instarunners

znate ono kad uključite sijalicu, pa ne radi. pa pogledate da li radi neka druga, ako radi onda je do sijalice ako ne radi onda je do osigurača. ako ne rade a nije do osigurača onda je nestalo struje. e tako sam nekim algoritmom uspeo da izolujem srž teme o kojoj se kao diže neka prašinica.


biće da svako ima neku svoju predstavu šta je to SPORT. tanka je linija između sporta i rekreacije jer imaš ljude koji se rekreativno bave trčanjem i uopšte nemaju pojma da su brži od nekih koji su članovi klubova i treniraju pod budnim trenerskim okom.


tako da, tu granicu će svako povući sâm za sebe. meni nije sport gledanje filmskog maratona, niti mi je sport ajde da igramo kolo 48 sati bez prestanka da uđemo u ginisa, niti mi je sport bauljanje i saplitanje 7 dana i 7 noći po kamenjarima. to mi je više neko hodočašće a kad pogledaš ko tu učestvuje shvatićeš da to pre liči na neke sektaše nego na sportske klubove.


isto tako svako će sâm odrediti da li će da se divi sportisti ili rekreativcu ili majci petoro dece, da li će da poštuje šampiona ili onog zadnjeg koji se dovukao do cilja, ili samo sebe.


što se tiče poređenja i dokazivanja, treba biti poprilično neinformisan pa od mene očekivati da se bilo kome iz nekog razloga dokazujem, ako je poznato da sam NA SLJEMENSKOM MARATONU ISTRČAO NORMU ZA BOSTON. kome se dokazuje, eto mu te lepe trke odmah tu na 400km, ne mora da ide u čile ili mongoliju.


ITRA ima sistem bodovanja koji nekom formulom obuhvata sve dužine i profile trail-ova i na njihovim stranicama se može naći koliko "vredi" svako ko je ikada istrčao makar jednu trku koju oni priznaju kao tačno izmerenu.


kad je pre dve godine Uglješa (slučajno?) otkrio da je u celoj Srbiji on taj koji ima najveći broj bodova, i ja sam (slučajno) otkrio da sam (tada bio) drugi na rang listi, na samo par poena iza njega. njemu su bodovali FG ultramaraton, meni Tara challenge.


moj sistem vrednosti je takav da cenim sportiste tj sve koji ne kriju svoje rezultate kao zmija noge podmećući u prvi plan cirkuski aspekt svojih "takmičenja". sa prezirom gledam na kostimirane, selfere, nedojebane skakačice u vis, i sve ostale koji na svaki polumaraton idu kao na kobasicijadu ili majmunijadu.


jednako tako izuzetno cenim sve koji sportsko takmičenje shvataju i poštuju kao sportsko takmičenje, što je jedan od razloga zašto češće biram trke "hrvatskog cestovnog kupa" na kojima se protiv konkurencije i štoperice utrkuje sve od 17 do 77, sa sve zagrevanjem zalaganjem i finiširanjem.


AKO OD TRKE NAPRAVIŠ CIRKUS, TIM ČINOM SI POD CIRKUSKU ŠATRU UVEO I ONE DRUGE KOJI SU DOŠLI NA TAKMIČENJE. tu su zakoni i demokratija da zaštite tebe, a da li postoji i koja ravnopravnost će da zaštiti sportiste od klovnova, to ćemo tek da vidimo.


to dovoljno govori i tome koliko ti poštuješ druge, naspram toga koliko voliš sebe i svoju nesposobnost da se baviš sportom, pa je maskiraš u kostim zabave kojim ćeš skupiti puno više lajkova od istomišljenika koji majmunisanje vrednuju više nego rezultat.


isto tako poštujem svakog planinara čiji je izbor da pređe preko nekog vrha, eno išao sam i ja na Međeda isto tako u društvu, aj pola aj polako aj laga aj lagano. i onog što radi sklekove u parku i nikog ne dira, poštujem i njega. od mog poreza su napravljene te sprave, no problem.


poštujem i one što trče s kučićima, ne volim kad na nekoj trci nekog prestignu pa ga pobede u kategoriji ali to je stvar pravila i Organizatora, mene bogme ako bi prestigao neko s kerom dobili bi motkom i on po nogama i kuče po dupetu.


NE POŠTUJEM nikakve zaluđenike, fanatike, sektaše, koji odbijaju da siđu sa staze jer im je oficijelni lekar ultre rekao da imaju ojede opasne po život, i koji bi radije dobili sepsu nego odustali. u tim glavama nisu čista posla, takve ljude žalim i zaista nemam na čemu da im se divim. volim takmičenja samo dok su u granicama zdravog razuma.


moja predstava zdravog razuma je da volim da trčim koliko god mogu da zaista i TRČIM, pa samim tim sve manje volim neke ekstremne dužine koje ushićuju raju koja ionako nema pojma kako to izgleda trčati 6, 12 sati, 50, 100km. trčao sam jednom ultru, video kako to izgleda, završio sat vremena pre drugoplasiranog, doviđenja.


kome god se trči godinu dana bez prestanka izvoli trči, ionako ćeš da šetaš a ne da trčiš a zašto bih ja to pratio i lajkovao stvarno pojma nemam. blago tebi kad nemaš drugog posla u životu, i kad možeš sedam dana da pešačiš/trčkaraš a da se ne kupaš kao neka divlja svinja, to je sve što bih imao da kažem.


dok smo se aktivno bavili biciklizmom najduži treninzi su nam bili 210-270km, uglavnom krug na debelo brdo taru kadinjaču divčibare, i to smo završavali za najviše desetak sati, plus ukupno pola sata - sat da kupimo kekse sokove i da natočimo vodu na česmama pored puta.


zvali me ljudi da idem na neke ultre od dan i noć, od 600km, ja im rekao da li ste vi bre normalni. ja ću da odem danas 200 sutra 200 kilometara, ali hoću kao čovek da sednem kući da večeram, da se istuširam, odgledam filmić na tv-u i uvučem u pidžamu.


iz pomenutih razloga niti volim da trčim noću niti sam ikada trčao po mraku, iz prostog razloga što ako hoćeš da trčiš zaista dugačko možeš leti da kreneš već u 4 ujutru i do 9 uveče imaš na raspolaganju SEDAMNAEST sati dnevnog svetla, opet ponavljam, ako ti ni to nije dovoljno za trening (svetski rekord na 100km je 6h13', svetski rekord u ajronmenu je 7h35') onda za mene više nisi sportista nego psihopata.


ja sam u januaru pretrčao 1191km, od čega me samo u tri navrata uhvatio mrak, dakle i kad su dani najkraći možeš da se sit natrčiš a da ne bauljaš po noći. ako je neko pretrčao više, neka se javi, evo pitaćemo ultraše, studio?


moj lični rekord je skromnih 75km koje sam u januaru istrčao iz 4 treninga u jednom danu, tačnije u rasponu od 08:15 do 19:10. poslednji trening je bio po pustim ulicama i pod uličnim svetiljkama, a konkretno tog dana sam se tako lepo osećao da sam bez problema mogao da odem još 25km pred spavanje, samo me je mrzelo da se četvrti put tuširam. a i ovo je već bio rekord, tako da...


eto, sve vas volim, neke cenim više neke manje, razmišljajte šta je za vas sport, šta je takmičenje, šta je zabava, koliko zabave vam je (ili nije) potrebno da bi preživeli minute sporta koji vam teže padaju, ko su vaši heroji, zašto je to tako, trčite, zabavljajte se, uživajte, širite ljubav :-****** ... po zemlji u kojoj ima više skaj ranera nego ljudi sposobnih da pretrče 10km ispod 40 minuta.

zao statak

blog od jutros

juče smo išli na pešačenje-skoro-pa-planinarenje uz reku Gradac, potrajalo je preko 4 sata. par puta smo malo potrčkarali nizbrdo, taman mi je 10 km/h granica do koje ničim ne pritisnem to nešto u kuku pa me ne boli. kad napravim duži korak od metar, neki od mišića iz dupeta iliti finijim rečnikom gluteusa se zategne preko kuka i preseče me vrlo neugodan bol. pokušaću da otrčim neki "trening" gore-dole, pa ako može - može, ako ne može presvući ću se pa na bajk. ideja je bila da ako juče mogu da otrčim bilo šta i bilo koliko normalnim korakom, da danas odmorim, sutra otrčim zagrevanje i Hiljadarku, pa ako i to prođe ok onda da u nedelju odemo u Bijeljinu na trku. nažalost propalo je. puls u odmoru 31. nijedna povreda već dve godine, baza kilometara da na njoj nazidaš mauzolej, forma u blagom usponu, sezona polu- i maratona se zahuktava, a meni neki živac povukao ručnu i zaustavio me u mestu. 66 kila mišića i 4200 km ove godine bačeno u đubre. koga hoće - neće :-)

update

opet će mi satić poslužiti kao podloška za blog. baš mi je lepo označio oranž bojom te 4 brdske deonice koje su me koštale malog pogoršanja bola u dupetu. onaj manje-više izdignuti deo grafikona je tih 10km trčanja. najviši puls je naravno na kraju zadnjih 800m, suviše sam iskusan da bi bilo drukčije. rezultat u granicama proseka, bol na treningu primetan ali ne ometajući, dakle otrpljiv (?), ali me zato uveče boli dupe/loža malo više nego prethodna 4 dana. bar imam neki orijentir za ubuduće, pa ću kombinovati biciklu i trčanje, dok to uklještenje skroz ne prođe. mislim da neću trčati narednih par dana, ne bi li stvari opet krenule malo nabolje.

mrtav

tako mi i treba, zezao sam druge da su mrtvi jer slabo na blogu javljaju šta ima novo, a sada ja pišem li pišem a trkački sam UMRO.

u zadnja 4 dana sam imao
- 4km trčanja u nedelju (puževom brzinom),
- 95km bicikle u ponedeljak,
- 20km bicikle u utorak (nisam hteo opet da je čistim pa sam s prvim kapima kiše pobegao kući), i
- 52km danas. ok, ovo danas je bilo poprilično brdsko kotrljanje, kao što pokazuje i slika sa instagrama

a sada o PROBLEMU:
dolazak u Žumberak je bio skroz normalan.
5 dana pre trke sam osećao neku tupost u pokosnici, 4 dana pre trke bol u levoj peti, 3 dana pre trke neko žiganje u stopalu, 2 dana pre trke jake bolove u leđima, dan pred trku naravno ništa jer sam sedeo u autu.

u tu subotu smo se odvezli do Sošica, seli u autobus i krenuli na start. jesu u busu bila tvrda sedišta ali bože moj, od toga se ne umire.
stigli smo dosta "knap" pred start, pokušao sam da se zagrejem, trčao gore dole gore dole, čak sam na lokalnom groblju (iskustvo, iskustvo) pronašao česmu i umio se, pokvasio, malo se istezao i razgibavao čekajući start i to je bilo sve.

START.
okej, kome se gine neka gine prvi kilometar strmo nizbrdo, trčim neki polulagani tempo, počinje da me zateže nešto u levom kuku. kao kad mi je pre 8 godina napukla zadnja loža. svakim korakom bol sve neugodniji, pokušam onako u trku da se malo istegnem, ritnem se u dupe jednom pa drugom nogom, napravim pokret kao da šutnem loptu prvo desnom pa levom JJJAAAAOOOOOO tako me je zabolelo da sam zamalo jauknuo na sav glas!!! :-(

šta je dođavola ovo??????
trčim dalje, "kroz" taj bol, panično razmišljam, trčati ili ne, odustati, ma daj cirkusa, trpeti, hmm ko će ovo trpeti, šta ako se još gore povredim, metri prolaze i navikavam se na taj bol. ma nek ide sve dovraga, ako ću i ćopati narednih mesec dana, trku ću završiti.

usput dalje razmišljam, ako sam nezgodno sedeo u autobusu, pa nije bilo dovoljno protoka krvi kroz kuk, pa se tu nešto dogodilo, pa sam nešto naglo opteretio, MA NE, pa to bih osetio odmah na zagrevanju. ili, da sam jurnuo sa starta, istegao mišić, MA NE, pa trka je krenula lagano i nizbrdo zaboga, ne možeš od toga pocepati mišić.

ovo mora da je opet neki išijas, neko sranje, s tim da je nakon godina i godina u desnom dupetu sada rešilo da mi pređe u levo dupe, baš zanimljiva promena, i baš zanimljiv termin, u danu kada sam došao na trku!!!

tokom trke sam imao ON OFF ON OFF faze, čas je bolelo više a čas nije uopšte, povremeno sam se plašio da pustim korak nizbrdo ali sam zato bez ikakvih problema gazio po ravnom i naročito uzbrdo. poslednji oštar spust od par kilometara sam sleteo kao lud, rekoh ako će nešto pući neka pukne, baš me briga.

sutradan sam jedva hodao a pokušaj trčanja je bio više nego jadan, koraci su mi bili ograničeni na metar pa ti vidi, koliko se može cupkati tako "kao usran". malo sam pešačio još malo strčkarao nizbrdo, napravio polu šetnju polu izlet i to je sve.

nakon toga evo 3 dana mazanja Vukovom Masti, masaže i istezanja, rekla mi je koleginica da vrtim dupetom u krug kao da okrećem hula hop i evo par dana vrtim dupetom na terasi pa su počeli neki pederi da se okupljaju na parkingu ispod i da me posmatraju.

večeras mi deluje da je malo popustilo, no i ranijih dana sam imao te faze kad "deluje bolje" da bi nakon samo par minuta opet bio u bolovima. kalendar trka se neumoljivo okreće, sledećeg vikenda će polumaraton u Bijeljini verovatno otpasti jer mi ne deluje da ću za par dana toliko uskrsnuti da od nepokretnog stignem do trkača.

nakon Bijeljine je po kalendaru išao Varaždin, za koji nisam ni gledao dokle traje prijavljivanje jer je pre 10 dana bilo prerano a sada sam em nesiguran em najverovatnije postaje prekasno.

posle Varaždina su bili u kalendaru Odžaci s tim da sam planirao da nađem bilo koju drugu trku u HR u istom terminu, jer mi je autoputem SVE bliže nego da se provlačim kroz Vojvodinu. no eto, sve stoji na stend baj, drugi trče a ja sam umro, a da li ću proživeti, trenutno je misterija.

majica

bože šta sve neće uraditi moji drugovi, prijatelji, obožavatelji, carevi, kraljevi i kraljice, samo da me/nas zabave :-)
da vas nema, trebalo bi vas izmisliti, i uramiti :-)

MAJICA IZ ODŽAKA, NASTAVAK DEVETNAESTI !!!! :-) :-*

money money monKey (ABBA)

imam da vam pišem o jednom Poznaniku
da smo na društvenim mrežama gotovo bih ga nazvao Prijateljem no kad vidite o čemu se radi, shvatićete zašto ne mogu


elem, trčimo nas dvojica maratone i polumaratone u Hrvatskoj već godinama, nakupilo ih se tuce
(videh na neko piše "tucet",
osećam se protiv svih tih reči kao don kihot)


kaže on meni prošle godine, daj mi sale neki mejl, da mogu da ti se javim ako mi nešto zatreba, kupio bih neku biciklu a tamo kod vas u srbiji ima taj sajt CIKLOBERZA i svakakvih povoljnih biciklica


dao mu ja mejl, on tražio mobilni ako mu nešto bude baš hitno, ja mu dao i mobilni mada ga nikad sa sobom ne nosim, praktično je brže da mi se javite na mejl


par puta se nešto javljao, ja se napravio lud jer sam bio u frci i računam još mi samo fali da putujem po srbiji i njemu kupujem bicikle, a nemam vremena ni zube da operem kako valja nego uzmem žvaku i istrčim iz kuće na posao


sad se sretnemo zadnjeg vikenda, kaže on, pa šta bi vam bilo teško, u onaj vaš kombi biciklistički samo ubacite par bicikli i kao bajagi idete na trku, i samo ih meni istovarite


kažem ja, okej, ali pazi, sve to što se kod nas "povoljno" prodaje, bicikle vredne 4000 evra koje kupiš za 1200, to je sve ukradeno, to je javna tajna, i štaviše sve više ih je pokradeno iz slovenije i hrvatske. dakle kako ti misliš da ti ja dovozim takvu biciklu, bez ikakvih papira? daj ti meni neki ugovor gde piše da si ti to kupio, da je to tvoje vlasništvo, a da ti ja samo dovozim.


ehhh, reče on, pa kakvi papiri, pa to niko nema. jednom sam (nastavlja priču) tako kupio biciklu u srbiji pa dao oglas na nekom slovenačkom sajtu da je prodajem, i javio se čovek da je njegova bicikla, baš sam imao puno problema...


gledam ja, nema skrivene kamere.
tip je mrtav ozbiljan.
on ZNA da kupuje ukradene bicikle, on to radi već duže vreme, on ne kupuje biciklu za sebe, i NEĆE da mi kaže ajde sale ja na svakoj zaradim hiljadu evra evo tebi 20% za prevoz.
jok, on mene moli kao da mu donosim lekove za teško obolelu taštu, ja mu tu dođem kao neki volonter u kriminalu.


mislim da sam uspeo da ga oteram u pičku materinu najlepšim mogućim rečima, prosto da nije ni primetio da sam ga oterao, nego recimo da sam mu do tamo naručio taksi.

ko s mađarima tikve sadi...

imam da vam ispričam jednu anegdotu:
nakon prijava, skroz gore u planinama ispod slovenačke granice, spiker preko razglasa reče kako autobusi neće voziti trkače na start u 14h00 nego u 13h45, obzirom da je start u 15h ali jako teškim putem za autobuse...
krenem ja u bus, i primetim da ova mala mađarica leži u bunkeru automobila, stavila slušalice, kulira, totalno u drugom filmu od ovog da busevi kreću za 5 minuta
pretrčim i tih 20 metara i prodrmusam je, kažem (na engleskom) - aj budi se, evo kreću autobusi na start!
kaže ona (na nemačkom) - sad odmah?
kažem ja (na mađarskom) - jašta!
skoči ona, nabaci ranac na leđa, i u papučama nekako prećopa tih par stotina metara, i uđe u neki drugi bus...
i tako, vreme prolazilo, vozač oduzet od realnosti kopao nos, mi čekali, prođe pet minuta, deset, jesen stiže dunjo moja, ni makac.
počeše trkači iz popunjenog autobusa da dobacuju, ajd majstore kreći, šta čekamo, blać truć
vozač kao krenuo, pa zastao, pa par minuta pričao sa organizatorom, pa opet krenuo, pa opet zastao, uveliko prošlo čak i onih najavljenih 14h00 a meni panika da li ću gore stići da se iole promrdam, otkočim, zagrejem
napokon krenuli mi, za nama drugi autobus, pa treći
trebalo nam dobrih pola sata za tih 15.5km, sve same krivine i serpentine, čas gore čas dole, vozač se mučeničak preznojio od šaltanja brzine prva druga i jednom treća, a bogme i svi mi ostali od vrućine
stigli smo na START cirka 25' pre starta, ja odmah izleteo kao iz puške, računam dok odbijem 5 minuta da pođubrim tu čuvenu Granicu, pa dok malo protrčkam, pa dok uradim koje ubrzanjce (nisam stigao, prim. prev.) eto pištaljke
i tako, trčkaram ja nekim sporednim puteljkom nizbrdo, tek krenuo na zagrevanje, odmeravam korake, hvatam gps, hvatam puls, usput računam koliko koraka mi je preostalo do kraja tog express zagrevanja, tek vidim Magyaricu kako trčkara isto tako uzbrdo, lagano, meni u susret
ona u recimo "kolonici" trkača koji idu uzbrdo, ja u sličnoj kolonici koja kaska nizbrdo
kad mi je bila na 20m, vidim da zastaje, saginje sa ka bankini, i otkida komad nekakvog korova, neku grančicu (?)
pppfffffffff već mi se pali neka lampica u glavi, rekoh gle koja je ova faca, našla neku lekovitu biljku i sad će da je otkine i da je nosi gore nazad u autobus i da je ubaci u ranac i dalje da je otfura skroz u rodni Pecs
nije prošlo par sekundi, još uvek mi je u glavi titrala ta misao, tek ona počinje da se smeje, i skreće direktno ka meni
heh heh, blentavo mi proleće kroz glavu, ova meni nosi buket nekog korova, šta li će da se dogodi
i šta se dogodilo:
ona dotrčava do mene (prva sekunda), ja se još blentavije smejem jer nemam pojma o čemu se radi, ona zamahuje rukom kao da će da me udari tom granom (druga sekunda), ja zaklanjam glavu šakama u igri, jer kao ako se ti PRAVIŠ da ćeš da me udariš, ja se PRAVIM kao da se sklanjam, i sledećeg delića sekunde TRAAAASSSSS grana udara po mojim leđima i...
ona nastavlja dalje uzbrdo kikoćući se na sav glas, a ja
nastavljam dalje nizbrdo smejući se kao lud jer tek tada kapiram da mi je to "kazna" što sam joj rekao da busevi kreću 15 minuta ranije pa se zbog toga krčkala džabe u limenoj kutiji umesto da je lepo odremala u petim vratima neke mađarske kršine od automobila


(u nedostatku bolje ilustracije ove anegdote,
prilažem selfi sa jutrošnjeg futinga.
opalim jedan na pola godine, pa nek se vidi)

krigle za vino :-)

nije da nemam internet pa zato ćutim, nego čekam da mi se slegnu utisci, a bude tako nekih prilika kada im baš puno treba da se slegnu, i onda ti džabe internet, jednostavno ne ide da pričaš o tome kako ima iks faktora, pa obzirom na blać, onda je srać više nego zadovoljavajući, ali u odnosu na truć, mogao je i buć da bude još efektniji, možda, valjda, i tako u krug.

sve ovo mislim isključivo na sebe, a što se tiče same trke tj organizacije sve je bilo najbolje moguće, u okvirima okolnosti koje određuju više sile (tipa ne možeš se žaliti na vrućinu početkom septembra ili na krivine u planinskom kraju ili na težinu staze koju si sam odabrao da trčiš ili što su uz pehare u obliku krigli za pivo davali nagrade u vidu flaše vina ili već šta slično).

panj

Zahvaljujući dragoj S.S. koja nam je preuzela i poslala nagrade, 

stigao mi je i POBEDNIČKI PANJ (!) sa Maljena.

Vidim da su me ubacili u prvu brzinu, 

to valjda znači da je drugoplasirani vozio drugom, 

a treći trećom?
Hmm, 

nije čudo što su im se ugasili motori po onakvom profilu, 

ja mislim da sam prvom išao i uzbrdo i nizbrdo :-P

Volim nagrade koje imaju upotrebnu vrednost 

jer bi idućeg petka trebali da pečemo paprike, 

a kao što je poznato, panjeva nikad dosta :-)

žu žu

nakon pretrčanih 610 kilometara (i to pretežno brdskih) u avgustu, mogu septembar i da prespavam :-D
ali ne, ne ide to tako...


9. mesec sam započeo bici vožnjom do prevoja Kaona (745m) i nazad, a sutra je dan za dugačko putovanje.
nakon barem deset poziva obećanja propuštenih prilika i petljancija, izgleda da se napokon sve namestilo da prvi put u životu otrčimo čuvenu Žumberačku Utrku.
15.5km po brdima, ko živ ko mrtav.
dan nakon toga još jedna trka u blizini Samobora, kratkih brzih 5km tek da malo iscentrifugiram noge pred povratak kući.


ZA RAZLIKU od Srbije gde svaki šaban pravi trke pa mi još kažu "dragi Sale počastvovani smo što ćeš uveličati našu manifestaciju" a onda me ogule za startninu i u paketu mi uvale kilo lokalnog vazduha i prijateljski stisak ruke, ovamo idem kao Kasijus Klej u Las Vegas. znaju ljudi ko sam i koliko se pažnje pridaje mojim utiscima i rečima.


sećam se kad sam Anu pitao da li je staza u Parku Prirode Žumberak teža od "kruga na Žabare" koji smo tada trčali kao tempo trening, ona mi je rekla - bogami... jeste.
gde ćeš teže, tada sam se pitao, a evo koliko za 40-ak sati ću stati na startnu crtu i proveriti taj mit, lično.


valjda sam se dovoljno odmorio, potkresao nokte i na nogama i na rukama da budem što lakši, spakovao sam najnovije i najbolje patike. jerbo kad sabereš koliko košta prosečan put u Hrvatsku na trku, patike izađu jedva 20% od ukupnog troška! tako da ispadne da se isplati za svaku važniju trku kupiti par novih. šteta što sam to shvatio 7-8 godina prekasno, kad više nisam sposoban za svoje najbolje rezultate.


http://www.akzumberak.hr/index.php?sadrzaj=rezultati

Ugljevik

podseća me Google Photos kako sam pre 6 godina menjao bateriju na UPS-u.

to je onaj uređaj koji nakon nestanka struje napaja kompjuter i monitor još pola sata.
sada više nije u modi jer svi imaju laptopove koji sami po sebi dođu UPS+kompjuter+monitor 3-u-1, tako da će ovo shvatiti samo oni od 67 godina i više:

štos' tiče rezultata samo ću uokviriti ove s kojima sam trčao tokom trke, jer one ispred nisam video a ove iza sam sreo što u prvom što u poslednjem kilometru. opis same trke evo odmah ispod rezultata.

TRKA:

kao i uvek posle 500m sam mislio da ću biti zadnji. hajde ovi nabildovani rekreativci, toga uvek ima, ali guzati devojčurci sa vokmenima, u pamučnim majicama, pa ne jedna nego deset njih, sve se to njiše i trese ispred mene i već od tih silnih guzičica počinje da mi se vrti u glavi, rekoh sebi aman zaman prestiži ovo Antiša inače će te odneti sa staze na nosilima a trka još nije pošteno ni počela.

kad se staza malo raščistila, tačnije kad sam ja iz gužve emigrirao na čistinu, primetio sam na 100m ispred grupicu sa dve žene. Tunde sam odmah prepoznao a ona pored nje nije bila Sonja. bio sam jako zadovoljan što sam ih ubrzo stigao bez da sam pojačavao, nego tako nekako, samo od sebe, izgleda da je neko njima rekao da me sačekaju. Tunde se poprilično obradovala kada me je prepoznala, trčali smo ove godine zajedno u Fužinama i u Vrbovcu. ubrzo zatim smo stigli Sonju a T. me zbunjeno pitala šta se događa na šta sam samo slegnuo ramenima. i ja sam nekako mislio da će Sonja ići oko 35 minuta dok ćemo mi ostali da se razvučemo na 37-39.

pulsevi su mi svo vreme bili visoki i baš sam onako radoznalo čekao trenutak kad ću se raspasti jer mi je osećaj bio kao da trčim polumaraton ali iskustvo je iskustvo i ono kaže da ako su pulsevi za 10 veći od polumaratona, ima da pukneš ko balončić od sapunice, samo je pitanje da li nakon 5 ili 7 kilometara. međutim osećaj je ostao isti ("čini mi se da ovako mogu do kraja") i kao da ga nije bilo briga za pulseve. čudna stvar. OČIGLEDNO da sam potpuno zaboravio kako izgleda trčati odmoran i oporavljen, i isto tako je OČIGLEDNO da odmoran mogu nešto brže nego kad sam ono moje uobičajeno polu-kljok.

posle zadnjeg okreta sam morao da se odlepim od Tundinih petâ i da je pustim da odleprša prema napred, ne jer sam usporio nego jer je ona pojačala, a ja sam morao da se zadovoljim time što uspevam da zadržim istu brzinu. do kraja sam svo vreme imao "na nišanu" Zokija Radičanina no jedino što sam uspeo je bilo da mu sa 150m priđem na 50m i to je sve. malo sam se igrao menjajući tehniku, trčao desetak sekundi jačim zamasima i punim stopalom a desetak sekundi na prednjem delu stopala kao u sprintericama, i tako su mi brže prolazili metri.

u zadnjih 500m sam već bio potpuno zadovoljan time kako sam istrčao trku i nije mi padalo ni na kraj pameti da se bacam u neke turbo finiše i da ulećem u cilj polu-onesvešćen. da se radilo o Radiši Simiću bila bi druga priča, ali što se mene tiče Zoki uvek može da me dobije i tu mi ama baš ništa ne smeta. utrčao sam u cilj vidno raspoložen i svež, igrajući neku pantomimu dok me je prozivao Rale Simić (novinar, ne pobrkati sa maratoncem iz Valjeva iz prethodne rečenice).

PS
mala tajna uspešno otrčane trke,
treba pre starta sat vremena plivati i skakati po bazenu! :-D

E SAD O PATIKAMA:

na slici levo model 10 u istom dezenu kakav je nosio Mišović prekjuče u Ugljeviku, a na slici desno moj model 11 koji mi je stigao jutros. o razlici oblika ću napisati evo za deset sekundi... (typing, typing...)

kao što ćete primetiti, a možda i nećete, malo su prepravili oblik i napravili novi model više "ŠIMI" što meni baš i ne odgovara jer mi se sviđalo proširenje u uglu kod palca kao i na domalom prstu. to ti je kad naručiš preko interneta a ne odeš u radnju da probaš. NISU me nažuljale mada, hmmm, one stare su mi ipak malo bolje ležale. ove nove će se svideti svima koji nose Adidas, upravo je takav "kroj":

JOŠ MALO, O TRENINGU:

nazovi test novih patika je prošao kako je prošao, na +30° sam pretrčao 30 kilometara po 5 minuta, popeo se i spustio po 300-ak metara (po mojoj računici ova "elevacija" nešto malo preteruje) i na kraju dobio proliv od dehidracije, što znači da će za oporavak da mi treba jedno i po pivo više od uobičajenog, zbog čega će Lola ostatak dana da čupa kosu i nariče, aj laku noć evo već je 19h :-P

nedelja pa utorak i ono između pa bez nedelje

TRKA (NEDELJA)
Blog o trci u Ugljeviku je ostao na čekanju, biće valjda popodne!

TRENING (PONEDELJAK)
Lažem da je bio mazoHišam, jer se uopšte nisam mučio.
Juče je bio dan za ono što sam patentirao kao Planinsko Trčkaranje.

Koliko god da su svi drugi navikli da posle trke odmore ili odu na kratko lagano rastrčavanje, kod mene je nekako oduvek bilo suprotno.
Dan nakon trke, adrenalin i kako god da se još zovu oni što se druže s njim, sve je to bilo povišeno i kao i svakog drugog Dana Posle sam imao želju da "nešto treniram".
Osećao sam zategnutost pri vrhu obe lože, recimo da sam mogao da napipam te bolne tačke tačno preko kukova (gde mislim na zglob KUK, dakle ispod dupeta, vrh butne kosti, a ne na ono što žene zovu kukovi a ustvari su bokovi).
Samim tim je bilo isključeno svako trčanje po ravnom jer me je dotično (trka 10km) i dotuklo, pa sam morao da poštedim zadnje lože koliko god sam mogao.
A kako ćeš ih bolje prištedeti nego da kreneš off road tehničkim trail-ovima po kamenjarima nagnutim 10-20%.
Trebalo mi je gotovo 2 sata za tih 18-ak km od reke Jablanice preko brda do reke Gradac, i onda drugim putem nazad.
Ono što je važno je da sam svo vreme imao veeeeliku volju za trčanjem, i da nijednog trena nisam sebe pitao "zašto mi ovo treba?".
Brzine su jako spore jer osim što uzbrdo ideš kilometre po 7-8 minuta nizbrdo ne možeš da nadoknadiš skoro ništa a da se ne polomiš, a ako se i nešto silno lomiš opet nećeš puno više nadoknaditi preskačući kamenčuge.

PATIKE (UTORAK)
Obzirom da mi je u subotu kurir doneo patike u 10h01 nadao sam se da će ove nove da stignu jutros, ali nisu.
Tako da mi je propala ta ideja da odem negde po valovitom terenu da "testiram" Gel Noosa 11.
Imam još dva dana da nakrkam avgustovsku kilometražu nebu pod oblake, a onda sledi kratak predah pred vikend (biće opet neka trčica valjda) i neka vrsta postepenog uozbiljavanja u septembru.

race day

sat šetnje sa dva psa pa sat šetnje sa druga dva psa pa pranje prozora pa ribanje tepiha i staza pa iskopavanje džaka zemlje i dovlačenje iz šume 40kg na bicikli pa presađivanje limuna pa piletina i krompir pa evo sad će tuširanje i paljenje auta pa naput zabosnu :-)

idu dani

s jedne strane, ona funkcija modernih štoperica sa meračem pulsa da ti predviđaju vreme oporavka od treninga, može da bude zabavna.
s druge strane, najbolje ćeš sâm osetiti kada si se i koliko odmorio.
posle nedeljne trke mi je valjda pisalo da mi je za oporavak potrebno 4 dana i nešto sati, a nakon ovih deonica prekjuče je dijagnoza glasila "17 sati".

to me je zaintrigiralo, jer sam oduvek i pretpostavljao da ukupno 10km trčanja, sa 4x800m uzbrdo i ostatkom laganog trčanja, ne može da bude trening koji bi te "koštao" nešto puno pauze i čekanja na oporavak.
a opet, nema šanse da mi je nakon trke trebalo 4.5 dana odmora, obzirom da sam tih 22km apsorbovao koliko do prvog sledećeg doručka.

a ima i ovakva anegdota. kad sam prošlog petka krenuo na Magleš, nešto mi je pusl brljao i odmah tu u gradu ja zaustavim štopericu, ugasim sat skroz-naskroz, i upalim ga opet. i odmah je uhvatio "dobar" puls i fino ga očitavao sve do kraja dana.

ono što je smešno je da je to bila prva vožnja sa novim satom, svi prethodni treninzi su bili trčanje.
i kad sam ga zaustavio, pokazao mi je neki pehar preko celog ekrana i natpis CONGRATULATIONS! ja preskrolam da vidim na čemu mi čestita, a on kaže - 1.7KM, NAJDUŽA VOŽNJAAAAAA!!!

ahaha kako mi je bilo smešno za šta sam dobio pehar, ja koji sam redovno išao na treninge dužine od 190-270km, i to sve po žestokim planinama.
zar sam dotle spao, rekoh sebi u šali, da mi neki kompjuter čestita na ličnom rekordu od 1.7km laganog vrćkanja pedala kroz grad :-)

APDEJT POŠILJKE:
napisali su mi da dva para patika "vuku" iz dva različita magacina pa mi je tako danas stigao samo jedan par, a drugi će najverovatnije tek u utorak. nije da mi je hitno, ali sam sa nadao da ću to otarasiti odjednom, obzirom da mobilni nikad ne nosim sa sobom pa mi je malo opterećujuće kad čekam pozive i pošiljke. sačekaću i taj poslednji par, pa ću napraviti jednu specijalnu fotografiju. stay tuned :-)

APDEJT TRENINGA:
ništa, juče dva i po sata danas sat i po biciklom, uglavnom nežnog intenziteta sa povremenim upadanjem u lakši Tempo, gde je baš moralo. juče uglavnom na brdima, danas uglavnom kroz duboku travu i kroz blato :-)

petak

kao što su to novine već objavile, nakon trke sam otrčao još 3 dužine, samo jednu dnevno, a u četvrtak sam bio neodlučan šta da radim jer sam prošle nedelje vozio biciklu četvrtak+petak, prošetao se u subotu i osećao se svež i jak kao da mogu da ustrčim na Mesec u nedelju.

međutim sada je trka u nedelju UVEČE, pa se nisam brinuo što ću nešto otrčkarati i u četvrtak.
izbor je pao na brdske deonice od 4x800m, tako ih zovem mada su 910m 780m 870m 760m iz prostog razloga jer su tako raspoređena klizišta na tom usponu od 4km koji je već duže vremena van upotrebe.

"rezultatom" i nisam nešto zadovoljan jer ipak nisam bio odmoran, ali sam zadovoljan što sam završio trening prema planu. čak se nisam loše osećao, imao sam brzu frekvenciju koraka, pulsevi su se peli visoko, i osim tog osećaja u nogama "zar baš moram?" nisam imao nekih većih problema.

danas sam se vratio u onaj raspored od prošle nedelje pa sam otišao MTB-om dva i po sata da istražujem neke lokalne puteve.

najverovatnije nešto otreniruckam i sutra jer mi ova trka nije ni upola važna kao prethodna, biće to najobičnije polu(ne)umorno tempo trčanje na 10km.
mrzim popodnevne i večernje trke, pa to ti je.

skroz sam "jutarnji tip" i već sama pomisao da treba po mraku da se vraćam kući mi se gadi, da ne pominjem tuširanje u 23h i spavanje iza ponoći, fuj.

jedino ako nađemo tamo neko prenoćište, to bi moglo da izvadi stvar. mada je neopisivo smešno tražiti smeštaj na samo 100 i nešto kilometara od kuće!

duplo

vidim da je Dida OPET umro,
pa ću danas pisati duplo, i za njega:

1) TRENING

danas sam krenuo na najobičnije "trčanje radi trčanja", u maniru pravog rekreativca. ono kad se ne pitaš ŠTA treba da se uradi na treningu nego ti je jedina dilema GDE ćeš trčkarati narednih par sati. međutim u nekom trenutku mi je to postalo nedovoljno izazovno, pa sam morao "nešto da smislim". obzirom da nisam naročito odmoran, nisu me privlačile ideje da pokušam da razvijem neku znatnu snagu ili brzinu, od toga ionako ne bi bilo ništa. pa sam se setio BRZINE. ne km/h nego brzine okretanja, što bi italijani rekli ađilita'. nakon 3km makadama preko jednog brda, na 9km od kuće, stisnuo sam LAP i zavrteo koliko noge mogu. narednih 5km sam trčao najbrže (koraka po minutu, ne u smislu brzine kretanja) koliko mi je bilo u granicama komfornog, bez preterivanja naravno. kako sam se zagrevao i "ulazio u štos" noge su se vrtele sve brže i brže mada je meni delovalo ravnomerno. sada vidim da je i brzina kretanja išla od 4'50''/km na samom početku, preko 4'30'' pa sve do 4'10'' u zadnjih pola kilometra. ukupno sam pretrčao 5km za nešto manje od 22 minuta što je, ponavljam, smešno kao "PACE", ali sam za to vreme imao prosečnu kadencu od 192 koraka po minutu, što je prosečnom rekreativcu nezamislivo. u prvom kilometru sam zujao oko 185, a pred sâm kraj sam doticao i 200. bravo za mene!!!

2) MARATON

koliko vidim nalazim(o) se na spisku prijavljenih za Ljubljanu, a verovatnoća da to trčim je malo veća od verovatnoće da bude lepo vreme. obzirom da u Ljubljani bude pristojna klima za trčanje jednom u 10 godina, to znači da su šanse 10%, ali eto kad smo već platili neka bude 20% jer ću "hteo ne hteo" morati da trčim i gunđajući u toj nekoj sivoj zoni temperature između 10-12°C. ako bude najavljena maksimalna +5 Ljubljana će moći samo da me sanja, a kad sabereš koliko je jeftinije otići do Podgorice i prespavati, na kraju će me tamo izaći jeftiniji maraton čak i sa uplaćenim startninama za Ljubljanu. ali neka, nek je Ljubljana uplaćena. za svaki slučaj :-)

carić i prosjak

juče sam mislio da je kiša samo nakratko prestala pa sam krenuo na trčanje dole u šorcu a gore sam preko one rupičaste podmajice uzeo biciklistički 100% nepromočivi šuškavac. onako dosta pripijen uz telo, ne kao što neki nose "padobrane". on mi je najbolji za pljuskove i tešku kišu, ispod je toplo, nigde ne propušta, a obzirom da je uzan ne smeta mi ni jak vetar.


međutim nakon 3km od kiše još uvek ni traga ni glasa, a meni pretoplo :-/ skinem ga i nastavim samo u šorcu i poluprovidnoj majici. jeste da duva vetar i da nije baš prijatno, ali bolje je da mi je za 20% hladnije od idealnog, nego da mi je za 200% toplije.


nastavim svo vreme blago uzbrdo i svo vreme prema vetru, računam da će mi povratak biti lagan kako god okreneš pa čak i ako krene nevreme sa jakim pljuskom. šuškavac i vetar u leđa, šljap šljap buć buć, i koga briga za vreme.


tako sam stigao do pred Carić, šumu među starim meštanima poznatu i kao "pluća Valjeva". tu sam video da su nasuli neki put kojim sam povremeno udarao prečice iz Rađevog Sela (pazi sad, ovo vam je jako važan detalj ako ste iz Varaždina ili Rovinja) pa sam rešio da ipak malo skratim.


kontam, juče je bila trka, to što su mi noge živahne je najverovatnije varka i pitanje je koliko će da traje. bolje da mi bude lepo 15-16km nego da završim kilav 20km. MEĐUTIM, tu negde na pola prečice, primetim jedan onako primamljiv put koji sam u par prethodnih navrata prevideo. hmm, gde li ovo izbija?


obzirom da se nalazim u centru trougla koji nije naročito veliki, logično je da me ne može odvesti nigde daleko. do prvih kuća je bio lep makadam, zatim me je neka baba poslala u šumu gde bi mi bilo bolje u kaljačama ali sam preživeo šlajfovanje, i na kraju sam se obreo na uzanom novom asfaltu za Grabovicu, odmah iznad raskrsnice za Kotešicu.


tu sam imao valjda 15-ak km, i shvatio da ću ipak da izađem na 20-ak no od kiše ni traga ni glasa, noge se lepo vrte, a ostalo mi je samo trčanje nizbrdo pa još s vetrom u leđa, milina. ko će opet da se spušta u grad dosadnim šabačkim putem, pomislih, i nakon samo par minuta asfaltom zavrnuh u šumu na makadam, da bih se spustio na isto ono mesto na koje sam krenuo pre pola sata.


do kraja je igrom slučaja trening ispao ravnih 21km, evo u ovom trenutku imam u avgustu upisanih 466km, a u 2016-oj za jednu ubačenu nulu više, dakle 4(0)66km. NEĆU danas ići 34km samo da bih zaokružio na 500, polako, ima dana :-)


mada ću još par dana verovatno trčati što više, da bih petak-subota malo predahnuo zbog trke u Ugljeviku u nedelju (10km).

divčibarska saplitanja

Desno na slici se vidi uspon na Crni Vrh (1096m) tokom kojeg sam postepeno ("na tempo") prvo dostigao vodeću dvojicu, a zatim se odvojio sa jednim dečkom (neki Ratko),
a levo se vidi spust kroz šumu i šiblje na kojem smo se dogovorili da kao vodeći podelimo ono raspoloživog zlata na cilju :-)

Stigli smo zajedno do zone starta/cilja gde je on produžio na Dugu stazu (33km) a ja sam zaustavio štopericu i pobedio Srednju (22km). 

Glavni razlog tako kratkog zadržavanja na trci (tačnije Treking Liga) je što evo za deset minuta tu na 600m od naše kuće počinje Državno u biciklizmu, disciplina Kriterijum, pa evo sveže istuširani i naručkani žurimo u grad da to slikamo i navijamo :-)

Lola je završila kao ukupno treća na Maloj Stazi (12km) koju je Slađa iz Pančeva ubedljivo pobedila.

duhovi i bunkeri

krenuo sam nešto da napišem, verovatno svake godine to isto napišem po jednom, ali obzirom da se niko ne buni biće da uvek drugi ljudi čitaju :-)

radi se o stihovima ove pesme od Pink Floyd, s tim da se sada NEĆU baviti ovim delom prve strofe koji govori o tome kako smo prave heroje od krvi i mesa zamenili duhovima, ljudima koji nas preko fejsbuk profila ubeđuju kako su neko i nešto a ustvari su najobičnije duplo golo čiji je jedini uspeh upravo ta sposobnost manipulacije da od najobičnijeg govneta naprave brend.

"did they get you to trade
your heros for ghosts?"

nego, danas se radi o ovome:
da li si zamenio Ulogu Pešadinca U Ratu,
za Ulogu Generala U Bunkeru?
(prepev je, nije prevod, očigledno)

"and did you exchange
a walk on part in the war
for a lead role in a cage?"

upotrebio sam upravo te reči jer najbolje oslikavaju ovo o čemu bi sportski blog trebao da govori, a to je da je lako biti najbolji tamo gde si jedini, pa radilo se o trci za 3 čoveka ili o treninzima. lako je biti šampion u Sopstvenom Svetu, izolovan od prâvih vrednosti.

eto zašto je nekad dobro otići na trku i shvatiti je kao Trku, kao takmičenje. ne treba se PLAŠITI toga što ćeš da otkriješ svoje mesto u toj velikoj vojsci. znate one koji su na svaku trku "došli kao na trening". koji se "nikad ne trkaju", koji su "došli samo zbog druženja", kao da za to ne postoji zajednička šetnja sa društvom ili sto u kafiću. najobičnije pičkice, koje svoje nesposobnosti kriju iza lažnog osmeha i izvrtanja reči i pojmova.

u tom grmu leži ono što mnogi ljudi koji su u duši Veliki Sportisti (kakvi god im bili rezultati, jer nismo svi svetski rekorderi) misle kada kažu "više volim da budem dvestoti na trci od par hiljada ljudi, nego da pobedim dva invalida jednu starletu i tri penzionera, i okitim se zlatnom medaljom na nekoj ligi za šačicu očajnika".

tek sada kapiram da postoji veza između prve i ove zadnje strofe, jer većina onih Duhova s početka teksta krije svoje Rezultate kao zmija noge. lepo je imati džeparac deset hiljada evra, nakinđuriti se u najšareniju modnu opremu za planinarenje, i pozerskim skakutanjem po planinama izmamljivati lajkove sirotinje. negoooo, reci ti nama koliki ti je lični na 10km, a?

https://www.youtube.com/watch?v=kmHWBo46iow

...

(celo ovo razmišljanje je moglo da ode i u pravcu tog bunkera u sopstvenoj glavi iz kojeg ne izlazi sirota Olivera Jevtić i njen trener i svi iz Saveza koji je podržavaju, ali burazeru preskupi su to snovi za ovu sirotu državu. godine prolaze, kopaonici zlatibori kenije pičke materine opreme putovanja i šta sve ne, godine mazanja očiju, godine povreda koje dolaze nenadano, godine misterioznih grčeva u stomaku od najobičnijeg zaletavanja i dehidracije, godine jednih istih dečijih bolesti koje svi rekreativci prebole za pola sezone. ali neka, ostavićemo je u njenom bunkeru, zbog minulog rada i zasluga. nećemo lupati na prozor. neka sanjari još malo, Tokio je iza ugla, a svi mi ostali ćemo kao dobre ovčice nastaviti da redovno plaćamo porez, jer mora od nečeg i da se sanja, nema ništa džabe)

kramponi

danas sam obišao bajkom oko Magleša.
(nakon 7 maratona u 9 dana zaslužio sam ovih par vožnjica)
spremio sam vam jedan filmić ali se na neku foru snimio popreko tj na kompjuteru (uživo) i na telefonu ga vidim normalno ali kad ga preuzmem u kompjuter pa pokušam da ga nabačim na fejsbuk onda sve stoji pod 90°.
i umesto da sam za ovih pola sata stavio album od 30 slika iz planina, ili da sam napisao blog, ili da sam išta u životu pametno uradio, ja guglam rotiranje videa, menjam ga iz formata u format, osvežavam verziju Windows Movie Maker-a, pa se to prebacivalo pa se instaliralo a minuti prolaze, čoveče ovo nije kompjuter ovo je motokultivator sa ekranom u boji.
ne mislim samo na moj, nego svaki.
kakve sve prototipove mi plaćamo i koliko je to tek na početku razvoja, to je jadno.
tako da umesto svega, samo snimak vožnje iz google earth.
kažu da slika vredi hiljadu reči ali teško da ćete iz ove iscediti toliko, ipak nema cene onome kad ga ja opišem :-)

iiiii... jopeeeeetttttt !!!!!!!!

kaže lola, kad popiješ previše piva zaspiš kao zaklan par sati pre nego što inače legneš u krevet, i zbog toga se previše odmoriš, i sutra možeš opet da trčiš od jutra do mraka.

i sve bi to bilo fino, da ona to izgovori kao trenerski savet, međutim ona tome doda neki prekoran ton, i onda ispadne kao da ima nešto loše u tome što sam ja spontano pronašao čarobni recept za oporavak organizma. neće me život, a tako mi lepo krenulo, cvrc plavojka.

juče:
krenuo uzbrdo, neodlučan jer imam dve mogućnosti s tog puta, jedna jače brdska sa nešto malo makadama i druga pitomija čisto asfaltna. i kao uzeo sam dobre patike pa neću da riljam po kamenjaru i odoh dalje asfaltom. nakon prvog sata nešto viših pulseva (sunce plus uspon) sve se nekako smirilo, postalo mi lako, i iako brzine nisu bile naročite bolje sam se osećao u drugom satu trčanja. u trećem satu još bolje, a možda bi se taj trend nastavio sve do kraja da nije počela da me boli leva pokosnica, plus na desnom stopalu dobih neki ojed/žulj na mestu gde se gore završava patika, tačno ispod skočnog zgloba.

sednem pored puta, promenim čarape levu na desnu jer su mi spolja bile suvlje pa rekoh da nije od znoja, plus ubacim list bokvice na to mesto između kože i čarape jer znam da se bokvica privija na rane i čireve. taj list se naravno pomerio ali sam dotegao pertle pa je manje strugalo, mada danas imam solidnu rupu na tom mestu. no barem je pokosnica prestala da me boli i relativno veselo strčah do kuće.

danas:
počeh da osećam pokosnicu na nekom zaravnjenju oko 13-og km, rekoh e dođavola. nastavio sam da trčim dalje uzbrdo, svo vreme se pitajući kako zamišljam da strčim 21km u povratku kad jednom okrenem odozgo. zašto mi nije palo na pamet da ODMAH okrenem, nemam pojma.

kad sam stigao na Mravinjce na česmu, malo sam pokvasio noge i onako "na mokro" promasirao sva kritična mesta, kojih se bogme dotle nakupilo... u međuvremenu je počelo da grmi, video se pljusak negde na Divčibarama, ali je levo odakle su dolazili oblaci bilo dosta neba. kasnije su mi se u par navrata solidno približili ali sam imao sreće pa me je i onaj najcrnji na 9km od kuće zaobišao.

vodu sam imao na 8. km, 21. km (okret i najviša tačka, oko 950m) i naravno opet na ~8 km od kuće (dakle 34.5 km jer sam pred kraj negde prekratio da mi ne izađe baš na 43) ali sam već od okreta osetio jaču glad. kako sam zaboravio da se dobro najedem između dva maratona, ostaće misterija, valjda sam bio obuzet gledanjem karte i planiranjem treninga. na jednom mestu sam ugledao nepregledan žbun kupina i ladno zaustavio štopericu. pauza je trajala sve dok ih nisam obrstio, i mogu reći da su me fino "podigle", barem privremeno. mora da sam pojeo nekih 300 grama.

za divno čudo pokosnica me je nizbrdo sve manje "mučila", no da li zbog gladi, ili zbog jučerašnjih 42km, ili današnjih isto toliko, pred kraj su noge počele skroz da me izdaju. sâm kraj je dosta težak jer se smenjuju kratki usponi i duže nizbrdice koje su jako oštre i uopšte nisu namenjene umornim nogama, tako da su mi se koraci skratili i uzbrdo i nizbrdo. nekako svo vreme mi se činilo kako ću završiti ovaj trening za ravno 4 sata no eto u poslednjih 10-ak km sam izgubio 2 minuta.

ne kažem, da je bila trka, zapeo bih ja, imao sam rezerve jer su mi pulsevi uprkos dehidraciji bili u dosta komfornoj zoni, no nije mi padalo na pamet da "jurim neko vreme" na ovakvom treningu, samo sam strčao poštujući to kako se noge osećaju i nisam ništa hteo "na silu". nisam krenuo od kuće sa idejom da se mučim nego da se lepo provedem, i do kraja sam pokušavao da ostanem što bliže toj zamisli.

posle treninga sam bez ijedne sekunde pauze okruglo pola sata halapljivo gutao lubenicu, eto morao je danas u nečemu da padne lični pa to ti je! :-)

42km, (t)ko (t)zna (t)koji (t)put

još jedna ČetresD(e)vojčica 8-)

malo mi je bilo vruće, malo sam dobio žulj na mestu gde mu se niko ne bi nadao, malo sam se napio vode na česmi na koju su u međuvremenu okačili tablu VODA NIJE ZA PIĆE, međutim tabla se okrenula naglavačke pa sam pročitao "piće za Nije Voda" i srećno uskliknuo OVO MORA DA ZNAČI PIĆE ZA MLADIĆE i naroljao se kao stoka :-)
pa prošao kilometar i po dalje uzbrdo, okrenuo nazad, i opet se naroljao kao stoka, u prevodu 13 gutljaja.
a baš me briga, najbolji drug mi je urolog, to ćemo očas posla opraviti sa 7 dana panklava, što bi rekla stara narodna psovka, ko mu štricka šiške! B-)

apćiha

već čujem "evo ga opet onaj smarač sa svojim grafikonima"

nakon 10 polumaratona u 5 dana (već sam vam se popeo na glavu s tim, jeltako-takoe) juče sam upriličio dan odmora koji nam je svojom posetom uveličala Kuma, i usput mi se stručno rečeno posrala na taj moj ultra Eksperiment jer je ona u zadnja 2 dana na Kopaoniku pretrčala 155 km (????????????).

doduše Kuma ima neke moderne patike hokahokanešto i mislim da se njoj svakih 10 kilometara mogu računati uvr glave kao 5-6 ovih naših običnih kilometara.
jer te patike same trče, to je otprilike kao kad bih ja kilometre na bicikli računao kao trčanje.

elem, danas sam sa starta osetio "lake noge" :-)
(to je trejdmarkovala Ana Subotić koja samo tako usred razgovora poskoči i ritne se petom u dupe kao konj i usklikne "kako su mi danas lake noge!", a ja po pravilu prvo pomislim ma jedi govna, jer ako već treba da trčimo zajedno puno više mi odgovara da je mrtva umorna)

nešto sam fantazirao da ću ići ovoliko i onoliko kilometara, frljao se brojkama i na kraju me je već negde oko 7-8-og kilometra uhvatila neka neobjašnjiva nervoza i počeo sam da ubrzavam i da skraćujem Krug i samo mi je bilo bitno da se što pre vratim kući, da se završi taj trening. da me ubiješ nemam pojma zašto, ali eto, tako je bilo i tu sad ne mogu ništa. svašta.

na ovom grafikonu se na vrhu vidi zelena nadmorska, pa ispod nje plave brzine, pa ispod se po crvenim pulsevima LEPO VIDI da sam bio odmoran jer kad si umoran puno više usporiš na svakom uspončiću i srce ima tendenciju da puno manje varira u ritmu, taj grafikon bude načisto "ispeglan". četvrti grafikon na dnu pokazuje kadencu trčanja koja je dosta viša u prvoj i poslednjoj trećini treninga, dok je gore po brdu i makadamima osetno sporija.

ladno sam uzeo Gel Noosa 10 jer ionako imam 2 para i kontam da nema neke velike šanse da ih tako brzo istrošim obzirom da mi je onaj drugi par samo na par desetina km, a evo spremam se (ali nikako da odem) do prodavnice da pogledam/uzmem model broj 11 koji je takođe na sniženju kao što je i ovaj moj model bio.

tačnije samo određene šeme boja su 80€, dok su one najšarenije još uvek 130€, pa ti budi pametan. nije moguće da boja toliko košta. u testovima piše da je model 11 lakši od 10 ali nigde nisam našao "za koliko tačno" je lakši, pa ću opet poneti onu malu kuhunjsku digitalnu vagu.

merenje će i presuditi: moje su 291g, ako nove budu 280g i manje uzeću dva para a ako budu samo par grama lakše uzeću samo jedne. čisto da imam "maratonke" za Podgoricu/Ljubljanu i Crikvenicu, a da ova prošlogodišnja dva para mogu da arčim na treninzima. nakon što sam pobacao nekoliko najstarijih pari spremam se da ih se otarasim još toliko tako da će se u kući osloboditi dovoljno mesta za prinove :-D

5, 10, 21, 42, 210...

peti dan zaredom, 21+21km,

s tim da sam danas otišao puno više u improvizaciju.

ujutru sam mlatnuo neki totalno netipičan trening,

sa probijanjem obraslim stazama kroz šume,

i sa 600m uspona (i isto toliko spusta) po kamenjarima, korenju,

korovu, kroz travuljagu i trnje, kao u svojim najizgrebanijim danima.
popodne sam pak zakačio samo par km makadama, 

i "samo" +230m -230m visinske razlike, ali u novim patikama.
(wroommmmm, wrooommmmmmmm)

dakle, eksperiment je završen.
ostaje da odlučimo da li je uspeo ili nije uspeo.
nije nikakav problem u 5 dana otrčati 10 puta po 21km,
sa dupetom spuštenim do zemlje,
smešno kratkim koracima i sporom kadencom.
uglavnom sam se osećao kao balegar,
koji od jutra do mraka kotrlja svoju loptu-od-govana.
metafora je više nego (pre)odlična,
jer je sama ova ideja bila najobičnije govnance,
što se tiče ikakvog aspekta/smisla Treninga.

šta si uradio za 5 dana - poremetio si ritam života, spavanje, apetit, ishranu, varenje, unakazio si tehniku trčanja, istrošio par pari patika bez ikakve potrebe, i svojoj Kući oduzeo silne sate koje si mogao da potrošiš puno pametnije, na farbanje ograde, orezivanje šimšira, pojačavanje zadnjeg zida od garaže, pravljenje par šahtova za odvod kiše, i da ne nabrajam milionče poslova koji od leta do leta uporno ostaju "na čekanju".

što je najzanimljivije, ova droga je toliko jaka da mi se po glavi već vrti ideja kako li bi izgledalo da sve ovo produžim sa 5 na 10 dana, sa 10 na 20 polumaratona, sa 210 na 420 kilometara.
heh heh, reče budala, tupavo se smeškajući.

ovo nažalost NIJE "skrivena kamera"

evo jedne tragične anegdote u pauzi između mog 9-og i 10-og Polumaratona u zadnjih 5 dana. (bogme otegao mi se ovaj eksperiment, ali srećom je pri kraju...)

našao sam snimak sa ženske olimpijske drumske trke u kojem se vidi pad vodeće takmičarke neposredno pred kraj trke.

okej, reći ćete, biciklizam je poznat po tome, ništa novo. međutim ovo što je šokantno (sad zvučim kao Kurir) je da je OD POČETKA SNIMKA do nailaska vodeće u trci STAZOM PROŠLO 17 MOTORA i dva automobila, što iz obezbeđenja što fotografa što ko-zna-čega, i neposredno iza nje je išao 18-ti motor. 

(možeš misliti koje zagađenje oni naprave, ali hajde, nije ni to tema danas)

1 devojka pada i ostaje zgužvana u betonskom kanalu

2 kreten sa telefonom nastavlja da snima, prilazi, ali ništa joj ne pomaže

3 18-ti motociklista se vraća, pomera kretena koji snima sa asfalta na travu pored puta, da ne bi nekome zasmetao i prouzrokovao još jedan pad

4 motociklista trči dalje uzbrdo i pištaljkom alarmira sledeće vozače, pokazujući im da je preoštra krivina, upozorava ih i usmerava ih rukom

5 kreten sa telefonom nastavlja da snima aute i motore i biciklistkinje koji dalje prolaze, svako skoncentrisan na krivinu i očigledno je da NIKO ne primećuje da ova sirotica nepomično leži presavijena u kanalu

6 NAKON TAČNO DVA MINUTA OD PADA, LEKARI PRITRČAVAJU DEVOJCI koja uzgred budi rečeno izgleda kao da je u nesvesti jer se uopšte ne pomera

7 da neko iz auta sa lekarima nije primetio telo pored puta, ovaj sa mobilnim bi verovatno snimao još pola sata dok prođe cela trka, a ova bi umrla tu u kanalu

8 divim se tom odsustvu razuma, da stojiš i snimaš dok vreme prolazi, umesto da mašeš svakom automobilu i pokazuješ rukom na polomljenu devojku u kanalu, jer u SVAKOM autu postoji radio-veza sa ostatkom trke i momentalno bi svi saznali da je pala, i u kojoj tačno krivini

9 ... a onih 17 motora ispred, i verovatno još toliko koji su prošli pre nego što je ovaj sa mobilnim stisnuo REC, valjda znaju gde su žurili i otišli, sa sve onim silnim rotacijama sirenama i radio-stanicama

10 svaka čast Domaćinu za tehničku organizaciju i sve čestitke na zaradi od olimpijade, i što bi cigani rekli - potrošili na lekove...

LINK:
https://www.youtube.com/watch?v=eyxgToqzKR0

8x21

završen je i četvrti maraton, iliti osmi polumaraton (kako god vam se više sviđa) u zadnja 4 dana.
statistika kaže da sam svakog dana bio na nogama U PROSEKU 3h56, da sam imao 520m uspona (ok, 20% manje od Plitvica), da mi je prosečna brzina puzanja bila 5'38''/km i da sam trčao prosečnom mrtvačkom kadencom od 85 dvokoraka/min.

najveća razlika ovog 8-og u odnosu na prethodnih 7 je što sam trčao u novim patikama, nasuprot nekim utabanim i izlizanim papučama u kojima sam svo vreme imao osećaj kao da trčim bos, ne baš po trnju ali recimo po travi. ali bos.

iskoristiću ovu priliku da razbijem jednu zabludu/neobaveštenost, da patike mogu da POMAŽU prilikom trčanja.
naprotiv.
kad trupneš nogom o tlo, ako bi stao na vagu pokazala bi između 100 i 200kg, bez obzira što si težak 60-70kg.

poenta je da ti dobre/nove patike puno manje ODMAŽU u odnosu na stare patike, jer si svojom težinom i snagom realno ipak "zaslužio" da ti se deo energije isplati u sledećem koraku.

osim ako je u patike ugrađena neka tehnologija koja proizvodi energiju, neka opruga jača od ljudske tetive (poput onih karbonskih produžetaka koje je ono sponzorisano raštimovano goveče od Pistoriusa koristilo da dobije duplo duži korak od treniranog sprintera), verujem da se ne treba plašiti toga da će nam nove patike dati neku nepravednu prednost nad konkurencijom.

no nakon što sam se ovih dana navikao da mi stare patike samo urade PLJUFFF i zalepe me za asfalt, ovo večerašnje trčanje u novim patikama je delovalo "nebo i zemlja" jer odjednom nisam imao taj osećaj da stojim u mestu.

sladoled

muče me neka egzistencijalna pitanja, kao na primer, ako je za kruševački noćni polumaraton trenutno prijavljeno 145 ljudi a startninu uplatilo samo njih 66, a rok ističe danas, KOLIKO ĆE MAJICA ORGANIZATOR NAPRAVITI?

takođe me zanima ako ima 23 prijavljenih za 10km i 122 prijavljenih za 21km, A BROJ POLUMARATONACA PO TRCI je ograničen na 150, da li to znači da će svi polumaratonci biti natrpani u jednu trku, onu predvečernju ili onu drugu noćnu, ili će biti ravnomerno raspoređeni 30-ak njih malo ranije i još 30-ak njih po mraku?

naravno može da ih bude i po 60-ak u svakoj trci ali pod uslovom da svi prijavljeni dođu u kruševac, hmmm, mada je ovde skroz uobičajena pojava da ljudi popune prijavu i samim tim završe svoje učešće na nekom događaju.

još jedno egzistencijalno pitanje me muči, a to je da ako umesto planiranih 200+150+150 = 500 ljudi sav taj sladoled posle trke bude moralo da pojede njih stotinak, da li će biti obezbeđen dovoljan broj hemijskih wc-a u blizini ciljnog prostora, ili će taj šumarak u kojem se trči morati da podmetne leđa.
ovako sam i ja danas čučao pored puta u Zlatariću, mada nisam jeo sladoled pre treninga, nego samo smokve i napolitanke :-D

nije test štoperice, nego "drugi utisak"

ima u jednoj knjizi među uputstvima za blogovanje ovakav savet, kaže jednom nedeljno napiši nešto da se od toga svi sablazne i ispovraćaju, jer ti na blogu ne trebaju seronje plišanog želuca.



to je zahvat u stručnim krugovima poznat i pod šifrom odvajanje žita od kukolja. sudeći po statistikama ispadne da na jednog ko je lajkovao stranicu svaku glupost pročitaju još troje koji nisu lajkovali, što će reći da imaju svoje razloge zašto nisu, ako već ne mogu mirno da žive a da ne svrate ovde da gvirnu šta ima novo.

nego da vam kažem nešto o ovom garminu. ovo je čudo prirode. blage veze nema sa onim 225 koji je bio prvenac u čitanju pulsa sa ručnog zgloba, a verovatno je dosta doprineo onoj čuvenoj izreci o prvim mačićima.

ukratko, ili UNAJKRAĆE,
nakon evo 4 trčanja od po 2 sata, i nekoliko pešačenja od ukupno desetak sati (hehe a tek ga imam treći dan) ovaj 235 nije napravio NIJEDNU grešku, baterija mu nakon nekoliko sati snimanja ne siđe ni do pola, a sat je lakši od prethodnika, dakle optimizovali su mu potrošnju, za razliku od proizvođača pametnih telefona koji svu potrošnju nadomeštaju baterijama od pola kile pa ti svaki izdržljiv telefon deluje u ruci kao ciglu da nosiš.

dakle savršeno i crta putanju, i čita puls, a ima i nekih novih mogućnosti koje koristim prvi put, recimo prikaz kadence trčanja što je za svakog ko nešto zna o trčanju možda i važniji podatak od brzine kretanja jer brzina može da varira zbog desetak raznih faktora a frekvencija koraka zavisi isključivo od stepena zamora/odmornosti.

tako sam već pohvatao da poluodmoran trčim uzbrdo sa 83-84 dvokoraka u minutu, po ravnom 85-86, a nizbrdo 88 recimo, dok odmoran trčim u svakoj od tih situacija sa par dvokoraka u minutu više.

takođe je zanimljivo kao vid treninga pokušavati da frekvencija raste prema kraju trčanja, a ne dozvoliti da opada zbog zamora. no za to već treba malo više iskustva i osećaja.

ipak kao čovek svestan svog organizma i svega što se unutra događa, najdraže mi je savršeno očitavanje pulsa, svaka im čast kako su ga popravili. znam da mnogi koriste Garmina samo da bi gledali TRENUTNU BRZINU, a ja recimo taj podatak uopšte nemam na ekranu!

imam na prvom ekranu
1 puls
2 dužinu lap-a
3 prosečnu brzinu lap-a
(to je puno bolji pokazatelj jer trenutna brzina neizbežno mora da varira i da ima male greškice čas na gore čas na dole)
4 frekvenciju koraka

a na drugom ekranu (kad prešaltaš dugmencetom)
1 trenutnu nadmorsku visinu
2 ukupnu udaljenost
3 ukupno vreme
4 ovo menjam od dana do dana, isprobavam razne stvari, a trenutno mi stoji "strana sveta ka kojoj trčim" jer mi ta funkcija može koristiti da manje lutam kada trčim po nepoznatom terenu



sve u svemu, ovako na prvu loptu, model 225 ne preporučujem nikome na kakvim god sniženjima ga uskoro budu nudili, a stotinak evra skuplji 235 preporučujem svakome koga uopšte interesuje da prati puls na treninzima a nervira ga ona glomazna traka na grudima. koga pak boli uvo za puls, može da nađe tri puta jeftiniji gps satić ili da trči sa pametnim telefonom.

sunce

isplatilo se ustajanje u 5:00 i doček sunca na keju pored Kolubare. baš je simpatično kad ustaneš pre njega. pa kažeš, sunce se uspavalo.

nakon šetnje sam stigao i da doručkujem što znači da ću na trčanje krenuti 20 minuta ranije nego juče. evo samo da napišem još par redova. za vreme pomenutog doručka sam otkrio još jednu od svojih supermoći da u hodu sipam kafu iz bokala u šolju, dakle moram pod hitno da se prijavim na neko svetsko gde oni konobari trče sa poslužavnicima pretrpanim šoljicama kafe.

čujem da narod još uvek jadikuje zbog đokovića, a ja već godinama govorim da je ta bezglutenska hrana glupost i da bi mu bilo bolje da se najede bureka kao sav normalan svet. ovako mu se desio "ctrl + alt + del potro", ko razume shvatiće :-)

danas zadržavam ozbiljan ton na blogu, da me ne bi prozvali "mala od skandala".

inače, Kuma me svo vreme provocira jer ima želju da, kako to ona kaže, "popase blog", a ispunjava sve uslove jer zna da mi idu na bajonet i ovi što trče trke s džukeletinama, i oni istetovirani, i oni što skaču u cilju poznati kao ženska momčad "daj nam k......", i oni što nikad ne skidaju naočari za sunce, i oni koji idu na trke kao na modne revije, ali Kuma to sve uradi sa takvim stilom da prosto ne možeš da joj zameriš.

eto baš me neće da nekog nečim skandalizujem, valjda je takva konstelacija zvezda. uostalom dan je tek počeo :-P

juče danas sutra

sad kad je Running Dida umro,

izgleda da sam ja ostao kao poslednji bloger na balkanu

a šta da vam kažem...
kad otrčiš 21km, pa odeš na posao, pa otrčiš još 21km, možda je i logično što nemaš baš nekog ludog viška energije da o tome pišeš blogove.
prosto nekako, čekaš da današnji dan svari sam sebe, da sredi utiske, a to obično ne bidne sve do sutra.
a sutra je novi dan.
valjda?

11

toliko puta sam pregledao ovaj video (link na dnu izlaganja) da ću početi da sanjam na španskom. što bi rekao mika oklop iliti milan oklopdžić, otac kultne knjige Ca(-lifornia) Blues, živiš u onoj zemlji na čijem jeziku sanjaš.

do juče sam se smejao dokonim amerima koji u kući imaju po tuce pari istih patika, a evo koliko sutra ću da odem u trefsport i naručim dva para ovih.

za razliku od uobičajene asics papagajske šeme, ovaj model prave u crno-beloj i belo-crnoj verziji, pa će to NAPOKON biti idealna prilika da uparim Levu i Desnu iz dve različite kutije, i da ih tako nosim, što bi južna braća rekla, DOVIJEKA.

https://www.youtube.com/watch?v=-kQxZI_MMXw

vikend 2

još jedna rekapitulacija, za one koji nemaju FB pa nisu na mom PAGE-u pogledali album sa slikama i shvatili gde smo to bili zadnja tri dana

ovo je sličica planinarenja po Durmitoru, tačnije vrhovima Međed mali veliki severni južni i ostala braća tojest imenjaci.

ovo po kamenjaru je naravno sve bilo sporo i lagano u grupi maratonaca, a prva 4 km i zadnjih 7 km sam pretrčao.

sledećeg jutra sam po kiši strčao od Žabljaka do Đurđevića Tare, tojest nekako sam to zamišljao kao "strčavanje" a ispostavilo se da je više od pola trase veoma poravno, da bih se tek u zadnjih 8km zaista negde sjurio. tačno kada sam stigao na drugu stranu mosta, ispalo mi je dužina polumaratona, eto, baš simpatično.

u poslednjih par kilometara sam osećao neka čudna golicanja spreda u levom kolenu, nešto sam malo smlatio ligamente verovatno, kada sam dan ranije trčao onih par jako strmih kilometara ka Crnom Jezeru. 

no evo dan kasnije ne osećam ništa, sve se smirilo i okrpilo, tako da se radujem sledećim danima i povratku mojim lokalnim stazama.