to ne deluje teško ali jedno je kad nosiš nešto s pijace a drugo je kad trčiš. dovde sam već skroz mokar pa možda i kombinacija mokrog dresa i vetra doprinosi tom bolu u ramenima.
napokon silazim u grad, predajem Loli ranac-štafetu i odjednom mi je neobično da trčim onako "normalno". koja razlika! baš me zanima kako bi neki Trener računao ovaj trening, trčanje sa naizmeničnim asimetričnim opterećenjem. više je delovalo kao vežba za cirkusku tačku nego za maraton. koga hoće, oće.
odem da malo protrčkaram. kiša naravno sipi, što bi rekao džoni štulić, ništa novo pod neonom. kao, bio mi je u planu Dan Odmora, pa idem lagano.
oblaci su svakog dana na drugoj visini. prekjuče na 500m nadmorske, juče na 400, danas su na 350m (valjevo je na 180m). nakon 6km dođem na jedno brdo iznad grada. prilazim proširenju koje je pola raskrsnica pola deponija pola divlja deponija. tamo nešto jauče. odmah primetim nekoliko pobacanih štenaca, i jedno mače.
malo se osvrćem okolo da vidim odakle se sve čuju. jedno je ispod nekog kartona, pokušava da se izmigolji do mene. druga dva dolaze negde iz mokrog korova, nešto kasnije napazim i četvrto koje cijuče negde u kanalu, nekako sam ga dohvatio jer je ta padima sva od smeća i blata, što je manji problem, nego je korov jako gust i jedva da vidim dalje od pola metra.
mačeta su bila tri, koliko vidim, ali dva su uginula, leže na zemlji kao dve male mrtve krpice. zovnem odmah Lolu telefonom, nakon što sam napravio par fotki ail zbog sipeće kišice ekran mi se vlaži i sve je teže koristiti telefon. rekoh, još nekako da uspem nju da dobijem i da spakujem telefon u kesicu pa u džep, odatle nadalje više nije upotrebljiv.
vratim se u grad. nekoliko raskrsnica pre kuće me na dogovorenom mestu čeka Lola. uzmem od nje ranac i u njemu neki stari duks da ih prvo malo obrišem. opet otrčim gore na brdo, do te divlje deponije. potrpam sav taj jad u ranac. hteo sam da ubacim i ono mače, ali nakon desetak minuta dozivanja se ne pojavljuje. negde se sakrilo.
uzeo sam premali ranac i maltene su na 4 sprata, jedno preko drugog. na dnu su dva onako poluuspravni na zadnjim šapama, pa preko njih jedno, pa preko njega poslednje. jedva zatvaram rajsferšlus od njegove njuške, moram malo da ga sabijem nazad :-)
krenem da trčim nazad, muka mi greje leđa, ja podgrevam muku. dan odmora se protegao na 24km trčanja. kiša i dalje sipi, džoni štulić je već ugasio neone, i pojačalo, a mi polako prilazimo gradu. poneo sam jedan duks, da ih umotam, u rancu, ali sam ih kao što rekoh loše procenio, pa ne mogu da stanu u ranac, i oni i duks. ništa, vezao sam ga oko struka, a oni skakuću u rancu, onako mokri. malo ćute ma malo nešto kao zaguguču.
nakon možda kilometar više ne mogu tako da trčim, postaje mi teško to skakanje ranca po leđima, a tek mi sledi glavni spust. skidam ranac i nosim ga u ruci pored sebe. ovo je puno manje skakutava varijanta za njih, sad su kao u torbi, ali je zato meni jako nezgodno. gledam one crtice po putu i shvatam da mogu da trčim negde između pola minuta i minut tako, 50-100m, pa moram da promenim ruku.
prebacujem ih tako stalno levo pa desno. kad su mi u levoj ruci, zateže me negde na dnu leđa jedna stara povreda s desne strane. kad okačim pak ranac u desnu šaku, boli me onaj prst na koji sam pao pre mesec dana i još uvek je blago otečen i nesavitljiv. poslednji kilometar nikako da prođe, sad mi se već čini da ih premeštam levo-desno na svakih 20 metara, već su mi se oduzela i ramena. da li od tog nepravilnog trčanja, od težine, računam 4 kučenceta + ranac nek ima i 5kg to ne deluje teško ali jedno je kad nosiš nešto s pijace a drugo je kad trčiš. dovde sam već skroz mokar pa možda i kombinacija mokrog dresa i vetra doprinosi tom bolu u ramenima.
napokon silazim u grad, predajem Loli ranac-štafetu i odjednom mi je neobično da trčim onako "normalno". koja razlika! baš me zanima kako bi neki Trener računao ovaj trening, trčanje sa naizmeničnim asimetričnim opterećenjem. više je delovalo kao vežba za cirkusku tačku nego za maraton. koga hoće, oće.
04 rujna 2014
20 sati od juče do sutra
trčim. prva uzbrdica iznad grada, magla tipa "prs pred okom". odozgo silaze auti svi sa pogašenim svetlima, jer znaju da na tom puteljku nema policije. dva halogena fara koštaju 3 evra. koliko oni procenjuju svoj život, ako im je jedina briga da im ne crkne sijalica na autu?
desetak kilometara dalje, negde je oko 2 popodne, prolazim pored škole u nekom skroz drugom selu. desetine auta eto baš tad dolaze jer počinje druga smena, u svakom autu na prednjem sedištu dete, pojas nije vezan, svetla isto tako kao i malopre ugašena, a deca naravno sva od 7-10 godina.
ovo poprima nove dimenzije. malopre je bilo, da li tvoj život vredi manje od sijalice, a sada je, da li život tvog deteta vredi manje od jedne halogene sijalice??? ... koja btw najverovatnije neće crći upravo sada, ali eto, ona ti je prioritet, njen rok trajanja ti je vredniji od života tvoje porodice.
još malo niže, hodaju nizbrdo majka i sin. ona 30 on 10-ak godina, on nosi onaj ranac kao da se vraća sa mont everesta. ona nosi kesu i u njoj blok za crtanje, pita ga "a ti neki, pridevi???" a on odgovara "ma znam sveeeeeee..."
prosto deluje umorno to dete od njenih silnih i bespotrebnih pitanja koja ionako ne razume, pa otkud bi razumela odgovore...
trčim dalje, još pola sata do kuće, dres natopljen, s kačketa kaplje, džabe nosim telefon u ruci jer ne mogu da ga izvadim iz kesice, sve je mokro i touch screen ionako ne bi reagovao ni na šta.
ono što je važno je osećaj u nogama. trčao sam (u zadnja tri dana) 20, pa 14, pa 20 km, sve planinski profil. a oporavak napreduje, sad mi je umesto nekoliko dana opet dovoljno 20 sati od treninga do treninga. jupiii. možda ipak ima neke nade za taj, famozni, jesenji maraton...
desetak kilometara dalje, negde je oko 2 popodne, prolazim pored škole u nekom skroz drugom selu. desetine auta eto baš tad dolaze jer počinje druga smena, u svakom autu na prednjem sedištu dete, pojas nije vezan, svetla isto tako kao i malopre ugašena, a deca naravno sva od 7-10 godina.
ovo poprima nove dimenzije. malopre je bilo, da li tvoj život vredi manje od sijalice, a sada je, da li život tvog deteta vredi manje od jedne halogene sijalice??? ... koja btw najverovatnije neće crći upravo sada, ali eto, ona ti je prioritet, njen rok trajanja ti je vredniji od života tvoje porodice.
još malo niže, hodaju nizbrdo majka i sin. ona 30 on 10-ak godina, on nosi onaj ranac kao da se vraća sa mont everesta. ona nosi kesu i u njoj blok za crtanje, pita ga "a ti neki, pridevi???" a on odgovara "ma znam sveeeeeee..."
prosto deluje umorno to dete od njenih silnih i bespotrebnih pitanja koja ionako ne razume, pa otkud bi razumela odgovore...
trčim dalje, još pola sata do kuće, dres natopljen, s kačketa kaplje, džabe nosim telefon u ruci jer ne mogu da ga izvadim iz kesice, sve je mokro i touch screen ionako ne bi reagovao ni na šta.
ono što je važno je osećaj u nogama. trčao sam (u zadnja tri dana) 20, pa 14, pa 20 km, sve planinski profil. a oporavak napreduje, sad mi je umesto nekoliko dana opet dovoljno 20 sati od treninga do treninga. jupiii. možda ipak ima neke nade za taj, famozni, jesenji maraton...
03 rujna 2014
Majmuni (i izvinjavam se majmunima)
da
treba napisati blog
to je samo pet, deset minuta
to što nisi išao na trku, naročito na svetsko prvenstvo
i to što nisi na treningu oborio rekord staze
to ne znači ništa
na kakav god trening da si išao, nema veze
čak i da si ceo dan preležao u gipsu
o nečemu si razmišljao
nešto ti je palo na pamet
(osim ako nemaš pamet)
dakle materijala za blog uvek ima
eto rekao sam
čovek koji nema pet minuta dnevno,
to nije čovek
to je leš
u protivnom, stići će da nažvrlja tih par
(da izvinete moj i vaš i sveopšti moderni američki)
fuckin' redaka, tj desetak rečenica, stotinak reči
samo pet minuta dnevno je potrebno da ostaviš trag o svom životu
ili možeš da blejiš levo i desno,
da gledaš tuđa posla,
da se brineš da li je Kurta video tvoj komentar na fejsu,
i da li je pet ili deset Murti lajkalo isti
što se tiče treninga, jer ovaj blog je oduvek bio oko toga,
u subotu smo spičili 90km tempa na bicikli,
preko podosta hupsera i koječega,
a u nedelju sam trčao dužinicu od 30km, preko brda takođe
sad za vikend nećemo ići nigde,
iako ima par opcija u komšiluku
na Žumberačku ne mogu da stignem osim da skočim u 3 ujutru,
a na tu neku trku u Istri nisam ni planirao.
niti sam uopšte gledao kakva ja to trka.
em nam je daleko, em su još uvek gužve tamo na autocesti
em nisam smršao ta famozna dva kilograma
ispadnem tako majmun koji samo trenira, a ne ide na trke
rekao bi čovek da su majmuni oni što se majmunišu po trkama,
ali jok, obzirom da ih je sve više,
majmun uvek mora biti onaj koji odskače od opšteg trenda
kažem ja Loli, ništa ne treniraš, ugojila si se tri kila
išla si maratone 4h, pa smanjila treninge pa si išla 4h20,
a sad uopšte ne treniraš pa ideš 4h40
a ona će meni, pa i ti si išao 2h50,
pa si počeo da se povređuješ od silnog trčanja pa si išao 3h
pa ćeš sad da ideš po 3h10, i isto si se ugojio par kila,
dakle trčati i ne trčati mu dođe na isto
eto ti ga sad, snaga argumentacije
mada mi žao zbog Žumberačke
već desetak godina redovno trčim u rodnoj mi hrvatskoj,
i sigurno me niko nije tamo doživeo kao klovna.
veseljak i šaljivdžija je jedno,
a klovn je nešto skroz drugo. tako nekako. valjda.
možda je greška u meni, ali zaista, nisam nikada
uspeo da poistovetim klovna i maratonca.
mnoge maratonce poznajem, u toj Hrvatskoj.
i nijedan nije klovn. svi su nekako, normalni ljudi.
onda gledaš u šta se pretvara sve ovo u sirotoj srbijici.
dođu na trke pa se šetaju, penju se jedni po drugima,
igraju pevaju snimaju se slikaju, što bi rekla ".. ....." majmunišu se.
e sad, ko i zašto ima potrebu da se majmuniše, ni to ne znam.
eh da, i svi se sad zovu trkači. šetači se nazivaju trkačima.
bogu fala, organizatorima treba para pa svaki event može da se završi peške.
nema limita, maltene nigde.
putuju tako te horde hodača, šećkaju se vamo-tamo,
usput malo i smetaju ako je kružna staza,
njima je samo bitna sopstvena zabava i ta medalja na kraju.
a postao je trend i da uopšte ne ličiš na trkača.
što se više nazivaju trkačima, sve manje tako izgledaju.
zašto li se po medalju ide baš na maskenbal, nije mi jasno.
otprilike je postalo krajnje vreme da još neko krene da piše blog,
pa da nama neupućenima objasni takve stvari.
trčala je i moja baba u maksi kad je bila nestašica zejtina.
išao je i tvoj deda na posao biciklom pa kad ga pitaš šta je,
on je reko metalostrugar, nije reko ja sam biciklista.
a sad svaka baba trkač, imaju i trenere.
čemu li tu treneri služe, da im šiju kostime za nastup?
treba napisati blog
to je samo pet, deset minuta
to što nisi išao na trku, naročito na svetsko prvenstvo
i to što nisi na treningu oborio rekord staze
to ne znači ništa
na kakav god trening da si išao, nema veze
čak i da si ceo dan preležao u gipsu
o nečemu si razmišljao
nešto ti je palo na pamet
(osim ako nemaš pamet)
dakle materijala za blog uvek ima
eto rekao sam
čovek koji nema pet minuta dnevno,
to nije čovek
to je leš
u protivnom, stići će da nažvrlja tih par
(da izvinete moj i vaš i sveopšti moderni američki)
fuckin' redaka, tj desetak rečenica, stotinak reči
samo pet minuta dnevno je potrebno da ostaviš trag o svom životu
ili možeš da blejiš levo i desno,
da gledaš tuđa posla,
da se brineš da li je Kurta video tvoj komentar na fejsu,
i da li je pet ili deset Murti lajkalo isti
što se tiče treninga, jer ovaj blog je oduvek bio oko toga,
u subotu smo spičili 90km tempa na bicikli,
preko podosta hupsera i koječega,
a u nedelju sam trčao dužinicu od 30km, preko brda takođe
sad za vikend nećemo ići nigde,
iako ima par opcija u komšiluku
na Žumberačku ne mogu da stignem osim da skočim u 3 ujutru,
a na tu neku trku u Istri nisam ni planirao.
niti sam uopšte gledao kakva ja to trka.
em nam je daleko, em su još uvek gužve tamo na autocesti
em nisam smršao ta famozna dva kilograma
ispadnem tako majmun koji samo trenira, a ne ide na trke
rekao bi čovek da su majmuni oni što se majmunišu po trkama,
ali jok, obzirom da ih je sve više,
majmun uvek mora biti onaj koji odskače od opšteg trenda
kažem ja Loli, ništa ne treniraš, ugojila si se tri kila
išla si maratone 4h, pa smanjila treninge pa si išla 4h20,
a sad uopšte ne treniraš pa ideš 4h40
a ona će meni, pa i ti si išao 2h50,
pa si počeo da se povređuješ od silnog trčanja pa si išao 3h
pa ćeš sad da ideš po 3h10, i isto si se ugojio par kila,
dakle trčati i ne trčati mu dođe na isto
eto ti ga sad, snaga argumentacije
mada mi žao zbog Žumberačke
već desetak godina redovno trčim u rodnoj mi hrvatskoj,
i sigurno me niko nije tamo doživeo kao klovna.
veseljak i šaljivdžija je jedno,
a klovn je nešto skroz drugo. tako nekako. valjda.
možda je greška u meni, ali zaista, nisam nikada
uspeo da poistovetim klovna i maratonca.
mnoge maratonce poznajem, u toj Hrvatskoj.
i nijedan nije klovn. svi su nekako, normalni ljudi.
onda gledaš u šta se pretvara sve ovo u sirotoj srbijici.
dođu na trke pa se šetaju, penju se jedni po drugima,
igraju pevaju snimaju se slikaju, što bi rekla ".. ....." majmunišu se.
e sad, ko i zašto ima potrebu da se majmuniše, ni to ne znam.
eh da, i svi se sad zovu trkači. šetači se nazivaju trkačima.
bogu fala, organizatorima treba para pa svaki event može da se završi peške.
nema limita, maltene nigde.
putuju tako te horde hodača, šećkaju se vamo-tamo,
usput malo i smetaju ako je kružna staza,
njima je samo bitna sopstvena zabava i ta medalja na kraju.
a postao je trend i da uopšte ne ličiš na trkača.
što se više nazivaju trkačima, sve manje tako izgledaju.
zašto li se po medalju ide baš na maskenbal, nije mi jasno.
otprilike je postalo krajnje vreme da još neko krene da piše blog,
pa da nama neupućenima objasni takve stvari.
trčala je i moja baba u maksi kad je bila nestašica zejtina.
išao je i tvoj deda na posao biciklom pa kad ga pitaš šta je,
on je reko metalostrugar, nije reko ja sam biciklista.
a sad svaka baba trkač, imaju i trenere.
čemu li tu treneri služe, da im šiju kostime za nastup?
29 kolovoza 2014
zajedno
vraćam se s trčanja, danas, i na kilometar i po od kuće prolazim pored stadiona. u susret mi nailazi devojčica od 6-7 godina, koja vodi kucu, malu, nemam pojma, recimo 5-6 meseci. gledam okolo, ne vidim nikog ko bi mi delovao da je s tim detetom.
devojčica povuče kucu, kuca poskoči levo, pa desno, devojčica je opet povuče k sebi, kuca uplašeno sedne na zemlju. devojčica je udari šakom po glavi (!!??). ne jako, ali onako, kao da pokušava da s njom komunicira na taj način. zastanem nakratko, da vidim kako će se situacija odvijati. ništa, sve se ponavlja još jednom, dvaput.
- nemoj da udaraš kucu, nema smisla - dobacih.
- pa neće da me sluša
- ona ne zna šta treba da sluša, njoj se ide levo i desno, a ti joj ne dâš, i to je sve
- ali kuca je glupa, moram da je bijem
- nije kuca glupa, kuca je mala! nisi ni ti sa dve godine znala da pređeš preko ulice, pa jel tako?
- ali ona ništa ne zna, a šetam je već mesec dana, baš je glupa!
- moraš da je naučiš, da joj pomogneš. ne postoje glupe i pametne kuce, samo male i velike. svaka mala kuca će jednom postati pametna.
(lažem ladno na deset promila, opšte je poznato da je prosečan dodžić doktor nauka za prosečnog retrivera, ali obzirom da je i ovo njeno neka samsara, to nije tema. pokušavam da se usredsredim na njihov problem)
- ali (kad se nađe u raspravi, većinu rečenica započinje sa "ali", moram da izguglam šta to znači) ako me ne sluša, moram da je udarim, inače me TEK tada neće slušati!
(dete postaje sve uverljivije u tom svom shvatanju sveta na principu batine)
- ne, ne, ne, ti je kažnjavaš, a ona ne zna zašto. takva kazna nema smisla.
- ali šta da radim, kad me ne sluša?
- moraš da joj pomogneš. kao što je tebi neko rekao kako se prelazi ulica, moraš i ti njoj da pokažeš. ona nema nikog drugog osim tebe, ti si joj sve, i drugarica, i mama, i učiteljica...
- ali kako? ja je vučem napred, ona vuče nazad???
(pokažem joj kako da kuci blago pogura guzu, i kad se kuca pokrene prema napred, da je onda pomazi po glavi, i gle, deluje! i u tom trenutku izgovaram epohalnu rečenicu koje tek kasnije postajem svestan)
- svaka kuca je onoliko pametna, koliko je ti naučiš. koliko se potrudiš oko nje. pametna kuca se ne kupuje nego se stvara. ona je slika truda koji si ti u nju uložila.
dete odlazi a ja nisam siguran da me je slušala baš do kraja, zastaje na svakih par metara da pogura kuci guzu i deluje zadovoljna što je naučila taj mali "trik", to je njena nova igra za danas.
ostavljam ih da usavršavaju "zajedničku šetnju", trčim još tih 6-7 minuta do kuće, i razmišljam. jebote toliko sam pametan da još malo neću samog sebe umeti da shvatim! zar svako dete nije onoliko vaspitano koliko se roditelji potrude? zar nije svaka veza onoliko dobra koliko se dvoje u njenu korist odreknu nečeg sporednog? zar nije svaka porodica onoliko dugovečna koliko u njoj mlađi poštuju starije? zar nije svaki ulaz u zgradi onoliko uređen koliko ga stanari održavaju? zar nije svaki grad onoliko čist koliko ga prolaznici ne zasipaju đubretom? zar nije svaka država...
i tako dalje i tako daljeeeee
devojčica povuče kucu, kuca poskoči levo, pa desno, devojčica je opet povuče k sebi, kuca uplašeno sedne na zemlju. devojčica je udari šakom po glavi (!!??). ne jako, ali onako, kao da pokušava da s njom komunicira na taj način. zastanem nakratko, da vidim kako će se situacija odvijati. ništa, sve se ponavlja još jednom, dvaput.
- nemoj da udaraš kucu, nema smisla - dobacih.
- pa neće da me sluša
- ona ne zna šta treba da sluša, njoj se ide levo i desno, a ti joj ne dâš, i to je sve
- ali kuca je glupa, moram da je bijem
- nije kuca glupa, kuca je mala! nisi ni ti sa dve godine znala da pređeš preko ulice, pa jel tako?
- ali ona ništa ne zna, a šetam je već mesec dana, baš je glupa!
- moraš da je naučiš, da joj pomogneš. ne postoje glupe i pametne kuce, samo male i velike. svaka mala kuca će jednom postati pametna.
(lažem ladno na deset promila, opšte je poznato da je prosečan dodžić doktor nauka za prosečnog retrivera, ali obzirom da je i ovo njeno neka samsara, to nije tema. pokušavam da se usredsredim na njihov problem)
- ali (kad se nađe u raspravi, većinu rečenica započinje sa "ali", moram da izguglam šta to znači) ako me ne sluša, moram da je udarim, inače me TEK tada neće slušati!
(dete postaje sve uverljivije u tom svom shvatanju sveta na principu batine)
- ne, ne, ne, ti je kažnjavaš, a ona ne zna zašto. takva kazna nema smisla.
- ali šta da radim, kad me ne sluša?
- moraš da joj pomogneš. kao što je tebi neko rekao kako se prelazi ulica, moraš i ti njoj da pokažeš. ona nema nikog drugog osim tebe, ti si joj sve, i drugarica, i mama, i učiteljica...
- ali kako? ja je vučem napred, ona vuče nazad???
(pokažem joj kako da kuci blago pogura guzu, i kad se kuca pokrene prema napred, da je onda pomazi po glavi, i gle, deluje! i u tom trenutku izgovaram epohalnu rečenicu koje tek kasnije postajem svestan)
- svaka kuca je onoliko pametna, koliko je ti naučiš. koliko se potrudiš oko nje. pametna kuca se ne kupuje nego se stvara. ona je slika truda koji si ti u nju uložila.
dete odlazi a ja nisam siguran da me je slušala baš do kraja, zastaje na svakih par metara da pogura kuci guzu i deluje zadovoljna što je naučila taj mali "trik", to je njena nova igra za danas.
ostavljam ih da usavršavaju "zajedničku šetnju", trčim još tih 6-7 minuta do kuće, i razmišljam. jebote toliko sam pametan da još malo neću samog sebe umeti da shvatim! zar svako dete nije onoliko vaspitano koliko se roditelji potrude? zar nije svaka veza onoliko dobra koliko se dvoje u njenu korist odreknu nečeg sporednog? zar nije svaka porodica onoliko dugovečna koliko u njoj mlađi poštuju starije? zar nije svaki ulaz u zgradi onoliko uređen koliko ga stanari održavaju? zar nije svaki grad onoliko čist koliko ga prolaznici ne zasipaju đubretom? zar nije svaka država...
i tako dalje i tako daljeeeee
26 kolovoza 2014
nastavak
najbolje je da nastavim gde sam stao
predosetio sam da će "to" o čemu sam pisao u zadnjem blogu biti puno više trening nego trka, pa sam se tako i ponašao, tj odustao sam od te ideje.
ali, tek u poslednji čas!
te subote ujutru sam čak ustao na vreme, spakovao se, sve pripremio, i negde u podne kad je bio poslednji trenutak da krenemo, e tek tada sam odustao.
jednostavno sam shvatio da sam preumoran da bih uopšte trčao, a kamoli maraton pa još u sred noći.
jebiga, koliko god želeo da udovoljim tvojoj želji za putovanjima i druženjem, ovo neću uspeti da izdržim - sa tugom u glasu objavih loli, pa se istom brzinom raspakovasmo i vratismo auto u garažu
4 sata vožnje + 2 sata prijavljivanja i stajanja + >3 sata trčanja + barem sat opet stajanja i druženja + 4 sata vožnje nazad kući, ajmeeeee, pa i digitron bi se pokvario od tog sabiranja a kamoli običan čovek
nakon te odluke smo otišli na vožnju i sasvim lepim tempom odvozali par sati trkačkim biciklama, uz neverovatan osećaj vožnje autoputem, doduše u izgradnji
onih par radnika koji su nas belo pogledali, doviknuli smo "da isprobamo, dok je još uvek džabe!!!" i sasvim lepo su prihvatili tu šalu, odmahnuvši
u nedelju sam po vrućini išao da trčim 21km po nekim brdašcima totalno mrtvačkim tempom i završio taj polumaraton za sramotnih 1h50, PLUS sam usput zastajao da fotkam predele
pa ti vidi u kakvom sam stanju bio
u ponedeljak smo ceo dan nešto betonirali i malterisali, uveče naprasno odlučili da odemo na pešačenje i kolateralno izmaltretirali dva od naša 4 psa, vodajući ih dva sata po mraku do obližnjeg brda i jezera
jutros je pak bio neki sumanut dan na vidiku, ta neka sahrana školskog druga popodne, i rekoh što je sigurno sigurno da ja omlatim neki trening pre podne
nakon par poslova po kući to pre podne se pomerilo na podne, i tako odoh ja da trčim 21km tempa u sred dana po najvećoj vrućini, po užarenom asfaltu, baš interesantno...
plan je bio da nema plana, to jest, "idem da vidim, pa ću videti"
e što volim takve planove :-D
a sad trening
prvi km 4'22, rekoh ovo je iznad plana, definitivno
nadao sam se da sve to bezbolno prođe po 4'30, i da kažem JEEEEE
dva km za 8'40
neposredno pre toga sam razmišljao
ako bude 8'50, okej, to je po planu
ako bude 8'45, supeeerrrrrr
ako bude, nedajbože 8'40, oduševiću se i početi da jurim neki rezultat na treningu, i pući ću kao novogodišnji šampanjac
i eto ti ga prc, baš tih 8'40
ništa, pravim se ja da nisam video štopericu
a gde je i ponesoh, jeblo je nebo
onda sam pratio neke markere na 3.5km
one davne godine 2004. kad sam počeo da trčim, taj put sam podelio na deonice po 3.5km
tri takve su 10.5km, i dok se vratim, 21km okruglo
kad sam trčao maraton (na treningu, da, niste znali? sorry, bilo je to na blogu pre deset godina :-P ) išao sam dva takva "kruga", dva puta tamo-vamo
i sve prolaske sam kući prekucavao u excelu
imao sam stotinu tih istih treninga, sa prolascima po 3.5km...
danas je bilo 15'30, pa 30'47, pa 46'17
tu rekoh, 46 minuta do tamo, i 45 minuta nazad, to je 1h31 ladno!
jer je povratak nežno nizvodno, put prati rečicu koja kao što joj ime kaže nije ravna, jerbo da je ravna zvala bi se jezero, a ovako je rečica :-D
međutim noge su se same nekako kotrljale i mic po mic ja shvatih da ću ladno da se vratim u okviru 1h30
19-ti kilometar sam malo odmorio, jer sam imao previše "zalihe"
mogao sam taj, recimo, da otrčim za 4'20, i zadnja dva po 4'10, i to je to
međutim 20-ti jedva pretrčah za 4'12, brate neki umor me savladao, koraci postali teški
ne treba da napominjem da je na tom asfaltu bilo nekih +33 stepena i nigde senke
to je potvrdila i vaga jer sam na trčanje krenuo napunjen kao balon sa 68.5kg a vratio se sa 66.1kg
zadnji km sam kao nešto malo zagrabio nogama, nije mi bio problem da proizvedem snagu, ali sam osećao neko mućenje u glavi, u očima, počeo sam da se ježim, što je prvi i najglavniji znak toplotnog udara, opet ponavljam, jer usput nisam imao vodu
boli me dupe da je pijem, nego da se polijem, rashladim, to želim da kažem
mada dobro, da sam je imao, nešto malo bih i popio :-D
i tako, pretrčah preko polazne linije nakon 1:29:58, toliko sam bio srećan da je malo falilo da podignem ruke u vis kao da sam pobedio olimpijski maraton
eto, mogu još uvek
da u laganom tempu (početnom, koji prema sredini trčanja prerasta u običan normalan neobavezan tempo maratona, a pred kraj vrelog polumaratona postaje maltene maksimalan izdrživ tempo) pretrčim 21km i da ostanem živ, i još da sve to upakujem ispod sat i po.
e sad vas neću zamarati planovima za vikend jer ih toliko imam da ako bih počeo da o njima pišem, vikend bi prošao a ja ne bi završio pisanje! :-D
predosetio sam da će "to" o čemu sam pisao u zadnjem blogu biti puno više trening nego trka, pa sam se tako i ponašao, tj odustao sam od te ideje.
ali, tek u poslednji čas!
te subote ujutru sam čak ustao na vreme, spakovao se, sve pripremio, i negde u podne kad je bio poslednji trenutak da krenemo, e tek tada sam odustao.
jednostavno sam shvatio da sam preumoran da bih uopšte trčao, a kamoli maraton pa još u sred noći.
jebiga, koliko god želeo da udovoljim tvojoj želji za putovanjima i druženjem, ovo neću uspeti da izdržim - sa tugom u glasu objavih loli, pa se istom brzinom raspakovasmo i vratismo auto u garažu
4 sata vožnje + 2 sata prijavljivanja i stajanja + >3 sata trčanja + barem sat opet stajanja i druženja + 4 sata vožnje nazad kući, ajmeeeee, pa i digitron bi se pokvario od tog sabiranja a kamoli običan čovek
nakon te odluke smo otišli na vožnju i sasvim lepim tempom odvozali par sati trkačkim biciklama, uz neverovatan osećaj vožnje autoputem, doduše u izgradnji
onih par radnika koji su nas belo pogledali, doviknuli smo "da isprobamo, dok je još uvek džabe!!!" i sasvim lepo su prihvatili tu šalu, odmahnuvši
u nedelju sam po vrućini išao da trčim 21km po nekim brdašcima totalno mrtvačkim tempom i završio taj polumaraton za sramotnih 1h50, PLUS sam usput zastajao da fotkam predele
pa ti vidi u kakvom sam stanju bio
u ponedeljak smo ceo dan nešto betonirali i malterisali, uveče naprasno odlučili da odemo na pešačenje i kolateralno izmaltretirali dva od naša 4 psa, vodajući ih dva sata po mraku do obližnjeg brda i jezera
jutros je pak bio neki sumanut dan na vidiku, ta neka sahrana školskog druga popodne, i rekoh što je sigurno sigurno da ja omlatim neki trening pre podne
nakon par poslova po kući to pre podne se pomerilo na podne, i tako odoh ja da trčim 21km tempa u sred dana po najvećoj vrućini, po užarenom asfaltu, baš interesantno...
plan je bio da nema plana, to jest, "idem da vidim, pa ću videti"
e što volim takve planove :-D
a sad trening
prvi km 4'22, rekoh ovo je iznad plana, definitivno
nadao sam se da sve to bezbolno prođe po 4'30, i da kažem JEEEEE
dva km za 8'40
neposredno pre toga sam razmišljao
ako bude 8'50, okej, to je po planu
ako bude 8'45, supeeerrrrrr
ako bude, nedajbože 8'40, oduševiću se i početi da jurim neki rezultat na treningu, i pući ću kao novogodišnji šampanjac
i eto ti ga prc, baš tih 8'40
ništa, pravim se ja da nisam video štopericu
a gde je i ponesoh, jeblo je nebo
onda sam pratio neke markere na 3.5km
one davne godine 2004. kad sam počeo da trčim, taj put sam podelio na deonice po 3.5km
tri takve su 10.5km, i dok se vratim, 21km okruglo
kad sam trčao maraton (na treningu, da, niste znali? sorry, bilo je to na blogu pre deset godina :-P ) išao sam dva takva "kruga", dva puta tamo-vamo
i sve prolaske sam kući prekucavao u excelu
imao sam stotinu tih istih treninga, sa prolascima po 3.5km...
danas je bilo 15'30, pa 30'47, pa 46'17
tu rekoh, 46 minuta do tamo, i 45 minuta nazad, to je 1h31 ladno!
jer je povratak nežno nizvodno, put prati rečicu koja kao što joj ime kaže nije ravna, jerbo da je ravna zvala bi se jezero, a ovako je rečica :-D
međutim noge su se same nekako kotrljale i mic po mic ja shvatih da ću ladno da se vratim u okviru 1h30
19-ti kilometar sam malo odmorio, jer sam imao previše "zalihe"
mogao sam taj, recimo, da otrčim za 4'20, i zadnja dva po 4'10, i to je to
međutim 20-ti jedva pretrčah za 4'12, brate neki umor me savladao, koraci postali teški
ne treba da napominjem da je na tom asfaltu bilo nekih +33 stepena i nigde senke
to je potvrdila i vaga jer sam na trčanje krenuo napunjen kao balon sa 68.5kg a vratio se sa 66.1kg
zadnji km sam kao nešto malo zagrabio nogama, nije mi bio problem da proizvedem snagu, ali sam osećao neko mućenje u glavi, u očima, počeo sam da se ježim, što je prvi i najglavniji znak toplotnog udara, opet ponavljam, jer usput nisam imao vodu
boli me dupe da je pijem, nego da se polijem, rashladim, to želim da kažem
mada dobro, da sam je imao, nešto malo bih i popio :-D
i tako, pretrčah preko polazne linije nakon 1:29:58, toliko sam bio srećan da je malo falilo da podignem ruke u vis kao da sam pobedio olimpijski maraton
eto, mogu još uvek
da u laganom tempu (početnom, koji prema sredini trčanja prerasta u običan normalan neobavezan tempo maratona, a pred kraj vrelog polumaratona postaje maltene maksimalan izdrživ tempo) pretrčim 21km i da ostanem živ, i još da sve to upakujem ispod sat i po.
e sad vas neću zamarati planovima za vikend jer ih toliko imam da ako bih počeo da o njima pišem, vikend bi prošao a ja ne bi završio pisanje! :-D
19 kolovoza 2014
među-post
to je onaj post koji pišeš dok se ništa ne gogađa.
nakon onog vikenda sa dve kratke ulične trke,
napao me neki nagon za biciklom.
i tako sam pičio na bicikli iz dana u dan
između sat-i-nešto i dva-sata-i-nešto.
ponekad nešto malo potrčao.
tačnije, bila su tri dana bicikle,
pa četvrtak ujutru trčanje popodne bicikla,
petak je bio samo bicikla, ovaj put umesto mtb-a izvadio trkačku,
subota je bilo trčanje 21km laganog tempa,
tzv Tempića, za 1h40, dakle to mu dođe ritam maratona 3h20.
nedelja je bilo trčanje 15km uzbrdo i odatle nadalje izlet.
malo fotkao malo se šetao nizbrdo kroz duboku travu,
po nekim šumetinama i tako, samo sam pazio da ne nagazim neku zmiju.
i posle kad sam se spustio u grad još malo kao potrčao.
ponedeljak je bio ceo dan sa nekim alatkama u ruci,
pravili neku ogradu, naručivali materijal, dovozili sa stovarišta, i tako.
ništa što bi imalo veze sa sportskim blogom :-)
danas ujutru 11km po najstrmijem mogućem profilu,
ako kažem da nije moglo brže od 58 minuta onda vam je sve jasno.
popodne vožnja 64km po blago valovitom terenu,
bio sam umoran nakon posla i plan je bio da se vratim za 2h,
ali je potrajalo 2h02', jebiga duvao vetar :-P
planovi ne postoje.
ima neki trening-maraton u petak (??????) uveče,
pokušaću do četvrtka uveče da provalim koliko tačno je to trka,
a koliko trening.
par puta sam se zajebao pa ne bih opet,
naročito što je ovde uključeno dva puta po preko 4 sata vožnje autom.
nakon onog vikenda sa dve kratke ulične trke,
napao me neki nagon za biciklom.
i tako sam pičio na bicikli iz dana u dan
između sat-i-nešto i dva-sata-i-nešto.
ponekad nešto malo potrčao.
tačnije, bila su tri dana bicikle,
pa četvrtak ujutru trčanje popodne bicikla,
petak je bio samo bicikla, ovaj put umesto mtb-a izvadio trkačku,
subota je bilo trčanje 21km laganog tempa,
tzv Tempića, za 1h40, dakle to mu dođe ritam maratona 3h20.
nedelja je bilo trčanje 15km uzbrdo i odatle nadalje izlet.
malo fotkao malo se šetao nizbrdo kroz duboku travu,
po nekim šumetinama i tako, samo sam pazio da ne nagazim neku zmiju.
i posle kad sam se spustio u grad još malo kao potrčao.
ponedeljak je bio ceo dan sa nekim alatkama u ruci,
pravili neku ogradu, naručivali materijal, dovozili sa stovarišta, i tako.
ništa što bi imalo veze sa sportskim blogom :-)
danas ujutru 11km po najstrmijem mogućem profilu,
ako kažem da nije moglo brže od 58 minuta onda vam je sve jasno.
popodne vožnja 64km po blago valovitom terenu,
bio sam umoran nakon posla i plan je bio da se vratim za 2h,
ali je potrajalo 2h02', jebiga duvao vetar :-P
planovi ne postoje.
ima neki trening-maraton u petak (??????) uveče,
pokušaću do četvrtka uveče da provalim koliko tačno je to trka,
a koliko trening.
par puta sam se zajebao pa ne bih opet,
naročito što je ovde uključeno dva puta po preko 4 sata vožnje autom.
15 kolovoza 2014
pita od bulšita
evo koja je tema za danas.
nekoliko puta sam čuo nešto
o čemu nisam stigao pošteno da razmislim.
znate ono, kad neko nešto kaže,
vi to prihvatite kao njegovo mišljenje, iskustvo,
i sve se završi na tome.
ali već neko vreme o ovome zaista i RAZMIŠLJAM.
otud i taj pomak sa pukog prihvatanja na
potrebu da se nešto objasni i zašto ne, opovrgne.
"trčanje je učinilo da postanem bolja osoba".
eto o čemu se radi.
da li je to mit, ubeđenje, zabluda, besmislica, glupost?
zašto nikad nisam pročitao kako je bilo koji drugi sport
ili bilo koji drugi posao učinio da neko postane bolji?
otkud ta fama samo u trčanju, i to ISKLJUČIVO kod rekreativaca?
zašto to kao papagaji ne ponavljaju SVI elitni maratonci, biciklisti?
bokseri, teniseri, balerine, karatisti, gimnastičarke?
šta tačno žele da poruče ti koji su navodno
"postali nešto bolje" nego što su bili?
prvi zaključak je jednostavna matematika.
ako si danas NEKO BOLJI od onog juče,
to znači da si juče bio GORI.
i to znatno gori, čim primećuješ dramatičnu razliku.
drugo, otkud znaš da je od trčanja?
pa niko, ko je počeo da trči, ne trči 24h na dan,
to je obično 2-3 puta nedeljno po nekih pola sata - sat.
i sad, onaj što je upisao književnost i uči 10 sati na dan,
i onaj što se zaposlio u rudniku i radi 10 sati na dan,
oni nisu postali Bolji Čovek nakon godinu-dve,
e nego si samo ti postao bolji čovek
jer trčkaraš svako drugo jutro oko bloka?
i onaj koji je udomio psa sa tri noge
i svaki dan ga izvodi tri puta napolje i neguje ga,
i razgovara s njim,
i kupuje lekove, specijalnu hranu za pse,
taj nije postao bolji čovek,
nego si ti postao jer si kupio dva para patika i deset šarenih dresova?
platio si ličnog Trenera sto evra!
uh jebote, dakle to zvanje Boljeg Čoveka može i da se kupi, ha?
ah da.
redovno ustaješ!
stičeš radne navike!
u 40-oj godini???
baš fino.
počeo si da se javljaš ljudima na ulici.
naučio si da kažeš izvolite i hvala,
postao si normalna osoba.
sa 40 godina?
ma fenomenalno!
pa Svet je samo čekao da ti postaneš bolji čovek, zaista.
e tek sad ova planeta ima neku vrednost,
razlog da na njoj boravimo.
čast mi je što delimo iste ulice,
mislim, sada, nakon što si TI "postao bolji čovek".
a ja?
ja nisam postao bolji čovek.
eto, ja sam smrdljiva luzerčina.
jer verujem da se karakter ne menja baš tako preko noći,
činjenicom da si gumenjake zamenio šarenim patikama iz reklame.
ja mislim da papak uglavnom ostane papak.
da drkadžija ipak ostane drkadžija,
da se iz razmažene frajlice ta razmaženost ne može iscediti,
tek tako kroz znoj, nakon par krugova oko bloka.
i šta onda hoće ti koji nas ubeđuju da su postali bolji od samih sebe?
jedan od najboljih saveta u životu je da ne veruješ samoreklamerima.
jer su to najobičniji manipulatori.
(okej, ili pričicama u koje ne veruju leče neke komplekse)
svi ti koji pokušavaju da utiču na tvoje mišljenje o njima.
ja sam vredan čovek.
ja sam dobra majka.
ja sam uvek otvorena.
ja ti uvek kažem šta o tebi mislim.
ja sam ti najbolji prijatelj.
ne družim se s tobom iz interesa nego što te volim.
a da vas pitam nešto.
zašto ništa, ali ništa od ovoga,
nisam čuo od bilo koga, koga smatram Dobrim Čovekom?
a znam ih podosta, hvala bogu.
zašto svi ti dobri ljudi ćute, jebote???
zašto kažu "hvala", i posle se ne hvale kako su rekli hvala?
zašto mi kažu istinu, bez da mi napomenu kako mi govore istinu?
zašto mi nikad nisu rekli "ja ti ne govorim iza leđa"?
kako uspevaju da ĆUTKE ustanu svakog jutra u ŠEST-NULA-NULA?
mogu o ovome da pišem bukvalno deset dana bez prestanka.
ali ukratko.
kad bi se trčanjem zaista "postajao bolji čovek",
sva malena deca bi postala, i ostala, najbolji mogući ljudi.
jer sva deca trče od jutra do mraka.
dakle pliz nemojte mi više prodavati te gluposti.
da se hvalite time kako od juče više niste ljudsko govno,
nego ste preko noći postali krofna.
sramota je, baš je sramota.
zaista...
nekoliko puta sam čuo nešto
o čemu nisam stigao pošteno da razmislim.
znate ono, kad neko nešto kaže,
vi to prihvatite kao njegovo mišljenje, iskustvo,
i sve se završi na tome.
ali već neko vreme o ovome zaista i RAZMIŠLJAM.
otud i taj pomak sa pukog prihvatanja na
potrebu da se nešto objasni i zašto ne, opovrgne.
"trčanje je učinilo da postanem bolja osoba".
eto o čemu se radi.
da li je to mit, ubeđenje, zabluda, besmislica, glupost?
zašto nikad nisam pročitao kako je bilo koji drugi sport
ili bilo koji drugi posao učinio da neko postane bolji?
otkud ta fama samo u trčanju, i to ISKLJUČIVO kod rekreativaca?
zašto to kao papagaji ne ponavljaju SVI elitni maratonci, biciklisti?
bokseri, teniseri, balerine, karatisti, gimnastičarke?
šta tačno žele da poruče ti koji su navodno
"postali nešto bolje" nego što su bili?
prvi zaključak je jednostavna matematika.
ako si danas NEKO BOLJI od onog juče,
to znači da si juče bio GORI.
i to znatno gori, čim primećuješ dramatičnu razliku.
drugo, otkud znaš da je od trčanja?
pa niko, ko je počeo da trči, ne trči 24h na dan,
to je obično 2-3 puta nedeljno po nekih pola sata - sat.
i sad, onaj što je upisao književnost i uči 10 sati na dan,
i onaj što se zaposlio u rudniku i radi 10 sati na dan,
oni nisu postali Bolji Čovek nakon godinu-dve,
e nego si samo ti postao bolji čovek
jer trčkaraš svako drugo jutro oko bloka?
i onaj koji je udomio psa sa tri noge
i svaki dan ga izvodi tri puta napolje i neguje ga,
i razgovara s njim,
i kupuje lekove, specijalnu hranu za pse,
taj nije postao bolji čovek,
nego si ti postao jer si kupio dva para patika i deset šarenih dresova?
platio si ličnog Trenera sto evra!
uh jebote, dakle to zvanje Boljeg Čoveka može i da se kupi, ha?
ah da.
redovno ustaješ!
stičeš radne navike!
u 40-oj godini???
baš fino.
počeo si da se javljaš ljudima na ulici.
naučio si da kažeš izvolite i hvala,
postao si normalna osoba.
sa 40 godina?
ma fenomenalno!
pa Svet je samo čekao da ti postaneš bolji čovek, zaista.
e tek sad ova planeta ima neku vrednost,
razlog da na njoj boravimo.
čast mi je što delimo iste ulice,
mislim, sada, nakon što si TI "postao bolji čovek".
a ja?
ja nisam postao bolji čovek.
eto, ja sam smrdljiva luzerčina.
jer verujem da se karakter ne menja baš tako preko noći,
činjenicom da si gumenjake zamenio šarenim patikama iz reklame.
ja mislim da papak uglavnom ostane papak.
da drkadžija ipak ostane drkadžija,
da se iz razmažene frajlice ta razmaženost ne može iscediti,
tek tako kroz znoj, nakon par krugova oko bloka.
i šta onda hoće ti koji nas ubeđuju da su postali bolji od samih sebe?
jedan od najboljih saveta u životu je da ne veruješ samoreklamerima.
jer su to najobičniji manipulatori.
(okej, ili pričicama u koje ne veruju leče neke komplekse)
svi ti koji pokušavaju da utiču na tvoje mišljenje o njima.
ja sam vredan čovek.
ja sam dobra majka.
ja sam uvek otvorena.
ja ti uvek kažem šta o tebi mislim.
ja sam ti najbolji prijatelj.
ne družim se s tobom iz interesa nego što te volim.
a da vas pitam nešto.
zašto ništa, ali ništa od ovoga,
nisam čuo od bilo koga, koga smatram Dobrim Čovekom?
a znam ih podosta, hvala bogu.
zašto svi ti dobri ljudi ćute, jebote???
zašto kažu "hvala", i posle se ne hvale kako su rekli hvala?
zašto mi kažu istinu, bez da mi napomenu kako mi govore istinu?
zašto mi nikad nisu rekli "ja ti ne govorim iza leđa"?
kako uspevaju da ĆUTKE ustanu svakog jutra u ŠEST-NULA-NULA?
mogu o ovome da pišem bukvalno deset dana bez prestanka.
ali ukratko.
kad bi se trčanjem zaista "postajao bolji čovek",
sva malena deca bi postala, i ostala, najbolji mogući ljudi.
jer sva deca trče od jutra do mraka.
dakle pliz nemojte mi više prodavati te gluposti.
da se hvalite time kako od juče više niste ljudsko govno,
nego ste preko noći postali krofna.
sramota je, baš je sramota.
zaista...
12 kolovoza 2014
9 + 5 + ihahaj
okvirni planovi, i promene planova, to mi je valjda uža specijalizacija
ovog vikenda sam skockao jednu "trku od koje nisam ništa očekivao", sa treningom Dužine
uslovno rečeno dužina jer ono što drugi trče kao Dužinu obično predstavlja moje prosečno trčanje na godišnjem nivou
počelo je još u petak, nekim koncertom u Pančevu
(pošto je ovo sportski blog neću se previše zadržavati na muzici)
nakon spavanja sam u subotu ujutru otišao sa starim i proverenim sparing partnerom na jutarnji džoging, to jest obilazak Pančeva, i stvarno smo napravili lep kružić po gradu i uz reku Tamiš
jednom davno sam tako trčkarao ujutru pa sasvim lepo otrčao večernju trku, rekoh, ko zna, možda opet upali?
i tako, bez apsolutno ikakvih ambicija sam stigao na trku u Kanjižu
koliko se sećam prošli put sam ona 3 kruga po 3km trčao po 11 minuta, ili je možda samo takav bio plan a ja sam ga omašio, više se ne sećam
ove godine je plan bio da se po onoj vrućini ne raspadnem, da trčim bilo kojom brzinom, i ako je moguće da usput ošacujem ko od konkurencije mi je u blizini, ne bih li ipak za uspomenu uzeo makar ćupić za treće mesto u kategoriji
sponzor je fabrika crepova i onda oni naprave te pehare kakvih nigde drugde nema
i bude to tako kul za uspomenu
ove godine su nam pak davali brojeve u boji, pa je svaka kategorija imala svoju boju, a malo se sve zbrkalo jer su napravili (kako sam čuo) kategorije na svakih 7 godina
ovaj što je pobedio je par godina mlađi od mene i specijalista za te kraće trke, a ja nekako u zadnjem krugu dobih ovog na kraju Trećeplasiranog, da l što sam ja ubrzao da l što je on usporio nemam pojma
mislim da sam krugove išao tu negde oko 12 + 12 + 11 minuta, nisam nosio štopericu, verovatno je prvi bio bar malo ispod 12 a zadnji bar malo preko 11 minuta jer sam ubrzao tek negde pred polovinu kruga
kad kažem krug mislim na neki kljakavi trapez zbrčkan od nepravilnih ulica
odmah posle cilja smo se na brzaka istuširali iz flaše pored auta, malo se muvali oko bine gde je već počela svirka, i jurnuli u tu neko selo gde je u toku rock vikend festival
kome god sam čak i od vojvođana pomenuo taj Orom, niko za njega nije čuo
a Lola i ja, ih, nisi čuo za Orom, pa to ti je čuveno mesto!
čuveno samo nama jer smo pre desetak godina išli biciklama iz Beograda do Subotice, i zalutali upravo tamo
tj išli smo od moje babe sa Mirijeva, pa smo morali da hvatamo tu desnu varijantu preko Pančeva i dalje ko zna kuda
tek tako se pogodilo da je pao mrak upravo kad smo stigli u taj Orom pa više nismo mogli ni kartu da gledamo, ali nam nije ni trebala jer su se u daljini već videla svetla Subotice
i eto tako posle 10 godina opet nas u Oromu
muzika je bila odlična, razglas više-manje, atmosfera takođe odlična
i umesto za Novi Sad gde sam trebao u nedelju da trčim dužinu sa društvom, odosmo tu u neko skroz bliže mesto da prespavamo kod prijatelja, koji su nas pozvali na sutrašnju trkicu od 5km
za koju naravno nismo ni znali sve do završetka trke u Kanjiži
tako je ispalo nešto totalno neplanirano, da ću u dva dana da trčim večernju trku od 9km pa zatim podnevnu trku od 5km
malo sam se brinuo za ložu, ali je preživela
prvo je neko rekao da će na toj trci od 5km da se trče 4 kruga od 1250m, i da će tu biti dosta nekih začkoljica, i ja sam shvatio da će to biti maltene kao Kros 5 mlinova, što mi je odgovaralo obzirom da mislim da po takvoj podlozi imam prednost u odnosu na ovu mahom "asfaltnu" konkurenciju kolega maratonaca
međutim ćorak, imali smo 50m po travi i pretrčavanje preko dva limena mostića i to je sve, ostatak je bio najobičniji asfaltni pravac od 500m da se trči tamo-pa-nazad
e sad je već bilo puno lakše u odnosu na juče
obzirom da ja tako treniruckam skoro svaki dan-za-danom, što je naravno bespotrebno i beskorisno za sve OSIM za ovakve situacije, računao sam na to da će moje noge ipak biti u boljem stanju, u odnosu na noge konkurencije
i baš tako je i bilo
sa starta sam krenuo i svo vreme na 20m pratio onog od sinoć koji mi je u trci na 9km, negde na 5-om kilometru bio 300m ispred, a ovaj pak s kojim sam trčao sinoć do pred kraj, odmah je ostao i zaostajao sve više
to su dakle(m) te Saletove nogice, koje tako mogu da se vrte iz dana u dan, u nedogled
da stvar bude zanimljiva, da je trka trajala još samo pola kruga delovalo je da bih stigao i ovog prvoplasiranog dečka
na okretu mi je u prvom krugu bio 100m ispred, u drugom krugu 120m, u trećem opet 120m, i u četvrtom 100m što je do cilja spalo na 70m
ali nema veze, i drugo mesto mi je bilo sasvim dovoljno, jer mi je na startu cilj bio da uđem u 3, dakle mišn komplitid
nakon svoje trke sam trčao jedan krug sa Lolom, njen poslednji, pa sam onda trčao 2 kruga sa prijateljem koji je završavao triatlon, i usput da mu se bar malo odužim za ono prenoćište, i na kraju sa drugaricom odoh na još 5km rastrčavanja i ćaskanja, ne što mi se trčalo, jer mi se (nogama) uopšte nije trčalo, nego eto, da joj pravim društvo
u međuvremenu su Lolu zavrbovali za sprint-štafetu i našli joj biciklu i kacigu, pa je tako i ona imala neplanirani dodatak i malo se podsetila kako izgleda jurcanje na trkačkoj bicikli na koju je ove godine sela samo par puta
to jest kad su čuli da je 8 puta bila državni prvak "na cesti", maltene je došlo do otimačine oko toga u čiju će štafetu da je prigrabe
posle toga još jedan poslednji juriš autom, ovaj put nismo ništa prepuštali slučaju i okolnostima kao juče kad stigosmo u Kanjižu u poslednji trenutak, tako da smo spičili autoputem i uštedeli barem sat vremena
dovoljno za pivo i neke ogroooooomne pljeskavice koje je Lola naručila, ali ako njoj nije bila prevelika, ne ide ni da se ja žalim na svoju, iste veličine
i tako, bio je to jedan podosta jurišnički vikend
u ponedeljak kao oporavak 1h15' tempa na bicikli i popodne-uveče 3h šetnje sa psom do tu jednog jezerceta na brdu, baš smo se lepo proveli
ovog vikenda sam skockao jednu "trku od koje nisam ništa očekivao", sa treningom Dužine
uslovno rečeno dužina jer ono što drugi trče kao Dužinu obično predstavlja moje prosečno trčanje na godišnjem nivou
počelo je još u petak, nekim koncertom u Pančevu
(pošto je ovo sportski blog neću se previše zadržavati na muzici)
nakon spavanja sam u subotu ujutru otišao sa starim i proverenim sparing partnerom na jutarnji džoging, to jest obilazak Pančeva, i stvarno smo napravili lep kružić po gradu i uz reku Tamiš
jednom davno sam tako trčkarao ujutru pa sasvim lepo otrčao večernju trku, rekoh, ko zna, možda opet upali?
i tako, bez apsolutno ikakvih ambicija sam stigao na trku u Kanjižu
koliko se sećam prošli put sam ona 3 kruga po 3km trčao po 11 minuta, ili je možda samo takav bio plan a ja sam ga omašio, više se ne sećam
ove godine je plan bio da se po onoj vrućini ne raspadnem, da trčim bilo kojom brzinom, i ako je moguće da usput ošacujem ko od konkurencije mi je u blizini, ne bih li ipak za uspomenu uzeo makar ćupić za treće mesto u kategoriji
sponzor je fabrika crepova i onda oni naprave te pehare kakvih nigde drugde nema
i bude to tako kul za uspomenu
ove godine su nam pak davali brojeve u boji, pa je svaka kategorija imala svoju boju, a malo se sve zbrkalo jer su napravili (kako sam čuo) kategorije na svakih 7 godina
ovaj što je pobedio je par godina mlađi od mene i specijalista za te kraće trke, a ja nekako u zadnjem krugu dobih ovog na kraju Trećeplasiranog, da l što sam ja ubrzao da l što je on usporio nemam pojma
mislim da sam krugove išao tu negde oko 12 + 12 + 11 minuta, nisam nosio štopericu, verovatno je prvi bio bar malo ispod 12 a zadnji bar malo preko 11 minuta jer sam ubrzao tek negde pred polovinu kruga
kad kažem krug mislim na neki kljakavi trapez zbrčkan od nepravilnih ulica
odmah posle cilja smo se na brzaka istuširali iz flaše pored auta, malo se muvali oko bine gde je već počela svirka, i jurnuli u tu neko selo gde je u toku rock vikend festival
kome god sam čak i od vojvođana pomenuo taj Orom, niko za njega nije čuo
a Lola i ja, ih, nisi čuo za Orom, pa to ti je čuveno mesto!
čuveno samo nama jer smo pre desetak godina išli biciklama iz Beograda do Subotice, i zalutali upravo tamo
tj išli smo od moje babe sa Mirijeva, pa smo morali da hvatamo tu desnu varijantu preko Pančeva i dalje ko zna kuda
tek tako se pogodilo da je pao mrak upravo kad smo stigli u taj Orom pa više nismo mogli ni kartu da gledamo, ali nam nije ni trebala jer su se u daljini već videla svetla Subotice
i eto tako posle 10 godina opet nas u Oromu
muzika je bila odlična, razglas više-manje, atmosfera takođe odlična
i umesto za Novi Sad gde sam trebao u nedelju da trčim dužinu sa društvom, odosmo tu u neko skroz bliže mesto da prespavamo kod prijatelja, koji su nas pozvali na sutrašnju trkicu od 5km
za koju naravno nismo ni znali sve do završetka trke u Kanjiži
tako je ispalo nešto totalno neplanirano, da ću u dva dana da trčim večernju trku od 9km pa zatim podnevnu trku od 5km
malo sam se brinuo za ložu, ali je preživela
prvo je neko rekao da će na toj trci od 5km da se trče 4 kruga od 1250m, i da će tu biti dosta nekih začkoljica, i ja sam shvatio da će to biti maltene kao Kros 5 mlinova, što mi je odgovaralo obzirom da mislim da po takvoj podlozi imam prednost u odnosu na ovu mahom "asfaltnu" konkurenciju kolega maratonaca
međutim ćorak, imali smo 50m po travi i pretrčavanje preko dva limena mostića i to je sve, ostatak je bio najobičniji asfaltni pravac od 500m da se trči tamo-pa-nazad
e sad je već bilo puno lakše u odnosu na juče
obzirom da ja tako treniruckam skoro svaki dan-za-danom, što je naravno bespotrebno i beskorisno za sve OSIM za ovakve situacije, računao sam na to da će moje noge ipak biti u boljem stanju, u odnosu na noge konkurencije
i baš tako je i bilo
sa starta sam krenuo i svo vreme na 20m pratio onog od sinoć koji mi je u trci na 9km, negde na 5-om kilometru bio 300m ispred, a ovaj pak s kojim sam trčao sinoć do pred kraj, odmah je ostao i zaostajao sve više
to su dakle(m) te Saletove nogice, koje tako mogu da se vrte iz dana u dan, u nedogled
da stvar bude zanimljiva, da je trka trajala još samo pola kruga delovalo je da bih stigao i ovog prvoplasiranog dečka
na okretu mi je u prvom krugu bio 100m ispred, u drugom krugu 120m, u trećem opet 120m, i u četvrtom 100m što je do cilja spalo na 70m
ali nema veze, i drugo mesto mi je bilo sasvim dovoljno, jer mi je na startu cilj bio da uđem u 3, dakle mišn komplitid
nakon svoje trke sam trčao jedan krug sa Lolom, njen poslednji, pa sam onda trčao 2 kruga sa prijateljem koji je završavao triatlon, i usput da mu se bar malo odužim za ono prenoćište, i na kraju sa drugaricom odoh na još 5km rastrčavanja i ćaskanja, ne što mi se trčalo, jer mi se (nogama) uopšte nije trčalo, nego eto, da joj pravim društvo
u međuvremenu su Lolu zavrbovali za sprint-štafetu i našli joj biciklu i kacigu, pa je tako i ona imala neplanirani dodatak i malo se podsetila kako izgleda jurcanje na trkačkoj bicikli na koju je ove godine sela samo par puta
to jest kad su čuli da je 8 puta bila državni prvak "na cesti", maltene je došlo do otimačine oko toga u čiju će štafetu da je prigrabe
posle toga još jedan poslednji juriš autom, ovaj put nismo ništa prepuštali slučaju i okolnostima kao juče kad stigosmo u Kanjižu u poslednji trenutak, tako da smo spičili autoputem i uštedeli barem sat vremena
dovoljno za pivo i neke ogroooooomne pljeskavice koje je Lola naručila, ali ako njoj nije bila prevelika, ne ide ni da se ja žalim na svoju, iste veličine
i tako, bio je to jedan podosta jurišnički vikend
u ponedeljak kao oporavak 1h15' tempa na bicikli i popodne-uveče 3h šetnje sa psom do tu jednog jezerceta na brdu, baš smo se lepo proveli
05 kolovoza 2014
možda
i tako je jedna priča počela skroz spontano, naivno
reče Lola, ajmo da se provozamo do one raskrsnice preko pruge, da vidimo da li tvoje patike (ove što trenutno stoje na coveru) još uvek vise gore na žici, ili ih je skinuo Onaj koji je skinuo i prve
ajde, rekoh ja
i nekako je predveče počelo da grmi, i dogovorili smo se da ja skoknem tih desetak kilometara (i nazad) a da ona ode do grada drugim pametnijim poslom
uzeo ja kačket, uzeo i šuškavac i stavio ga na gepek od city bajka
rekoh ono, ako baš dođe do tačke da koža počne da mi prokišnjava
inače dok ovo kucam ide mi workin & steamin, onaj dupli (po moderno 2-u-1) crveni album majlsa dejvisa, tek da napomenem
negde na pola puta, počela je kiša
pravio sam se da je ne primećujem
taj trik pali do određenih granica
kao što možeš da ignorišeš mangupe dok ti dobacuju, ali već kad te prvi pljune ili udari, to prosto ne možeš da ne primetiš
prebacio ja već odavno u drugu od tri brzine, kao nešto jurim
prva brzina je, kad onako živahno okrećeš pedale, negde za brzine oko 20 km/h, druga je za 25-30 km/h, tako su malo grube razlike, a treća je za preko 30 km/h
ne vredi, stanem uz bankinu
navučem taj šušakvac, e sad ću bolje da uspem u životu, osećam se kao neko povrće u plasteniku
i onda je krenulo
kiša je prerasla u pljusak, a grmljavina se nekako približila
ono, privila se uz mene, srce moje neurotično
dođem napokon do odredišta, jao miline, moje patike vise na žici!
e sad treba to slikati, kiša se pojačava i na granici je da je nazovem pljusak, mada su moji kriterijumi poremećeni jer kišu uglavnom zovem kišica, pljusak zovem kiša, provalu oblaka zovem pljusak, a poplavu i nebo-se-otvorilo-do-jaja zovem pljusak
tako nekako
pokrijem se nekako šuškavcem kao šatorom i opalim par slikica
sva sreća da sam u zadnji čas odlučio da ipak ne nosim mobilni, nego ovaj neki low budget (kao pesma od kinksa, beše?) foto aparat
e tad je već počelo nekako previše da prašti
znam ja fiziku i matematiku
zvuk putuje 340 metara u sekundi
kad grmne, pa ga čuješ za onoliko koliko ti je potrebno da napraviš tap-tap-tap tri koraka na trčanju, jedna sekunda, dakle puklo je na 300-350 metara daleko
ili blizu, zavisi da ili si optimista ili pesimista
eee onda je pucalo "na korak" od mene
trećina sekunde, dakle sto metara
paaaa, nije bilo prijatno
pljusak se pojačavao, sad je već voda bila šaku duboka po desnoj strani puta, magistralnog, sa obe strane, a po sredini je bilo onako, samo mokro, ali bez baruštine
ali nije mi bila frka da vozim bajk, jer su kola doslovno milela
a pojavio se i taj neki momenat poštovanja, ili opreznosti, nemam pojma
niko me nije "tesno" obišao
nego uvek ono skroz drugom stranom, debelo odmaknut od mene
niko nije svirnuo, kao da nikom nisam smetao
biće radije da je svako čuvao svoje dupe i bio maksimalno napet za volanom, pa nije ni imao vremena da svirka naokolo
pa puče negde još bliže,
protresao mi se šuškavac onako kako membrana od woofera
uh jbt ovo je bilo blizu
računam, ipak je šuškavac od plastike
da je od gvožđa pa da se i plašim
mada, pre deset dana, roknu grom u onu banderu i zapali dve kuće, čuj bandera je od drveta, što sam ja sigurniji ovako plastificiran?
i onda sam stigao do nekog proširenja gde je supermarket i ispred mene su 4 auta skrenula na parking i tamo ostala
i grmnulo je opet, preblizu, i opet, i opet
a u guzicu
pa neće me valjda
a spremam tako dobar blog, ne bi bilo fer
eh da, nisam rekao
malopre je prošla jedna Hitna, pa za njom druga, i evo upravo je u kontra smeru nazad ka gradu prošla treća
ovakva glupost mi proleće kroz glavu
ko zna ko je nastradao
možda se u nekom selu neko dete igralo
možda se nije igralo, možda je potrčalo da potera ovce nazad u štalu
ne mora da bude dete, neka je i baba neka
ali je izašla iz kuće s razlogom
a šta ja glumim ovde?
išao retard da vidi da li je neko skinuo njegove raspadnute patike, koje je juče obesio na neku žicu
pa da ima boga, prvo bi njega ubio, mislim mene
i sad razmišljam, zamisli da me stvarno rokne, jer sam bukvalno jedina budala na putu, svi auti su negde stali, zastali
toliko pljušti da mi one ogromne kapi udaraju po kapuljači, skroz me zaglušujući, to je neka divljačka buka, neki rafalni užas
i zamisli tu situaciju da neka četvrta Hitna treba da dolazi zbog mene, umesto da pohita da spašava ljude koji ičemu korisnom služe na ovoj planeti...
vozim dalje, totalno sâm
sad je već pedalj vode uz bankinu, a celom širinom puta je minimum 5cm
prođe jedan auto, zaprska me tom silnom vodurinom, po nogama, po licu, po obrazima i stisnutim usnama, i ukapiram da je ta voda dole na asfaltu mlaka!
koliko god zavaravao osećaj tog nevremena, vukao te da misliš da se radi o nekoj hladnoći, eto, taj mlaz je delovao nekako topao, prosto kao poljubac
nastavljam dalje smešeći se
poljubac
i tada, onaj naj trenutak
bljesak, tu negde neverovatno blizu, i prvo osećam neko žarenje odozgo po šakama, kao da me je neko dodirnuo nekom žicom iz koje udara struja, i tek nakon sledećeg delića sekunde GRRMMMMMMMM!!!!
jebote udario me grom
ovo već postaje nerealno
ništa, nema povratka, kuća mi je ispred, imam još tri kilometra
prelazim u levu traku od dve iz mog pravca, i idem skroz uz levu ivicu
naime sa te strane su ulične svetiljke, i nekako se ispod njih osećam zaštićen
vozim tako i razmišljam, jbg ako hoće, udariće me
nema veza sa svetiljkama
shvatam koliko je sva ta naša "sigurnost" više stvar ubeđenja, nego nešto realno
sigurnost ne postoji
možeš samo da se *osećaš* siguran, ili nesiguran
to je otprilike sve
sva filozofija
približim levu šaku očima, onako u brzini, pogledam da li imam neki trag od onog žarenja, ne primećujem ništa
da te nešto spalilo, već bi se odatle pušilo, ne budali - kao da kažem samom sebi i počinjem da se smejem
još jedan auto parkiran na benzinskoj
prolazim pored njega i pokažem mu širokim pokretom rukom, onako preko glave, come on!, hahahha, ako mogu ja možeš i ti
bog te pita šta je mogao da pomisli videvši ludaka na bicikli koji kroz vodu 10cm duboku seče kao gliser i nestaje u daljini
i da, puklo je još najmanje dvadesetak puta, sve tako u 100-200m daljine
najgore je ono kad te zaslepi, pa prasne samo delić sekunde kasnije
dolazim na poslednji semafor, nema, crvenog, zelenog, nema svetala
CRKO SEMAFOR!!!!
ugasila se planeta, a ja vozim i dalje
opet počinjem da se kliberim, onako ludački
baš ima nešto lepo u tome kad si tako malo lud
dogodi ti se svašta što ti se inače ne bi dogodilo
ludi pišu blogove, ludi pišu neverovatne priče, ludi na neki lud način ipak inspirišu one malo manje lude, pomeraju im granicu razumnog i logičnog
"ako je onaj ludak preživeo, dakle mogu i ja"
i posle će neko da mi prigovori kako mi je poveliki ego
jok tebi će da bude
hajde napravi slalom između sto munja, sve u sto metara levo ili desno, prođi biciklom kao gliserom putem uz koji se parkiralo tridesetak automobila i unutra se sto ljudi trese i moli, imaj više struje od gradske rasvete, pobedi sve što se te večeri moglo pobediti
uđem u dvorište, sav hepi što sam eto doživeo to što sam upravo preživeo, i odmah siđem u podrum da pronađem onog od naša 4 psa koji se najviše plaši grmljavine
zagrlim druga, i prvo njemu sve ovo ispričam
natenane
pomazim ga poslednji put, objasnim mu da sve to nije ništa strašno, i odem da iscedim sve sa sebe pre nego što uđem u kuću
a sutra ću da budem posran, zato što svaki dan nije ovoliko zanimljiv
jutros sam uradio dva tretmana, jedan curi koja je pola brazilka pola portugalka, a drugi curi koja je pola japanka pola francuskinja
a dovela ih naša zajednička drugarica koja živi u parizu
tako sam valjda iscedio negde oko pola svih svetskih mitisera
pre nego što sam završio,
pustio sam im jednu stvar od ibrahima maalouf-a
da mi objasne o čemu se radi u tekstu
poprilično čudna situacija, da maalouf trešti u centru valjeva, u izlogu još uvek stoji jedan preostali poster stray dogg-a od prekjučerašnjeg koncerta, ja ne znam francuski one ne znaju srpski, i slušamo maalouf-a, muzika uvek poveže nešto što deluje nemoguće povezati
pa sam posle toga šišao travu u dvorištu, pa sam išao po stovarištima da tražim neke određene armature, pa sam išao na trčanje od 10km gde sam napravio 50 sprinteva po 100 metara, šta god nekom neupućenom mogao da znači taj detalj, i tako, bio je poprilično frenetičan dan
a majls dejvis piči i dalje, na ripit
i valjda je došla struja u onaj semafor
i valjda su svi oni što ih je vozila Hitna, prva druga i treća, koliko-toliko ok
i valjda su svi oni auti nastavili dalje i stigli gde su krenuli
i valjda je onaj moj najplašljiviji pas zaspao
i možda ću sad i ja moći mirno da zaspim
možda
reče Lola, ajmo da se provozamo do one raskrsnice preko pruge, da vidimo da li tvoje patike (ove što trenutno stoje na coveru) još uvek vise gore na žici, ili ih je skinuo Onaj koji je skinuo i prve
ajde, rekoh ja
i nekako je predveče počelo da grmi, i dogovorili smo se da ja skoknem tih desetak kilometara (i nazad) a da ona ode do grada drugim pametnijim poslom
uzeo ja kačket, uzeo i šuškavac i stavio ga na gepek od city bajka
rekoh ono, ako baš dođe do tačke da koža počne da mi prokišnjava
inače dok ovo kucam ide mi workin & steamin, onaj dupli (po moderno 2-u-1) crveni album majlsa dejvisa, tek da napomenem
negde na pola puta, počela je kiša
pravio sam se da je ne primećujem
taj trik pali do određenih granica
kao što možeš da ignorišeš mangupe dok ti dobacuju, ali već kad te prvi pljune ili udari, to prosto ne možeš da ne primetiš
prebacio ja već odavno u drugu od tri brzine, kao nešto jurim
prva brzina je, kad onako živahno okrećeš pedale, negde za brzine oko 20 km/h, druga je za 25-30 km/h, tako su malo grube razlike, a treća je za preko 30 km/h
ne vredi, stanem uz bankinu
navučem taj šušakvac, e sad ću bolje da uspem u životu, osećam se kao neko povrće u plasteniku
i onda je krenulo
kiša je prerasla u pljusak, a grmljavina se nekako približila
ono, privila se uz mene, srce moje neurotično
dođem napokon do odredišta, jao miline, moje patike vise na žici!
e sad treba to slikati, kiša se pojačava i na granici je da je nazovem pljusak, mada su moji kriterijumi poremećeni jer kišu uglavnom zovem kišica, pljusak zovem kiša, provalu oblaka zovem pljusak, a poplavu i nebo-se-otvorilo-do-jaja zovem pljusak
tako nekako
pokrijem se nekako šuškavcem kao šatorom i opalim par slikica
sva sreća da sam u zadnji čas odlučio da ipak ne nosim mobilni, nego ovaj neki low budget (kao pesma od kinksa, beše?) foto aparat
e tad je već počelo nekako previše da prašti
znam ja fiziku i matematiku
zvuk putuje 340 metara u sekundi
kad grmne, pa ga čuješ za onoliko koliko ti je potrebno da napraviš tap-tap-tap tri koraka na trčanju, jedna sekunda, dakle puklo je na 300-350 metara daleko
ili blizu, zavisi da ili si optimista ili pesimista
eee onda je pucalo "na korak" od mene
trećina sekunde, dakle sto metara
paaaa, nije bilo prijatno
pljusak se pojačavao, sad je već voda bila šaku duboka po desnoj strani puta, magistralnog, sa obe strane, a po sredini je bilo onako, samo mokro, ali bez baruštine
ali nije mi bila frka da vozim bajk, jer su kola doslovno milela
a pojavio se i taj neki momenat poštovanja, ili opreznosti, nemam pojma
niko me nije "tesno" obišao
nego uvek ono skroz drugom stranom, debelo odmaknut od mene
niko nije svirnuo, kao da nikom nisam smetao
biće radije da je svako čuvao svoje dupe i bio maksimalno napet za volanom, pa nije ni imao vremena da svirka naokolo
pa puče negde još bliže,
protresao mi se šuškavac onako kako membrana od woofera
uh jbt ovo je bilo blizu
računam, ipak je šuškavac od plastike
da je od gvožđa pa da se i plašim
mada, pre deset dana, roknu grom u onu banderu i zapali dve kuće, čuj bandera je od drveta, što sam ja sigurniji ovako plastificiran?
i onda sam stigao do nekog proširenja gde je supermarket i ispred mene su 4 auta skrenula na parking i tamo ostala
i grmnulo je opet, preblizu, i opet, i opet
a u guzicu
pa neće me valjda
a spremam tako dobar blog, ne bi bilo fer
eh da, nisam rekao
malopre je prošla jedna Hitna, pa za njom druga, i evo upravo je u kontra smeru nazad ka gradu prošla treća
ovakva glupost mi proleće kroz glavu
ko zna ko je nastradao
možda se u nekom selu neko dete igralo
možda se nije igralo, možda je potrčalo da potera ovce nazad u štalu
ne mora da bude dete, neka je i baba neka
ali je izašla iz kuće s razlogom
a šta ja glumim ovde?
išao retard da vidi da li je neko skinuo njegove raspadnute patike, koje je juče obesio na neku žicu
pa da ima boga, prvo bi njega ubio, mislim mene
i sad razmišljam, zamisli da me stvarno rokne, jer sam bukvalno jedina budala na putu, svi auti su negde stali, zastali
toliko pljušti da mi one ogromne kapi udaraju po kapuljači, skroz me zaglušujući, to je neka divljačka buka, neki rafalni užas
i zamisli tu situaciju da neka četvrta Hitna treba da dolazi zbog mene, umesto da pohita da spašava ljude koji ičemu korisnom služe na ovoj planeti...
vozim dalje, totalno sâm
sad je već pedalj vode uz bankinu, a celom širinom puta je minimum 5cm
prođe jedan auto, zaprska me tom silnom vodurinom, po nogama, po licu, po obrazima i stisnutim usnama, i ukapiram da je ta voda dole na asfaltu mlaka!
koliko god zavaravao osećaj tog nevremena, vukao te da misliš da se radi o nekoj hladnoći, eto, taj mlaz je delovao nekako topao, prosto kao poljubac
nastavljam dalje smešeći se
poljubac
i tada, onaj naj trenutak
bljesak, tu negde neverovatno blizu, i prvo osećam neko žarenje odozgo po šakama, kao da me je neko dodirnuo nekom žicom iz koje udara struja, i tek nakon sledećeg delića sekunde GRRMMMMMMMM!!!!
jebote udario me grom
ovo već postaje nerealno
ništa, nema povratka, kuća mi je ispred, imam još tri kilometra
prelazim u levu traku od dve iz mog pravca, i idem skroz uz levu ivicu
naime sa te strane su ulične svetiljke, i nekako se ispod njih osećam zaštićen
vozim tako i razmišljam, jbg ako hoće, udariće me
nema veza sa svetiljkama
shvatam koliko je sva ta naša "sigurnost" više stvar ubeđenja, nego nešto realno
sigurnost ne postoji
možeš samo da se *osećaš* siguran, ili nesiguran
to je otprilike sve
sva filozofija
približim levu šaku očima, onako u brzini, pogledam da li imam neki trag od onog žarenja, ne primećujem ništa
da te nešto spalilo, već bi se odatle pušilo, ne budali - kao da kažem samom sebi i počinjem da se smejem
još jedan auto parkiran na benzinskoj
prolazim pored njega i pokažem mu širokim pokretom rukom, onako preko glave, come on!, hahahha, ako mogu ja možeš i ti
bog te pita šta je mogao da pomisli videvši ludaka na bicikli koji kroz vodu 10cm duboku seče kao gliser i nestaje u daljini
i da, puklo je još najmanje dvadesetak puta, sve tako u 100-200m daljine
najgore je ono kad te zaslepi, pa prasne samo delić sekunde kasnije
dolazim na poslednji semafor, nema, crvenog, zelenog, nema svetala
CRKO SEMAFOR!!!!
ugasila se planeta, a ja vozim i dalje
opet počinjem da se kliberim, onako ludački
baš ima nešto lepo u tome kad si tako malo lud
dogodi ti se svašta što ti se inače ne bi dogodilo
ludi pišu blogove, ludi pišu neverovatne priče, ludi na neki lud način ipak inspirišu one malo manje lude, pomeraju im granicu razumnog i logičnog
"ako je onaj ludak preživeo, dakle mogu i ja"
i posle će neko da mi prigovori kako mi je poveliki ego
jok tebi će da bude
hajde napravi slalom između sto munja, sve u sto metara levo ili desno, prođi biciklom kao gliserom putem uz koji se parkiralo tridesetak automobila i unutra se sto ljudi trese i moli, imaj više struje od gradske rasvete, pobedi sve što se te večeri moglo pobediti
uđem u dvorište, sav hepi što sam eto doživeo to što sam upravo preživeo, i odmah siđem u podrum da pronađem onog od naša 4 psa koji se najviše plaši grmljavine
zagrlim druga, i prvo njemu sve ovo ispričam
natenane
pomazim ga poslednji put, objasnim mu da sve to nije ništa strašno, i odem da iscedim sve sa sebe pre nego što uđem u kuću
a sutra ću da budem posran, zato što svaki dan nije ovoliko zanimljiv
jutros sam uradio dva tretmana, jedan curi koja je pola brazilka pola portugalka, a drugi curi koja je pola japanka pola francuskinja
a dovela ih naša zajednička drugarica koja živi u parizu
tako sam valjda iscedio negde oko pola svih svetskih mitisera
pre nego što sam završio,
pustio sam im jednu stvar od ibrahima maalouf-a
da mi objasne o čemu se radi u tekstu
poprilično čudna situacija, da maalouf trešti u centru valjeva, u izlogu još uvek stoji jedan preostali poster stray dogg-a od prekjučerašnjeg koncerta, ja ne znam francuski one ne znaju srpski, i slušamo maalouf-a, muzika uvek poveže nešto što deluje nemoguće povezati
pa sam posle toga šišao travu u dvorištu, pa sam išao po stovarištima da tražim neke određene armature, pa sam išao na trčanje od 10km gde sam napravio 50 sprinteva po 100 metara, šta god nekom neupućenom mogao da znači taj detalj, i tako, bio je poprilično frenetičan dan
a majls dejvis piči i dalje, na ripit
i valjda je došla struja u onaj semafor
i valjda su svi oni što ih je vozila Hitna, prva druga i treća, koliko-toliko ok
i valjda su svi oni auti nastavili dalje i stigli gde su krenuli
i valjda je onaj moj najplašljiviji pas zaspao
i možda ću sad i ja moći mirno da zaspim
možda
31 srpnja 2014
jul baj baj
kao treba da se kaže "juli" ali me mrzi
baš se buđavo završio ovaj mesec
auf kako mrzim ove trke i putovanja
petak se malo provozao, subota ceo dan bleja,
uveče maraton, u nedelju lagano biciklom po kišici,
u ponedeljak 4 sata najtežeg fizičkog rada,
pa posle toga pešačenje/šetnja od isto tako 4 sata,
u utorak opet neko fizikalisanje,
do kraja dana mi se sve smučilo.
juče krenem na trčanje i u tom času me nešto zavrne stomak.
vratim se u kuću, posle sat vremena odustanem od trčanja.
odjednom kao bolestan, čudno nešto.
kad je već trebao da padne mrak odem biciklom.
10km uzbrdo, i nazad, neviđeno brzo i lako.
svašta.
jutros nisam stigao da zapečatim jul.
moraće da sačeka podne, nakon posla.
pa ću onda da saberem mesečnu kilometražu.
nadam se da nisam puno kiksnuo.
pa evo ipak sam sabrao, 354km, + videćemo danas.
nekako sam mislio da je bilo dosta manje, ne znam zašto.
baš se buđavo završio ovaj mesec
auf kako mrzim ove trke i putovanja
petak se malo provozao, subota ceo dan bleja,
uveče maraton, u nedelju lagano biciklom po kišici,
u ponedeljak 4 sata najtežeg fizičkog rada,
pa posle toga pešačenje/šetnja od isto tako 4 sata,
u utorak opet neko fizikalisanje,
do kraja dana mi se sve smučilo.
juče krenem na trčanje i u tom času me nešto zavrne stomak.
vratim se u kuću, posle sat vremena odustanem od trčanja.
odjednom kao bolestan, čudno nešto.
kad je već trebao da padne mrak odem biciklom.
10km uzbrdo, i nazad, neviđeno brzo i lako.
svašta.
jutros nisam stigao da zapečatim jul.
moraće da sačeka podne, nakon posla.
pa ću onda da saberem mesečnu kilometražu.
nadam se da nisam puno kiksnuo.
pa evo ipak sam sabrao, 354km, + videćemo danas.
nekako sam mislio da je bilo dosta manje, ne znam zašto.
29 srpnja 2014
(ne)maraton
svemu stop, ručna na sve
mora blog, i tačka
dakle ne mogu ni na užinu
dok ne napišem
odluka je pala
elem kako to uvek biva moram prvo da pogledam zadnji blog pa da vidim dokle sam stigao
to je ona mana kad ne pišeš svakog dana
inače ne bih morao da proveravam
ništa, dan nakon onih sporih 14x800m sam otišao na brdski lagani tempo od sat i po, nakon toga sam u petak otišao sat vremena tempa biciklom, u subotu nisam radio ništa, sve do uveče kada je trebao da bude taj večernji maraton
krenuli smo dosta ranije da bi stigli dosta ranije ali smo zbog gužve stigli onako, u predzadnji čas
umesto zagrevanja sam izvadio ćebence iz auta, prostro ga u hladovinu i odigao noge na neko drvce
nekih desetak minuta
ceo dan sam očigledno bio dekoncentrisan tim (za mene) neuobičajenim vremenom starta u 19h jer nikada ne treniram uveče, iz razloga što nakon toga ne mogu dugo da zaspim
moji treninzi su ili pre podne ili odmah iza podneva
tako sam skroz zaboravio da jedem (!!!!!)
da mi domaćica trke nije ponudila parče štrudle sat vremena pre starta, verovatno bih pao u nesvest nakon pola sata trčanja
okrepa je bila čak i preterano obilna i nijednom nisam uspeo da vidim šta ima za tim švedskim stolom
u opštem šarenišu i gomilama hrane sam jedino uspevao da prepoznam čaše sa vodom na samom kraju, mada sam nakon nekoliko pokušaja shvatio da je i to presporo (zastajati ili usporavati zbog 1dl vode) pa sam kasnije birao opciju zastajanja na česmi odmah uz stazu, nekih 200m iza linije starta/cilja.
onda su se pojavili neki problemi druge pa treće pa četvrte prirode i na kraju sam negde na pola 34-og (ako sam dobro zapamtio) od 37 krugova produžio peške prema parkingu i autu.
dan nakon maratona sam se provozao lagano biciklom sat i po, a juče sam otišao na kombinaciju pešačenja i laganog planinskog trčanja od 4 sata.
danas opet ima puno posla po dvorištu, negde nam prokišnjava garaža, tako da će eventualno trčanje ili vožnja morati da sačekaju da dođu na red
mora blog, i tačka
dakle ne mogu ni na užinu
dok ne napišem
odluka je pala
elem kako to uvek biva moram prvo da pogledam zadnji blog pa da vidim dokle sam stigao
to je ona mana kad ne pišeš svakog dana
inače ne bih morao da proveravam
ništa, dan nakon onih sporih 14x800m sam otišao na brdski lagani tempo od sat i po, nakon toga sam u petak otišao sat vremena tempa biciklom, u subotu nisam radio ništa, sve do uveče kada je trebao da bude taj večernji maraton
krenuli smo dosta ranije da bi stigli dosta ranije ali smo zbog gužve stigli onako, u predzadnji čas
umesto zagrevanja sam izvadio ćebence iz auta, prostro ga u hladovinu i odigao noge na neko drvce
nekih desetak minuta
ceo dan sam očigledno bio dekoncentrisan tim (za mene) neuobičajenim vremenom starta u 19h jer nikada ne treniram uveče, iz razloga što nakon toga ne mogu dugo da zaspim
moji treninzi su ili pre podne ili odmah iza podneva
tako sam skroz zaboravio da jedem (!!!!!)
da mi domaćica trke nije ponudila parče štrudle sat vremena pre starta, verovatno bih pao u nesvest nakon pola sata trčanja
okrepa je bila čak i preterano obilna i nijednom nisam uspeo da vidim šta ima za tim švedskim stolom
u opštem šarenišu i gomilama hrane sam jedino uspevao da prepoznam čaše sa vodom na samom kraju, mada sam nakon nekoliko pokušaja shvatio da je i to presporo (zastajati ili usporavati zbog 1dl vode) pa sam kasnije birao opciju zastajanja na česmi odmah uz stazu, nekih 200m iza linije starta/cilja.
onda su se pojavili neki problemi druge pa treće pa četvrte prirode i na kraju sam negde na pola 34-og (ako sam dobro zapamtio) od 37 krugova produžio peške prema parkingu i autu.
dan nakon maratona sam se provozao lagano biciklom sat i po, a juče sam otišao na kombinaciju pešačenja i laganog planinskog trčanja od 4 sata.
danas opet ima puno posla po dvorištu, negde nam prokišnjava garaža, tako da će eventualno trčanje ili vožnja morati da sačekaju da dođu na red
23 srpnja 2014
povratak
i tako sam ja neprimetno počeo opet da treniram
to jest, prelazak je bio lagan, tih, mučki
ali itekako se primećuje pomak
nakon grupnog treninga na Fruškoj Gori, gde sam pretrčao 21km planinskog profila, i nakon toga presedeli pola dana u autu i prestajali na koncertu, logično je bilo da smo ponedeljak maltene ceo prespavali
u jednom času sam se čak obukao za trčanje, došao do ulice, i okrenuo se nazad kući
jebo trčanje, ovo je suludo, jedva stojim na nogama
lola reče - lako je tebi, ti uvek možeš da trčiš
- jedi govna
e posle toga sam u utorak otrčao opet 21km još puuuuno težeg planinskog profila, raspao se malo pred kraj
tada sam razmišljao o tome kako se nekako uvek raspadnem nakon sat i po trčanja, u danima kad sam umoran
a kad nisam, onda teram do tri sata
nema veze
danas sam celo pre podne bio s majstorima, radili nešto u dvorištu
popodne mi dunulo, rekoh aj da malo treniram
poneo štopericu, ostavio kući telefon
opasna kombinacija
na kraju je ispalo da sam otišao biciklom 5km izvan grada, vezao biciklu, otrčao 14km treninga i vratio se biciklom kući
tih 14km je bilo 14x800m malo jače i 14x200m lagano
šta god to značilo
uglavnom uknapio sam ga da se završi za sat vremena,
po blago talasastom profilu
i kako sam došao biciklom kući, za minut je počeo pljusak
tajming za poneti
staje čovek pored kurve na trotoaru
- jel može malo one stvari?
- ovde, il za poneti?
a i usput je malo grmelo, video sam par baš simpa svetlica
i tako
nismo otišli na zlatibor da gledamo zabranjeno pušenje, jer čak iako je gore najavljeno razvedravanje, to znači da će da bude blato i samo +5, a pride treba do tamo voziti kroz kišu, bljak
i ko će da traži smeštaj u 2 noću?
i ko će u kolima da spava u vrećama na +5?
da sam 70 godina mlađi bilo bi mi lakše...
nevermind
ide vikend
treba smisliti nešto
a ide i onaj tamo vikend
takođe treba smisliti nešto
to jest, prelazak je bio lagan, tih, mučki
ali itekako se primećuje pomak
nakon grupnog treninga na Fruškoj Gori, gde sam pretrčao 21km planinskog profila, i nakon toga presedeli pola dana u autu i prestajali na koncertu, logično je bilo da smo ponedeljak maltene ceo prespavali
u jednom času sam se čak obukao za trčanje, došao do ulice, i okrenuo se nazad kući
jebo trčanje, ovo je suludo, jedva stojim na nogama
lola reče - lako je tebi, ti uvek možeš da trčiš
- jedi govna
e posle toga sam u utorak otrčao opet 21km još puuuuno težeg planinskog profila, raspao se malo pred kraj
tada sam razmišljao o tome kako se nekako uvek raspadnem nakon sat i po trčanja, u danima kad sam umoran
a kad nisam, onda teram do tri sata
nema veze
danas sam celo pre podne bio s majstorima, radili nešto u dvorištu
popodne mi dunulo, rekoh aj da malo treniram
poneo štopericu, ostavio kući telefon
opasna kombinacija
na kraju je ispalo da sam otišao biciklom 5km izvan grada, vezao biciklu, otrčao 14km treninga i vratio se biciklom kući
tih 14km je bilo 14x800m malo jače i 14x200m lagano
šta god to značilo
uglavnom uknapio sam ga da se završi za sat vremena,
po blago talasastom profilu
i kako sam došao biciklom kući, za minut je počeo pljusak
tajming za poneti
staje čovek pored kurve na trotoaru
- jel može malo one stvari?
- ovde, il za poneti?
a i usput je malo grmelo, video sam par baš simpa svetlica
i tako
nismo otišli na zlatibor da gledamo zabranjeno pušenje, jer čak iako je gore najavljeno razvedravanje, to znači da će da bude blato i samo +5, a pride treba do tamo voziti kroz kišu, bljak
i ko će da traži smeštaj u 2 noću?
i ko će u kolima da spava u vrećama na +5?
da sam 70 godina mlađi bilo bi mi lakše...
nevermind
ide vikend
treba smisliti nešto
a ide i onaj tamo vikend
takođe treba smisliti nešto
19 srpnja 2014
željezo
ništa, sedim kod kuće i pijem gvožđe
mislim, u tabletama, ne direktno iz visoke peći smederevske železare
i usput trčim
evo 8 dana zaredom
i lečim ovaj srednji desni prst koji se evo malo smanjio
srećom nije bio prelom
jutros je prešao iz tamno plave u žuto-zelenu nijansu
čak štaviše opet kucam sa svih 9 prstiju, jeeeej
(jer space uvek udaram desnim kažiprstom)
što se tiče trčanja, paaaaaa, možda ide na bolje
sad je teško posmatrati formu, da li se malo vraća u normalu,
kada je svakodnevno zamaskirana zamorom
ali valjda se nešto primećuje
ne moram isključivo da trčkaram, povremeno zađem u Tempo
i sve češće
nije onako beznadežno kao oko Sljemenskog,
kad sam maltene bio zakucan u lagano trčkaranje
usput sam iskoristio priliku da na miru preslušam neku silnu muziku
ako nekoga zanima kako to izgleda kad ja slušam muziku na trčanju,
ispod ću da prekopiram jedan mega-komentar koji sam ostavio na fb
tako nekako to obično biva, evo ovako:
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
(jedino što se prilikom copy-paste sa fejsa izgube smajliji, jbg)
da, sad kad čitam ovo tvoje, i ja se u tome pronalazim. ali drugo je album sa 9 ili 11 stvari, od kojih već unapred par znaš kao singlice.
a ja sam krenuo na trčanje sa 30 natrpanih stvari u jednom folderu, to sam nakon downloada sve grupno prepravio u izvođač Z a album "2" da bi mi sve bilo skupa (inače se u protivnom zna u telefonu razbit na 15 albuma od 16 izvođača).
poput, jedno je kad priđeš grupi od desetak ljudi za stolom, za minut ćeš već imati dvoje-troje sa kojima osetiš da ćeš više komunicirati. a ovo je bilo bliže onome kad uđeš u disko klub sa 100 ljudi. prvo mi je išlo ono želim glasno vrisnut aaaaaa i to mi je već bilo super jer te nisam nikad takvu čuo, odmah sam pomislio zašto se nismo upoznali nekoliko godina ranije pa je onda išla ona sa semplom cak-cak što sam prvo pomislio da je neka greška pa sam odmah ukapirao da je to ritam. što može oluja potonuloj barci, ona sa više zvonki pa sam pogledao kako se zove i nisam od sunca nikako uspevao da vidim na ekranu šta piše, kad spazim da se zove "4" e jbg!
e onda je krenulo "ne otvaraj oči pune su posude koje..." i tu sam počeo smišljat neku svoju priču paralelno, nešto tipa
"kad god joj je nešto trebalo, ona bi zaplakala.
a on bi joj odmah udovoljio.
kako su prolazile godine, sve se svelo
samo na materijalna zadovoljavanja.
pretvorilo se u utakmicu.
da li će prvo presušiti njene oči, ili njegov džep."
pa me onda trgneš onim uzvikom - ne postojiš!!!
onda je išla ona gde 4 puta lupiš u gitaru tap-tap-tap-tap, to mi je bilo nešto po čemu ću je zapamtiti. i tu sam opet odlutao u misilma jer to nije bilo klasično preslušavanje albuma, moraš na trčanju paziti na više stvari istovremeno. pa sam počeo razmišljati o tome kako me je nakon koncerta u koprivnici lola pitala ko mi se najviše dopao, ti ili sara ili dunja. a ja sam rekao, tekstove bih pisao kao što ih piše zvonka, muziku bih svirao kakvu svira dunja, dakle ako bih morao s nekim na pusto ostvro, to bi bila sara baš zato jer je totalno drukčija od svega što meni padne na pamet. pa je ispalo da je izbor bio onaj na prvu loptu najmanje očekivani. i u tome mi je prošla ona "kilometri, beskrajne ravnice" i tek na pola pjesme sam ukapirao da je nisam baš ni slušao.
"samo drži čvrsto volan", rekoh vidi zvonka me zajebava, počeo sam da se smejem i nastavio dalje sa malo više koncentracije.
e ali onda je krenula ona "ljubavi..." gde je na početku nekako gitara izmiksana previše preko vokala i jedva sam razabirao reči, kasnije je glas dosta jači. i ta mi je bila jednako zanimljiva kao one ispred.
nakon toga magleni grad, tu sam skužio da mi se baš dopada kad nasnimiš onako dva vokala, pa sam razmišljao kako bi bilo zanimljivo ako bi neku stvar snimila sa npr. još dve cure u pratnji, kao što je uradila ika (baš je puštao ivan u popdep. pre deset dana).
i nakon toga je krenula posrebrena koju već znam napamet, i dalje snijeg, tišina na mirogoju, onda sam odjednom opet više razmišljao o tekstu nego o muzici, i nakon toga je krenula pjesma 006 pa sam odmah ukapirao da je to kornjača koju takođe znam napamet osim na kraju "jel to sad sve?" hahaha
i tu sam shvatio da moram premestiti sve te poznate stvari van iz ovog foldera, da mi ne kvare koncentraciju na nove stvari.
ali kao što sam ti već rekao to je sve bilo neko dugačko iskustvo, stopljeno, kao kad čitaš knjigu od 30 poglavlja i čitaš je kao cjelinu, a ne razmišljaš koje poglavlje ti je najbolje. tako nekako.
ali već koliko danas ću ići na duplo duže trčanje tako da ću se verovatno nekoj više "obradovati" kad je opet čujem pa će možda početi to gurkanje među njima i laktanje u redu pred blagajnom gde se prodaju karte za prvi red, tzv favorite
mislim, u tabletama, ne direktno iz visoke peći smederevske železare
i usput trčim
evo 8 dana zaredom
i lečim ovaj srednji desni prst koji se evo malo smanjio
srećom nije bio prelom
jutros je prešao iz tamno plave u žuto-zelenu nijansu
čak štaviše opet kucam sa svih 9 prstiju, jeeeej
(jer space uvek udaram desnim kažiprstom)
što se tiče trčanja, paaaaaa, možda ide na bolje
sad je teško posmatrati formu, da li se malo vraća u normalu,
kada je svakodnevno zamaskirana zamorom
ali valjda se nešto primećuje
ne moram isključivo da trčkaram, povremeno zađem u Tempo
i sve češće
nije onako beznadežno kao oko Sljemenskog,
kad sam maltene bio zakucan u lagano trčkaranje
usput sam iskoristio priliku da na miru preslušam neku silnu muziku
ako nekoga zanima kako to izgleda kad ja slušam muziku na trčanju,
ispod ću da prekopiram jedan mega-komentar koji sam ostavio na fb
tako nekako to obično biva, evo ovako:
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
(jedino što se prilikom copy-paste sa fejsa izgube smajliji, jbg)
da, sad kad čitam ovo tvoje, i ja se u tome pronalazim. ali drugo je album sa 9 ili 11 stvari, od kojih već unapred par znaš kao singlice.
a ja sam krenuo na trčanje sa 30 natrpanih stvari u jednom folderu, to sam nakon downloada sve grupno prepravio u izvođač Z a album "2" da bi mi sve bilo skupa (inače se u protivnom zna u telefonu razbit na 15 albuma od 16 izvođača).
poput, jedno je kad priđeš grupi od desetak ljudi za stolom, za minut ćeš već imati dvoje-troje sa kojima osetiš da ćeš više komunicirati. a ovo je bilo bliže onome kad uđeš u disko klub sa 100 ljudi. prvo mi je išlo ono želim glasno vrisnut aaaaaa i to mi je već bilo super jer te nisam nikad takvu čuo, odmah sam pomislio zašto se nismo upoznali nekoliko godina ranije pa je onda išla ona sa semplom cak-cak što sam prvo pomislio da je neka greška pa sam odmah ukapirao da je to ritam. što može oluja potonuloj barci, ona sa više zvonki pa sam pogledao kako se zove i nisam od sunca nikako uspevao da vidim na ekranu šta piše, kad spazim da se zove "4" e jbg!
e onda je krenulo "ne otvaraj oči pune su posude koje..." i tu sam počeo smišljat neku svoju priču paralelno, nešto tipa
"kad god joj je nešto trebalo, ona bi zaplakala.
a on bi joj odmah udovoljio.
kako su prolazile godine, sve se svelo
samo na materijalna zadovoljavanja.
pretvorilo se u utakmicu.
da li će prvo presušiti njene oči, ili njegov džep."
pa me onda trgneš onim uzvikom - ne postojiš!!!
onda je išla ona gde 4 puta lupiš u gitaru tap-tap-tap-tap, to mi je bilo nešto po čemu ću je zapamtiti. i tu sam opet odlutao u misilma jer to nije bilo klasično preslušavanje albuma, moraš na trčanju paziti na više stvari istovremeno. pa sam počeo razmišljati o tome kako me je nakon koncerta u koprivnici lola pitala ko mi se najviše dopao, ti ili sara ili dunja. a ja sam rekao, tekstove bih pisao kao što ih piše zvonka, muziku bih svirao kakvu svira dunja, dakle ako bih morao s nekim na pusto ostvro, to bi bila sara baš zato jer je totalno drukčija od svega što meni padne na pamet. pa je ispalo da je izbor bio onaj na prvu loptu najmanje očekivani. i u tome mi je prošla ona "kilometri, beskrajne ravnice" i tek na pola pjesme sam ukapirao da je nisam baš ni slušao.
"samo drži čvrsto volan", rekoh vidi zvonka me zajebava, počeo sam da se smejem i nastavio dalje sa malo više koncentracije.
e ali onda je krenula ona "ljubavi..." gde je na početku nekako gitara izmiksana previše preko vokala i jedva sam razabirao reči, kasnije je glas dosta jači. i ta mi je bila jednako zanimljiva kao one ispred.
nakon toga magleni grad, tu sam skužio da mi se baš dopada kad nasnimiš onako dva vokala, pa sam razmišljao kako bi bilo zanimljivo ako bi neku stvar snimila sa npr. još dve cure u pratnji, kao što je uradila ika (baš je puštao ivan u popdep. pre deset dana).
i nakon toga je krenula posrebrena koju već znam napamet, i dalje snijeg, tišina na mirogoju, onda sam odjednom opet više razmišljao o tekstu nego o muzici, i nakon toga je krenula pjesma 006 pa sam odmah ukapirao da je to kornjača koju takođe znam napamet osim na kraju "jel to sad sve?" hahaha
i tu sam shvatio da moram premestiti sve te poznate stvari van iz ovog foldera, da mi ne kvare koncentraciju na nove stvari.
ali kao što sam ti već rekao to je sve bilo neko dugačko iskustvo, stopljeno, kao kad čitaš knjigu od 30 poglavlja i čitaš je kao cjelinu, a ne razmišljaš koje poglavlje ti je najbolje. tako nekako.
ali već koliko danas ću ići na duplo duže trčanje tako da ću se verovatno nekoj više "obradovati" kad je opet čujem pa će možda početi to gurkanje među njima i laktanje u redu pred blagajnom gde se prodaju karte za prvi red, tzv favorite
12 srpnja 2014
plan koji nije uspeo u životu
šteta...
u jednom trenutku je sve delovalo da će se savršeno uklopiti, kao burek i jogurt u stomaku.
e ali međutim.
ta trka počinje u 18h, a staza ide iz jednog u drugo selo, 13.5km daleko.
i sve to ne bi bilo ništa strašno, organizovan je povratak autobusom.
NAKON PROGLAŠENJA u nekom restoranu.
dakle računaj da će poslednji da stignu nakon 1h30, pa zatim nekoliko onih koji uvek stignu nakon poslednjih.
i ne vidim šanse da neka zakuska i proglašenje uopšte počnu do 20h.
što znači da nema teorije da se vratimo u ono mesto starta pre 21h.
to je bio jogurt iz ove priče.
a burek je bio koncert naših dragih Stray Dogg-ova na Exitu, u 20h.
e sad gledano unazad, treba biti u Novom Sadu već parkiran u 19h30, pa trčati ka tvrđavi kupovati karte uletati unutra tražiti binu i zauzeti mesto, uh huh.
što pak znači da bi sa te trke trebali da krenemo najdalje do 19h.
u vreme kada sam ja tek utrčao u cilj a Loli fali još nekoliko kilometara.
i tako se plan raspao u paramparčad.
da putujem 2 puta po 150km zbog tako čudne trke, nema logike.
ili da damo 7000d da bi gledali samo Stray Dogg, i posle se kaljužali još 6 sati "kad smo već tamo a mi ajmo da vidimo još nešto", to tek nema logike.
mislim ako sutra u 3 ujutru slučajno budem budan, i ako mi se baš bude slušao Rundek, pustiću ga radije sa cd-a nego što ću da stojim u zimskoj jakni u blatu do kolena.
jebo Egzit.
za te pare da gledam Damona Albarna, pa stvarno, bar da dolaze Robert Plant & Alison Krauss pa da znam šta plaćam.
inače što se tiče treninga, stanje je crno da crnje ne može biti.
nakon Sljemenskog smo ujutru malo pešačili po Samoboru i lagano doputovali kući.
u utorak sam krenuo na lagano brdsko trčkaranje ali su mi noge bile toliko drvene da sam se sa vrha prvog brda polukružno vratio kući i umesto zamišljenih 12 otrčao samo 7km. a i to mi je bilo mnogo.
dan kasnije sam isto tako lagano krenuo u brda, s tim da sam ovaj put do gore zaista i stigao. u telefon sam ubacio jučerašnje izdanje radio emisije popDepresija, i taman su mi ta dva sata muzike bila dovoljna do kraja.
u četvrtak sam planirano (zbog posla) otrčao 11km ujutru, s tim da taj krug ima 12km, a ja sam kilometar strmog uspona kroz šumu lagano prepešačio sastavljajući u glavi neke pesmice. i to je bilo planirano, da se razumemo. kad sam umoran, povremeno napravim takvu "zabušantsku" kombinaciju trčanja sa momentom predaha/pešačenja, i to ispadne sasvim fin odmarajući izletić.
e tu sam popodne omašio jer sam zamišljao kratku vožnju biciklom da malo poteram krv kroz nadute noge (od posla) ali je počela kiša i na kraju sam odustao od svega.
biciklu sam zato vozio juče, ali samo sat i po i takođe mrtvačkim tempom sa bolnim nogama.
danas je Petrovdan, rođendan moje babe koja je poživela 94.5 godine.
umrla je onog dana kada sam u Podgorici istrčao lični u maratonu, i kada su nam obili auto na parkingu ispred hotela pa sam sa najlonom umesto stakla vozio celu noć, a pred kraj i kroz provalu oblaka.
sad kapiram da je bila rak u horoskopu, mada ne bih rekao, ne uklapa mi se uopšte.
više neki, nemam pojma, bik.
možda su joj i pogrešno upisali datum, ko će ga znati, tada se to pisalo valjda u crkvene knjige.
daklem danas pokušaj malo dužeg trčanja, iz čiste preventivne bulimije.
jer nakon toga treba da idemo na rođendan kod rodbine, pa da napravim što veći deficit u stomaku, koji ću kasnije nadoknađivati bez griže savesti.
u jednom trenutku je sve delovalo da će se savršeno uklopiti, kao burek i jogurt u stomaku.
e ali međutim.
ta trka počinje u 18h, a staza ide iz jednog u drugo selo, 13.5km daleko.
i sve to ne bi bilo ništa strašno, organizovan je povratak autobusom.
NAKON PROGLAŠENJA u nekom restoranu.
dakle računaj da će poslednji da stignu nakon 1h30, pa zatim nekoliko onih koji uvek stignu nakon poslednjih.
i ne vidim šanse da neka zakuska i proglašenje uopšte počnu do 20h.
što znači da nema teorije da se vratimo u ono mesto starta pre 21h.
to je bio jogurt iz ove priče.
a burek je bio koncert naših dragih Stray Dogg-ova na Exitu, u 20h.
e sad gledano unazad, treba biti u Novom Sadu već parkiran u 19h30, pa trčati ka tvrđavi kupovati karte uletati unutra tražiti binu i zauzeti mesto, uh huh.
što pak znači da bi sa te trke trebali da krenemo najdalje do 19h.
u vreme kada sam ja tek utrčao u cilj a Loli fali još nekoliko kilometara.
i tako se plan raspao u paramparčad.
da putujem 2 puta po 150km zbog tako čudne trke, nema logike.
ili da damo 7000d da bi gledali samo Stray Dogg, i posle se kaljužali još 6 sati "kad smo već tamo a mi ajmo da vidimo još nešto", to tek nema logike.
mislim ako sutra u 3 ujutru slučajno budem budan, i ako mi se baš bude slušao Rundek, pustiću ga radije sa cd-a nego što ću da stojim u zimskoj jakni u blatu do kolena.
jebo Egzit.
za te pare da gledam Damona Albarna, pa stvarno, bar da dolaze Robert Plant & Alison Krauss pa da znam šta plaćam.
inače što se tiče treninga, stanje je crno da crnje ne može biti.
nakon Sljemenskog smo ujutru malo pešačili po Samoboru i lagano doputovali kući.
u utorak sam krenuo na lagano brdsko trčkaranje ali su mi noge bile toliko drvene da sam se sa vrha prvog brda polukružno vratio kući i umesto zamišljenih 12 otrčao samo 7km. a i to mi je bilo mnogo.
dan kasnije sam isto tako lagano krenuo u brda, s tim da sam ovaj put do gore zaista i stigao. u telefon sam ubacio jučerašnje izdanje radio emisije popDepresija, i taman su mi ta dva sata muzike bila dovoljna do kraja.
u četvrtak sam planirano (zbog posla) otrčao 11km ujutru, s tim da taj krug ima 12km, a ja sam kilometar strmog uspona kroz šumu lagano prepešačio sastavljajući u glavi neke pesmice. i to je bilo planirano, da se razumemo. kad sam umoran, povremeno napravim takvu "zabušantsku" kombinaciju trčanja sa momentom predaha/pešačenja, i to ispadne sasvim fin odmarajući izletić.
e tu sam popodne omašio jer sam zamišljao kratku vožnju biciklom da malo poteram krv kroz nadute noge (od posla) ali je počela kiša i na kraju sam odustao od svega.
biciklu sam zato vozio juče, ali samo sat i po i takođe mrtvačkim tempom sa bolnim nogama.
danas je Petrovdan, rođendan moje babe koja je poživela 94.5 godine.
umrla je onog dana kada sam u Podgorici istrčao lični u maratonu, i kada su nam obili auto na parkingu ispred hotela pa sam sa najlonom umesto stakla vozio celu noć, a pred kraj i kroz provalu oblaka.
sad kapiram da je bila rak u horoskopu, mada ne bih rekao, ne uklapa mi se uopšte.
više neki, nemam pojma, bik.
možda su joj i pogrešno upisali datum, ko će ga znati, tada se to pisalo valjda u crkvene knjige.
daklem danas pokušaj malo dužeg trčanja, iz čiste preventivne bulimije.
jer nakon toga treba da idemo na rođendan kod rodbine, pa da napravim što veći deficit u stomaku, koji ću kasnije nadoknađivati bez griže savesti.
08 srpnja 2014
ukratko
sljemenski maraton
prvi krug, prvi pokušaj
kiki:
"antić saša, stalno radiš neke pizdarije!
javi se ženi!
čeka te i brine!
znamo da si odustao!"
prvi krug, drugi pokušaj
kiki:
"evo ga antić saša!
dakle nisi odustao?
ma gdje si se krio skoro sat vremena????"
drugi krug
kiki:
"antić saša, bivši pobjednik maratona!
daaaaaaj, nije sramota!
još pamtimo kako si nam onda kad si pobjedio sa brojem 1,
nacrtao srceeeeee"
treći krug
kiki:
"i evo ga antić saša, završava maraton!
on je prvo odustao,
pa je onda odustao od odustajanja.
ma hajde nacrtaj nam srčekaaaaaaa..."
(ja sa dva kažiprsta crtam srce u zraku)
počasni krug
janko:
"baš si se na mojoj trci našao zajebavati???" ;-)
ja:
"ali imaću najnegativniji od svih negative_split-ova
u povijesti sljemenskog maratona!!!
dva sata - sat četrdeset - sat dvadeset!
to majka više ne rađa!" :-D
prvi krug, prvi pokušaj
kiki:
"antić saša, stalno radiš neke pizdarije!
javi se ženi!
čeka te i brine!
znamo da si odustao!"
prvi krug, drugi pokušaj
kiki:
"evo ga antić saša!
dakle nisi odustao?
ma gdje si se krio skoro sat vremena????"
drugi krug
kiki:
"antić saša, bivši pobjednik maratona!
daaaaaaj, nije sramota!
još pamtimo kako si nam onda kad si pobjedio sa brojem 1,
nacrtao srceeeeee"
treći krug
kiki:
"i evo ga antić saša, završava maraton!
on je prvo odustao,
pa je onda odustao od odustajanja.
ma hajde nacrtaj nam srčekaaaaaaa..."
(ja sa dva kažiprsta crtam srce u zraku)
počasni krug
janko:
"baš si se na mojoj trci našao zajebavati???" ;-)
ja:
"ali imaću najnegativniji od svih negative_split-ova
u povijesti sljemenskog maratona!!!
dva sata - sat četrdeset - sat dvadeset!
to majka više ne rađa!" :-D
maratozoidi
skoro
svaki put kad stojimo na liniji i čekamo start maratona, ja se setim
iste stvari, i počnem da se smejuljim. zar ne izgledamo kao par stotinak
spermatozoida koji čežnjivo maštaju o onoj ciljnoj kapiji udaljenoj 42
kilometra? i kad opali startni pištolj, i kad pola njih uzvikne ono fejsbukovsko IDEMOOO! najveća sličnost sa spermatozoidima je upravo taj entuzijazam kod onih koji unapred znaju
da nikada nisu, niti će ikada pobediti. ne mogu da vam opišem koliko je
to simpatično, jer predstavlja sam život, materijalizuje nadu čak i kad
je bez osnova, ne pristaje na odustajanje ni nakon nebrojeno poraza. i
opet, i opet. kao što reče džoni štulić, mi balegari ne vjerujemo sreći.
jer da nas nema hiljadu, ispred koga bi onaj prvi bio - prvi? po kojem
osnovu bi bio najbrži, najbolji? jedini i usamljen, ne bi imao razlog da
se raduje pobedi, da podigne ruke, da vikne JESSSSS!!!
da bi se to postiglo, svi treniraju, mnogi se dopinguju, a neki su čak i
umrli od prevelike želje da pobede bolje od sebe. eto koliko znači
pobeda, jer vredi koliko i život. pitajte bilo kog spermatozoida, gde
završi ako ne stigne prvi.
04 srpnja 2014
crtice iz svakodnevnog života
danas na treningu,
nađem pored puta pljeskavicu u lepinji, CELU!
i posle kažu da ne može da se živi od biciklizma...
ako limunada u kafiću košta kao kilo i po limuna,
ko zna kakav šećer unutra stavljaju???
sinoć smo posle koncerta na haubi našli toliko govno,
da sam pomislio da u Beogradu na drveću ne žive ptice, nego krave
elementi idealnog doma,
od manje ka više važnim:
10 porodica/ljubimci
9 knjige/ploče
8 prozori
7 krov
6 grejanje
5 teve
4 auto
3 telefon
2 laptop
1 wifi
juče ipak dva planirana trčanja
ujutru 11 najbrdskijih mogućih (dobro, preterujem) kilometara, kroz nekakvu magličicu i rosulju, mada na spustu nisam zakačio puno blata
popodne je kao trebalo da bude trčanje
pa me kao zatezala loža
i onda ispadne neka mogućnost, da se nađemo sa društvom u beogradu, i da pre koncerta (koji je ionako trebao da počne tek u 22h a počeo je u 23h) predveče otrčimo zajedno jedan onako lagani društveni treningić
tako sam ipak trčao dva puta, s tim da sam možda brže završio jutarnjih brdskih 11km nego ovih ženskih 6km uveče :-)
danas prijavljujem pomenutih sat i po "relativno Jurnjave" na mtb-u, sutra putovanje, i u nedelju sljemenski maraton sa smanjenim očekivanjima u odnosu na ono čemu vi pretpostavljate da se nadam
hemoglobin mi se očigledno nije vratio na pristojan nivo, tako da ću se zadovoljiti da mi ovo ne bude najgori plasman u istoriji sljemena, a na prethodna tri nastupa imam 8. 1. i 3. mesto
najavljeno je toplo vreme i to mi odgovara, ili barem ja tako želim da verujem, a kao što znamo verovanje je pola uspeha
to što me zateže loža ću ignorisati jer je trka uglavnom gore-dole pa će lože relativno malo raditi u odnosu na recimo onih 40km ravnog trekinga pre 12 dana.
čisto sumnjam da ću u nedelju uveče stići da iz Samobora pišem blog ali nikad se ne zna, možda se desi da i ne budem toliko umoran :-P
nađem pored puta pljeskavicu u lepinji, CELU!
i posle kažu da ne može da se živi od biciklizma...
ako limunada u kafiću košta kao kilo i po limuna,
ko zna kakav šećer unutra stavljaju???
sinoć smo posle koncerta na haubi našli toliko govno,
da sam pomislio da u Beogradu na drveću ne žive ptice, nego krave
elementi idealnog doma,
od manje ka više važnim:
10 porodica/ljubimci
9 knjige/ploče
8 prozori
7 krov
6 grejanje
5 teve
4 auto
3 telefon
2 laptop
1 wifi
juče ipak dva planirana trčanja
ujutru 11 najbrdskijih mogućih (dobro, preterujem) kilometara, kroz nekakvu magličicu i rosulju, mada na spustu nisam zakačio puno blata
popodne je kao trebalo da bude trčanje
pa me kao zatezala loža
i onda ispadne neka mogućnost, da se nađemo sa društvom u beogradu, i da pre koncerta (koji je ionako trebao da počne tek u 22h a počeo je u 23h) predveče otrčimo zajedno jedan onako lagani društveni treningić
tako sam ipak trčao dva puta, s tim da sam možda brže završio jutarnjih brdskih 11km nego ovih ženskih 6km uveče :-)
danas prijavljujem pomenutih sat i po "relativno Jurnjave" na mtb-u, sutra putovanje, i u nedelju sljemenski maraton sa smanjenim očekivanjima u odnosu na ono čemu vi pretpostavljate da se nadam
hemoglobin mi se očigledno nije vratio na pristojan nivo, tako da ću se zadovoljiti da mi ovo ne bude najgori plasman u istoriji sljemena, a na prethodna tri nastupa imam 8. 1. i 3. mesto
najavljeno je toplo vreme i to mi odgovara, ili barem ja tako želim da verujem, a kao što znamo verovanje je pola uspeha
to što me zateže loža ću ignorisati jer je trka uglavnom gore-dole pa će lože relativno malo raditi u odnosu na recimo onih 40km ravnog trekinga pre 12 dana.
čisto sumnjam da ću u nedelju uveče stići da iz Samobora pišem blog ali nikad se ne zna, možda se desi da i ne budem toliko umoran :-P
03 srpnja 2014
blog
dođe taj dan kad sam trebao da otrčim na trening pre posla i probudim se sa bolom u stomaku i leđima. prosto je neverovatno da mi roštilj baš toliko ne prija. ili količina, to je verovatnije. nema veze, svašta sam preživeo pa ću i ovo.
ovi blogovi koji su se ustalili na sredinu nedelje počinju da me nerviraju. volim ritam, ne volim haos. ne volim ni trke. dva dana u putovanju, tamo, vamo, pa odmori dan pre pa prespavaj dan posle, i ceo život mi se svede na sredu i četvrtak.
jos se sad ovaj koncert da izvinete naguzio u nevreme jer je trebao da bude prošlog četvrtka pred NS noćni maraton koji mi je bio trka DŽ važnosti (između trekinga od 40km i sljemenskog maratona je glupo uopšte ići na ikakvu trku ali ovo prave prijatelji i bilo bi kretenski da se makar ne pojavimo). pa sad treba večeras da se opet vraćam kući u 2 ujutru, da spavam od 3 do 7 a i to samo ako budem imao sreće da se ne probudim ranije. počeću da pijem neke tablete za spavanje.
dok ovo pišem pokušavam da se najmaksimalnije smirim, pustio sam ceo koncert Magnolia Electric Co - Live in Granada 2003. i nakon tog petka u kojem ću ceo dan da bauljam kao drogiran od umora i nespavanja, verovatno ću se provozati dva sata biciklom, e onda u subotu treba otputovati za zagreb, nekom komplikovanom putanjom, iz samo nama jasnih razloga.
a blog, pa ovako. to da ga sve manje ljudi čita, to razumem. jednostavno svet se poFejsio. i maratoni više uopšte nisu hit. ono malo ljudi koji uopšte razumeju moje treninge i njihov (poguban) uticaj na moje rezultate, oni su već sve naučili napamet, izvukli iz toga šta im najviše odgovara, došli do svojih najboljih rezultata, i taj krug se na neki način zatvorio. nove publike nema. možeš na prste jedne ruke da nabrojiš ljude na startu trke koji su ustreptali oko rezultata. ceo svet samo razmišlja kako da dođe do cilja a da se što manje umori, i da se posle toga narolja piva.
i tako se sa promenom publike promenio i fokus. teme bloga. sad uhvatim pa napišem neku kratku pričicu, pa je još umesto na blog odmah stavim na fejs. "jer su tamo svi". i to prati neki totalno drugi krug ljudi od ovog maratonskog koji je pratio avanture antiše zjeca. a baš šteta što je tako. čad odavno nisam ni gasio blog, ni brisao, ništa. sve je lepo, uredno, samo što se malo proredilo. ali dok god mi to smeta, ima nade da ga vratim u stari ritam. bude svakog dana poneka anegdota sa trčanja. možda da nađem neku aplikaciju za mobilni sa koje može da se piše blog, nemam pojma. nisam to ni gledao.
u novom sadu smo prema najavi trčali 6km, kažu da je staza bila kraća a to i zvuči logično jer bi u protivnom značilo da sam u formi za polumaraton ispod 1h20 što trenutno mogu samo da sanjam. tj ne mogu čak ni da sanjam, odmah bih se trgao.
posle toga smo u nedelju išli da se "malo prošetamo" po fruškoj gori pa smo polu-zalutali i na kraju je od šetnjice ispao treking od 5 sati, mašala. par vožnji mtb-om, juče planirao jedan trening na trčanju ispao skroz drugi, i tako. danas u planu dva trčanja, baš da vidim i to čudo. odoh.
ovi blogovi koji su se ustalili na sredinu nedelje počinju da me nerviraju. volim ritam, ne volim haos. ne volim ni trke. dva dana u putovanju, tamo, vamo, pa odmori dan pre pa prespavaj dan posle, i ceo život mi se svede na sredu i četvrtak.
jos se sad ovaj koncert da izvinete naguzio u nevreme jer je trebao da bude prošlog četvrtka pred NS noćni maraton koji mi je bio trka DŽ važnosti (između trekinga od 40km i sljemenskog maratona je glupo uopšte ići na ikakvu trku ali ovo prave prijatelji i bilo bi kretenski da se makar ne pojavimo). pa sad treba večeras da se opet vraćam kući u 2 ujutru, da spavam od 3 do 7 a i to samo ako budem imao sreće da se ne probudim ranije. počeću da pijem neke tablete za spavanje.
dok ovo pišem pokušavam da se najmaksimalnije smirim, pustio sam ceo koncert Magnolia Electric Co - Live in Granada 2003. i nakon tog petka u kojem ću ceo dan da bauljam kao drogiran od umora i nespavanja, verovatno ću se provozati dva sata biciklom, e onda u subotu treba otputovati za zagreb, nekom komplikovanom putanjom, iz samo nama jasnih razloga.
a blog, pa ovako. to da ga sve manje ljudi čita, to razumem. jednostavno svet se poFejsio. i maratoni više uopšte nisu hit. ono malo ljudi koji uopšte razumeju moje treninge i njihov (poguban) uticaj na moje rezultate, oni su već sve naučili napamet, izvukli iz toga šta im najviše odgovara, došli do svojih najboljih rezultata, i taj krug se na neki način zatvorio. nove publike nema. možeš na prste jedne ruke da nabrojiš ljude na startu trke koji su ustreptali oko rezultata. ceo svet samo razmišlja kako da dođe do cilja a da se što manje umori, i da se posle toga narolja piva.
i tako se sa promenom publike promenio i fokus. teme bloga. sad uhvatim pa napišem neku kratku pričicu, pa je još umesto na blog odmah stavim na fejs. "jer su tamo svi". i to prati neki totalno drugi krug ljudi od ovog maratonskog koji je pratio avanture antiše zjeca. a baš šteta što je tako. čad odavno nisam ni gasio blog, ni brisao, ništa. sve je lepo, uredno, samo što se malo proredilo. ali dok god mi to smeta, ima nade da ga vratim u stari ritam. bude svakog dana poneka anegdota sa trčanja. možda da nađem neku aplikaciju za mobilni sa koje može da se piše blog, nemam pojma. nisam to ni gledao.
u novom sadu smo prema najavi trčali 6km, kažu da je staza bila kraća a to i zvuči logično jer bi u protivnom značilo da sam u formi za polumaraton ispod 1h20 što trenutno mogu samo da sanjam. tj ne mogu čak ni da sanjam, odmah bih se trgao.
posle toga smo u nedelju išli da se "malo prošetamo" po fruškoj gori pa smo polu-zalutali i na kraju je od šetnjice ispao treking od 5 sati, mašala. par vožnji mtb-om, juče planirao jedan trening na trčanju ispao skroz drugi, i tako. danas u planu dva trčanja, baš da vidim i to čudo. odoh.
Pretplati se na:
Postovi (Atom)