star ud i ja

evo ovaj neki program mi predviđa polumaraton ispod 2h, ako ovako nastavim da treniram :-)
nego radi se o ovome: došlo je do velike promene u mom malom životu. što je logično, jer što je život "manji", promene mu deluju veće. naime primetio sam da se ista stvar stalno ponavlja, a i to zvuči logično jer kako će se razne stvari ponavljati? mnogo sam pametan jutros, ovo je loš znak. 

kad god kupim novi komplet patika, a to kod mene ide tako na šleper, kad me uvati panika da "su mi sve patike dotrajale" onda u mesec dva nakupujem 4-5-6 pari i "obezbedim se", onda logično počnem da ih nosim, iz dva razloga.

1) da vidim da li sam uopšte kupio idealnu veličinu ili sam se kao i obično zeznuo za pola broja gore ili dole, da vidim da li su tako udobne kao što su izgledale u radnji, da im nađem pravu namenu, da li ću ih čuvati za trke, za dužine, za tempo trčanja, za nešto bezveze (bljuzga, blato) ako ukapiram da su sranje 

2) da ih malo razgazim, da se iole uhodaju, pa ako krenem negde duže da mi se ne pojavi neki neočekivani problem

i šta se događa: te patike uvek nekako budu na vrhu, na dohvat ruke, i počnem uglavnom njih da uzimam onako s reda. one najstarije su negde zatrpane gomilama kutija, a one što sam ih do juče nosio, tu su negde ni tamo ni ovamo. 

tako umesto 15, 20, 25, dođeš do 30 pari patika koje su sve u stanju "ne moraju da se bace, može da se iz njih izvuče još par stotina kilometara". i kuća ti se pretvori u otpad nekih polu-polovnih patika.

e početkom avgusta mi je prekipelo. povadio sam sve one Najstarije od kojih neke imaju i desetak godina, poput ovih crvenih Skylon-ki koje sam kupio pred Beogradski 2005 kad sam prvi put (nakon godinu i po trčanja) pretrčao maraton za manje od 3 sata. 

negde kad su imale 1700km u sebi i još uvek izgledale dobrodržeće, prosto sam ih zaboravio. kao, za još par dužina po kiši, eto. "počele" su da se razlepljuju, "počela" su da se formiraju ona istanjenja na platnu tamo gde je najšire stopalo iznad malog prsta, "počeli" su đonovi da popuštaju i da se odlepljuju po ćoškovima ona gumena ojačanja, ali sve je to "tek počelo" i nikako da se dogodi. a godine prolaze. a kroz stepenište ne može da se prolazi od gomiletine kutija na sve strane, kao da smo stonoge!

pored njih sam iskopao još desetak (???) patika u sličnom stanju, i rešio da ZABORAVIM sve ove nove, novije, još novije, najnovije, dok definitivno ne pobacam sav ovaj stari krš. ne znam koliko će se videti sa ove sličice, morao sam da sabijem da bi stao ceo spisak ali ipak nije stao :-)

sada se na trčanjima osećam kao da je neko uključio Vremeplov na trojku. trojka je najviši stepen za ringle, na to sam mislio. prisećam se tako svih tih silnih trka i treninga koje sam trčao u ovim obućama (hehe) i čekam da li će se pre isporaspadati patike, ili ja u pokušaju da odjednom uništim desetak pari patika "koje se sve još uvek drže i nisu baš baš za bacanje" :-)

blog nekad i sad

u samo desetak godina se bogme dosta promenila ta ideja Bloga. svet se preselio na Fejs do te mere, da neki poistovećuju FB sa internetom. opšta površnost je dovela i do tog "skakutavog" pristupa ljudima uopšte, a ne samo blogovima ili portalima. sve što je "popularno" danas, može biti zaboravljeno koliko sutra.

tu smenu generacija primećujem i ovde. svakog meseca se pojave po dvoje-troje novih kojima se nešto na mom blogu jako dopalo, lajkuju komentarišu šalju poruke itd, i onda ispare isto tako kako su se pojavili. onda slučajno pogledam neku staru profilku ili cover, pa pogledam lajkove, pa se setim - gle, ovog više nema ni od korova.

a postoji i ono neko jezgro, stara garda, prva postava, koji me trpe sve ove godine :-)

nekad nas je blogera bilo više, redovno smo pisali, na blogovima linkovali jedan ka drugom. ovde pod "blogeri" ubrajam samo dobrovoljce, a ne one koji su obavezni da jednom nedeljno napišu "blog" na nekom trkačkom portalu da bi u toj biznis ideji održavali stabilan nivo klikova.

sad je valjda od redovnih blogera sa ovih prostora ostao samo Andrej Vištica čiji je blog puno "sportskiji" od mog, obzirom da se radi o top svetskoj klasi triatlonca. dok sam imao FB, povremeno sam čitao tekstove Ivana Simića no to je pak neka kombinacija bloga i ego-tripa, pretežno usmerena na izmamljivanje uzdaha kod devojaka. ali da je bio redovan u tom "FB blogovanju", jeste, to mu moram priznati. valjda je još uvek. tu je i Ninoslav koji nije baš tako redovan a par puta sam i ja morao da ga "poteram", ali kad sedne da piše onda se zaista raspiše kao da je od mene učio :-D

ne znam da li negde na nekom od domaćih trkačkih portala postoji baza linkova koja vodi "ka meni", a najISTRAjniji mi deluju Trickeri iz Pazina. puno puta smo boravili u Istri, otrčali i par tamošljih liga, i sprijateljili se sa dosta divnog sveta. kad otkotrljate na dno stranice, sa desne strane već godinama imate odeljak "Sašin Blog". hvala Trickeri! :-)

http://www.trickeri.org/

čudna šuma je tooo

ne, nije meni zapelo da se nakon 19km trčanja vozam ponikom, nego sam video neko štene pored jednog kontejnera, i krenuo da ga pronađem. ali usput, život piše romane...

A NEMAM NI RUKAVICE!!!! (to je onaj rekvizit koji Rekreativčosi obavezno nabave, čak pre Bicikle, misleći da će se po tome svrstati u profesionalce)

jao mama vidi moje patike još uvek vise na kablu :-)

ugledavam jednog od dotičnih, on osim što ima pet puta skuplju biciklu, ima i rukavice. verovatno je zbog toga odabrao najsvežije presvučen asfalt, da mu ta glatkoća podloge ne iritira dlanove, ljubi ih majka.

ladno je prošao na crveno.
ostajem u koloni, računam, ovo ti je sinko hendikep start. može crveno da traje i sat vremena ali ja ću te kad-tad stići.

šta sam rekao?
nisam pošteno zavrteo ni dva minuta svoj bicikl Pony (što ga Milijana gony), a već mi se njegova guza približila i uvećala kao da je gledam kroz lupu.

nećete verovati ali prešaltao je brzinu, i dodao gas. ja mislim da su to neki demoni koji ga iznutra teraju da vozi sve brže. ako već moramo u detalje, mislim da se demoni zovu ćevapi, a da se motivacija zove aaaajooojjjjj pojeo sam ih previše, koliko kilometara je potrebno da ih izbacim napolje????? 

razmišljam o njemu, dok on sigurno NE razmišlja o meni, obzirom da nosi slušalice i ne čuje drndanje moje ponike na samo desetak metara iza. ja naravno imam samo jednu brzinu, ali mi je dovoljna.
što reče ona stara tamburaška
" jer nije sretan ko puno ima,
sretan je onaj ko malo treba."

taman sam kontao da ga stignem i pokušam da ga navučem na ovaj "moj" krug koji se vraća drugom stranom reke, kad u samo par sekundi, dogodi se preokret. on prikoči, okrenu polukružno, i parkira se ispred neke kafane!!!!

ja naivan mislio on je krenuo DA SE VOZI (jer zaboga tome služe bicikle) kad ono, on je samo mislio kako da se dokopa kafane, piva, ili dva, ili tri, i malo pečenja, ili malo više pečenja, i da se nekako dokotrlja nazad kući...

ništa, ja napravio ceo krug, uvatio ono kuče, evo Lola ga upravo hrani u podrumu, a sutra ćemo da ga ekspedujemo u onaj privatni azil među njemu srodne duše.

sasvim slučajno desničarenje

znate kako, meni na svakom EKG-u pronađu nešto "nisko", ne znam da li je nešto V u T, ili T u V, nešto 1 i 2, boli me uvo. 

nikad mi to nije bilo toliko važno da bih time mučio prijatelje, kukao o niskom V u T (ili T u V, 1 ili 2), niti verujem da ću zbog toga sutra crći.

danas sam pak krenuo na jedan krug koji je trebao da se završi "prema levo", ali sam u nekom trenutku skrenuo desno, jer je bilo očigledno da će ta staza po vrhu brda da dođe na isto to mesto, na Vrhu Prema Levo. 

ali mućak. puteljak je zavrtao desno, i opet desno, pa sam na kraju napravio "desni krug". a vidi, kao da je to važno??? što reče Lola, bitno da si se vratio kući :-P

to me je podsetilo na onog maratonca negde iz amerike, koji je nakon 90 godina još uvek mogao da trči, mada su mu se vijuge solidno umrsile. svakog jutra je odlazio na trčanje, i nakon par milja nije znao gde se obreo, pa ga je kući vraćao taksi, komšija, ili žena kojoj je neko javio gde ga je video :-)

jer nije sve u nogama...

nedelje

betoniranje je gotovo, ploče/kockice su vraćene na svoja mesta, jedino mi sad treba neko da mi vrati kičmu u prav položaj :-)
običavali smo da nedeljom odemo na dužu i ne preterano jaku vožnju, no za to su mi "potrebna" leđa. u ovakvom stanju možda još i mogu da izdrže neko kraće trčanje, ali biciklu nikako :-/
oprema za rad uključuje Mizuno Wave Rider 12 koje su odslužile svoje što se tiče trčanja (imaju i pobedu na Pešterskom Maratonu) i sad su prešle u ekipu Građevinar. AKO se od prašine uopšte raspoznaju patike.

još uvek sam neodlučan da li da budem zadovoljan jer sam u tri dana mešanja maltera i borbe s brusilicom bušilicom i ostalim vešticama ipak uspeo da ubacim jedno kakvo-takvo trčanje, ili treba da kukam što sam u ta tri dana otišao na samo jedno trčanje.

to je ta staza na kojoj sam otprilike dokusurio stare Nike Zoom Kyotee, koje nikada ni kod koga drugog nisam video iako sam ih kupio u srbiji. 600km je ipak prekratak život za patike tako da ipak, koliko god lepo izgledale, ne mogu da kažem da su mi se isplatile...

celo to trčanje sa 650m uspona i isto toliko spusta je bilo u fazonu "dok se još uvek krećem, dobro je" pa sam prema tako labavom kriterijumu ispunio cilj. zbog ovakvih pogleda se naravno isplatilo svako mučenje, a nakon onoliko fizikalisanja nisam ni očekivao da ću se baš nauživati trčeći po brdima.


imam jedan plan za jesenas, a to je da levom stranom (gledano iz Grada) a u stvari desnom obalom reke Gradac prođem SVIM puteljcima koji se penju i silaze iz ovih selâ načučurenih na vrhu klisure.
nema šanse da to sad stignem da ucrtavam ilustracije radi, kad otrčim videćete :-)

dalje, s tom kišom i pljuskovima sam u dvojakom odnosu. kad sam na trkačkoj bicikli, onda smo "na vi", a kad sam na trčanju ili na MTB-u, onda smo na ti. trčanje naravno ne moram da objašnjavam, kiša i pljuskovi često doprinesu na zanimljivosti, opereš se očas posla, ništa ne može da ti se desi. na MTB imam blatobrane pa kad najave pljuskove ja uvek krenem nekim putem koji nije puno prometan, a poželjno je i da je negde uzbrdo iz 2 razloga: lakše i brže je vratiti se kući kad pripuca s neba, i s brda je bolji pregled na kretanje oblaka.

trkačkom se pak uglavnom ide po boljim putevima, ređe u cikloturizam a češće na "pravi trening" i kad te pokosi neka oluja na 40km od kuće uopšte nije zanimljivo voziti biciklu dok ti osim kiše isto toliko vode prska s prednjeg točka po nosu i sa zadnjeg po leđima, i dok razmišljaš koji će sledeći auto iz kolone da te kokne jer se često pribiju jedan iza drugog i ne daju žmigavce kad pretiču bicikliste pa te svi primete u poslednji čas, ako te zbog "kvaliteta" stakla i brisača ovi sa starijim autima uopšte i primete.

obzirom da su i za danas najavljeni pljuskovi, meni to uglavnom već unapred odredi dan što se tiče treninga. prepodne je bilo rezervisano za pijacu i neke druge poslove, ipak nismo profiji pa da smo mogli sabajle prvo na trening pa tek onda sve ostalo.

koliko vidim prva polovina sledeće nedelje je najavljena sunčana a ne pretopla pa bih voleo da tu udenem (već prema Poslu) još jednu od onih kombinacijom da odem biciklom do pod brda, pa da gore otrčim neki strmoglav krug. Lola se u načelu složila s idejom da kupimo neki skuterčić za slične potrebe jer bih tako (u odnosu na biciklu pony) ujedno i uštedeo na vremenu kad ne trčim od-do kuće nego iz nekog drugog mesta tu u okolini, no od ideje do realizacije može da protekne puno vremena jer to nije stvar koju samo tako kupiš na trafici. 

taman sam mislio da imam plan kad Lola reče ajmo negde biciklama i ode moja logika nizvodno kao brod od papira.

teška bolest

poznat sam već po tome što često "prozivam", no kad god sam ikoga prozvao, legao sam da spavam čiste savesti. nikada nisam "hejtovao" iz hobija, uglavnom je to iz nekog (osećaja) pravdoljublja.

zbog toga što ovaj blog pročita i neko ko nema puno veze s trčanjem, dužan sam par objašnjenja: u svakom žitu ima kukolja. nećete verovati, čak i među maratoncima. naizgled smo svi istrajni, savesni, disciplinovani ljudi, jer retko ko je sposoban da "otrpi" 30-40 hiljada koraka bez odustajanja od tog samo-mučenja.

no sama ta medalja koja se dobija u cilju za pretrčanih 42 kilometra (mnogi to i prehodaju pa ipak uzmu medalju, IAKO je maraton po definiciji disciplina TRČANJA na 42km, no hajde, čak i hodači će sutradan odneti medalju da se kurče među kolegama na poslu i sigurno neće reći "mada sam pola prepuzio") je svojevrsna udica na koju se upecaju prevaranti.

baš povodom ove moje priče od pre par dana, dobio sam nekoliko poruka o Prevarantima. praktično ne postoji trkač koji nije video nekog od kolega da skraćuje stazu, da se deo staze preveze u autu, da "ispari" pre starta pa negde usput iskoči iz kukuruza i "priključi" se trci puno svežiji nego da je trčao od početka.

na Beogradskom maratonu sama specifičnost staze prosto namami mnoge da praktično UKRADU medalju u cilju, jer se trče dva kruga po Novom Beogradu. deo maratonaca nakon jednog kruga jednostavno skrene ka cilju i tako "uštedi" 16 kilometara. uredno dođu do cilja, sa ponosom prime medalju za završen maraton, i odu kući. nakon nekoliko dana će im u zvaničnim rezultatima stajati DQ (diskvalifikovan) pored imena jer će sudije prekontrolisati zapisnike i videti ko je prošao sve kontrolne tačke, ali avaj prekasno, medalja već visi na zidu, kako na onom od sobe, tako i na onom na Fejsbuku.

"PRILIKA ČINI LOPOVA"

neki maratoni štaviše ohrabruju takvo nemoralno ponašanje, poput recimo maratona u Podgorici. tamo je uvek vrućina, cela staza je maltene od tri beskonačna pravca, trči se kroz livade bez ikakve publike, i sav taj psihološki pritisak i osećaj samoće, beznađa da će se cilj ikada ukazati na vidiku, prosto mentalno "samelje" one najsporije, a bogme i neke od brzih. tada otpozadi dođe kombi koji kupi sve koji su odustali, i mic po mic taj kombi se između 20-og i 38-og kilometra napuni. truckaju se tako oni na začelju trke, a kad priđu centru Podgorice, svi spremno istrče iz kombija i veselo i čilo pretrčkaraju poslednja dva kilometra, da bi uzeli medalju. 

jednom je i Lola odustala upravo na tom maratonu i sa zaprepašćenjem mi sve to ispričala. "zamisli majke ti, izašli da trče a vozili se 15 kilometara??????". lola je dugo godina bila biciklista a tamo su pravila puno strožija i zna se da čim se odustane, startni broj se skida sa grudi i predaje se sudiji. kraj.

a ima i ovo. u Podgorici se često događalo da nešto prčkaju po semaforu i da on pokaže neko pogrešno vreme u cilju. jedne godine utrčavamo jedna Poljakinja i ja u cilj i semafor pokazuje 2h37, a nama oboma na štoperici piše 2h51. ona me pogleda caklećim očima i usklikne - wow ovo mi je lični rekord!!! ja je pogledam belo i pokažem štopericu - jok gusko, nikad ne veruj Podgoričkom Semaforu :-)

šta mislite koliko maratonaca bi se bunilo da im izmere 5 minuta brže vreme? a šta mislite da li bi ijedan propustio da se žali ako bi mu greškom dodali samo 5 sekundi? sine odma se poteže buzdovan, znaš li ti šta je pet sekundi????

pre par godina sam iz iste ove pravdoljubivosti pitao organizatore Beogradskog zašto jednostavno kao što postoji onaj mali deo startnog broja koji ti ocepe kad ulaziš u startnu zonu, zašto ne podele taj komad papira na dva dela, pa da sudija kad vidi da neko umesto u drugi krug krene ka cilju, jednostavno tom takmičaru (koji tog trenutka praktično ODUSTAJE) ocepi taj kontrolni listić, pa kad se ovaj pojavi u cilju i kaže daj medalju, a sudija da mu pokaže šipak. no rečeno mi je da je to previše komplikovano. u prevodu, baš ih briga, ako su već naštancovali 300 medalja, zašto ih ne podeliti.

još smešnija praksa je bila do pre nekoliko godina na Plitvičkom maratonu, gde su se medalje dobijale unapred, u startnom paketu/vrećici. prosto da se zapitaš zašto uopšte da trčiš maraton kad si medalju dobio veče ranije. mislim, da se zapita Onaj koji maraton trči zbog medalje. ja ga trčim kao izazov, kao proveru svojih mogućnosti, da vidim koliko sam brz, jak, spor, slab, i u glavi i u nogama. pretrčao sam na treninzima oko 20-ak maratona pa nisam za to ništa "dobio" što se može okačiti na zid. 

"DRUGA VRSTA MANIPULACIJE"

no nekog od tih koji "žele više od mogućnosti" moram da izdvojim, zato jer me je lično dotakao svojim drskošću. recimo taj "Mirko Erdelji" (?), prvi put sam čuo za čoveka, i sreo ga na Pančevačkom Noćnom Maratonu 2014-te. u trenutku kada je došlo do zabune u brojanju krugova, ja sam (kao vodeći) odlučio da odustanem, da ne bude da je "Pobednik imao krug manje".

vratio sam se lagano peške do cilja nekih 200m, (toliko mi je trebalo da izračunam), popričao sa sudijama, i nastavio da trčkaram. dok sam se još "lomio" da li da ipak dotrčim do cilja ili ne, dostizao sam ljude, usporavao da popričamo, i to je već uveliko prestalo da liči na Trku. pola kruga sam trčkarao sa Radičaninom (jedan od poštenih) koji je došao da odradi trening, pa sam deo kruga trčkarao unatraške na par metara ispred Gacika i Tucakovićke i nešto se zezao s njima pre nego što sam nastavio dalje u tom svom "polu-ritmu", usporavao pretičući Čankovićku i Bučarevićku i "pretio" im kako ih Lola stiže, i već imate sliku o tome koliko je sve to izgledalo kao Takmičenje :-)

nakon nekog vremena sam po ko zna koji put dostigao Lolu za krug, malo smo trčali zajedno, i otišao sam do auta da se presvučem. tada mi je do cilja falilo samo par krugova, od ukupnih valjda 37, ne sećam se. svejedno će mi se sve ovo računati kao dobar trening.

no upravo tada kad sam dostizao Lolu, pojavio se dotični Erdelji i započeo monolog. on navodno "ima teško oboljenje srca". već dugo vremena rizikuje, "trči na granici smrti". OVO MU JE POSLEDNJA TRKA (!) PA AKO BIH MOGAO DA GA PUSTIM (?) DA ON POBEDI (??????)

znao sam da smo i ja i Makedonac za krug ispred njega, no napravio sam se lud - da, idi, pobedi, svaka čast, i nemoj puno da finiširaš, čuvaj to bolesno srce.

(čujem da se na svom FB profilu pitao "zašto bih molio Antića da me pusti, ako sam ga dostigao?" no to bi trebao samog sebe da zapita, AKO je već tako. u tom trenutku je delovao kao da je u totalnom kolapsu jer je verovatno jurio da me stigne kad me je ugledao, i istog časa upao u krizu, a da me procena nije prevarila govori ciljno vreme jer je poslednja 4 kruga pretrčao više nego minut sporije nego prva 33 kruga!!! najklasičnije "pucanje po svim šavovima", a ja sam pored njega skakutao kao leptirić jer sam se zadnjih par krugova "odmarao", pa je verovatno video razliku. samo je on to u međuvremenu zaboravio, a i ego mu je malo porastao, pa se sada stidi tog moljakanja.)

evo godinu dana kasnije, nakon što je Mirko istrčao još bezbroj trka,  opet ga vidim na startnoj listi ni manje ni više nego ULTRAmaratona od 61km koji će se sutra trčati kroz panonsku ravnicu na +30.

iskreno, uopšte  ne brinem "za njegovo srce". ni za njegovu savest, jer je nema. brinem za nekog drugog eventualnog maratonca, kojem će usput da "pevuši" istu priču o teškoj bolesti. jedino u šta sam siguran je da se  njegova "bolest" nalazi nekih pola metra iznad srca. u glavi. baš kao što nešto u glavi fali svima onima koji odu na maraton da bi ukrali medalju, pa se dovijaju kako to da urade. 

najbolji komentar na ovu priču je ostavio kolega (ultra-)Maratonac koji je rekao da za takve bolesnike postoje paraOlimpijade, pa neka se takmiče sa ravnopravno hendikepiranima. podmuklo je nekom ko se ni na šta ne žali (mada svakog od nas nešto boli i svakome nešto fali) nabijati na nos kako si bolestan pa ste praktično neravnopravni u trci. ostani brate kod kuće i pij lekove, ovo nije obavezno. šta se ponašaš kao gladijator kojeg su rimljani ubacili na maraton, pa sad moraš da pobediš da bi preživeo?

smešna stvar je što se ovde uopšte ne radi o nekim prestižnim takmičenjima. trke koje pobeđujemo dotični lažov, i ja, i nama slični po kvalitetu, puno su bliže javnim treninzima nego Maratonima. lično smatram za veći uspeh što sam istrčao Plitvice ispod 3h, i što sam tamo bio 10-ti, nego što sam  na nekom maleckom brdskom maratonu pobedio tuce planinara i nasvirao im pola sata zaostatka. 

no sve te "Zvezdice" vole da veruju da su zbog broja i veličine pehara (a tek ta limarija se kod nas deli šakom i kapom, ne znam više gde ću sve to, verovatno na tavan) nešto zaista vredno, poznato i priznato. jel imaš olimpijsku normu? nemaš, ha? i šta ćemo sad?

možeš biti i brz, i lep, i imati vrednu diplomu, ali ako si prevarant (nikome se ne obraćam, govorim uopšteno), ako si lažov i manipulator, za mene si nula od čoveka. kad jednom padneš u mojim očima, pa još "na namazanu stranu", više te ništa neće podići nazad. niti ću ti ikada više verovati. ko je jednom ukrao ili slagao, opet će. to je isto kao droga ili alkohol ili kockanje: izleči se jedva jedan u milion, a ni taj do kraja.

nije moj zadatak da Svet učinim boljim mestom, niti će pored svih opisanih gore u blogu Svet Trčanja ikada biti raj na zemlji. nek čuvaju svoje nogice i svoja srca, i neka glancaju svoje "teško zarađene" i "znojem okupane" medalje i pehare.

ovako ja ratujem s fejsbukovcima

da, zadnji blog, 
kao i svi ostali blogovi, 
nalazi se tamo gde se nalaze
well, svi blogovi. 

na Blogu. 
to je znate, ono, što nema veze s Fejsom.
živi neki svoj odvojeni život.
upravo onako kako svaki život i treba da se živi.

evo dole linka.
i nemojte više da se brukate i da me pitate. 
jer tako je već 12 godina. 

inače danas smo betonirali od ranog jutra
(a kad mi kažemo "rano",
za većinu je to verovatno još uvek noć)
sve do 15h30.

kad me je nakon toga Lola pitala
- nećeš valjda nakon svega ovoga na trčanje?
odgovorio sam
- naravno da ću na trčanje. do frižidera. (čitaj, piva)

http://s-ant.blogspot.com/2015/08/savrsenstvo.html

savršenstvo

dakle patike za off-road 

ili kako u mom selu kažu "za Teren"

... treba sa su savršeno dizajnirane,
i da je svaki detalj dorađen

recimo, poželjno je da se svaka travka zabode u tkaninu. kad te nešto bocka kroz patiku, brže ćeš trčati, poput medveda kojeg je napao roj osica.

isto tako i iznutra, materijal kojim su obložene patike mora da bude "nature friendly" što u prevodu znači da sve što upadne za vreme trčanja tu mora i da ostane sve do kraja trčanja. tako ti svako trčanje od dva sata potraje TRI sata jer kod kuće moraš sat vremena pincetom da vadiš trnje iz ovog platna...

dalje. đon treba napraviti iz što više malih delića, jer je tako najveća verovatnoća da će svaki takav MALECKIIII delić da se odvali. zašto bi sačuvaj me bože te delove povezali po dužini? ako bi se pohvatali u kolo, verovatno bi puno duže ostali zajedno, i onda niko ne bi morao da kupi novi par patika već nakon pretrčanih 500 kilometara.

a ko zna, možda se ove silne off-road patike uopšte i ne prave za off-road trčanje? možda je ovo ZAISTA i namenjeno starletama koje kupe slične modele pa ih nose dok šetaju kučiće po travnjaku ispred solitera, eventualno skoknu do Maksija. prečicom!!! mislim, preko iste te trave. jbg, sve je to off-road.

bez ovog detalja C.S.I. ne bi imali materijala za TV seriju. "heh-heh, iščeprkali smo mu iz prednjeg dela patike dvadeset osam raznih slamki, i tako na osnovu redosleda kojim ih je skupljao, odredili tačnu putanju kojom se kretao nakon što je zakopao žrtvu".

NARAVNO da đon mora da bude tako projektovan da noseća i gazeća površina imaju najveći mogući broj delića, među-delića, sastava, rastava, rupa, zakrpa, falcova, šavova, škrga, karnera, i umnjaka koji niču tek posle 50-te. mašala. 

pertle, fala bogu, moraju biti napravljene od nekog dronjavog kretenizma tako da kako iz njih izvadiš neki čičak, on povuče par niti i one se odmah natapiraju. od 50 trčanja po makadamima, samo 4-5 je bilo kroz korov. da sam svaki put išao kroz trnje, do sad bi mi pertle imale onu bob marli frizuru, što mi, uz svo poštovanje prema muzičaru, baš i ne ide uz patike.

25

izgleda da je najprovereniji recept za pisanje bloga da odmah ujutru, dok još imaš vremena da sedneš za kompjuter koji minut, napišeš unapred šta ćeš raditi u toku dana, i da si miran do mraka. slučajno ako kreneš da čekaš neki pravi trenutak da sedneš ko čovek i da se malo odmoriš, mućak.

juče sam se teško razočarao u život kad sam shvatio da mi je pred kraj pretposlednjeg treninga ova aplikacija za praćenje treninga iz čista mira dodala uzbrdicu od +25m nadmorske visine na mestu gde se put popne možda samo par metara u vis (u ovom slučaju mi se više sviđa napisano razdvojeno). tako ispadne da nisam napravio čak ni onih jadnih 490m uspona nego 20-ak manje. 

dovoljno je da GPS očita da se nalaziš samo desetak metara desno od puta, pa ako trčiš uz neko strmo brdo on zaključi da sam ja tako kao srna skoknuo u šumu i vratio se nazad na asfalt. mislim, kad već ima učitane mape, mogao bi malo i mozak da uključi a ne da veruje isključivo svojim očima.

zbog obima ovog novo-iskrslog posla u dvorištu, čisto sumnjam da ću danas imati dovoljno slobodnog vremena da se vozikam pony-kom izvan grada pa da trčkaram po nekim malo udaljenijim puteljcima, nego ću morati kao ovi uspešni biznismeni da napravim neki "bang for the buck" što kraći a što efikasniji trening. od svih mogućnosti mi se čini da bi mi se dan pauze najbolje uklopio u tu ideju :-)

atentat

sinoć sam isfolirao da imam vremena za blog ali se odmah videlo da lažem jer ja kad imam vremena vi se uhvatite za glavu i pitate se "ko će sve ovo čitati???" :-)

zaboravih da kažem da me zamalo pokosi neka žena dok sam se biciklom vraćao onih par kilometara kući, nakon završetka trčanja. ladno vozi jednom rukom kroz raskrsnicu a oči joj na mobilnom u drugoj ruci. skreće ispred mene koji idem pravo i (trebao bih da) imam pravo prvenstva. sreća da na pony-ki imam i kontru pa sam stao u mestu, a stade i ona nečemu se čudeći. na retrovizoru joj se klati krstača u prirodnoj veličini, mislim poput one originalne koju je isus nosio na leđima. nikad mi nije bilo jasno čemu služe ta klatna na retrovizoru osim da te opale u čelenku u nekoj krivini. ne štiti tebe mačko bog kad bleneš u telefon dok voziš, nego te štiti moja kontra. da je naišao neko sa čuknutim levim farom i krilom, tako bi te sočno nabo na branik a ti bi morala da mu kupiš pola auta jer bi se sva šteta smatrala upravo načinjenom. u stvari lupam. upravo bog te i štiti, jer ti je umesto nekog giliptera poslao mene :-)

samo se nadam da mi sad neko neće popovati o kojoj bilo temi, kao što se pređoh otojč. ja pisao o nemoralnom braku hipsteraja i kičeraja, o ljudima koji glume nešto dobro i korisno a u stvari su najobičnije besposlene propalice koje su našle pogrešan način da se osećaju korisno. kao da su takvi uopšte i sposobni da nađu pravi način... umotali crkvu u zastave i transparente pa sad izgleda kao crevo od usisivača oblepljeno selotejpom. "branimo svetinje". jbt pored takvih branilaca neprijatelji joj ni ne trebaju. ne smeta meni crkva, meni smeta taj cirkus oko crkve. kao što mi ne smeta religija, nijedna, ali mi nisu jasni oni koji nose zlatne kajle i krstače oko vrata a ovamo im religija nalaže skromnost, nisu mi jasni neočetnici koji misle da se nivo religioznosti u čoveku može poistovetiti sa nivoom ljudskosti u njemu, a sve to se pokazuje dužinom brade i brojem znački na šubari. 

nisu mi jasni ni ovi što nose krstače na retrovizorima a 90% ih pobegne sa mesta nesreće kad nekog zakače, valjda misleći da će onaj odozgo da im oprosti a njegova volja se računa više nego ona od policije ili žrtve. nisu mi jasni onih četvorica što su se šetali oko te iste crkve kao neka građevinska inspekcija, to jest mislim da su bila 4 čoveka a moguće je i da je bio 1 medved i 3 čoveka, više od ovih bradurina ne znaš ko je šta. na moje čudo, nakon što sam rekao dobar dan, baš taj medved mi reče pomaže bog a ova trojica oćutaše. tako zaključih da je među srbendama još gori odnos, na jednog čoveka dođu tri mutava medveda. lepo vas je vaša religija naučila da se pravite gluvonemi kad vam neko poželi dobar dan. a kao što rekoh na početku, medvedi nisu ni za volanom naročito vešti.

čitao sam kako u nekom narodu (sad da me ubiješ gde...) ne postoje psovke, a najgore što možeš da kažeš za drugu osobu je "prazan čamac". to je istovremeno i uvreda i opravdanje, jer ako u glavi nema kormilara to je jelte neko poprilično bezvredno telo, a opet ako je čamac prazan ne možeš mu zameriti što te je zakačio, kao zamalo ona žena mene na raskrsnici. problem naš današnji je, koliko vidim, da je ovo postala zemlja praznih čamaca. svako se sa svakim "sudara", sa razlogom i bez razloga, a sudaraju se i bukvalno jer ljudi drže mobilne ispred nosa i tako stoje nasred trotoara kao spomenici. ispiraju sebi mozgove jednom istom pesmom u slušalicama od jutra do mraka poput onih fanatika koji mogu od jutra do mraka da ponavljaju krišna krišna hare hare, a ako te i čuju da im kažeš dobar dan, mrzi ih da otvore usta i ponove isto. crkve su sve punije, duše su sve praznije, ljudi je sve manje, medveda sve više (sad će neki bukvalista/zaštitnik medveda da mi se najebe keve) a prodaja krstova je proporcionalna porastu kriminala. modernog boga zamišljam kao berzu na vol stritu. on sedi u kancelariji negde iza i drži se za glavu, a u predsoblju deset hiljada knjigovođa mlatara papirima kao ovi iz poreske uprave, i viču šefe šefe pao sistem ne možemo da stignemo da sve ovo obradimo!

tek kad shvatiš crnko za volanom pežoića 206 (pomislio sam, bar da me ubi neka plavuša u mercedesu A 180, a gle ovog jada) da taj krst nije komad drveta nego OGLEDALO, a da ti taj telefon NIJE ogledalo nego ti samo smeta da shvatiš da ceo život gledaš u pogrešnom pravcu (spolja umesto unutar sebe), e tek onda ću te pustiti da me zgaziš, jer će to verovatno značiti da sam zaslužio. 

skuter

krenem na trčanje, s namerom da se biciklom odvezem par km izvan grada pa da odatle nastavim "peške". na prvoj raskrsnici, na samo stotinak metara od kuće, sretnem kolegu ekstremnog trkača. evo upravo ovog.

nastavim u njegovom smeru, ka železničkoj stanici. 
on je, naime, utemeljivač te ideje da iz Valjeva može da se ode par stanica vozom ka planinama, pa da se negde u sred svih onih vukojebina izađe iz voza i dalje nastavi trening planinskog trčanja. pa gde god te puteljci odnesu...

kad smo došli na žel. stanicu i shvatili da voz puno kasni, bilo mi je žao što sam se našao u pat poziciji. naime, ja sam krenuo na isključivo asfaltno trčanje, u nekim "ravnim" patikama, a imao sam i neke obaveze u gradu za cca 3 sata. 

u teoriji je postojala mogućnost (modernisti bi rekli opcija) da se sa Vladinog telefona javim Loli (jer nisam poneo telefon), da je zamolim da otkaže tu obavezu za cca 3 sata, da skoknem do kuće (tri minuta), uzmem druge patike, i da odem s Vladom i još jednim dečkom u planinske avanture.

ali AVAJ!
znao sam da je Lola ostala da dovrši sređivanje dvorišta jer smo celo prepodne šišali travu, i šanse su bile NULA da bi čula svoj telefon koji je dremao na spratu, jako ali baš jako daleko van dometa njenih ušiju :-(

ništa, oprostio sam se od Vlade i njegovog sparing partnera, seo na bicikl pony (što ga Milijana gony) i vratio se svojoj početnoj ideji. parkirao biciklu na par km od grada, otrčao svoj trening, i vratio se kući. 

no koliko god sam za vreme sopstvenog treninga stopalima "boravio" u svom svetu, neprestano su mi misli bile u onom drugom svetu, Svetu Mogućnosti. gde bih bio sada da sam otišao s njima? kuda bi trčali? kuda i kada bi se vratili? 1000 pitanja.

a to sve me vraća na jednu ideju koja me opseda već mesecima. 
razmišljam da nabavim neki skuterčić na kojem bih mogao da svaki (ok, naravno ne baš SVAKI) dan da se odvezem 10-20-30km izvan grada, i da odatle osmislim neko neobično trčanje. zvuči kao jedna od najisplativijih mogućih investicija, naspram silnih potrošenih dinara maraka i evra, praktično ni za šta.

smisao

pre dobrih 35 godina je započeta izgradnja gigantske akumulacije, 14km zapadno od Valjeva, na reci Jablanici koja izvire, jel tako, ispod planine Jablanik. 

na prvoj slici se lepo vidi nova brana.

pre 15-ak godina se pojavio čitav front neprijatelja vode, odnosno modernih vitezova zaštitnika religije, ili kako god tu sektu nazvati, sa namerom da se osujeti puštanje brane u pogon. naime, ta akumulacija će preplaviti jednu crkvu smeštenu u kanjonu jedne od pritoka Jablanice.

gledajući širu sliku, ne radi se samo o jednoj crkvi. 
raseljeno je nekoliko sela i zaselaka, iskrčen je ogroman prostor, posečene su šume, poravnate njive, srušene i odnete kuće, grobovi i spomenici. neki grobovi su ostali tu gde su jer ionako niko o njima ne vodi računa, vetar je rušio drveće preko njih, ruinirani su i zaista jadno izgledaju, i ta voda će im praktično učiniti uslugu da ne budu vidljivi svetu, takvi kakvi jesu, zaboravljeni od potomstva. 

otprilike sam nacrtao izgled budućeg jezera.

stručnjaci su nekoliko puta vršili uviđaje i presudili kako je potreban ogroman posao od barem par godina, da bi se ta crkva kompletno izmestila na drugo mesto, kamen po kamen. naravno da je u zadnjih 15 godina prošlo puno puta po "par godina" potrebnih da se crkva izmesti, no branitelji crkve još uvek džihadistički insistiraju na tome da ona ne može da se izmesti nego da mora da ostane tu gde jeste, makar deo Srbije ostao bez trajnog rešenja za snabdevanje vodom. 

meni lično deluje da je njima jedini "smisao" u životu ta njihova besmislena borba, a nikako sama crkvica. po gradu i okolini se redovno pojavljuju plakati i posteri sa pozivom na otpor, bitku, boj (ne baš nešto naročito u mirotvornom hrišćanskom duhu) za "očuvanje svetinja" (sve velikim i masnim slovima, naravno) i sa zlokobnim naslovima "vera ili propast", "religija ili uništenje" i slično tome.

da bi stvar poprimila skroz drugu dimenziju, pobrinula se jedna druga crkvica koja će u ovoj mojoj priči da se iz neprimećenog statiste probije u glavnu ulogu. naspram ove "popularne" koja će biti preplavljena (crvena tačka dole, na 4km od brane), ova se nalazi na samo kilometar od brane, nizvodno ali na jednom brežuljku (u gornjem delu slike), i niti je ugrožena niti će biti poplavljena. ali nju niko ne brani jer niko za nju ni ne zna. 

štaviše, uhvatio sam lep ugao za ovu sledeću fotografiju, ta crkva se vidi dok gledate putokaz za onu "popularnu" koja je btw popularna samo u zadnjih 15 godina, otkako su džihadisti dobili zgodnu temu za svoje slobodno vreme. takvih putokaza ima desetak, sa svih mogućih strana prilaza i puteva, vidi se da su "ručni rad" ali je neko veoma dosledan u održavanju istih.
podsetilo me sve to na Balaševićevu pesmu "ne lomite mi bagrenje (pod njima sam je ljubio)". kao da neko, prema samo njemu znanoj emotivnoj logici, bira šta će da čuva, šta će da slavi, za šta će da "gine", dok na desetine istih takvih stvari odmah tu u blizini propadaju, ruše se, u tišini i bez ikakve patetične revolucije.
ako već mora da bira kako da dođe do ličnog ispunjenja, čini se kako će srbin radije odabrati brigu koja donosi ratovanje, nego brigu koja donosi neki koristan rad. 

u ovu "moju" crkvu niko ne svraća. 
ne zna joj se ime. 
nema putokaza, i čisto sumnjam da je osim ljudi iz dva susedna domaćinstva iko pored nje prošao, osim mene i Lole koji tuda nekada napravimo prečicu biciklama dok se penjemo ka Debelom Brdu.

onim neobrijanim džihadistima neko očigledno svakog dana donosi ručak, nisu oni tamo baš toliko "volonterski" kao što ni Arkanovi borci nisu igde išli da bi ginuli nego su se iz ratovanja vraćali sa televizorima i zlatnim nakitom. ova "moja" crkva je na sigurnom i nije im zanimljiva jer ne donosi pečenje pivo i osećaj korisnosti. ona će se već srušiti sama od sebe, za desetak ili stotinak godina, uostalom koga je briga?

mnogi su uzvikivali parole kada je nedavno zbog autoputa posečen hrast star nekoliko stoleća, a niko nije na dan njegove smrti posadio mali hrast u svom dvorištu, ulici, parku. 

no bez obzira da li se radi o starim vojvodama, starim hrastovima, starim crkvama, srbima paradoksalno u ŽIVotu više znače mrtve nego ŽIVe stvari, groblja nego obdaništa, dedovi nego deca, prošlost nego budućnost.

nemam nameru da polemišem, ovo je samo moje razmišljanje na temu dve crkvice pored kojih protrčim jednom nedeljno. 

iliti što bi ameri rekli, my two cents, moja dva dinara.

istraživanje

bilo je i koji minut brže jer nisam zaustavljao štopericu svaki put kad sam zastao da bih slikao ili izvadio kamen iz patike. 

40 minuta biciklom, pa trčanje, pa 40 minuta biciklom nazad kući. 900m uspona, čitaj lepo sam se proveo ;-)

https://www.strava.com/activities/364135479

nije to što...

trčim asfaltom, kratka uzbrdica, 
na samo 4-5 km iznad grada, 
odakle mi je dalje do kuće 
sve nizbrdo (logično)...

stiže me auto, usporava, 
i suvozač mi dovikuje kroz otvoren prozor
BRAVO, BRAVO, SVAKA ČAST...

(nije to što mislite)

... E STVARNO, MA SVAKA TI ČAST...

(nije to što sam mislio u datom trenutku)

... STVARNO, SVAKA ČAST,
KAD MOŽEŠ DA TRČIŠ 
BEZ NAOČARA ZA SUNCE!

ja, ono, 
nisam stigao ni da razmislim,
samo sam mu odmahnuo uz osmeh :-)
idi bre čoveče u peršun, hahaha

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

druga tema bi mogla da bude skroz zaseban blog,
ali neću time da se bavim nadugačko i naširoko.

postoji taj momenat (trenutak?) 
u kojem ti prija kada te neko gleda s divljenjem.
prija to.

ali recimo danas, ne prija mi
kad protrčavam pored dve klinke od 14-15 godina,
i kad ih pogledam, shvatim da obe netremice
gledaju u moje noge, butine otprilike.

a ja,
ja volim da verujem u tu neku ideju da
deca treba da ostanu deca, 
što duže moguće.

nažalost 
današnja deca pokušavaju
da prestanu da budu deca,
što pre moguće.

gledaju čikine butine.

da me skenirala neka teta, 
osetio bih se prijatno,
ali ovako, 
osetih mučninu neku...
jbg

"pjesma,
uvjek miriše na uspomene,
recite joj tako,
ako pita za mene"

losos

malo za promenu, nakon što sam samleo kikiriki u blenderu, umesto mleka i/ili maslinovog ulja sam jutros dodao sok od paradajza. dobio se namaz oriđiđi boje lososa! 
eto ideje za zaradu :-)

štos' tiče treninga, sad će Lola da odahne jer neće morati na trčanje ;-)

naime, zbog problemčića s kolenom, juče je prvi put nakon dugo vremena otišla da protrčkara par kilometara, a dogovor je bio da jutros odemo biciklama do Obilaznice, pa onda da zajedno otrčimo prvi kilometar (koji se popne 70-ak metara nadmorske) i nazad, a sve kao poslednja provera pred Kosmajski na kojem je planirala da otrči onu trku od 5km.

no eto, "dok jednom ne smrkne, drugom ne svane", pa sam tako ja od juče sav popišan što maratona neće biti, a njoj će biti puno lakše da vikend provede na bicikli, obzirom da mi se po ovoj vrućini baš i ne putuje do Kanjiže u subotu...

dan žalosti

raspašću se od tuge 
što je Kosmajski Maraton otkazan!

i 100% sam uz Nidžu Minića 
koji je jedan veliki najveći Car. 
NE zato što ima sto kila, 
nego što je carčina od čoveka...

i kad je u najavi trke napisao 
"učili smo od najboljih", 
to je bila rečenica koja jasno odvaja Genija, 
od prosečnog vaćaroša 
koji napravi trkicu ne bi li sebi ugrabio 
karton kisele vode i tri majice.

nemoj neko da je srao i kritikovao čoveka koji je žrtva sistema,
žrtva usrane države, kao što smo i svi mi ostali.

tradicija

već prema tradiciji, evo "bloga o(d) Juče"

prema okolnostima (dan žalosti u republici) danas ću zaobići viceve i zajebancije. a budim se sa idejom da pokupim par slika sa interneta i da uz pomoć njih dokažem kako nama pored ovih slinih polumaratona uopšte nije potrebna parada ponosa jer na svakoj trci pet posto otpadne na raznorazne trandže i slične šarene raspevane nakaze. no eto, ne dâ mi se baš danas...

elem, Vukosava je ostala misterija do daljnjeg. odem ja na ponovljeno trčanje gore u brdo, sa tačnom idejom gde bih mogao da nađem onaj posmrtni plakat. nije mi se trčalo asfaltom, predosećao sam da ću biti bar malo umoran od onog polumaratona dan ranije. pa smislim da odem biciklom 4km izvan grada tek koliko da izbegnem suvišne kilometre, i da odatle odmah uzletim gore u brdo. 

što se tiče nogu, bio sam u pravu. uzbrdo i nizbrdo po bilo kojem kamenjaru sam trčao sasvim lepo, a kad sam pred kraj stigao na 3km asfalta, sav sam se pokočio. možda je deo tog klonuća bio i do vrućine, jer mi je tek kad sam se vratio Lola rekla "jel ti bilo vruće na trčanju, pokazuje 29.7?" i ja ukapiram razlog te pene na ustima.  

kao što se videlo na grafikonu start je odmah "na nos" jer se sa 200 penje na 500m nadmorske, a ni na vrhu nije baš visoravan nego je podosta gore-dole. osmislim taj neki nazovi krug kojim bih prošao duž oba glavna put(eljk)a kroz to brdsko selo, sa krajnjom tačkom na jednoj raskrsnici na kojoj sam uvek viđao te plakate, na jednom debelom drvetu. i baš na tom mestu, nađem Vukosavu.

e ali! 
iliti kad ja tamo a ono međutim!
poooooojma nemam da li je to ta žena. dali su neku sliku iz njenih recimo 50-ih godina, došla mi bucmasta i nekako sva natapirana, a ova koju ja pamtim je bila podosta mršava i sitna starica. očigledno je ta slika (u boji) dok joj je još muž bio živ, a kasnije je svo vreme nosila crninu. ko zna, možda i za nekim bratom ili sestrom. 

nisam imao telefon da slikam tu umrlicu, ali sam zato u dnu spazio potpis firme koja je to uradila. odlično! pogrebna oprema Đura, ul. Pasterova 3. otići ću tamo odmah nakon trčanja biciklom, pre nego što dođem kući, zamoliću da mi odštampaju još jedan takav plakat ako ga još uvek imaju u kompjuteru, sutradan ću ih nešto častiti, a odmah ću doneti sliku pa da Lola i Tašta mogu da to pogledaju i presude da li može da prođe kao naša Vuka.

međutim, kod mene uvek mora da bude neko međutim, da ga jebeš! ja tamo, sedi neki čovek, dobar dan, dobar dan, ispostavi se da je on Đura, da poznaje sve moje bliže i dalje rođake i komšije, blablabla, ali sin mu radi to na kompjuteru a sin je na moru i vraća se za deset dana. usput smo pronašli i račun od tog dana, žena je umrla 12-og maja a sahranjena odmah 13-og, a ćerka je kupila 5 tih plakata, i još mi je nabrojao šta sve, za ukupno 2700 dinara. što je više nego malo, obično ti računi izađu bar 20 puta veći, no ovi su imali i sanduk i sve živo spremljeno unapred (???).

posle sam i o tome malo razmišljao. jbg svako ko se sprema da umre ostavi nešto para za sobom, onda rodbina obično ode u neko od tih pogrebnih preduzeća i pokupuje sve u kompletu. a ne tipa tamo kupiš samo ono što mora, vence sveće i naručiš te plakate, a onda odeš u kinesku radnju po čaršafe peškire i ostalo, ili gde već pronađeš da je najjeftinije. mislim u svakoj drugoj prilici ćeš da gledaš svaki dinar, ali baš za sahranu... a ova žena je sigurno imala ušteđevine čim je sa 72 godine još uvek dolazila u grad da bi ofarbala obrve i kupila pomadu za lice. to jednostavno ne može da bude drukčije. nema veze.

i tako sam maltene kolabirao stojeći kod Đure dok je on prvo prelistavao sve račune iz zadnja dva meseca, pa dok smo obavili to unakrsno preslišavanje o svim mogućim putevima od sela X do sela Y, pošto je njegova žena iz susednog sela, kuda sam upravo protrčao dva puta. a i na trčanje sam trebao da odem iza podne pa je iskrsla jedna obaveza pa druga pa treća i tako sam krenuo tek u 15:30 što mi je totalno netipično.

onda sam bio mrtav gladan pa sam izgleda puno više jeo nego što sam pio, i probudim se u po noći žedan ko u pustinji. popijem iz tri puta na svakih pola sata ceo sok od paradajza (litar) i shvatim da sam još žedniji. najverovatnije zato što u svaki sok dodaju i soli i šećera, pa koliko god popiješ uvek ti se pije još. onda se napijem vode i vratim u krevet, tu se pojavi neki komarac da mi zuji kod uveta, ja se iznerviram i ustanem da pišem blog o trandžama no čim sam otvorio vesti vidim da je dan žalosti i promenim plan. 

evo sad ću da dobijem proliv jer sam popio i pola litra nekog bućkuriša La Vita Koktel na kojem piše da sadrži 50% voća no dovoljan je samo jedan gutljaj da bi se videlo da je to voda šećer i arome a da voća taj tetrapak nije video ni na filmu. sokove treba ili sam da napraviš ili da ih zaboraviš. no iz nekog poštovanja prema teško zarađenom novcu, koje god šareno pakovanje Tašta kupi, a mi popijemo. jbg, nećemo prosipati valjda. tako na kraju izvučemo dvostruku korist, ona potroši pare a mi se potrujemo. 

uglavnom, da se ne bih razboleo od čekanja mislim da ću ovih dana da prođem još jednom pored onog drveta i da slikam onaj plakat da bih ga pokazao Loli i Tašti, pa ćemo tako utroje da zasednemo kao neki konzilijum i da većamo da li je to na slici naša Vuka ili nije. ne garantujem, ali mislim da će tako biti.

eh da, videh i jednog zmijuljka. one tako kad bude par dana kiše vole da izađu sledećeg dana i ceo dan da se sunčaju. kao da su od sunđera pa hoće da se malo ocede. ova je ležala onako sva ispravljena kao štap, i bila je skoro skroz crna, sa nekim sitnim šaricama. ja u deliću sekunde pomislio da je neki kabl ali krenuo da ga preskočim za svaki slučaj, kad vidim na jednom kraju glava od zmije i još onako vrtucka jezikom. tako da sam uložio malo više snage u taj preskok. rekoh opaaaa, pa nisi loš kad možeš ovako da đipiš sa polu-umornim nogama.

tako se završio još jedan poluplanirani trening, iz kojeg možete lepo da vidite kako to kod mene ide. zato i volim da kažem kako ja "ne treniram" jer pod "treniranje" računam neki plan, utorak četvrtak vikend, nešto sistematično. ja kad sam govorio da "treniram" trčao sam 2000-1600-1200-800-400, trčao sam 10x1000, trčao sam 20x400, dužina je bila ovoliko kilometara ovim tempom pa još onoliko kilometara onim tempom, i tako. a sad svaka starleta kad krene u teretanu kaže "idem na trening". a instruktor fitnesa je Trener. pa onda je i onaj što te uči vožnju Trener automobilizma. a tucijada nakon uskrsa je sportsko takmičenje. zato ja obično kažem otišao sam na trčanje, i nekako izbegavam da koristim reč trening, dođe mi malo pretenciozna. 

eto od mene toliko, ionako sam previše nadrobio a mislim da sam od svih ovih sokova dobio i proliv. treba da u ginisovoj knjizi proverim da li je i ovo neki rekord, praktično se nisam pošteno ni probudio a već sam uspeo da sjebem stomak. šta li će biti posle ove nes kafe koja već miriše, to ne smem ni da pomislim. valjda svaki čovek treba da se napregne prema svojim mogućnostima, jer se nijedan dan neće sjebati sâm od sebe. dakle sreda. još 4 dana do maratona. ako nisam zakasnio sa prijavom, vidiš ni to ne bi bilo loše da proverim...

21km

napokon jedan blog "danas za danas"

usred planinskih trka i maratona, ja se setim da se približava Podgorica, pa danas odem da otrčim ravnjikav polumaraton. 

u zadnjih 7 dana sam napravio dva sendviča trčanje-bicikla-trčanje.
prvo je bilo 25-100-20km, 
dan odmora, 
pa sada 23-73-21km. 

logično, kako je taj sendvič odmicao, ja sam bio sve svežiji :-D
tako sam danas neplanirano ponovio rezultat iz Rakovice od 1h33. 

prošli put mi je na ovoj istoj stazi GPS pokazao 21.3km pa sam danas okrenuo 100m ranije, međutim sad mi ovo ucrtavanje na mapMyRun pokazuje 20.7km (???). nema veze, minut gore ili dole...

taman ću pre Kosmajskog Maratona imati vremena za još jedan sendvič, s tim što bi taj trebao da bude malo "tanji" ;-)

opravdano

opet "blog od juče", ovaj put opravdano

juče je bilo ajmo da prošetamo sa kučetom do pijace, pa sa druga dva kučeta da prošetamo na suprotan kraj grada da nahranimo neke male lutalice, pa posle toga dva sata da skidamo buđu iza kreveta i ormana i da usisamo kuću, pa posle toga da odemo na vožnju.

satnica se malo pomerila kad smo pred sâm kraj treninga ugledali veliki oblak zdesna i čuli grmljavinu,. iskusni kakvi jesmo, nismo čekali da nas išta opali iz vedra neba na Svetog Iliju, nego smo brže bolje skrenuli pod veliki trem kafane Velika Srbija koja je btw bila zatvorena. igra reči dovedena do parodije, velika srbija nam se svela na prostor od 3x10 metara dok je okolo pljuštalo i duvalo.

nakon pola sata pljusak je prestao, a nakon još 10 minuta asfalt se prosušio pa smo seli na bicikle da odvezemo i tih poslednjih 15-ak kilometara. utom se stvorio isti onakav oblak ali sa desne strane i nastavio da prducka negde daleko gore, što nas je poteralo u kas pa smo dodali gas.

obzirom da smo procenili da je taj oblak prošao preko selâ koja su na 5km-25km od valjeva, iznenadilo nas je lišće i granje na putu kojeg je bilo sve više kako smo se približavali gradu. kasnije smo saznali da je tuda nevreme protutnjalo još pola sata ranije, pre nego što smo mi iz Lajkovca ugledali onaj "naš" oblak. 

tako se plan završetka dana "sve četiri u vis" pretvorio u par sati čišćenja granja lišća olukâ i čega sve ne. završilo se na 4 džaka, koja sam odneo do obližnjih kontejnera. kad sam pred mrak napokon seo da sve ovo zapišem, opet je počelo "grmenje i sevanje" pa sam brže-bolje sve kablove počupao iz zida i pobegao u krevet. tako da blog pišem evo tek jutros, u sudijskoj nadoknadi. 

PS
autoput je stigao do Lajkovca i sa one druge strane Kolubare od Ljiga, još samo fali most. 

PS
da, ne rekoh da je baba Vukosava ostala misterija jer na tabli ispred crkve u Leliću stoji zalepljeno desetak posmrtnih plakata a njenog imena ni slike nema ni na jednom. tako da mi je ipak ostalo da protrčim i kroz njen zaselak jer sam očigledno loše procenio te seoske običaje. u subotu sam naivno misleći da ću prolaskom samo kroz Lelić sve saznati, pa sam ostatak trčanja prebacio uz reku Gradac - greška i vojnička komanda "ostav!". pa Jovo nanovo.

evo kako mi je bilo na trčanju u subotu

brojke

ova godina je počela u četvrtak 
tako da je do sada prošlo 30 nedelja i dva dana. 
od tih 31 četvrtaka i petaka, od mogućih 31 trčanja 
(jedno dnevno) "iskoristio" sam po 19 prilika.
takođe imam 19 trčanja koja su "pala" u ponedeljak.
više sam trčao utorkom, i sredom, po 20 puta od mogućih 30.
vikendi su bili najmršaviji, verovatno jer nam tada 
najviše odgovaraju zajedničke vožnje biciklom.
trčao sam u samo 16 subota, i u 18 nedelja.

što se tiče dužine, najkraće sam trčao ponedeljkom, 
u proseku samo 12.6 km, 
a najduže nedeljom gde mi je prosečno trčanje 25.6 km. 
treba imati u vidu da mi je većina trčanja po brdima, a često i po jako teškim podlogama tako da vremenski svaka kilometraža potraje dosta duže od običnog ravničarskog trčanja.
tako da, nije sve u kilometrima.
ali statistike su uvek zanimljive ;-)