evo kako je to ispalo
u petak sam krenuo na sat i po trčanja
pa sam negde nakon 5 km odlučio da skratim
jer kad god odem na trčanje od 20 i više km,
budem puno umoran ako moram celo veče da stojim na nogama
i tako pobegnem u brda, na neki uspon od 4 km,
polukružno se spustim nazad u grad i uhvati me pljusak!
a bukvalno je bio oblak iznad mene i pobegao dalje,
da sam išao tamo gde sam krenuo izbegao bih kišu
šta ćeš, prioritet je bio da noge ne trče 21 nego 15 km, i eto
tu noć sam legao u 3, probudio se pred 9, kao tinejdžer
kunjao do podne, bila je subota, a uveče neki rođendan
i skroz popodne se odlučim na trčanje, ipak
bilo vetrovito i prohladno, nije moglo na biciklu
mada bi bicikla bila idealna nakon onakvog petka, a pred nedelju
išao po brdima, trčao lagano, napravio 23 km tu negde oko 5'/km
obzirom koliko mi je osećaj bio da trčkaram, i nije sporo
uveče na taj rođendan, opet legao iza ponoći,
jutros opet ustao iza 8
tu se opet nešto vukao kao prebijen,
već sam bio ubeđen da neću biti sposoban ni za šta
rekoh, vala sam se natrčao zadnjih dana, baš me briga
mogu da odem s kučićima da se šetam tri sata, po suncu
međutim negde popodne skuvamo crnu kafu
tu shvatim nešto epohalno
da crna kafa još jedina ima u sebi kofeina
eto zašto je nescafe' (ili kako se već piše) sve jeftinija!
bila je limenka od 200g prišla 600 dinara, pa spala na 500,
sad imaš i za ispod 400 dinara kad je na akciji
JER NEMA KOFEINA, JER JE TO
NEKI KRETENSKI CRNI PRAH SA AROMOM KAFE
dakle sipao ja u veliku šolju prepunu kašičicu kafe,
skuvao to u mikrotalasnoj, i ne da sam se probudio,
ustao iz mrtvih, ne, SKOČIO IZ MRTVIH!!!
seo na bicikl pony (što ga milijana gony), otišao izvan grada,
i napravio pakleni plan da ću da probam ono 20-20-20
(ne kilometara, idioti, nego minuta) "mod-med-mad"
iliti u prevodu uzdržano-srednje-jako
s tim da ja to modifikujem u 5-5-5 kilometara, tako mi je lakše
i otprilike sam imao ovakvu ideju
obzirom da sam umoran, puno trčao zadnjih dana, sve brda,
zadnjih par noći u totalnoj komi, od jutros noge kao balvani,
rekoh biću zadovoljan da to bude prvi deo po 4'40-4'50,
drugi deo ako bih mogao da se vrtim oko 4'30 po kilometru,
i zadnjih 5 km eto biću hepi sa 4'20,
a ako bude ispod - bingo!
dakle nekako sam zamišljao ta tri Petaka da budu 23, 22, 21 minut
prvih 500m prođem za 2'25'' i pomislim uf jebote premoren sam
kilometar prođem za 4'45 rekoh pa možda i nije tako grozno?
drugi prođem još malo brže, a isti osećaj, opa zagrevam se
5km prođem 22'40'' gle ovo je još bolje od plana
na okret koji je na vrhu malog kupsera dođem za 34', sjurim se nazad,
i sa tim zaletom pređem povratnih 2.5 km do tačke 5k/10k,
tu sam imao 44'24'', to sam dobro zapamtio
eto, i prvih 5 je bilo ispod 23',
i drugih 5 je bilo ispod 22', jeahhh
i odatle kao malo ubrzam, ali bez raspadanja
vidim lepo idu kilometri po 4', baš onako lako
jebote kupiću džak ove crne kafe, i samo rokaj pred trening
do Podgorice ću biti skroz crn, mršav, i u formi za maraton 2h01
i tako prilazim kraju i svo vreme se nećkam šta da radim
ako nastavim sve ovako po 4', završiću trening oko 1h04'30''
a ništa me više ne nervira od toga kad završim "na pola minuta"
ništa, rekoh, zadnji kilometar ću da rastrčim,
kao gospodin čovek
i ovo je dovoljno brzo,
svakog Petaka sam ošišao za 20-ak sekundi
(napomena, trening u starim pegasus patikama
koje imaju blizu 1000 km, i obućar im je lepio đon koji je bio otpao)
e ali neki đavo mi nije dao mira
i predzadnji kilometar malkice ubrzam, i zadnji spičiiiimmm
a stvarno nisam godinu dana na treningu istrčao ravan km ispod 4'
jeste malo delovalo da će da mi se rašrafe kukovi,
prosto kao da sam izgubio nešto tehnike
ali nije mi bio problem ni za noge, ni za disanje. 3'36''.
ne na kraju laganog trčanja ili dužine, nego na kraju Tempa
i to na kraju tempa koji je došao dan posle dužine,
koja je došla posle dva brdska treninga! cool
total 15km za 1h04,
brzina za maraton 3h okrugloooooo
sad ozbiljno razmišljam da li da sutra ipak odmaram,
ili da popijem duplu Duplu Kafu, pa kom obojci kom opanci
28 rujna 2014
26 rujna 2014
pred-vikenAd
u sledećih deset minuta:
isperi farbu sa glave
šokiraj se pred ogledalom
presvuci se za trčanje
jeste da ćeš se oznojiti ali ipak osuši kosu
smisli kakav ćeš trening
popodne u radnju,
ručak, ajd bar je kupus već skuvan,
predveče u bgd na koncert,
u ponoć u metro u nabavku jer nećemo stići ranije
krevet u 03
... i cela subota u transu
za nedelju možda dogovorimo planinarenje
isperi farbu sa glave
šokiraj se pred ogledalom
presvuci se za trčanje
jeste da ćeš se oznojiti ali ipak osuši kosu
smisli kakav ćeš trening
popodne u radnju,
ručak, ajd bar je kupus već skuvan,
predveče u bgd na koncert,
u ponoć u metro u nabavku jer nećemo stići ranije
krevet u 03
... i cela subota u transu
za nedelju možda dogovorimo planinarenje
24 rujna 2014
Prevlaka
jedna slika iz našeg vrta... na kojoj se levo se vidi lavanda, a desno neki kamen, eto o njoj ću da pišem. lavanda je iz jednog sela u zaleđu Poreča, gde živi i radi naša Teta. tamo smo imali imanje i kad je počelo ono sranje 90-ih onda smo to prodali, a za uspomenu smo iskopali i poneli nekoliko grančica lavande. to se razvilo u nekoliko žbunova, u maleckom voćnjaku iznad grada, a pre par godina kad smo prošili dvorište jedan od tih žbunića smo presadiil ovde. tako je to postao jedan mali komad Hrvatske u našem vrtu. stigao je onom starom Škodom 100 kakvih već odavno nema na putevima.
a ovaj kamen, njega smo videli krajem 90-ih, na biciklističkim pripremama u Budvi. stajao je pored puta, bio je februar, cvetale su mimoze, i na tako jednom sporednom putiću uz brdo, ukapiramo da je svo kamenje tako izvajano vodenim snopovima koji se slivaju iz korenje drveća. a ovaj jedan, izdvojio se kao logičan izbor jer nismo morali da ga iskopavamo, nekako se skotrljao uz samu ivicu puta. i pao je pakleni plan, utovarićemo ga u auto i doneti kući. rečeno-učinjeno, par dana kasnije smo se nas petoro rokera potrpali u Škodu Favorit (jednom škoda uvek škoda, jer kao što je reklama iz 70-ih govorila "škoda drivers are the best lovers") i krenuli u Herceg Novi na koncert Zabranjenog pušenja. skrenuli na onaj sporedni putić, utovarili kamenčinu koja je onako naoko delovala "ne preteška" ali brate iskilavismo se. legao auto, samo što mu se dupe ne vuče po asfaltu. nismo ni vadili taj kamen jer smo za koji dan trebali da se vratimo sa priprema, samo smo ubacili rasklopljene bicikle na zadnja sedišta i to je to. kad nas je na, kako se to tad zvalo kad nije bila Granica, policajac na nekom kontrolnom punktu pitao šta to nosimo, ja rekoh "iznosimo vaše nacionalno blago" i svi se siti ismejasmo. ako ako, reče čovek, bar toga imamo za izvoz. i tako mi doputujemo kući u sred noći, i vidimo da nam je na autu probušena guma!!! nagazili na neku ekserčinu biblijskih dimenzija, to se zabilo do kraja, pa je valjda delovalo kao neki čep i guma je sporo ispuštala. zamišljali smo samo šta bi bilo da je guma ispustila negde usput, u noći, jer rezervni točak se nalazi, pogađete već... upravo ispod one kamenčine u gepeku! kad smo ga na jedvite jade izvadili i spustili na zemlju, oprali ga crevom, dokotrljali ga na sprat uz 3 + 13 stepenika (srećom je četvrtast pa nije išlo toliko teško mada je svaki stepenik bio teretana za sebe), rešili smo da ga izmerimo na vagi. nemam pojma kako smo ga na nju da izvinete naguzili, uglavnom pokazalo je 119 kg, a obzirom da vaga meri do 120 to joj je bio lični rekord. i u isto vreme kad smo doneli lavandu, odlučili smo i da snesemo taj kamen, jer koliko god izgledao kao prirodna skulptura, nije mu mesto na sred sobe. i tako, sad imamo i komad Crne Gore u vrtu, eto na samo pedalj od komada Hrvatske. pretpostavljam da bi onaj žbunić između ta dva trebali da zovemo Prevlaka?
obećao sam
... da ću češće pisati blog, ovaj sportski
usput napominjem da koga god zanima ono što nije sport,
da se to nalazi "na onom drugom blogu" evo linka ispod.
pa tako kad vam se čita nešto, a ovde nema novosti, ima tamo ;-)
"HIP, NOT EYES"
e sad ovako, Tantalove muke se nastavljaju
ja bih tako na silu i na brzaka da uđem u formu, ali neće :-P
sećate se onog trening-polumaratona u nedelju,
u starim patikama, po hupserima, bez odmora, i sa startom u 13h,
(za razliku od ovih u Varaždinu, koji su startovali u 10h
i "žalili se na vrućinu", ma nemojte molim vas!!??)
izračunao sam da sam još uvek plasiran negde oko 50-og mesta,
dakle tek je svaki osmi balkanski trkač brži na trci,
od mene na treningu. mada mislim da mogu i puno bolje.
e nakon toga naglavačke pod tuš, pa u auto, pa u beograd
neko veče muzike poezije i čega sve ne, stajao sam 5 sati,
i noge su mi se toliko ukočile da kad sam pokušao da čučnem,
nisam mogao. čak sam i u autu odmakao sedište,
da vozim onako sa ispravljenim nogama. zajebao Pinokija.
ponedeljak ceo dan kiša, nešto radili u kući, pa uveče nikako da zaspim.
u utorak se probudim i kao ajd da idem na trčanje, onako, bez ideje
usput mi se iskristališe neki plan,
rekoh idem 10-ak km po brdima da se malo zagrejem,
jer je naglo zahladnelo i ja se sav pokočio kao da me neko ugipsao
a boli me sve što sam povredio u zadnjih 10 godina
jebo zimu
i nakon tih 10km zagrevanja, pokukružno se vratim na glavni put,
napravim 6km od promena 300/200m, i još dotrčim lagano 3km do kuće.
e sad tih 6km za 24' možda deluje brzo, prosek okruglo 4'/km
mada je bilo 4'00, 4'00, 4'03, 4'03, 4'00, 3'54,
ali to je ipak nežno nizvodno, i sa vetrom u leđa
tako da, da sam to radio 3+3km "tamo pa ovamo",
verovatno bi prva tri bila po 4'20'' a druga tri po 4', ali hajde
nisam to ni morao da kažem :-)
(kao pre, kad su biciklisti iz Subotice radili deonice,
sve nešto po 50 km/h... onda kažu
"mi biramo povoljne uslove,
vratimo se lagano na start deonica prema jakom vetru,
pa onda opet raspizdimo niz vetar...")
zašto sam ovo rekao - zato što nemam iluzija
nisam od onih koji "misle da su brzi", ne treba mi takav trening
koji će da mi poveća iluzije o brzini
tačno znam koliko sam brz a koliko spor, to je odlična polazna tačka
danas nema šanse da džabe trčim i premaram se,
trupćem kilav po brdima kao što sam radio celog leta.
ima posla kod kuće, treba još malo da se vari ograda,
biće malo lajt-šoua sa brusilicom i tome slično.
predveče nakon posla kratak spidić na bicikli,
sunčano je pa će taman da otopli.
još 2.5 nedelje do Novog Sada, i 4.5 nedelje do Podgorice.
da li su dovoljne 4 nedelje da se vratim u formu za ispod 3h?
pffffffff, čisto sumnjam
mada, nada umire poslednja
dakle ja ću u nedelju, a ona u ponedeljak :-P
usput napominjem da koga god zanima ono što nije sport,
da se to nalazi "na onom drugom blogu" evo linka ispod.
pa tako kad vam se čita nešto, a ovde nema novosti, ima tamo ;-)
"HIP, NOT EYES"
e sad ovako, Tantalove muke se nastavljaju
ja bih tako na silu i na brzaka da uđem u formu, ali neće :-P
sećate se onog trening-polumaratona u nedelju,
u starim patikama, po hupserima, bez odmora, i sa startom u 13h,
(za razliku od ovih u Varaždinu, koji su startovali u 10h
i "žalili se na vrućinu", ma nemojte molim vas!!??)
izračunao sam da sam još uvek plasiran negde oko 50-og mesta,
dakle tek je svaki osmi balkanski trkač brži na trci,
od mene na treningu. mada mislim da mogu i puno bolje.
e nakon toga naglavačke pod tuš, pa u auto, pa u beograd
neko veče muzike poezije i čega sve ne, stajao sam 5 sati,
i noge su mi se toliko ukočile da kad sam pokušao da čučnem,
nisam mogao. čak sam i u autu odmakao sedište,
da vozim onako sa ispravljenim nogama. zajebao Pinokija.
ponedeljak ceo dan kiša, nešto radili u kući, pa uveče nikako da zaspim.
u utorak se probudim i kao ajd da idem na trčanje, onako, bez ideje
usput mi se iskristališe neki plan,
rekoh idem 10-ak km po brdima da se malo zagrejem,
jer je naglo zahladnelo i ja se sav pokočio kao da me neko ugipsao
a boli me sve što sam povredio u zadnjih 10 godina
jebo zimu
i nakon tih 10km zagrevanja, pokukružno se vratim na glavni put,
napravim 6km od promena 300/200m, i još dotrčim lagano 3km do kuće.
e sad tih 6km za 24' možda deluje brzo, prosek okruglo 4'/km
mada je bilo 4'00, 4'00, 4'03, 4'03, 4'00, 3'54,
ali to je ipak nežno nizvodno, i sa vetrom u leđa
tako da, da sam to radio 3+3km "tamo pa ovamo",
verovatno bi prva tri bila po 4'20'' a druga tri po 4', ali hajde
nisam to ni morao da kažem :-)
(kao pre, kad su biciklisti iz Subotice radili deonice,
sve nešto po 50 km/h... onda kažu
"mi biramo povoljne uslove,
vratimo se lagano na start deonica prema jakom vetru,
pa onda opet raspizdimo niz vetar...")
zašto sam ovo rekao - zato što nemam iluzija
nisam od onih koji "misle da su brzi", ne treba mi takav trening
koji će da mi poveća iluzije o brzini
tačno znam koliko sam brz a koliko spor, to je odlična polazna tačka
danas nema šanse da džabe trčim i premaram se,
trupćem kilav po brdima kao što sam radio celog leta.
ima posla kod kuće, treba još malo da se vari ograda,
biće malo lajt-šoua sa brusilicom i tome slično.
predveče nakon posla kratak spidić na bicikli,
sunčano je pa će taman da otopli.
još 2.5 nedelje do Novog Sada, i 4.5 nedelje do Podgorice.
da li su dovoljne 4 nedelje da se vratim u formu za ispod 3h?
pffffffff, čisto sumnjam
mada, nada umire poslednja
dakle ja ću u nedelju, a ona u ponedeljak :-P
21 rujna 2014
minut po minut
evo me opet
čak sam zbog bloga i trening skratio!
to jest nešto nam je iskrslo pa moramo do beograda popodne,
i onda kao, da ne trčim nešto bogzna dugačko...
pa odem 21km, istom stazom kojom i u utorak
tada je bila rosulja i prohladno, pa sam išao 1h33,
a danas je bilo sunčano (sa pljuskom pred sâm kraj) pa sam išao 1h32
tek koliko da unapred začepim usta svima koji će da pričaju kako je danas u varaždinu bilo teško vreme za rezultate :-)
inače nakon tih 1h33 od utorka i dve kratke bici vožnje uveče pa ujutru,
sledećeg dana (četvrtak) smo ceo dan nešto betonirali, predveče se provozali lagano sat vremena biciklama i to je bilo sve
jedva sam stajao na nogama
e onda sam u petak ujutru zaključio kako bi "trebalo da su mi noge odmorne", a i onaj alergijski otok (hr: oteklina) od ujeda ose, između lakta do šake je počeo da spada, pa je "trebalo da bude" lakše da trčim
od prvog koraka sam video da su mi noge 300% drvene
plan je bio nekih brdskih 36km, međutim posle 10km sam skrenuo na drugi putić i polukružno se vratio kući
ispalo je 21km za 1h45, "jače brdskog" profila, i laganog trčanja
mislim, jeste trčanje bilo LAGANO, ali su mi noge bile skroz trome i svaki tempo mi je bio težak, pa i ovaj najlaganiji
predveče otišao da se prošetam s kučićima sat vremena i to je to od aktivnosti
e zato smo u subotu nakon opet nekih radova, šmirgla brusilica čekić i ostalo društvo, spičili kratak brz tempo na biciklama, bez problema vrteli između 33 i 45 km/h zavisno od vetra, i uopšteno rečeno odlično se proveli
predveče opet sat šetnje, i napokon sam trebao da budem "opet" odmoran za trčanje
danas sam pride odmorio nakon doručka, kuckao neke blogove, prepisivao sve i svašta, čistio pojačalo iznutra čekajući utorak i novi gramofon, i tako...
nakon toga OPET izmenio plan da odem na dužinu, zbrzio ovaj Tempo s početka teksta osećajući se puno bolje u drugoj polovini treninga nego što je to bilo u utorak. zadnja 3km za 12', što bi trebalo da znači da napokon mogu da probam da otrčim i neki "pravi" trening, nešto malo naseckano, deoničasto recimo
ali o tom potom, sad moram da begam, i da smislim kako da se najbolje odmorim iako ću morati narednih recimo 9 sati da sedim u autu i stojim na ulici. hmm
čak sam zbog bloga i trening skratio!
to jest nešto nam je iskrslo pa moramo do beograda popodne,
i onda kao, da ne trčim nešto bogzna dugačko...
pa odem 21km, istom stazom kojom i u utorak
tada je bila rosulja i prohladno, pa sam išao 1h33,
a danas je bilo sunčano (sa pljuskom pred sâm kraj) pa sam išao 1h32
tek koliko da unapred začepim usta svima koji će da pričaju kako je danas u varaždinu bilo teško vreme za rezultate :-)
inače nakon tih 1h33 od utorka i dve kratke bici vožnje uveče pa ujutru,
sledećeg dana (četvrtak) smo ceo dan nešto betonirali, predveče se provozali lagano sat vremena biciklama i to je bilo sve
jedva sam stajao na nogama
e onda sam u petak ujutru zaključio kako bi "trebalo da su mi noge odmorne", a i onaj alergijski otok (hr: oteklina) od ujeda ose, između lakta do šake je počeo da spada, pa je "trebalo da bude" lakše da trčim
od prvog koraka sam video da su mi noge 300% drvene
plan je bio nekih brdskih 36km, međutim posle 10km sam skrenuo na drugi putić i polukružno se vratio kući
ispalo je 21km za 1h45, "jače brdskog" profila, i laganog trčanja
mislim, jeste trčanje bilo LAGANO, ali su mi noge bile skroz trome i svaki tempo mi je bio težak, pa i ovaj najlaganiji
predveče otišao da se prošetam s kučićima sat vremena i to je to od aktivnosti
e zato smo u subotu nakon opet nekih radova, šmirgla brusilica čekić i ostalo društvo, spičili kratak brz tempo na biciklama, bez problema vrteli između 33 i 45 km/h zavisno od vetra, i uopšteno rečeno odlično se proveli
predveče opet sat šetnje, i napokon sam trebao da budem "opet" odmoran za trčanje
danas sam pride odmorio nakon doručka, kuckao neke blogove, prepisivao sve i svašta, čistio pojačalo iznutra čekajući utorak i novi gramofon, i tako...
nakon toga OPET izmenio plan da odem na dužinu, zbrzio ovaj Tempo s početka teksta osećajući se puno bolje u drugoj polovini treninga nego što je to bilo u utorak. zadnja 3km za 12', što bi trebalo da znači da napokon mogu da probam da otrčim i neki "pravi" trening, nešto malo naseckano, deoničasto recimo
ali o tom potom, sad moram da begam, i da smislim kako da se najbolje odmorim iako ću morati narednih recimo 9 sati da sedim u autu i stojim na ulici. hmm
17 rujna 2014
kao odmor. ali kao.
pa ništa, prošla Dužina kao polu-dužina, ostao dva i po sata, skakutao po brdima i tako... bio sam više nego kilav i trom, očigledno umoran.
u ponedeljak ipak odem malo gore u maglu, miran vlažan dan skoro bez automobila u brdima, i šume onako obavijene šalovima od oblaka. išao još lakše nego dan ranije, ovo je i trebao da bude pola izlet pola lagani trening, pa, tako je i ispalo, 90% izlet 10% trening.
i posle toga krenem biciklom malo uzbrdo, e tu ima anegdota. odmah iznad grada ja onako rekreativno vrćkam MTB i preteknu me dvoje, onako po 20-ak godina. nakon što su odmakli 50m prestane da se povećava razlika, očigledno su me "jurili" kad su me ugledali, pa im sad treba vremena da se izduvaju. i ništa, ja malo dodam gaščić i krenem za njima, sve tako lepo fino kulturno na 50m iza. prvo se put penje onako stepenasto, pa malo zaravni, tako nekoliko puta, i onda dođemo pod jedan oštar uspon od kilometar. i nakon 100m dečko se okrene i ugleda me, nešto kaže curi, okrene se i ona, pogleda, i krenu vidno da ubrzavaju.
posle 100m on počinje da joj odmiče, oboje onako jako napinju laktove i ramena, baš se pitam dokle misle tako. i usput, da bi ih bolje video, ja još malo ubrzam i mic po mic im priđem na samo 10-15 metara. e ali ne lezi vraže, tu na pola uspona postoji sporedni putić, on nju upita hoćemo li dalje gore ili levo, i brže bolje skrenuše levo. heh heh. ja ništa još malo ubrzam, onako dodatno, i prozujim pored njih ko alberto kontador. rekoh u sebi ma našli ste s kim ćete da se trkate, baš.
e posle toga kad sam se spustio s brda u grad ja na prvom semaforu stanem iza nekog kamiončića koji je bio natrpan peskom cementom i nekim armaturama, i kako je počeo da ubrzava ja krenem za njim i neplanirano prođem kroz sve semafore, i odemo mi tako nekih 5km iz grada na drugu stranu. tek tu primetim da sam se zaneo i da će da me uhvati mrak, pa okrenem i dojurim nazad u grad. svašta. sva sreća da je skrenuo na tom mestu inače onako u lepoj zavetrini 45-50 km/h mogao sam stići i do banje koviljače a da ništa ne primetim.
e dan nakon toga, rekoh idem da trčim Tempo. koliko ćeš ostati pita lola, rekoh sat - sat i po. jer mi u glavi stoji trauma od onog zadnjeg Tempa od pre 4-5 dana, ako ima i toliko, vi ćete bolje znati, ono kad sam jedva pretrčao 13.5km za sat vremena. a juče je još i sipuljila kišica, nije mi baš to neki ideal da trčim mokar na samo +15, iako znam da mnogi obožavaju upravo takve vremenske (ne)prilike.
i da vidiš čuda, nije mi bilo teško. na koju foru se noge odmore ako umesto dana odmora trčiš sat i po po brdima, pa makar i lagano, i nakon toga u istom tom među-danu umesto odmora spičiš skoro sat jakog tempa na bicikli, nije mi jasno. išao ja blago uzvodno nekih 4'30''/km i lepo okrenem na 10.5km za 47'20'', vratim se malo brže, logično, jer je povratak u nežnom spustu mada ima nekoliko kupsera, i stignem kući malo ispod 1h33. sasvim onako lep tempić.
e i to popodne sam otišao sat vremena u brda biciklom, a i jutros sam odmah nakon doručka a pred posao. i sad razmišljam šta da radim. ovo što me je ujela osa za lakat, ovo je naraslo da te bog sačuva, a tek na bicikli kad idem po neravnom, to toliko boli da oči iskaču. pa sam pola svih tih vožnji sinoć i jutros prevozao levom rukom, dok ovu desnu malo malo pa odignem u vazduh.
evo upravo saznajem da je lola odlučila da ćemo da odemo s kučićima u šetnju, dakle kad već nisam odmarao između dužine i tempa, odmoriću se danas. ako šetnja ne potraje preko dva sata možda odem i večeras malo biciklom, tj možda odemO ako nastavi da se razvedrava, u protivnom čisto sumnjam da će ona da se kocka životom i vozi kroz rosulju. eto tako.
u ponedeljak ipak odem malo gore u maglu, miran vlažan dan skoro bez automobila u brdima, i šume onako obavijene šalovima od oblaka. išao još lakše nego dan ranije, ovo je i trebao da bude pola izlet pola lagani trening, pa, tako je i ispalo, 90% izlet 10% trening.
i posle toga krenem biciklom malo uzbrdo, e tu ima anegdota. odmah iznad grada ja onako rekreativno vrćkam MTB i preteknu me dvoje, onako po 20-ak godina. nakon što su odmakli 50m prestane da se povećava razlika, očigledno su me "jurili" kad su me ugledali, pa im sad treba vremena da se izduvaju. i ništa, ja malo dodam gaščić i krenem za njima, sve tako lepo fino kulturno na 50m iza. prvo se put penje onako stepenasto, pa malo zaravni, tako nekoliko puta, i onda dođemo pod jedan oštar uspon od kilometar. i nakon 100m dečko se okrene i ugleda me, nešto kaže curi, okrene se i ona, pogleda, i krenu vidno da ubrzavaju.
posle 100m on počinje da joj odmiče, oboje onako jako napinju laktove i ramena, baš se pitam dokle misle tako. i usput, da bi ih bolje video, ja još malo ubrzam i mic po mic im priđem na samo 10-15 metara. e ali ne lezi vraže, tu na pola uspona postoji sporedni putić, on nju upita hoćemo li dalje gore ili levo, i brže bolje skrenuše levo. heh heh. ja ništa još malo ubrzam, onako dodatno, i prozujim pored njih ko alberto kontador. rekoh u sebi ma našli ste s kim ćete da se trkate, baš.
e posle toga kad sam se spustio s brda u grad ja na prvom semaforu stanem iza nekog kamiončića koji je bio natrpan peskom cementom i nekim armaturama, i kako je počeo da ubrzava ja krenem za njim i neplanirano prođem kroz sve semafore, i odemo mi tako nekih 5km iz grada na drugu stranu. tek tu primetim da sam se zaneo i da će da me uhvati mrak, pa okrenem i dojurim nazad u grad. svašta. sva sreća da je skrenuo na tom mestu inače onako u lepoj zavetrini 45-50 km/h mogao sam stići i do banje koviljače a da ništa ne primetim.
e dan nakon toga, rekoh idem da trčim Tempo. koliko ćeš ostati pita lola, rekoh sat - sat i po. jer mi u glavi stoji trauma od onog zadnjeg Tempa od pre 4-5 dana, ako ima i toliko, vi ćete bolje znati, ono kad sam jedva pretrčao 13.5km za sat vremena. a juče je još i sipuljila kišica, nije mi baš to neki ideal da trčim mokar na samo +15, iako znam da mnogi obožavaju upravo takve vremenske (ne)prilike.
i da vidiš čuda, nije mi bilo teško. na koju foru se noge odmore ako umesto dana odmora trčiš sat i po po brdima, pa makar i lagano, i nakon toga u istom tom među-danu umesto odmora spičiš skoro sat jakog tempa na bicikli, nije mi jasno. išao ja blago uzvodno nekih 4'30''/km i lepo okrenem na 10.5km za 47'20'', vratim se malo brže, logično, jer je povratak u nežnom spustu mada ima nekoliko kupsera, i stignem kući malo ispod 1h33. sasvim onako lep tempić.
e i to popodne sam otišao sat vremena u brda biciklom, a i jutros sam odmah nakon doručka a pred posao. i sad razmišljam šta da radim. ovo što me je ujela osa za lakat, ovo je naraslo da te bog sačuva, a tek na bicikli kad idem po neravnom, to toliko boli da oči iskaču. pa sam pola svih tih vožnji sinoć i jutros prevozao levom rukom, dok ovu desnu malo malo pa odignem u vazduh.
evo upravo saznajem da je lola odlučila da ćemo da odemo s kučićima u šetnju, dakle kad već nisam odmarao između dužine i tempa, odmoriću se danas. ako šetnja ne potraje preko dva sata možda odem i večeras malo biciklom, tj možda odemO ako nastavi da se razvedrava, u protivnom čisto sumnjam da će ona da se kocka životom i vozi kroz rosulju. eto tako.
14 rujna 2014
vikend kod kuće
juče kao bio neki treking, nekoliko ljudi nas zvalo ajte na treking ajte na treking, ja rekoh gde ću da se mantam po fruškoj gori ako je gore sve u blatu, tek uveče ukapiram da je popodne bila ulična trka od 5km negde usput, pa je to moglo da se iskombinuje. svašta.
i onda dohvatim jutros da tražim gde uopšte postoje ti kalendari takmičenja pa nađem jutros u 7 da u 9 ima na avali brdska trka, e jbg a Lola je još uvek spavala, kako da stignemo na avalu za dva sata, a u 10 ima u soko banji onaj polumaraton što me oduševio prošle godine jer staza ide prema planini rtanj i nazad, baš onako lepi pogledi i gore-pa-dole nije dosadno, ali eto, do tamo nam pak treba jedno 4 sata vožnje, jedino da imamo helikopter, ali eto to je valjda jedna od sitnica koju nemamo
čekaj dokle sam stigao u zadnjem blogu, kad se ono prekinula sapunica?
aha, kad su me uneli u kuću.
e pa odatle su stvari poprimile čudan tok
znači sutra ujutru sam krenuo odmah posle doručka da se kao malo provozam mtb-om pre posla, i to je ispao neki ludački Tempo trening, i svo vreme sam se pitao kako je to moguće. odleteh na brdo i sleteh s brda, ma svaka mi čast. ceo dan sam se čudio kako se to dogodilo, rekoh, dakle ako bude jesenas Brdsko u biciklizmu, treba tri dana pre toga samo da trčim po brdima, zadnji dan poželjno da se raspadnem kao eks jugoslavija, moram da se sahranim da bih sutradan mogao da opet oživim. interesantno...
i ništa, popodne kao ajde opet malo na biciklu, išli po brdima, e tu je došao red na Lolu da se raspadne pa smo se vraćali onako sa 2/3 gasa i još nas uhvatila kiša na kraju! ko je gledao na fejsbuku onaj video gde idemo 47 km/h gledao je, ko nije može da ga vidi jer je podešen kao javno vidljiv
e posle toga kao krenulo mi sve super, bum tras pljas, kao u petak ću ja (pošto nisam imao puno vremena a bila i neka sparina) samo da spičim sat Tempa, krenem ja da trčim i onaj osećaj kao da ti je napor bukvalno za 4'/km a ja trčim 4'30''/km, e pa fino, dakle tako mi i treba što sam se juče smejalo Loli, sad je došao red na mene da puknem treći put u pet dana, fantastično. i tako, ništa, vukao se kao mrcina, nešto zamahivao rukama kao da pokušavam da poletim a dupe zalepljeno za zemlju ne možeš da ga podigneš, pretrčao sam možda nekih 13.5km za sat vremena i to je bilo ono "upomoooooććććć". eto da je tog dana bio polumaraton išao bih ga 1h35, divota
i rekoh dosta više tog trčanja, juče opet ujutru spičimo kratak tempo na biciklama, popodne ugrabim između dve kiše da se provozam još sat i po gore na brdo da odnesem onom kučetu dve viršle, i to je bilo to, rekoh čuvam se za današnju Dužinu. a čim sam seo da pišem blog to znači da mi se baš i ne trči onako žarko, ali hajde, mora čovek malo i da se odmori, valjda. e pa srećan mi put...
i onda dohvatim jutros da tražim gde uopšte postoje ti kalendari takmičenja pa nađem jutros u 7 da u 9 ima na avali brdska trka, e jbg a Lola je još uvek spavala, kako da stignemo na avalu za dva sata, a u 10 ima u soko banji onaj polumaraton što me oduševio prošle godine jer staza ide prema planini rtanj i nazad, baš onako lepi pogledi i gore-pa-dole nije dosadno, ali eto, do tamo nam pak treba jedno 4 sata vožnje, jedino da imamo helikopter, ali eto to je valjda jedna od sitnica koju nemamo
čekaj dokle sam stigao u zadnjem blogu, kad se ono prekinula sapunica?
aha, kad su me uneli u kuću.
e pa odatle su stvari poprimile čudan tok
znači sutra ujutru sam krenuo odmah posle doručka da se kao malo provozam mtb-om pre posla, i to je ispao neki ludački Tempo trening, i svo vreme sam se pitao kako je to moguće. odleteh na brdo i sleteh s brda, ma svaka mi čast. ceo dan sam se čudio kako se to dogodilo, rekoh, dakle ako bude jesenas Brdsko u biciklizmu, treba tri dana pre toga samo da trčim po brdima, zadnji dan poželjno da se raspadnem kao eks jugoslavija, moram da se sahranim da bih sutradan mogao da opet oživim. interesantno...
i ništa, popodne kao ajde opet malo na biciklu, išli po brdima, e tu je došao red na Lolu da se raspadne pa smo se vraćali onako sa 2/3 gasa i još nas uhvatila kiša na kraju! ko je gledao na fejsbuku onaj video gde idemo 47 km/h gledao je, ko nije može da ga vidi jer je podešen kao javno vidljiv
e posle toga kao krenulo mi sve super, bum tras pljas, kao u petak ću ja (pošto nisam imao puno vremena a bila i neka sparina) samo da spičim sat Tempa, krenem ja da trčim i onaj osećaj kao da ti je napor bukvalno za 4'/km a ja trčim 4'30''/km, e pa fino, dakle tako mi i treba što sam se juče smejalo Loli, sad je došao red na mene da puknem treći put u pet dana, fantastično. i tako, ništa, vukao se kao mrcina, nešto zamahivao rukama kao da pokušavam da poletim a dupe zalepljeno za zemlju ne možeš da ga podigneš, pretrčao sam možda nekih 13.5km za sat vremena i to je bilo ono "upomoooooććććć". eto da je tog dana bio polumaraton išao bih ga 1h35, divota
i rekoh dosta više tog trčanja, juče opet ujutru spičimo kratak tempo na biciklama, popodne ugrabim između dve kiše da se provozam još sat i po gore na brdo da odnesem onom kučetu dve viršle, i to je bilo to, rekoh čuvam se za današnju Dužinu. a čim sam seo da pišem blog to znači da mi se baš i ne trči onako žarko, ali hajde, mora čovek malo i da se odmori, valjda. e pa srećan mi put...
10 rujna 2014
puko nije puko
e tako ja svaki put kad se kurčim koliko sam trčao, posle toga se raspadnem u najkraćem roku. ako. tako mi i treba.
onog prvog dana nakon zadnjeg bloga jedva uspeh da se malo provozam biciklom, a sutradan jedva uspeh da se malo prošetam s kučićima. okej, išli tri sata po brdima ali treking nije trening, barem dok ne napuniš 100 godina.
e ali posle toga sam opet podošao. u ponedeljak ujutru spičio 11km jakog tempa po full planinskom profilu, zatim predveče odzujao 40km trkačkom biciklom i to tempom "kao da mi je poslednji" (dan života)
u utorak umesto 11 produžio mazohizam na 13km s tim da sam u samo 550m dužine uglavio 130m uspona, pa vi računajte nagib. naime od manastira su napravili neke stepenice da se ne ide 1600m asfaltom po serpentinama, mada, čisto sumnjam da će iko normalan koristiti ovu prečicu. naročito jer su po 10m okolo posekli šumu i to je sad goglota po užarenom suncu, a stari dobri asfalt sasvim ugodno vijuga kroz šumicu.
uglavnom dok je tu bila zemljana staza uspeo sam da ustrčim za monstruoznih 4'25'' što je brzina penjanja blizu 1800 metara na sat, a juče eto nekako uspešačih ono sa šakama na kolenima uz te stepenice za 5'33'', bljak užas i grozota. jeste da sam ceo dan bio umoran, ali što je sporo, sporo je.
celo popodne se borio s brusilicom i aparatom za zavarivanje, tako da nije bilo šanse za drugi trening. pao u krevet u 20h kao pokošen, spavao 11 sati kao top.
jutros mi dođe neka debilna ideja da otrčim kao polu-dužinu, a imao samo dva sata fore do posla. i trči trči kako lud, opet po najgorem brdskom profilu, pa uletim na neki put koji se sav u blatu, pa krenem okolo, pa shvatim da kasnim, agonija čitava. na kraju zakasnio samo pet minuta, pretrčao 22 kilometra a bog te pita koliko je bilo uspona, garantovano duplo više nego na UTMB-u.
i još popodne reče Lola aj da se malo provozamo, opet onih 40km, došao kući legao na stepenice i zamalo nisam zaspao, ona kaže hajde da se istuširaš, ja kažem zovi ono pogrebno preduzeće da me okupaju, oni to rade za pare i svaki dan okupaju tako po par sveže umrlih, upravo tako se osećam.
onog prvog dana nakon zadnjeg bloga jedva uspeh da se malo provozam biciklom, a sutradan jedva uspeh da se malo prošetam s kučićima. okej, išli tri sata po brdima ali treking nije trening, barem dok ne napuniš 100 godina.
e ali posle toga sam opet podošao. u ponedeljak ujutru spičio 11km jakog tempa po full planinskom profilu, zatim predveče odzujao 40km trkačkom biciklom i to tempom "kao da mi je poslednji" (dan života)
u utorak umesto 11 produžio mazohizam na 13km s tim da sam u samo 550m dužine uglavio 130m uspona, pa vi računajte nagib. naime od manastira su napravili neke stepenice da se ne ide 1600m asfaltom po serpentinama, mada, čisto sumnjam da će iko normalan koristiti ovu prečicu. naročito jer su po 10m okolo posekli šumu i to je sad goglota po užarenom suncu, a stari dobri asfalt sasvim ugodno vijuga kroz šumicu.
uglavnom dok je tu bila zemljana staza uspeo sam da ustrčim za monstruoznih 4'25'' što je brzina penjanja blizu 1800 metara na sat, a juče eto nekako uspešačih ono sa šakama na kolenima uz te stepenice za 5'33'', bljak užas i grozota. jeste da sam ceo dan bio umoran, ali što je sporo, sporo je.
celo popodne se borio s brusilicom i aparatom za zavarivanje, tako da nije bilo šanse za drugi trening. pao u krevet u 20h kao pokošen, spavao 11 sati kao top.
jutros mi dođe neka debilna ideja da otrčim kao polu-dužinu, a imao samo dva sata fore do posla. i trči trči kako lud, opet po najgorem brdskom profilu, pa uletim na neki put koji se sav u blatu, pa krenem okolo, pa shvatim da kasnim, agonija čitava. na kraju zakasnio samo pet minuta, pretrčao 22 kilometra a bog te pita koliko je bilo uspona, garantovano duplo više nego na UTMB-u.
i još popodne reče Lola aj da se malo provozamo, opet onih 40km, došao kući legao na stepenice i zamalo nisam zaspao, ona kaže hajde da se istuširaš, ja kažem zovi ono pogrebno preduzeće da me okupaju, oni to rade za pare i svaki dan okupaju tako po par sveže umrlih, upravo tako se osećam.
06 rujna 2014
asimetrija
i
tako. petak. nakon pretrčanih brdskih i kišnih 20+14+20km u zadnja tri dana, petak je trebao da bude neki odmaraući dan, kao uvod u vikend.
odem da malo protrčkaram. kiša naravno sipi, što bi rekao džoni štulić, ništa novo pod neonom. kao, bio mi je u planu Dan Odmora, pa idem lagano.
oblaci su svakog dana na drugoj visini. prekjuče na 500m nadmorske, juče na 400, danas su na 350m (valjevo je na 180m). nakon 6km dođem na jedno brdo iznad grada. prilazim proširenju koje je pola raskrsnica pola deponija pola divlja deponija. tamo nešto jauče. odmah primetim nekoliko pobacanih štenaca, i jedno mače.
malo se osvrćem okolo da vidim odakle se sve čuju. jedno je ispod nekog kartona, pokušava da se izmigolji do mene. druga dva dolaze negde iz mokrog korova, nešto kasnije napazim i četvrto koje cijuče negde u kanalu, nekako sam ga dohvatio jer je ta padima sva od smeća i blata, što je manji problem, nego je korov jako gust i jedva da vidim dalje od pola metra.
mačeta su bila tri, koliko vidim, ali dva su uginula, leže na zemlji kao dve male mrtve krpice. zovnem odmah Lolu telefonom, nakon što sam napravio par fotki ail zbog sipeće kišice ekran mi se vlaži i sve je teže koristiti telefon. rekoh, još nekako da uspem nju da dobijem i da spakujem telefon u kesicu pa u džep, odatle nadalje više nije upotrebljiv.
vratim se u grad. nekoliko raskrsnica pre kuće me na dogovorenom mestu čeka Lola. uzmem od nje ranac i u njemu neki stari duks da ih prvo malo obrišem. opet otrčim gore na brdo, do te divlje deponije. potrpam sav taj jad u ranac. hteo sam da ubacim i ono mače, ali nakon desetak minuta dozivanja se ne pojavljuje. negde se sakrilo.
uzeo sam premali ranac i maltene su na 4 sprata, jedno preko drugog. na dnu su dva onako poluuspravni na zadnjim šapama, pa preko njih jedno, pa preko njega poslednje. jedva zatvaram rajsferšlus od njegove njuške, moram malo da ga sabijem nazad :-)
krenem da trčim nazad, muka mi greje leđa, ja podgrevam muku. dan odmora se protegao na 24km trčanja. kiša i dalje sipi, džoni štulić je već ugasio neone, i pojačalo, a mi polako prilazimo gradu. poneo sam jedan duks, da ih umotam, u rancu, ali sam ih kao što rekoh loše procenio, pa ne mogu da stanu u ranac, i oni i duks. ništa, vezao sam ga oko struka, a oni skakuću u rancu, onako mokri. malo ćute ma malo nešto kao zaguguču.
nakon možda kilometar više ne mogu tako da trčim, postaje mi teško to skakanje ranca po leđima, a tek mi sledi glavni spust. skidam ranac i nosim ga u ruci pored sebe. ovo je puno manje skakutava varijanta za njih, sad su kao u torbi, ali je zato meni jako nezgodno. gledam one crtice po putu i shvatam da mogu da trčim negde između pola minuta i minut tako, 50-100m, pa moram da promenim ruku.
prebacujem ih tako stalno levo pa desno. kad su mi u levoj ruci, zateže me negde na dnu leđa jedna stara povreda s desne strane. kad okačim pak ranac u desnu šaku, boli me onaj prst na koji sam pao pre mesec dana i još uvek je blago otečen i nesavitljiv. poslednji kilometar nikako da prođe, sad mi se već čini da ih premeštam levo-desno na svakih 20 metara, već su mi se oduzela i ramena. da li od tog nepravilnog trčanja, od težine, računam 4 kučenceta + ranac nek ima i 5kg to ne deluje teško ali jedno je kad nosiš nešto s pijace a drugo je kad trčiš. dovde sam već skroz mokar pa možda i kombinacija mokrog dresa i vetra doprinosi tom bolu u ramenima.
napokon silazim u grad, predajem Loli ranac-štafetu i odjednom mi je neobično da trčim onako "normalno". koja razlika! baš me zanima kako bi neki Trener računao ovaj trening, trčanje sa naizmeničnim asimetričnim opterećenjem. više je delovalo kao vežba za cirkusku tačku nego za maraton. koga hoće, oće.
odem da malo protrčkaram. kiša naravno sipi, što bi rekao džoni štulić, ništa novo pod neonom. kao, bio mi je u planu Dan Odmora, pa idem lagano.
oblaci su svakog dana na drugoj visini. prekjuče na 500m nadmorske, juče na 400, danas su na 350m (valjevo je na 180m). nakon 6km dođem na jedno brdo iznad grada. prilazim proširenju koje je pola raskrsnica pola deponija pola divlja deponija. tamo nešto jauče. odmah primetim nekoliko pobacanih štenaca, i jedno mače.
malo se osvrćem okolo da vidim odakle se sve čuju. jedno je ispod nekog kartona, pokušava da se izmigolji do mene. druga dva dolaze negde iz mokrog korova, nešto kasnije napazim i četvrto koje cijuče negde u kanalu, nekako sam ga dohvatio jer je ta padima sva od smeća i blata, što je manji problem, nego je korov jako gust i jedva da vidim dalje od pola metra.
mačeta su bila tri, koliko vidim, ali dva su uginula, leže na zemlji kao dve male mrtve krpice. zovnem odmah Lolu telefonom, nakon što sam napravio par fotki ail zbog sipeće kišice ekran mi se vlaži i sve je teže koristiti telefon. rekoh, još nekako da uspem nju da dobijem i da spakujem telefon u kesicu pa u džep, odatle nadalje više nije upotrebljiv.
vratim se u grad. nekoliko raskrsnica pre kuće me na dogovorenom mestu čeka Lola. uzmem od nje ranac i u njemu neki stari duks da ih prvo malo obrišem. opet otrčim gore na brdo, do te divlje deponije. potrpam sav taj jad u ranac. hteo sam da ubacim i ono mače, ali nakon desetak minuta dozivanja se ne pojavljuje. negde se sakrilo.
uzeo sam premali ranac i maltene su na 4 sprata, jedno preko drugog. na dnu su dva onako poluuspravni na zadnjim šapama, pa preko njih jedno, pa preko njega poslednje. jedva zatvaram rajsferšlus od njegove njuške, moram malo da ga sabijem nazad :-)
krenem da trčim nazad, muka mi greje leđa, ja podgrevam muku. dan odmora se protegao na 24km trčanja. kiša i dalje sipi, džoni štulić je već ugasio neone, i pojačalo, a mi polako prilazimo gradu. poneo sam jedan duks, da ih umotam, u rancu, ali sam ih kao što rekoh loše procenio, pa ne mogu da stanu u ranac, i oni i duks. ništa, vezao sam ga oko struka, a oni skakuću u rancu, onako mokri. malo ćute ma malo nešto kao zaguguču.
nakon možda kilometar više ne mogu tako da trčim, postaje mi teško to skakanje ranca po leđima, a tek mi sledi glavni spust. skidam ranac i nosim ga u ruci pored sebe. ovo je puno manje skakutava varijanta za njih, sad su kao u torbi, ali je zato meni jako nezgodno. gledam one crtice po putu i shvatam da mogu da trčim negde između pola minuta i minut tako, 50-100m, pa moram da promenim ruku.
prebacujem ih tako stalno levo pa desno. kad su mi u levoj ruci, zateže me negde na dnu leđa jedna stara povreda s desne strane. kad okačim pak ranac u desnu šaku, boli me onaj prst na koji sam pao pre mesec dana i još uvek je blago otečen i nesavitljiv. poslednji kilometar nikako da prođe, sad mi se već čini da ih premeštam levo-desno na svakih 20 metara, već su mi se oduzela i ramena. da li od tog nepravilnog trčanja, od težine, računam 4 kučenceta + ranac nek ima i 5kg to ne deluje teško ali jedno je kad nosiš nešto s pijace a drugo je kad trčiš. dovde sam već skroz mokar pa možda i kombinacija mokrog dresa i vetra doprinosi tom bolu u ramenima.
napokon silazim u grad, predajem Loli ranac-štafetu i odjednom mi je neobično da trčim onako "normalno". koja razlika! baš me zanima kako bi neki Trener računao ovaj trening, trčanje sa naizmeničnim asimetričnim opterećenjem. više je delovalo kao vežba za cirkusku tačku nego za maraton. koga hoće, oće.
04 rujna 2014
20 sati od juče do sutra
trčim. prva uzbrdica iznad grada, magla tipa "prs pred okom". odozgo silaze auti svi sa pogašenim svetlima, jer znaju da na tom puteljku nema policije. dva halogena fara koštaju 3 evra. koliko oni procenjuju svoj život, ako im je jedina briga da im ne crkne sijalica na autu?
desetak kilometara dalje, negde je oko 2 popodne, prolazim pored škole u nekom skroz drugom selu. desetine auta eto baš tad dolaze jer počinje druga smena, u svakom autu na prednjem sedištu dete, pojas nije vezan, svetla isto tako kao i malopre ugašena, a deca naravno sva od 7-10 godina.
ovo poprima nove dimenzije. malopre je bilo, da li tvoj život vredi manje od sijalice, a sada je, da li život tvog deteta vredi manje od jedne halogene sijalice??? ... koja btw najverovatnije neće crći upravo sada, ali eto, ona ti je prioritet, njen rok trajanja ti je vredniji od života tvoje porodice.
još malo niže, hodaju nizbrdo majka i sin. ona 30 on 10-ak godina, on nosi onaj ranac kao da se vraća sa mont everesta. ona nosi kesu i u njoj blok za crtanje, pita ga "a ti neki, pridevi???" a on odgovara "ma znam sveeeeeee..."
prosto deluje umorno to dete od njenih silnih i bespotrebnih pitanja koja ionako ne razume, pa otkud bi razumela odgovore...
trčim dalje, još pola sata do kuće, dres natopljen, s kačketa kaplje, džabe nosim telefon u ruci jer ne mogu da ga izvadim iz kesice, sve je mokro i touch screen ionako ne bi reagovao ni na šta.
ono što je važno je osećaj u nogama. trčao sam (u zadnja tri dana) 20, pa 14, pa 20 km, sve planinski profil. a oporavak napreduje, sad mi je umesto nekoliko dana opet dovoljno 20 sati od treninga do treninga. jupiii. možda ipak ima neke nade za taj, famozni, jesenji maraton...
desetak kilometara dalje, negde je oko 2 popodne, prolazim pored škole u nekom skroz drugom selu. desetine auta eto baš tad dolaze jer počinje druga smena, u svakom autu na prednjem sedištu dete, pojas nije vezan, svetla isto tako kao i malopre ugašena, a deca naravno sva od 7-10 godina.
ovo poprima nove dimenzije. malopre je bilo, da li tvoj život vredi manje od sijalice, a sada je, da li život tvog deteta vredi manje od jedne halogene sijalice??? ... koja btw najverovatnije neće crći upravo sada, ali eto, ona ti je prioritet, njen rok trajanja ti je vredniji od života tvoje porodice.
još malo niže, hodaju nizbrdo majka i sin. ona 30 on 10-ak godina, on nosi onaj ranac kao da se vraća sa mont everesta. ona nosi kesu i u njoj blok za crtanje, pita ga "a ti neki, pridevi???" a on odgovara "ma znam sveeeeeee..."
prosto deluje umorno to dete od njenih silnih i bespotrebnih pitanja koja ionako ne razume, pa otkud bi razumela odgovore...
trčim dalje, još pola sata do kuće, dres natopljen, s kačketa kaplje, džabe nosim telefon u ruci jer ne mogu da ga izvadim iz kesice, sve je mokro i touch screen ionako ne bi reagovao ni na šta.
ono što je važno je osećaj u nogama. trčao sam (u zadnja tri dana) 20, pa 14, pa 20 km, sve planinski profil. a oporavak napreduje, sad mi je umesto nekoliko dana opet dovoljno 20 sati od treninga do treninga. jupiii. možda ipak ima neke nade za taj, famozni, jesenji maraton...
03 rujna 2014
Majmuni (i izvinjavam se majmunima)
da
treba napisati blog
to je samo pet, deset minuta
to što nisi išao na trku, naročito na svetsko prvenstvo
i to što nisi na treningu oborio rekord staze
to ne znači ništa
na kakav god trening da si išao, nema veze
čak i da si ceo dan preležao u gipsu
o nečemu si razmišljao
nešto ti je palo na pamet
(osim ako nemaš pamet)
dakle materijala za blog uvek ima
eto rekao sam
čovek koji nema pet minuta dnevno,
to nije čovek
to je leš
u protivnom, stići će da nažvrlja tih par
(da izvinete moj i vaš i sveopšti moderni američki)
fuckin' redaka, tj desetak rečenica, stotinak reči
samo pet minuta dnevno je potrebno da ostaviš trag o svom životu
ili možeš da blejiš levo i desno,
da gledaš tuđa posla,
da se brineš da li je Kurta video tvoj komentar na fejsu,
i da li je pet ili deset Murti lajkalo isti
što se tiče treninga, jer ovaj blog je oduvek bio oko toga,
u subotu smo spičili 90km tempa na bicikli,
preko podosta hupsera i koječega,
a u nedelju sam trčao dužinicu od 30km, preko brda takođe
sad za vikend nećemo ići nigde,
iako ima par opcija u komšiluku
na Žumberačku ne mogu da stignem osim da skočim u 3 ujutru,
a na tu neku trku u Istri nisam ni planirao.
niti sam uopšte gledao kakva ja to trka.
em nam je daleko, em su još uvek gužve tamo na autocesti
em nisam smršao ta famozna dva kilograma
ispadnem tako majmun koji samo trenira, a ne ide na trke
rekao bi čovek da su majmuni oni što se majmunišu po trkama,
ali jok, obzirom da ih je sve više,
majmun uvek mora biti onaj koji odskače od opšteg trenda
kažem ja Loli, ništa ne treniraš, ugojila si se tri kila
išla si maratone 4h, pa smanjila treninge pa si išla 4h20,
a sad uopšte ne treniraš pa ideš 4h40
a ona će meni, pa i ti si išao 2h50,
pa si počeo da se povređuješ od silnog trčanja pa si išao 3h
pa ćeš sad da ideš po 3h10, i isto si se ugojio par kila,
dakle trčati i ne trčati mu dođe na isto
eto ti ga sad, snaga argumentacije
mada mi žao zbog Žumberačke
već desetak godina redovno trčim u rodnoj mi hrvatskoj,
i sigurno me niko nije tamo doživeo kao klovna.
veseljak i šaljivdžija je jedno,
a klovn je nešto skroz drugo. tako nekako. valjda.
možda je greška u meni, ali zaista, nisam nikada
uspeo da poistovetim klovna i maratonca.
mnoge maratonce poznajem, u toj Hrvatskoj.
i nijedan nije klovn. svi su nekako, normalni ljudi.
onda gledaš u šta se pretvara sve ovo u sirotoj srbijici.
dođu na trke pa se šetaju, penju se jedni po drugima,
igraju pevaju snimaju se slikaju, što bi rekla ".. ....." majmunišu se.
e sad, ko i zašto ima potrebu da se majmuniše, ni to ne znam.
eh da, i svi se sad zovu trkači. šetači se nazivaju trkačima.
bogu fala, organizatorima treba para pa svaki event može da se završi peške.
nema limita, maltene nigde.
putuju tako te horde hodača, šećkaju se vamo-tamo,
usput malo i smetaju ako je kružna staza,
njima je samo bitna sopstvena zabava i ta medalja na kraju.
a postao je trend i da uopšte ne ličiš na trkača.
što se više nazivaju trkačima, sve manje tako izgledaju.
zašto li se po medalju ide baš na maskenbal, nije mi jasno.
otprilike je postalo krajnje vreme da još neko krene da piše blog,
pa da nama neupućenima objasni takve stvari.
trčala je i moja baba u maksi kad je bila nestašica zejtina.
išao je i tvoj deda na posao biciklom pa kad ga pitaš šta je,
on je reko metalostrugar, nije reko ja sam biciklista.
a sad svaka baba trkač, imaju i trenere.
čemu li tu treneri služe, da im šiju kostime za nastup?
treba napisati blog
to je samo pet, deset minuta
to što nisi išao na trku, naročito na svetsko prvenstvo
i to što nisi na treningu oborio rekord staze
to ne znači ništa
na kakav god trening da si išao, nema veze
čak i da si ceo dan preležao u gipsu
o nečemu si razmišljao
nešto ti je palo na pamet
(osim ako nemaš pamet)
dakle materijala za blog uvek ima
eto rekao sam
čovek koji nema pet minuta dnevno,
to nije čovek
to je leš
u protivnom, stići će da nažvrlja tih par
(da izvinete moj i vaš i sveopšti moderni američki)
fuckin' redaka, tj desetak rečenica, stotinak reči
samo pet minuta dnevno je potrebno da ostaviš trag o svom životu
ili možeš da blejiš levo i desno,
da gledaš tuđa posla,
da se brineš da li je Kurta video tvoj komentar na fejsu,
i da li je pet ili deset Murti lajkalo isti
što se tiče treninga, jer ovaj blog je oduvek bio oko toga,
u subotu smo spičili 90km tempa na bicikli,
preko podosta hupsera i koječega,
a u nedelju sam trčao dužinicu od 30km, preko brda takođe
sad za vikend nećemo ići nigde,
iako ima par opcija u komšiluku
na Žumberačku ne mogu da stignem osim da skočim u 3 ujutru,
a na tu neku trku u Istri nisam ni planirao.
niti sam uopšte gledao kakva ja to trka.
em nam je daleko, em su još uvek gužve tamo na autocesti
em nisam smršao ta famozna dva kilograma
ispadnem tako majmun koji samo trenira, a ne ide na trke
rekao bi čovek da su majmuni oni što se majmunišu po trkama,
ali jok, obzirom da ih je sve više,
majmun uvek mora biti onaj koji odskače od opšteg trenda
kažem ja Loli, ništa ne treniraš, ugojila si se tri kila
išla si maratone 4h, pa smanjila treninge pa si išla 4h20,
a sad uopšte ne treniraš pa ideš 4h40
a ona će meni, pa i ti si išao 2h50,
pa si počeo da se povređuješ od silnog trčanja pa si išao 3h
pa ćeš sad da ideš po 3h10, i isto si se ugojio par kila,
dakle trčati i ne trčati mu dođe na isto
eto ti ga sad, snaga argumentacije
mada mi žao zbog Žumberačke
već desetak godina redovno trčim u rodnoj mi hrvatskoj,
i sigurno me niko nije tamo doživeo kao klovna.
veseljak i šaljivdžija je jedno,
a klovn je nešto skroz drugo. tako nekako. valjda.
možda je greška u meni, ali zaista, nisam nikada
uspeo da poistovetim klovna i maratonca.
mnoge maratonce poznajem, u toj Hrvatskoj.
i nijedan nije klovn. svi su nekako, normalni ljudi.
onda gledaš u šta se pretvara sve ovo u sirotoj srbijici.
dođu na trke pa se šetaju, penju se jedni po drugima,
igraju pevaju snimaju se slikaju, što bi rekla ".. ....." majmunišu se.
e sad, ko i zašto ima potrebu da se majmuniše, ni to ne znam.
eh da, i svi se sad zovu trkači. šetači se nazivaju trkačima.
bogu fala, organizatorima treba para pa svaki event može da se završi peške.
nema limita, maltene nigde.
putuju tako te horde hodača, šećkaju se vamo-tamo,
usput malo i smetaju ako je kružna staza,
njima je samo bitna sopstvena zabava i ta medalja na kraju.
a postao je trend i da uopšte ne ličiš na trkača.
što se više nazivaju trkačima, sve manje tako izgledaju.
zašto li se po medalju ide baš na maskenbal, nije mi jasno.
otprilike je postalo krajnje vreme da još neko krene da piše blog,
pa da nama neupućenima objasni takve stvari.
trčala je i moja baba u maksi kad je bila nestašica zejtina.
išao je i tvoj deda na posao biciklom pa kad ga pitaš šta je,
on je reko metalostrugar, nije reko ja sam biciklista.
a sad svaka baba trkač, imaju i trenere.
čemu li tu treneri služe, da im šiju kostime za nastup?
29 kolovoza 2014
zajedno
vraćam se s trčanja, danas, i na kilometar i po od kuće prolazim pored stadiona. u susret mi nailazi devojčica od 6-7 godina, koja vodi kucu, malu, nemam pojma, recimo 5-6 meseci. gledam okolo, ne vidim nikog ko bi mi delovao da je s tim detetom.
devojčica povuče kucu, kuca poskoči levo, pa desno, devojčica je opet povuče k sebi, kuca uplašeno sedne na zemlju. devojčica je udari šakom po glavi (!!??). ne jako, ali onako, kao da pokušava da s njom komunicira na taj način. zastanem nakratko, da vidim kako će se situacija odvijati. ništa, sve se ponavlja još jednom, dvaput.
- nemoj da udaraš kucu, nema smisla - dobacih.
- pa neće da me sluša
- ona ne zna šta treba da sluša, njoj se ide levo i desno, a ti joj ne dâš, i to je sve
- ali kuca je glupa, moram da je bijem
- nije kuca glupa, kuca je mala! nisi ni ti sa dve godine znala da pređeš preko ulice, pa jel tako?
- ali ona ništa ne zna, a šetam je već mesec dana, baš je glupa!
- moraš da je naučiš, da joj pomogneš. ne postoje glupe i pametne kuce, samo male i velike. svaka mala kuca će jednom postati pametna.
(lažem ladno na deset promila, opšte je poznato da je prosečan dodžić doktor nauka za prosečnog retrivera, ali obzirom da je i ovo njeno neka samsara, to nije tema. pokušavam da se usredsredim na njihov problem)
- ali (kad se nađe u raspravi, većinu rečenica započinje sa "ali", moram da izguglam šta to znači) ako me ne sluša, moram da je udarim, inače me TEK tada neće slušati!
(dete postaje sve uverljivije u tom svom shvatanju sveta na principu batine)
- ne, ne, ne, ti je kažnjavaš, a ona ne zna zašto. takva kazna nema smisla.
- ali šta da radim, kad me ne sluša?
- moraš da joj pomogneš. kao što je tebi neko rekao kako se prelazi ulica, moraš i ti njoj da pokažeš. ona nema nikog drugog osim tebe, ti si joj sve, i drugarica, i mama, i učiteljica...
- ali kako? ja je vučem napred, ona vuče nazad???
(pokažem joj kako da kuci blago pogura guzu, i kad se kuca pokrene prema napred, da je onda pomazi po glavi, i gle, deluje! i u tom trenutku izgovaram epohalnu rečenicu koje tek kasnije postajem svestan)
- svaka kuca je onoliko pametna, koliko je ti naučiš. koliko se potrudiš oko nje. pametna kuca se ne kupuje nego se stvara. ona je slika truda koji si ti u nju uložila.
dete odlazi a ja nisam siguran da me je slušala baš do kraja, zastaje na svakih par metara da pogura kuci guzu i deluje zadovoljna što je naučila taj mali "trik", to je njena nova igra za danas.
ostavljam ih da usavršavaju "zajedničku šetnju", trčim još tih 6-7 minuta do kuće, i razmišljam. jebote toliko sam pametan da još malo neću samog sebe umeti da shvatim! zar svako dete nije onoliko vaspitano koliko se roditelji potrude? zar nije svaka veza onoliko dobra koliko se dvoje u njenu korist odreknu nečeg sporednog? zar nije svaka porodica onoliko dugovečna koliko u njoj mlađi poštuju starije? zar nije svaki ulaz u zgradi onoliko uređen koliko ga stanari održavaju? zar nije svaki grad onoliko čist koliko ga prolaznici ne zasipaju đubretom? zar nije svaka država...
i tako dalje i tako daljeeeee
devojčica povuče kucu, kuca poskoči levo, pa desno, devojčica je opet povuče k sebi, kuca uplašeno sedne na zemlju. devojčica je udari šakom po glavi (!!??). ne jako, ali onako, kao da pokušava da s njom komunicira na taj način. zastanem nakratko, da vidim kako će se situacija odvijati. ništa, sve se ponavlja još jednom, dvaput.
- nemoj da udaraš kucu, nema smisla - dobacih.
- pa neće da me sluša
- ona ne zna šta treba da sluša, njoj se ide levo i desno, a ti joj ne dâš, i to je sve
- ali kuca je glupa, moram da je bijem
- nije kuca glupa, kuca je mala! nisi ni ti sa dve godine znala da pređeš preko ulice, pa jel tako?
- ali ona ništa ne zna, a šetam je već mesec dana, baš je glupa!
- moraš da je naučiš, da joj pomogneš. ne postoje glupe i pametne kuce, samo male i velike. svaka mala kuca će jednom postati pametna.
(lažem ladno na deset promila, opšte je poznato da je prosečan dodžić doktor nauka za prosečnog retrivera, ali obzirom da je i ovo njeno neka samsara, to nije tema. pokušavam da se usredsredim na njihov problem)
- ali (kad se nađe u raspravi, većinu rečenica započinje sa "ali", moram da izguglam šta to znači) ako me ne sluša, moram da je udarim, inače me TEK tada neće slušati!
(dete postaje sve uverljivije u tom svom shvatanju sveta na principu batine)
- ne, ne, ne, ti je kažnjavaš, a ona ne zna zašto. takva kazna nema smisla.
- ali šta da radim, kad me ne sluša?
- moraš da joj pomogneš. kao što je tebi neko rekao kako se prelazi ulica, moraš i ti njoj da pokažeš. ona nema nikog drugog osim tebe, ti si joj sve, i drugarica, i mama, i učiteljica...
- ali kako? ja je vučem napred, ona vuče nazad???
(pokažem joj kako da kuci blago pogura guzu, i kad se kuca pokrene prema napred, da je onda pomazi po glavi, i gle, deluje! i u tom trenutku izgovaram epohalnu rečenicu koje tek kasnije postajem svestan)
- svaka kuca je onoliko pametna, koliko je ti naučiš. koliko se potrudiš oko nje. pametna kuca se ne kupuje nego se stvara. ona je slika truda koji si ti u nju uložila.
dete odlazi a ja nisam siguran da me je slušala baš do kraja, zastaje na svakih par metara da pogura kuci guzu i deluje zadovoljna što je naučila taj mali "trik", to je njena nova igra za danas.
ostavljam ih da usavršavaju "zajedničku šetnju", trčim još tih 6-7 minuta do kuće, i razmišljam. jebote toliko sam pametan da još malo neću samog sebe umeti da shvatim! zar svako dete nije onoliko vaspitano koliko se roditelji potrude? zar nije svaka veza onoliko dobra koliko se dvoje u njenu korist odreknu nečeg sporednog? zar nije svaka porodica onoliko dugovečna koliko u njoj mlađi poštuju starije? zar nije svaki ulaz u zgradi onoliko uređen koliko ga stanari održavaju? zar nije svaki grad onoliko čist koliko ga prolaznici ne zasipaju đubretom? zar nije svaka država...
i tako dalje i tako daljeeeee
26 kolovoza 2014
nastavak
najbolje je da nastavim gde sam stao
predosetio sam da će "to" o čemu sam pisao u zadnjem blogu biti puno više trening nego trka, pa sam se tako i ponašao, tj odustao sam od te ideje.
ali, tek u poslednji čas!
te subote ujutru sam čak ustao na vreme, spakovao se, sve pripremio, i negde u podne kad je bio poslednji trenutak da krenemo, e tek tada sam odustao.
jednostavno sam shvatio da sam preumoran da bih uopšte trčao, a kamoli maraton pa još u sred noći.
jebiga, koliko god želeo da udovoljim tvojoj želji za putovanjima i druženjem, ovo neću uspeti da izdržim - sa tugom u glasu objavih loli, pa se istom brzinom raspakovasmo i vratismo auto u garažu
4 sata vožnje + 2 sata prijavljivanja i stajanja + >3 sata trčanja + barem sat opet stajanja i druženja + 4 sata vožnje nazad kući, ajmeeeee, pa i digitron bi se pokvario od tog sabiranja a kamoli običan čovek
nakon te odluke smo otišli na vožnju i sasvim lepim tempom odvozali par sati trkačkim biciklama, uz neverovatan osećaj vožnje autoputem, doduše u izgradnji
onih par radnika koji su nas belo pogledali, doviknuli smo "da isprobamo, dok je još uvek džabe!!!" i sasvim lepo su prihvatili tu šalu, odmahnuvši
u nedelju sam po vrućini išao da trčim 21km po nekim brdašcima totalno mrtvačkim tempom i završio taj polumaraton za sramotnih 1h50, PLUS sam usput zastajao da fotkam predele
pa ti vidi u kakvom sam stanju bio
u ponedeljak smo ceo dan nešto betonirali i malterisali, uveče naprasno odlučili da odemo na pešačenje i kolateralno izmaltretirali dva od naša 4 psa, vodajući ih dva sata po mraku do obližnjeg brda i jezera
jutros je pak bio neki sumanut dan na vidiku, ta neka sahrana školskog druga popodne, i rekoh što je sigurno sigurno da ja omlatim neki trening pre podne
nakon par poslova po kući to pre podne se pomerilo na podne, i tako odoh ja da trčim 21km tempa u sred dana po najvećoj vrućini, po užarenom asfaltu, baš interesantno...
plan je bio da nema plana, to jest, "idem da vidim, pa ću videti"
e što volim takve planove :-D
a sad trening
prvi km 4'22, rekoh ovo je iznad plana, definitivno
nadao sam se da sve to bezbolno prođe po 4'30, i da kažem JEEEEE
dva km za 8'40
neposredno pre toga sam razmišljao
ako bude 8'50, okej, to je po planu
ako bude 8'45, supeeerrrrrr
ako bude, nedajbože 8'40, oduševiću se i početi da jurim neki rezultat na treningu, i pući ću kao novogodišnji šampanjac
i eto ti ga prc, baš tih 8'40
ništa, pravim se ja da nisam video štopericu
a gde je i ponesoh, jeblo je nebo
onda sam pratio neke markere na 3.5km
one davne godine 2004. kad sam počeo da trčim, taj put sam podelio na deonice po 3.5km
tri takve su 10.5km, i dok se vratim, 21km okruglo
kad sam trčao maraton (na treningu, da, niste znali? sorry, bilo je to na blogu pre deset godina :-P ) išao sam dva takva "kruga", dva puta tamo-vamo
i sve prolaske sam kući prekucavao u excelu
imao sam stotinu tih istih treninga, sa prolascima po 3.5km...
danas je bilo 15'30, pa 30'47, pa 46'17
tu rekoh, 46 minuta do tamo, i 45 minuta nazad, to je 1h31 ladno!
jer je povratak nežno nizvodno, put prati rečicu koja kao što joj ime kaže nije ravna, jerbo da je ravna zvala bi se jezero, a ovako je rečica :-D
međutim noge su se same nekako kotrljale i mic po mic ja shvatih da ću ladno da se vratim u okviru 1h30
19-ti kilometar sam malo odmorio, jer sam imao previše "zalihe"
mogao sam taj, recimo, da otrčim za 4'20, i zadnja dva po 4'10, i to je to
međutim 20-ti jedva pretrčah za 4'12, brate neki umor me savladao, koraci postali teški
ne treba da napominjem da je na tom asfaltu bilo nekih +33 stepena i nigde senke
to je potvrdila i vaga jer sam na trčanje krenuo napunjen kao balon sa 68.5kg a vratio se sa 66.1kg
zadnji km sam kao nešto malo zagrabio nogama, nije mi bio problem da proizvedem snagu, ali sam osećao neko mućenje u glavi, u očima, počeo sam da se ježim, što je prvi i najglavniji znak toplotnog udara, opet ponavljam, jer usput nisam imao vodu
boli me dupe da je pijem, nego da se polijem, rashladim, to želim da kažem
mada dobro, da sam je imao, nešto malo bih i popio :-D
i tako, pretrčah preko polazne linije nakon 1:29:58, toliko sam bio srećan da je malo falilo da podignem ruke u vis kao da sam pobedio olimpijski maraton
eto, mogu još uvek
da u laganom tempu (početnom, koji prema sredini trčanja prerasta u običan normalan neobavezan tempo maratona, a pred kraj vrelog polumaratona postaje maltene maksimalan izdrživ tempo) pretrčim 21km i da ostanem živ, i još da sve to upakujem ispod sat i po.
e sad vas neću zamarati planovima za vikend jer ih toliko imam da ako bih počeo da o njima pišem, vikend bi prošao a ja ne bi završio pisanje! :-D
predosetio sam da će "to" o čemu sam pisao u zadnjem blogu biti puno više trening nego trka, pa sam se tako i ponašao, tj odustao sam od te ideje.
ali, tek u poslednji čas!
te subote ujutru sam čak ustao na vreme, spakovao se, sve pripremio, i negde u podne kad je bio poslednji trenutak da krenemo, e tek tada sam odustao.
jednostavno sam shvatio da sam preumoran da bih uopšte trčao, a kamoli maraton pa još u sred noći.
jebiga, koliko god želeo da udovoljim tvojoj želji za putovanjima i druženjem, ovo neću uspeti da izdržim - sa tugom u glasu objavih loli, pa se istom brzinom raspakovasmo i vratismo auto u garažu
4 sata vožnje + 2 sata prijavljivanja i stajanja + >3 sata trčanja + barem sat opet stajanja i druženja + 4 sata vožnje nazad kući, ajmeeeee, pa i digitron bi se pokvario od tog sabiranja a kamoli običan čovek
nakon te odluke smo otišli na vožnju i sasvim lepim tempom odvozali par sati trkačkim biciklama, uz neverovatan osećaj vožnje autoputem, doduše u izgradnji
onih par radnika koji su nas belo pogledali, doviknuli smo "da isprobamo, dok je još uvek džabe!!!" i sasvim lepo su prihvatili tu šalu, odmahnuvši
u nedelju sam po vrućini išao da trčim 21km po nekim brdašcima totalno mrtvačkim tempom i završio taj polumaraton za sramotnih 1h50, PLUS sam usput zastajao da fotkam predele
pa ti vidi u kakvom sam stanju bio
u ponedeljak smo ceo dan nešto betonirali i malterisali, uveče naprasno odlučili da odemo na pešačenje i kolateralno izmaltretirali dva od naša 4 psa, vodajući ih dva sata po mraku do obližnjeg brda i jezera
jutros je pak bio neki sumanut dan na vidiku, ta neka sahrana školskog druga popodne, i rekoh što je sigurno sigurno da ja omlatim neki trening pre podne
nakon par poslova po kući to pre podne se pomerilo na podne, i tako odoh ja da trčim 21km tempa u sred dana po najvećoj vrućini, po užarenom asfaltu, baš interesantno...
plan je bio da nema plana, to jest, "idem da vidim, pa ću videti"
e što volim takve planove :-D
a sad trening
prvi km 4'22, rekoh ovo je iznad plana, definitivno
nadao sam se da sve to bezbolno prođe po 4'30, i da kažem JEEEEE
dva km za 8'40
neposredno pre toga sam razmišljao
ako bude 8'50, okej, to je po planu
ako bude 8'45, supeeerrrrrr
ako bude, nedajbože 8'40, oduševiću se i početi da jurim neki rezultat na treningu, i pući ću kao novogodišnji šampanjac
i eto ti ga prc, baš tih 8'40
ništa, pravim se ja da nisam video štopericu
a gde je i ponesoh, jeblo je nebo
onda sam pratio neke markere na 3.5km
one davne godine 2004. kad sam počeo da trčim, taj put sam podelio na deonice po 3.5km
tri takve su 10.5km, i dok se vratim, 21km okruglo
kad sam trčao maraton (na treningu, da, niste znali? sorry, bilo je to na blogu pre deset godina :-P ) išao sam dva takva "kruga", dva puta tamo-vamo
i sve prolaske sam kući prekucavao u excelu
imao sam stotinu tih istih treninga, sa prolascima po 3.5km...
danas je bilo 15'30, pa 30'47, pa 46'17
tu rekoh, 46 minuta do tamo, i 45 minuta nazad, to je 1h31 ladno!
jer je povratak nežno nizvodno, put prati rečicu koja kao što joj ime kaže nije ravna, jerbo da je ravna zvala bi se jezero, a ovako je rečica :-D
međutim noge su se same nekako kotrljale i mic po mic ja shvatih da ću ladno da se vratim u okviru 1h30
19-ti kilometar sam malo odmorio, jer sam imao previše "zalihe"
mogao sam taj, recimo, da otrčim za 4'20, i zadnja dva po 4'10, i to je to
međutim 20-ti jedva pretrčah za 4'12, brate neki umor me savladao, koraci postali teški
ne treba da napominjem da je na tom asfaltu bilo nekih +33 stepena i nigde senke
to je potvrdila i vaga jer sam na trčanje krenuo napunjen kao balon sa 68.5kg a vratio se sa 66.1kg
zadnji km sam kao nešto malo zagrabio nogama, nije mi bio problem da proizvedem snagu, ali sam osećao neko mućenje u glavi, u očima, počeo sam da se ježim, što je prvi i najglavniji znak toplotnog udara, opet ponavljam, jer usput nisam imao vodu
boli me dupe da je pijem, nego da se polijem, rashladim, to želim da kažem
mada dobro, da sam je imao, nešto malo bih i popio :-D
i tako, pretrčah preko polazne linije nakon 1:29:58, toliko sam bio srećan da je malo falilo da podignem ruke u vis kao da sam pobedio olimpijski maraton
eto, mogu još uvek
da u laganom tempu (početnom, koji prema sredini trčanja prerasta u običan normalan neobavezan tempo maratona, a pred kraj vrelog polumaratona postaje maltene maksimalan izdrživ tempo) pretrčim 21km i da ostanem živ, i još da sve to upakujem ispod sat i po.
e sad vas neću zamarati planovima za vikend jer ih toliko imam da ako bih počeo da o njima pišem, vikend bi prošao a ja ne bi završio pisanje! :-D
19 kolovoza 2014
među-post
to je onaj post koji pišeš dok se ništa ne gogađa.
nakon onog vikenda sa dve kratke ulične trke,
napao me neki nagon za biciklom.
i tako sam pičio na bicikli iz dana u dan
između sat-i-nešto i dva-sata-i-nešto.
ponekad nešto malo potrčao.
tačnije, bila su tri dana bicikle,
pa četvrtak ujutru trčanje popodne bicikla,
petak je bio samo bicikla, ovaj put umesto mtb-a izvadio trkačku,
subota je bilo trčanje 21km laganog tempa,
tzv Tempića, za 1h40, dakle to mu dođe ritam maratona 3h20.
nedelja je bilo trčanje 15km uzbrdo i odatle nadalje izlet.
malo fotkao malo se šetao nizbrdo kroz duboku travu,
po nekim šumetinama i tako, samo sam pazio da ne nagazim neku zmiju.
i posle kad sam se spustio u grad još malo kao potrčao.
ponedeljak je bio ceo dan sa nekim alatkama u ruci,
pravili neku ogradu, naručivali materijal, dovozili sa stovarišta, i tako.
ništa što bi imalo veze sa sportskim blogom :-)
danas ujutru 11km po najstrmijem mogućem profilu,
ako kažem da nije moglo brže od 58 minuta onda vam je sve jasno.
popodne vožnja 64km po blago valovitom terenu,
bio sam umoran nakon posla i plan je bio da se vratim za 2h,
ali je potrajalo 2h02', jebiga duvao vetar :-P
planovi ne postoje.
ima neki trening-maraton u petak (??????) uveče,
pokušaću do četvrtka uveče da provalim koliko tačno je to trka,
a koliko trening.
par puta sam se zajebao pa ne bih opet,
naročito što je ovde uključeno dva puta po preko 4 sata vožnje autom.
nakon onog vikenda sa dve kratke ulične trke,
napao me neki nagon za biciklom.
i tako sam pičio na bicikli iz dana u dan
između sat-i-nešto i dva-sata-i-nešto.
ponekad nešto malo potrčao.
tačnije, bila su tri dana bicikle,
pa četvrtak ujutru trčanje popodne bicikla,
petak je bio samo bicikla, ovaj put umesto mtb-a izvadio trkačku,
subota je bilo trčanje 21km laganog tempa,
tzv Tempića, za 1h40, dakle to mu dođe ritam maratona 3h20.
nedelja je bilo trčanje 15km uzbrdo i odatle nadalje izlet.
malo fotkao malo se šetao nizbrdo kroz duboku travu,
po nekim šumetinama i tako, samo sam pazio da ne nagazim neku zmiju.
i posle kad sam se spustio u grad još malo kao potrčao.
ponedeljak je bio ceo dan sa nekim alatkama u ruci,
pravili neku ogradu, naručivali materijal, dovozili sa stovarišta, i tako.
ništa što bi imalo veze sa sportskim blogom :-)
danas ujutru 11km po najstrmijem mogućem profilu,
ako kažem da nije moglo brže od 58 minuta onda vam je sve jasno.
popodne vožnja 64km po blago valovitom terenu,
bio sam umoran nakon posla i plan je bio da se vratim za 2h,
ali je potrajalo 2h02', jebiga duvao vetar :-P
planovi ne postoje.
ima neki trening-maraton u petak (??????) uveče,
pokušaću do četvrtka uveče da provalim koliko tačno je to trka,
a koliko trening.
par puta sam se zajebao pa ne bih opet,
naročito što je ovde uključeno dva puta po preko 4 sata vožnje autom.
15 kolovoza 2014
pita od bulšita
evo koja je tema za danas.
nekoliko puta sam čuo nešto
o čemu nisam stigao pošteno da razmislim.
znate ono, kad neko nešto kaže,
vi to prihvatite kao njegovo mišljenje, iskustvo,
i sve se završi na tome.
ali već neko vreme o ovome zaista i RAZMIŠLJAM.
otud i taj pomak sa pukog prihvatanja na
potrebu da se nešto objasni i zašto ne, opovrgne.
"trčanje je učinilo da postanem bolja osoba".
eto o čemu se radi.
da li je to mit, ubeđenje, zabluda, besmislica, glupost?
zašto nikad nisam pročitao kako je bilo koji drugi sport
ili bilo koji drugi posao učinio da neko postane bolji?
otkud ta fama samo u trčanju, i to ISKLJUČIVO kod rekreativaca?
zašto to kao papagaji ne ponavljaju SVI elitni maratonci, biciklisti?
bokseri, teniseri, balerine, karatisti, gimnastičarke?
šta tačno žele da poruče ti koji su navodno
"postali nešto bolje" nego što su bili?
prvi zaključak je jednostavna matematika.
ako si danas NEKO BOLJI od onog juče,
to znači da si juče bio GORI.
i to znatno gori, čim primećuješ dramatičnu razliku.
drugo, otkud znaš da je od trčanja?
pa niko, ko je počeo da trči, ne trči 24h na dan,
to je obično 2-3 puta nedeljno po nekih pola sata - sat.
i sad, onaj što je upisao književnost i uči 10 sati na dan,
i onaj što se zaposlio u rudniku i radi 10 sati na dan,
oni nisu postali Bolji Čovek nakon godinu-dve,
e nego si samo ti postao bolji čovek
jer trčkaraš svako drugo jutro oko bloka?
i onaj koji je udomio psa sa tri noge
i svaki dan ga izvodi tri puta napolje i neguje ga,
i razgovara s njim,
i kupuje lekove, specijalnu hranu za pse,
taj nije postao bolji čovek,
nego si ti postao jer si kupio dva para patika i deset šarenih dresova?
platio si ličnog Trenera sto evra!
uh jebote, dakle to zvanje Boljeg Čoveka može i da se kupi, ha?
ah da.
redovno ustaješ!
stičeš radne navike!
u 40-oj godini???
baš fino.
počeo si da se javljaš ljudima na ulici.
naučio si da kažeš izvolite i hvala,
postao si normalna osoba.
sa 40 godina?
ma fenomenalno!
pa Svet je samo čekao da ti postaneš bolji čovek, zaista.
e tek sad ova planeta ima neku vrednost,
razlog da na njoj boravimo.
čast mi je što delimo iste ulice,
mislim, sada, nakon što si TI "postao bolji čovek".
a ja?
ja nisam postao bolji čovek.
eto, ja sam smrdljiva luzerčina.
jer verujem da se karakter ne menja baš tako preko noći,
činjenicom da si gumenjake zamenio šarenim patikama iz reklame.
ja mislim da papak uglavnom ostane papak.
da drkadžija ipak ostane drkadžija,
da se iz razmažene frajlice ta razmaženost ne može iscediti,
tek tako kroz znoj, nakon par krugova oko bloka.
i šta onda hoće ti koji nas ubeđuju da su postali bolji od samih sebe?
jedan od najboljih saveta u životu je da ne veruješ samoreklamerima.
jer su to najobičniji manipulatori.
(okej, ili pričicama u koje ne veruju leče neke komplekse)
svi ti koji pokušavaju da utiču na tvoje mišljenje o njima.
ja sam vredan čovek.
ja sam dobra majka.
ja sam uvek otvorena.
ja ti uvek kažem šta o tebi mislim.
ja sam ti najbolji prijatelj.
ne družim se s tobom iz interesa nego što te volim.
a da vas pitam nešto.
zašto ništa, ali ništa od ovoga,
nisam čuo od bilo koga, koga smatram Dobrim Čovekom?
a znam ih podosta, hvala bogu.
zašto svi ti dobri ljudi ćute, jebote???
zašto kažu "hvala", i posle se ne hvale kako su rekli hvala?
zašto mi kažu istinu, bez da mi napomenu kako mi govore istinu?
zašto mi nikad nisu rekli "ja ti ne govorim iza leđa"?
kako uspevaju da ĆUTKE ustanu svakog jutra u ŠEST-NULA-NULA?
mogu o ovome da pišem bukvalno deset dana bez prestanka.
ali ukratko.
kad bi se trčanjem zaista "postajao bolji čovek",
sva malena deca bi postala, i ostala, najbolji mogući ljudi.
jer sva deca trče od jutra do mraka.
dakle pliz nemojte mi više prodavati te gluposti.
da se hvalite time kako od juče više niste ljudsko govno,
nego ste preko noći postali krofna.
sramota je, baš je sramota.
zaista...
nekoliko puta sam čuo nešto
o čemu nisam stigao pošteno da razmislim.
znate ono, kad neko nešto kaže,
vi to prihvatite kao njegovo mišljenje, iskustvo,
i sve se završi na tome.
ali već neko vreme o ovome zaista i RAZMIŠLJAM.
otud i taj pomak sa pukog prihvatanja na
potrebu da se nešto objasni i zašto ne, opovrgne.
"trčanje je učinilo da postanem bolja osoba".
eto o čemu se radi.
da li je to mit, ubeđenje, zabluda, besmislica, glupost?
zašto nikad nisam pročitao kako je bilo koji drugi sport
ili bilo koji drugi posao učinio da neko postane bolji?
otkud ta fama samo u trčanju, i to ISKLJUČIVO kod rekreativaca?
zašto to kao papagaji ne ponavljaju SVI elitni maratonci, biciklisti?
bokseri, teniseri, balerine, karatisti, gimnastičarke?
šta tačno žele da poruče ti koji su navodno
"postali nešto bolje" nego što su bili?
prvi zaključak je jednostavna matematika.
ako si danas NEKO BOLJI od onog juče,
to znači da si juče bio GORI.
i to znatno gori, čim primećuješ dramatičnu razliku.
drugo, otkud znaš da je od trčanja?
pa niko, ko je počeo da trči, ne trči 24h na dan,
to je obično 2-3 puta nedeljno po nekih pola sata - sat.
i sad, onaj što je upisao književnost i uči 10 sati na dan,
i onaj što se zaposlio u rudniku i radi 10 sati na dan,
oni nisu postali Bolji Čovek nakon godinu-dve,
e nego si samo ti postao bolji čovek
jer trčkaraš svako drugo jutro oko bloka?
i onaj koji je udomio psa sa tri noge
i svaki dan ga izvodi tri puta napolje i neguje ga,
i razgovara s njim,
i kupuje lekove, specijalnu hranu za pse,
taj nije postao bolji čovek,
nego si ti postao jer si kupio dva para patika i deset šarenih dresova?
platio si ličnog Trenera sto evra!
uh jebote, dakle to zvanje Boljeg Čoveka može i da se kupi, ha?
ah da.
redovno ustaješ!
stičeš radne navike!
u 40-oj godini???
baš fino.
počeo si da se javljaš ljudima na ulici.
naučio si da kažeš izvolite i hvala,
postao si normalna osoba.
sa 40 godina?
ma fenomenalno!
pa Svet je samo čekao da ti postaneš bolji čovek, zaista.
e tek sad ova planeta ima neku vrednost,
razlog da na njoj boravimo.
čast mi je što delimo iste ulice,
mislim, sada, nakon što si TI "postao bolji čovek".
a ja?
ja nisam postao bolji čovek.
eto, ja sam smrdljiva luzerčina.
jer verujem da se karakter ne menja baš tako preko noći,
činjenicom da si gumenjake zamenio šarenim patikama iz reklame.
ja mislim da papak uglavnom ostane papak.
da drkadžija ipak ostane drkadžija,
da se iz razmažene frajlice ta razmaženost ne može iscediti,
tek tako kroz znoj, nakon par krugova oko bloka.
i šta onda hoće ti koji nas ubeđuju da su postali bolji od samih sebe?
jedan od najboljih saveta u životu je da ne veruješ samoreklamerima.
jer su to najobičniji manipulatori.
(okej, ili pričicama u koje ne veruju leče neke komplekse)
svi ti koji pokušavaju da utiču na tvoje mišljenje o njima.
ja sam vredan čovek.
ja sam dobra majka.
ja sam uvek otvorena.
ja ti uvek kažem šta o tebi mislim.
ja sam ti najbolji prijatelj.
ne družim se s tobom iz interesa nego što te volim.
a da vas pitam nešto.
zašto ništa, ali ništa od ovoga,
nisam čuo od bilo koga, koga smatram Dobrim Čovekom?
a znam ih podosta, hvala bogu.
zašto svi ti dobri ljudi ćute, jebote???
zašto kažu "hvala", i posle se ne hvale kako su rekli hvala?
zašto mi kažu istinu, bez da mi napomenu kako mi govore istinu?
zašto mi nikad nisu rekli "ja ti ne govorim iza leđa"?
kako uspevaju da ĆUTKE ustanu svakog jutra u ŠEST-NULA-NULA?
mogu o ovome da pišem bukvalno deset dana bez prestanka.
ali ukratko.
kad bi se trčanjem zaista "postajao bolji čovek",
sva malena deca bi postala, i ostala, najbolji mogući ljudi.
jer sva deca trče od jutra do mraka.
dakle pliz nemojte mi više prodavati te gluposti.
da se hvalite time kako od juče više niste ljudsko govno,
nego ste preko noći postali krofna.
sramota je, baš je sramota.
zaista...
12 kolovoza 2014
9 + 5 + ihahaj
okvirni planovi, i promene planova, to mi je valjda uža specijalizacija
ovog vikenda sam skockao jednu "trku od koje nisam ništa očekivao", sa treningom Dužine
uslovno rečeno dužina jer ono što drugi trče kao Dužinu obično predstavlja moje prosečno trčanje na godišnjem nivou
počelo je još u petak, nekim koncertom u Pančevu
(pošto je ovo sportski blog neću se previše zadržavati na muzici)
nakon spavanja sam u subotu ujutru otišao sa starim i proverenim sparing partnerom na jutarnji džoging, to jest obilazak Pančeva, i stvarno smo napravili lep kružić po gradu i uz reku Tamiš
jednom davno sam tako trčkarao ujutru pa sasvim lepo otrčao večernju trku, rekoh, ko zna, možda opet upali?
i tako, bez apsolutno ikakvih ambicija sam stigao na trku u Kanjižu
koliko se sećam prošli put sam ona 3 kruga po 3km trčao po 11 minuta, ili je možda samo takav bio plan a ja sam ga omašio, više se ne sećam
ove godine je plan bio da se po onoj vrućini ne raspadnem, da trčim bilo kojom brzinom, i ako je moguće da usput ošacujem ko od konkurencije mi je u blizini, ne bih li ipak za uspomenu uzeo makar ćupić za treće mesto u kategoriji
sponzor je fabrika crepova i onda oni naprave te pehare kakvih nigde drugde nema
i bude to tako kul za uspomenu
ove godine su nam pak davali brojeve u boji, pa je svaka kategorija imala svoju boju, a malo se sve zbrkalo jer su napravili (kako sam čuo) kategorije na svakih 7 godina
ovaj što je pobedio je par godina mlađi od mene i specijalista za te kraće trke, a ja nekako u zadnjem krugu dobih ovog na kraju Trećeplasiranog, da l što sam ja ubrzao da l što je on usporio nemam pojma
mislim da sam krugove išao tu negde oko 12 + 12 + 11 minuta, nisam nosio štopericu, verovatno je prvi bio bar malo ispod 12 a zadnji bar malo preko 11 minuta jer sam ubrzao tek negde pred polovinu kruga
kad kažem krug mislim na neki kljakavi trapez zbrčkan od nepravilnih ulica
odmah posle cilja smo se na brzaka istuširali iz flaše pored auta, malo se muvali oko bine gde je već počela svirka, i jurnuli u tu neko selo gde je u toku rock vikend festival
kome god sam čak i od vojvođana pomenuo taj Orom, niko za njega nije čuo
a Lola i ja, ih, nisi čuo za Orom, pa to ti je čuveno mesto!
čuveno samo nama jer smo pre desetak godina išli biciklama iz Beograda do Subotice, i zalutali upravo tamo
tj išli smo od moje babe sa Mirijeva, pa smo morali da hvatamo tu desnu varijantu preko Pančeva i dalje ko zna kuda
tek tako se pogodilo da je pao mrak upravo kad smo stigli u taj Orom pa više nismo mogli ni kartu da gledamo, ali nam nije ni trebala jer su se u daljini već videla svetla Subotice
i eto tako posle 10 godina opet nas u Oromu
muzika je bila odlična, razglas više-manje, atmosfera takođe odlična
i umesto za Novi Sad gde sam trebao u nedelju da trčim dužinu sa društvom, odosmo tu u neko skroz bliže mesto da prespavamo kod prijatelja, koji su nas pozvali na sutrašnju trkicu od 5km
za koju naravno nismo ni znali sve do završetka trke u Kanjiži
tako je ispalo nešto totalno neplanirano, da ću u dva dana da trčim večernju trku od 9km pa zatim podnevnu trku od 5km
malo sam se brinuo za ložu, ali je preživela
prvo je neko rekao da će na toj trci od 5km da se trče 4 kruga od 1250m, i da će tu biti dosta nekih začkoljica, i ja sam shvatio da će to biti maltene kao Kros 5 mlinova, što mi je odgovaralo obzirom da mislim da po takvoj podlozi imam prednost u odnosu na ovu mahom "asfaltnu" konkurenciju kolega maratonaca
međutim ćorak, imali smo 50m po travi i pretrčavanje preko dva limena mostića i to je sve, ostatak je bio najobičniji asfaltni pravac od 500m da se trči tamo-pa-nazad
e sad je već bilo puno lakše u odnosu na juče
obzirom da ja tako treniruckam skoro svaki dan-za-danom, što je naravno bespotrebno i beskorisno za sve OSIM za ovakve situacije, računao sam na to da će moje noge ipak biti u boljem stanju, u odnosu na noge konkurencije
i baš tako je i bilo
sa starta sam krenuo i svo vreme na 20m pratio onog od sinoć koji mi je u trci na 9km, negde na 5-om kilometru bio 300m ispred, a ovaj pak s kojim sam trčao sinoć do pred kraj, odmah je ostao i zaostajao sve više
to su dakle(m) te Saletove nogice, koje tako mogu da se vrte iz dana u dan, u nedogled
da stvar bude zanimljiva, da je trka trajala još samo pola kruga delovalo je da bih stigao i ovog prvoplasiranog dečka
na okretu mi je u prvom krugu bio 100m ispred, u drugom krugu 120m, u trećem opet 120m, i u četvrtom 100m što je do cilja spalo na 70m
ali nema veze, i drugo mesto mi je bilo sasvim dovoljno, jer mi je na startu cilj bio da uđem u 3, dakle mišn komplitid
nakon svoje trke sam trčao jedan krug sa Lolom, njen poslednji, pa sam onda trčao 2 kruga sa prijateljem koji je završavao triatlon, i usput da mu se bar malo odužim za ono prenoćište, i na kraju sa drugaricom odoh na još 5km rastrčavanja i ćaskanja, ne što mi se trčalo, jer mi se (nogama) uopšte nije trčalo, nego eto, da joj pravim društvo
u međuvremenu su Lolu zavrbovali za sprint-štafetu i našli joj biciklu i kacigu, pa je tako i ona imala neplanirani dodatak i malo se podsetila kako izgleda jurcanje na trkačkoj bicikli na koju je ove godine sela samo par puta
to jest kad su čuli da je 8 puta bila državni prvak "na cesti", maltene je došlo do otimačine oko toga u čiju će štafetu da je prigrabe
posle toga još jedan poslednji juriš autom, ovaj put nismo ništa prepuštali slučaju i okolnostima kao juče kad stigosmo u Kanjižu u poslednji trenutak, tako da smo spičili autoputem i uštedeli barem sat vremena
dovoljno za pivo i neke ogroooooomne pljeskavice koje je Lola naručila, ali ako njoj nije bila prevelika, ne ide ni da se ja žalim na svoju, iste veličine
i tako, bio je to jedan podosta jurišnički vikend
u ponedeljak kao oporavak 1h15' tempa na bicikli i popodne-uveče 3h šetnje sa psom do tu jednog jezerceta na brdu, baš smo se lepo proveli
ovog vikenda sam skockao jednu "trku od koje nisam ništa očekivao", sa treningom Dužine
uslovno rečeno dužina jer ono što drugi trče kao Dužinu obično predstavlja moje prosečno trčanje na godišnjem nivou
počelo je još u petak, nekim koncertom u Pančevu
(pošto je ovo sportski blog neću se previše zadržavati na muzici)
nakon spavanja sam u subotu ujutru otišao sa starim i proverenim sparing partnerom na jutarnji džoging, to jest obilazak Pančeva, i stvarno smo napravili lep kružić po gradu i uz reku Tamiš
jednom davno sam tako trčkarao ujutru pa sasvim lepo otrčao večernju trku, rekoh, ko zna, možda opet upali?
i tako, bez apsolutno ikakvih ambicija sam stigao na trku u Kanjižu
koliko se sećam prošli put sam ona 3 kruga po 3km trčao po 11 minuta, ili je možda samo takav bio plan a ja sam ga omašio, više se ne sećam
ove godine je plan bio da se po onoj vrućini ne raspadnem, da trčim bilo kojom brzinom, i ako je moguće da usput ošacujem ko od konkurencije mi je u blizini, ne bih li ipak za uspomenu uzeo makar ćupić za treće mesto u kategoriji
sponzor je fabrika crepova i onda oni naprave te pehare kakvih nigde drugde nema
i bude to tako kul za uspomenu
ove godine su nam pak davali brojeve u boji, pa je svaka kategorija imala svoju boju, a malo se sve zbrkalo jer su napravili (kako sam čuo) kategorije na svakih 7 godina
ovaj što je pobedio je par godina mlađi od mene i specijalista za te kraće trke, a ja nekako u zadnjem krugu dobih ovog na kraju Trećeplasiranog, da l što sam ja ubrzao da l što je on usporio nemam pojma
mislim da sam krugove išao tu negde oko 12 + 12 + 11 minuta, nisam nosio štopericu, verovatno je prvi bio bar malo ispod 12 a zadnji bar malo preko 11 minuta jer sam ubrzao tek negde pred polovinu kruga
kad kažem krug mislim na neki kljakavi trapez zbrčkan od nepravilnih ulica
odmah posle cilja smo se na brzaka istuširali iz flaše pored auta, malo se muvali oko bine gde je već počela svirka, i jurnuli u tu neko selo gde je u toku rock vikend festival
kome god sam čak i od vojvođana pomenuo taj Orom, niko za njega nije čuo
a Lola i ja, ih, nisi čuo za Orom, pa to ti je čuveno mesto!
čuveno samo nama jer smo pre desetak godina išli biciklama iz Beograda do Subotice, i zalutali upravo tamo
tj išli smo od moje babe sa Mirijeva, pa smo morali da hvatamo tu desnu varijantu preko Pančeva i dalje ko zna kuda
tek tako se pogodilo da je pao mrak upravo kad smo stigli u taj Orom pa više nismo mogli ni kartu da gledamo, ali nam nije ni trebala jer su se u daljini već videla svetla Subotice
i eto tako posle 10 godina opet nas u Oromu
muzika je bila odlična, razglas više-manje, atmosfera takođe odlična
i umesto za Novi Sad gde sam trebao u nedelju da trčim dužinu sa društvom, odosmo tu u neko skroz bliže mesto da prespavamo kod prijatelja, koji su nas pozvali na sutrašnju trkicu od 5km
za koju naravno nismo ni znali sve do završetka trke u Kanjiži
tako je ispalo nešto totalno neplanirano, da ću u dva dana da trčim večernju trku od 9km pa zatim podnevnu trku od 5km
malo sam se brinuo za ložu, ali je preživela
prvo je neko rekao da će na toj trci od 5km da se trče 4 kruga od 1250m, i da će tu biti dosta nekih začkoljica, i ja sam shvatio da će to biti maltene kao Kros 5 mlinova, što mi je odgovaralo obzirom da mislim da po takvoj podlozi imam prednost u odnosu na ovu mahom "asfaltnu" konkurenciju kolega maratonaca
međutim ćorak, imali smo 50m po travi i pretrčavanje preko dva limena mostića i to je sve, ostatak je bio najobičniji asfaltni pravac od 500m da se trči tamo-pa-nazad
e sad je već bilo puno lakše u odnosu na juče
obzirom da ja tako treniruckam skoro svaki dan-za-danom, što je naravno bespotrebno i beskorisno za sve OSIM za ovakve situacije, računao sam na to da će moje noge ipak biti u boljem stanju, u odnosu na noge konkurencije
i baš tako je i bilo
sa starta sam krenuo i svo vreme na 20m pratio onog od sinoć koji mi je u trci na 9km, negde na 5-om kilometru bio 300m ispred, a ovaj pak s kojim sam trčao sinoć do pred kraj, odmah je ostao i zaostajao sve više
to su dakle(m) te Saletove nogice, koje tako mogu da se vrte iz dana u dan, u nedogled
da stvar bude zanimljiva, da je trka trajala još samo pola kruga delovalo je da bih stigao i ovog prvoplasiranog dečka
na okretu mi je u prvom krugu bio 100m ispred, u drugom krugu 120m, u trećem opet 120m, i u četvrtom 100m što je do cilja spalo na 70m
ali nema veze, i drugo mesto mi je bilo sasvim dovoljno, jer mi je na startu cilj bio da uđem u 3, dakle mišn komplitid
nakon svoje trke sam trčao jedan krug sa Lolom, njen poslednji, pa sam onda trčao 2 kruga sa prijateljem koji je završavao triatlon, i usput da mu se bar malo odužim za ono prenoćište, i na kraju sa drugaricom odoh na još 5km rastrčavanja i ćaskanja, ne što mi se trčalo, jer mi se (nogama) uopšte nije trčalo, nego eto, da joj pravim društvo
u međuvremenu su Lolu zavrbovali za sprint-štafetu i našli joj biciklu i kacigu, pa je tako i ona imala neplanirani dodatak i malo se podsetila kako izgleda jurcanje na trkačkoj bicikli na koju je ove godine sela samo par puta
to jest kad su čuli da je 8 puta bila državni prvak "na cesti", maltene je došlo do otimačine oko toga u čiju će štafetu da je prigrabe
posle toga još jedan poslednji juriš autom, ovaj put nismo ništa prepuštali slučaju i okolnostima kao juče kad stigosmo u Kanjižu u poslednji trenutak, tako da smo spičili autoputem i uštedeli barem sat vremena
dovoljno za pivo i neke ogroooooomne pljeskavice koje je Lola naručila, ali ako njoj nije bila prevelika, ne ide ni da se ja žalim na svoju, iste veličine
i tako, bio je to jedan podosta jurišnički vikend
u ponedeljak kao oporavak 1h15' tempa na bicikli i popodne-uveče 3h šetnje sa psom do tu jednog jezerceta na brdu, baš smo se lepo proveli
05 kolovoza 2014
možda
i tako je jedna priča počela skroz spontano, naivno
reče Lola, ajmo da se provozamo do one raskrsnice preko pruge, da vidimo da li tvoje patike (ove što trenutno stoje na coveru) još uvek vise gore na žici, ili ih je skinuo Onaj koji je skinuo i prve
ajde, rekoh ja
i nekako je predveče počelo da grmi, i dogovorili smo se da ja skoknem tih desetak kilometara (i nazad) a da ona ode do grada drugim pametnijim poslom
uzeo ja kačket, uzeo i šuškavac i stavio ga na gepek od city bajka
rekoh ono, ako baš dođe do tačke da koža počne da mi prokišnjava
inače dok ovo kucam ide mi workin & steamin, onaj dupli (po moderno 2-u-1) crveni album majlsa dejvisa, tek da napomenem
negde na pola puta, počela je kiša
pravio sam se da je ne primećujem
taj trik pali do određenih granica
kao što možeš da ignorišeš mangupe dok ti dobacuju, ali već kad te prvi pljune ili udari, to prosto ne možeš da ne primetiš
prebacio ja već odavno u drugu od tri brzine, kao nešto jurim
prva brzina je, kad onako živahno okrećeš pedale, negde za brzine oko 20 km/h, druga je za 25-30 km/h, tako su malo grube razlike, a treća je za preko 30 km/h
ne vredi, stanem uz bankinu
navučem taj šušakvac, e sad ću bolje da uspem u životu, osećam se kao neko povrće u plasteniku
i onda je krenulo
kiša je prerasla u pljusak, a grmljavina se nekako približila
ono, privila se uz mene, srce moje neurotično
dođem napokon do odredišta, jao miline, moje patike vise na žici!
e sad treba to slikati, kiša se pojačava i na granici je da je nazovem pljusak, mada su moji kriterijumi poremećeni jer kišu uglavnom zovem kišica, pljusak zovem kiša, provalu oblaka zovem pljusak, a poplavu i nebo-se-otvorilo-do-jaja zovem pljusak
tako nekako
pokrijem se nekako šuškavcem kao šatorom i opalim par slikica
sva sreća da sam u zadnji čas odlučio da ipak ne nosim mobilni, nego ovaj neki low budget (kao pesma od kinksa, beše?) foto aparat
e tad je već počelo nekako previše da prašti
znam ja fiziku i matematiku
zvuk putuje 340 metara u sekundi
kad grmne, pa ga čuješ za onoliko koliko ti je potrebno da napraviš tap-tap-tap tri koraka na trčanju, jedna sekunda, dakle puklo je na 300-350 metara daleko
ili blizu, zavisi da ili si optimista ili pesimista
eee onda je pucalo "na korak" od mene
trećina sekunde, dakle sto metara
paaaa, nije bilo prijatno
pljusak se pojačavao, sad je već voda bila šaku duboka po desnoj strani puta, magistralnog, sa obe strane, a po sredini je bilo onako, samo mokro, ali bez baruštine
ali nije mi bila frka da vozim bajk, jer su kola doslovno milela
a pojavio se i taj neki momenat poštovanja, ili opreznosti, nemam pojma
niko me nije "tesno" obišao
nego uvek ono skroz drugom stranom, debelo odmaknut od mene
niko nije svirnuo, kao da nikom nisam smetao
biće radije da je svako čuvao svoje dupe i bio maksimalno napet za volanom, pa nije ni imao vremena da svirka naokolo
pa puče negde još bliže,
protresao mi se šuškavac onako kako membrana od woofera
uh jbt ovo je bilo blizu
računam, ipak je šuškavac od plastike
da je od gvožđa pa da se i plašim
mada, pre deset dana, roknu grom u onu banderu i zapali dve kuće, čuj bandera je od drveta, što sam ja sigurniji ovako plastificiran?
i onda sam stigao do nekog proširenja gde je supermarket i ispred mene su 4 auta skrenula na parking i tamo ostala
i grmnulo je opet, preblizu, i opet, i opet
a u guzicu
pa neće me valjda
a spremam tako dobar blog, ne bi bilo fer
eh da, nisam rekao
malopre je prošla jedna Hitna, pa za njom druga, i evo upravo je u kontra smeru nazad ka gradu prošla treća
ovakva glupost mi proleće kroz glavu
ko zna ko je nastradao
možda se u nekom selu neko dete igralo
možda se nije igralo, možda je potrčalo da potera ovce nazad u štalu
ne mora da bude dete, neka je i baba neka
ali je izašla iz kuće s razlogom
a šta ja glumim ovde?
išao retard da vidi da li je neko skinuo njegove raspadnute patike, koje je juče obesio na neku žicu
pa da ima boga, prvo bi njega ubio, mislim mene
i sad razmišljam, zamisli da me stvarno rokne, jer sam bukvalno jedina budala na putu, svi auti su negde stali, zastali
toliko pljušti da mi one ogromne kapi udaraju po kapuljači, skroz me zaglušujući, to je neka divljačka buka, neki rafalni užas
i zamisli tu situaciju da neka četvrta Hitna treba da dolazi zbog mene, umesto da pohita da spašava ljude koji ičemu korisnom služe na ovoj planeti...
vozim dalje, totalno sâm
sad je već pedalj vode uz bankinu, a celom širinom puta je minimum 5cm
prođe jedan auto, zaprska me tom silnom vodurinom, po nogama, po licu, po obrazima i stisnutim usnama, i ukapiram da je ta voda dole na asfaltu mlaka!
koliko god zavaravao osećaj tog nevremena, vukao te da misliš da se radi o nekoj hladnoći, eto, taj mlaz je delovao nekako topao, prosto kao poljubac
nastavljam dalje smešeći se
poljubac
i tada, onaj naj trenutak
bljesak, tu negde neverovatno blizu, i prvo osećam neko žarenje odozgo po šakama, kao da me je neko dodirnuo nekom žicom iz koje udara struja, i tek nakon sledećeg delića sekunde GRRMMMMMMMM!!!!
jebote udario me grom
ovo već postaje nerealno
ništa, nema povratka, kuća mi je ispred, imam još tri kilometra
prelazim u levu traku od dve iz mog pravca, i idem skroz uz levu ivicu
naime sa te strane su ulične svetiljke, i nekako se ispod njih osećam zaštićen
vozim tako i razmišljam, jbg ako hoće, udariće me
nema veza sa svetiljkama
shvatam koliko je sva ta naša "sigurnost" više stvar ubeđenja, nego nešto realno
sigurnost ne postoji
možeš samo da se *osećaš* siguran, ili nesiguran
to je otprilike sve
sva filozofija
približim levu šaku očima, onako u brzini, pogledam da li imam neki trag od onog žarenja, ne primećujem ništa
da te nešto spalilo, već bi se odatle pušilo, ne budali - kao da kažem samom sebi i počinjem da se smejem
još jedan auto parkiran na benzinskoj
prolazim pored njega i pokažem mu širokim pokretom rukom, onako preko glave, come on!, hahahha, ako mogu ja možeš i ti
bog te pita šta je mogao da pomisli videvši ludaka na bicikli koji kroz vodu 10cm duboku seče kao gliser i nestaje u daljini
i da, puklo je još najmanje dvadesetak puta, sve tako u 100-200m daljine
najgore je ono kad te zaslepi, pa prasne samo delić sekunde kasnije
dolazim na poslednji semafor, nema, crvenog, zelenog, nema svetala
CRKO SEMAFOR!!!!
ugasila se planeta, a ja vozim i dalje
opet počinjem da se kliberim, onako ludački
baš ima nešto lepo u tome kad si tako malo lud
dogodi ti se svašta što ti se inače ne bi dogodilo
ludi pišu blogove, ludi pišu neverovatne priče, ludi na neki lud način ipak inspirišu one malo manje lude, pomeraju im granicu razumnog i logičnog
"ako je onaj ludak preživeo, dakle mogu i ja"
i posle će neko da mi prigovori kako mi je poveliki ego
jok tebi će da bude
hajde napravi slalom između sto munja, sve u sto metara levo ili desno, prođi biciklom kao gliserom putem uz koji se parkiralo tridesetak automobila i unutra se sto ljudi trese i moli, imaj više struje od gradske rasvete, pobedi sve što se te večeri moglo pobediti
uđem u dvorište, sav hepi što sam eto doživeo to što sam upravo preživeo, i odmah siđem u podrum da pronađem onog od naša 4 psa koji se najviše plaši grmljavine
zagrlim druga, i prvo njemu sve ovo ispričam
natenane
pomazim ga poslednji put, objasnim mu da sve to nije ništa strašno, i odem da iscedim sve sa sebe pre nego što uđem u kuću
a sutra ću da budem posran, zato što svaki dan nije ovoliko zanimljiv
jutros sam uradio dva tretmana, jedan curi koja je pola brazilka pola portugalka, a drugi curi koja je pola japanka pola francuskinja
a dovela ih naša zajednička drugarica koja živi u parizu
tako sam valjda iscedio negde oko pola svih svetskih mitisera
pre nego što sam završio,
pustio sam im jednu stvar od ibrahima maalouf-a
da mi objasne o čemu se radi u tekstu
poprilično čudna situacija, da maalouf trešti u centru valjeva, u izlogu još uvek stoji jedan preostali poster stray dogg-a od prekjučerašnjeg koncerta, ja ne znam francuski one ne znaju srpski, i slušamo maalouf-a, muzika uvek poveže nešto što deluje nemoguće povezati
pa sam posle toga šišao travu u dvorištu, pa sam išao po stovarištima da tražim neke određene armature, pa sam išao na trčanje od 10km gde sam napravio 50 sprinteva po 100 metara, šta god nekom neupućenom mogao da znači taj detalj, i tako, bio je poprilično frenetičan dan
a majls dejvis piči i dalje, na ripit
i valjda je došla struja u onaj semafor
i valjda su svi oni što ih je vozila Hitna, prva druga i treća, koliko-toliko ok
i valjda su svi oni auti nastavili dalje i stigli gde su krenuli
i valjda je onaj moj najplašljiviji pas zaspao
i možda ću sad i ja moći mirno da zaspim
možda
reče Lola, ajmo da se provozamo do one raskrsnice preko pruge, da vidimo da li tvoje patike (ove što trenutno stoje na coveru) još uvek vise gore na žici, ili ih je skinuo Onaj koji je skinuo i prve
ajde, rekoh ja
i nekako je predveče počelo da grmi, i dogovorili smo se da ja skoknem tih desetak kilometara (i nazad) a da ona ode do grada drugim pametnijim poslom
uzeo ja kačket, uzeo i šuškavac i stavio ga na gepek od city bajka
rekoh ono, ako baš dođe do tačke da koža počne da mi prokišnjava
inače dok ovo kucam ide mi workin & steamin, onaj dupli (po moderno 2-u-1) crveni album majlsa dejvisa, tek da napomenem
negde na pola puta, počela je kiša
pravio sam se da je ne primećujem
taj trik pali do određenih granica
kao što možeš da ignorišeš mangupe dok ti dobacuju, ali već kad te prvi pljune ili udari, to prosto ne možeš da ne primetiš
prebacio ja već odavno u drugu od tri brzine, kao nešto jurim
prva brzina je, kad onako živahno okrećeš pedale, negde za brzine oko 20 km/h, druga je za 25-30 km/h, tako su malo grube razlike, a treća je za preko 30 km/h
ne vredi, stanem uz bankinu
navučem taj šušakvac, e sad ću bolje da uspem u životu, osećam se kao neko povrće u plasteniku
i onda je krenulo
kiša je prerasla u pljusak, a grmljavina se nekako približila
ono, privila se uz mene, srce moje neurotično
dođem napokon do odredišta, jao miline, moje patike vise na žici!
e sad treba to slikati, kiša se pojačava i na granici je da je nazovem pljusak, mada su moji kriterijumi poremećeni jer kišu uglavnom zovem kišica, pljusak zovem kiša, provalu oblaka zovem pljusak, a poplavu i nebo-se-otvorilo-do-jaja zovem pljusak
tako nekako
pokrijem se nekako šuškavcem kao šatorom i opalim par slikica
sva sreća da sam u zadnji čas odlučio da ipak ne nosim mobilni, nego ovaj neki low budget (kao pesma od kinksa, beše?) foto aparat
e tad je već počelo nekako previše da prašti
znam ja fiziku i matematiku
zvuk putuje 340 metara u sekundi
kad grmne, pa ga čuješ za onoliko koliko ti je potrebno da napraviš tap-tap-tap tri koraka na trčanju, jedna sekunda, dakle puklo je na 300-350 metara daleko
ili blizu, zavisi da ili si optimista ili pesimista
eee onda je pucalo "na korak" od mene
trećina sekunde, dakle sto metara
paaaa, nije bilo prijatno
pljusak se pojačavao, sad je već voda bila šaku duboka po desnoj strani puta, magistralnog, sa obe strane, a po sredini je bilo onako, samo mokro, ali bez baruštine
ali nije mi bila frka da vozim bajk, jer su kola doslovno milela
a pojavio se i taj neki momenat poštovanja, ili opreznosti, nemam pojma
niko me nije "tesno" obišao
nego uvek ono skroz drugom stranom, debelo odmaknut od mene
niko nije svirnuo, kao da nikom nisam smetao
biće radije da je svako čuvao svoje dupe i bio maksimalno napet za volanom, pa nije ni imao vremena da svirka naokolo
pa puče negde još bliže,
protresao mi se šuškavac onako kako membrana od woofera
uh jbt ovo je bilo blizu
računam, ipak je šuškavac od plastike
da je od gvožđa pa da se i plašim
mada, pre deset dana, roknu grom u onu banderu i zapali dve kuće, čuj bandera je od drveta, što sam ja sigurniji ovako plastificiran?
i onda sam stigao do nekog proširenja gde je supermarket i ispred mene su 4 auta skrenula na parking i tamo ostala
i grmnulo je opet, preblizu, i opet, i opet
a u guzicu
pa neće me valjda
a spremam tako dobar blog, ne bi bilo fer
eh da, nisam rekao
malopre je prošla jedna Hitna, pa za njom druga, i evo upravo je u kontra smeru nazad ka gradu prošla treća
ovakva glupost mi proleće kroz glavu
ko zna ko je nastradao
možda se u nekom selu neko dete igralo
možda se nije igralo, možda je potrčalo da potera ovce nazad u štalu
ne mora da bude dete, neka je i baba neka
ali je izašla iz kuće s razlogom
a šta ja glumim ovde?
išao retard da vidi da li je neko skinuo njegove raspadnute patike, koje je juče obesio na neku žicu
pa da ima boga, prvo bi njega ubio, mislim mene
i sad razmišljam, zamisli da me stvarno rokne, jer sam bukvalno jedina budala na putu, svi auti su negde stali, zastali
toliko pljušti da mi one ogromne kapi udaraju po kapuljači, skroz me zaglušujući, to je neka divljačka buka, neki rafalni užas
i zamisli tu situaciju da neka četvrta Hitna treba da dolazi zbog mene, umesto da pohita da spašava ljude koji ičemu korisnom služe na ovoj planeti...
vozim dalje, totalno sâm
sad je već pedalj vode uz bankinu, a celom širinom puta je minimum 5cm
prođe jedan auto, zaprska me tom silnom vodurinom, po nogama, po licu, po obrazima i stisnutim usnama, i ukapiram da je ta voda dole na asfaltu mlaka!
koliko god zavaravao osećaj tog nevremena, vukao te da misliš da se radi o nekoj hladnoći, eto, taj mlaz je delovao nekako topao, prosto kao poljubac
nastavljam dalje smešeći se
poljubac
i tada, onaj naj trenutak
bljesak, tu negde neverovatno blizu, i prvo osećam neko žarenje odozgo po šakama, kao da me je neko dodirnuo nekom žicom iz koje udara struja, i tek nakon sledećeg delića sekunde GRRMMMMMMMM!!!!
jebote udario me grom
ovo već postaje nerealno
ništa, nema povratka, kuća mi je ispred, imam još tri kilometra
prelazim u levu traku od dve iz mog pravca, i idem skroz uz levu ivicu
naime sa te strane su ulične svetiljke, i nekako se ispod njih osećam zaštićen
vozim tako i razmišljam, jbg ako hoće, udariće me
nema veza sa svetiljkama
shvatam koliko je sva ta naša "sigurnost" više stvar ubeđenja, nego nešto realno
sigurnost ne postoji
možeš samo da se *osećaš* siguran, ili nesiguran
to je otprilike sve
sva filozofija
približim levu šaku očima, onako u brzini, pogledam da li imam neki trag od onog žarenja, ne primećujem ništa
da te nešto spalilo, već bi se odatle pušilo, ne budali - kao da kažem samom sebi i počinjem da se smejem
još jedan auto parkiran na benzinskoj
prolazim pored njega i pokažem mu širokim pokretom rukom, onako preko glave, come on!, hahahha, ako mogu ja možeš i ti
bog te pita šta je mogao da pomisli videvši ludaka na bicikli koji kroz vodu 10cm duboku seče kao gliser i nestaje u daljini
i da, puklo je još najmanje dvadesetak puta, sve tako u 100-200m daljine
najgore je ono kad te zaslepi, pa prasne samo delić sekunde kasnije
dolazim na poslednji semafor, nema, crvenog, zelenog, nema svetala
CRKO SEMAFOR!!!!
ugasila se planeta, a ja vozim i dalje
opet počinjem da se kliberim, onako ludački
baš ima nešto lepo u tome kad si tako malo lud
dogodi ti se svašta što ti se inače ne bi dogodilo
ludi pišu blogove, ludi pišu neverovatne priče, ludi na neki lud način ipak inspirišu one malo manje lude, pomeraju im granicu razumnog i logičnog
"ako je onaj ludak preživeo, dakle mogu i ja"
i posle će neko da mi prigovori kako mi je poveliki ego
jok tebi će da bude
hajde napravi slalom između sto munja, sve u sto metara levo ili desno, prođi biciklom kao gliserom putem uz koji se parkiralo tridesetak automobila i unutra se sto ljudi trese i moli, imaj više struje od gradske rasvete, pobedi sve što se te večeri moglo pobediti
uđem u dvorište, sav hepi što sam eto doživeo to što sam upravo preživeo, i odmah siđem u podrum da pronađem onog od naša 4 psa koji se najviše plaši grmljavine
zagrlim druga, i prvo njemu sve ovo ispričam
natenane
pomazim ga poslednji put, objasnim mu da sve to nije ništa strašno, i odem da iscedim sve sa sebe pre nego što uđem u kuću
a sutra ću da budem posran, zato što svaki dan nije ovoliko zanimljiv
jutros sam uradio dva tretmana, jedan curi koja je pola brazilka pola portugalka, a drugi curi koja je pola japanka pola francuskinja
a dovela ih naša zajednička drugarica koja živi u parizu
tako sam valjda iscedio negde oko pola svih svetskih mitisera
pre nego što sam završio,
pustio sam im jednu stvar od ibrahima maalouf-a
da mi objasne o čemu se radi u tekstu
poprilično čudna situacija, da maalouf trešti u centru valjeva, u izlogu još uvek stoji jedan preostali poster stray dogg-a od prekjučerašnjeg koncerta, ja ne znam francuski one ne znaju srpski, i slušamo maalouf-a, muzika uvek poveže nešto što deluje nemoguće povezati
pa sam posle toga šišao travu u dvorištu, pa sam išao po stovarištima da tražim neke određene armature, pa sam išao na trčanje od 10km gde sam napravio 50 sprinteva po 100 metara, šta god nekom neupućenom mogao da znači taj detalj, i tako, bio je poprilično frenetičan dan
a majls dejvis piči i dalje, na ripit
i valjda je došla struja u onaj semafor
i valjda su svi oni što ih je vozila Hitna, prva druga i treća, koliko-toliko ok
i valjda su svi oni auti nastavili dalje i stigli gde su krenuli
i valjda je onaj moj najplašljiviji pas zaspao
i možda ću sad i ja moći mirno da zaspim
možda
Pretplati se na:
Postovi (Atom)