kako nisam primetio?

ima neka pesma od đibonija pa sad da li kaže kako dogodi se čudo ili onda dogodi se čudo, nemam pojma, ali tako se i meni dogodi čudo pa se čudim a da me pitaš odakle to čudo, pfffff, kao da je stiglo iz nekog tuđeg života. kad smo već kod tuđeg života, ovu nađoh na listi nekog od prethodnih 26virtual evenata, trčala je polumaraton sa maskom, nadam se da su virusi bili brži i pobegli joj, za svaki slučaj:

krenem na trčanje i prvi utisak je g-o-w-n-o, jer mi sat nakon dve ulice pokazuje 7 minuta po kilometru, nešto je slabo među zgradama uhvatio signal i sad vrlja i frlja. no nakon još dve ulice se stanje malo popravilo pa sam se "smirio". a još malo kasnije sam počeo lagano da ubrzavam što se često dogodi kada je onako nežno prohladno, ono kad kažem da je "friško". 

nekima je to idealna temperatura kada je severac i oblačno/tmurno i samo +8, +9, možda i jeste ali za neke tako kraće trke i treninge, za ovo rekreativno trčanje od par sati što ja volim bude malo bolje kada je toplije jer nakon što se oznojiš ne možeš lako da se smrzneš kao što bi bilo danas. 

no u planu mi nije bilo ništa naročito dugačko, teraj Tempo dok ti ide i uživaj. kao što sam i nameravao, krenuo sam na jednu stranu da vidim ima li tamo Segmenta ili da ga nakon trčanja napravim na Stravi, i dok sam dolazio u podnožje uspona setio sam se tog Čuda s početka priče, a to je da sam prekjuče samo planinario a juče vozio mtb po Ceru te je tako ispalo da dva dana nisam uopšte potrčao, eto dakle objašnjenja za brze noge.

nego ajd to čudo i nekako, ali drugo još veće Čudo su mi bili ti brojevi na satu, nešto svemirsko na šta nisam navikao. ajd pulsevi što su bili viši, malo sam se i kafeinizirao, malo kao što rekoh predahnuo od trčanja mada su mi juče neki mali grčevi šarali listovima uzduž i popreko, valjda od onog silnog planinarenja, ili od prethodnih dana mahnitog trčanja, ko će sad to unazad pohvatati. 

nakon prvih 20-ak minuta dolazim u podnožje Tog Uspona koje je na 210m nadmorske, a od kuće sam krenuo sa 180, što znači da sam sa sve raskrsnicama pretrčavanjima trotoarima blać srać uspeo da do tamo stignem tačno u trenutku kada sam prosek "skinuo" na 5'/km, e tu sam već video da mi "dobro ide". i dalje uzbrdo, ne znam kako ali pola uspona mi je delovalo bukvalno "ravno", jedino sam na mestima gde je preko 10% morao baš da skratim korak i malo usporim ali takav osećaj sam očekivao celom dužinom brda a ne samo na par mesta po stotinak metara. 

na kraju sam zamalo omašio da ceo uspon pretrčim ispod 5'/km, bukvalno se radilo o nekoliko sekundi, što naravno i nema neke veze, mlad sam i perspektivan pa je samim tim i vreme na mojoj strani. kad prođe neko vreme i Strava pohvata konce ko je sve tuda ikada prošao, napraviće i rang listu, ne zaluđujem se da sam neki prebrz šampion dok god sam jedini na spisku :-) 

isto kao i uzbrdo napravio sam i segment nizbrdo na drugoj strani kruga koji sam trčao, pa sam za sada i tu prvi i jedini, a i tu sam omašio prosek za par sekundi pa sam strčao 4'02''/km pošto sam naravno krenuo odozgo u nekom tempiću po 4'30'' i kad sam se setio da treba da požurim onda sam se razmahao pred kraj spusta ali malo prekasno izgleda. 

odneli strini lekove

kao što sam i napisao na Stravi u naslovu, strina nije bila kući a ionako smo zaboravili lekove tako da smo džabe išli. MAPSi su opet napravili ršum od plana jer ono što sam ucrtao gotovo da nije postojalo. dođeš na mesto gde ti putanja govori IDI PRAVO a pravo je neki zaprežni puteljak kojim niko nije prošao skoro pa je korov do ušiju, na toj stazi bi i volovi tražili beneficirani radni staž. 

ono što je spaslo stvar to je da ovaj moj puteljak umesto u taj koroviti nastavak dolazi na puno širi put koji dolazi s leva i ide na desno, a koji pak uopšte nije ucrtan na karti. nešto što bi se moglo opisati kao najsavršeniji mogući makadam, ako je i makadam, jer je toliko dobro navaljan da na mestima postaje glatkiji od asfalta.

odatle je logično moglo ili desno ili levo, desno je značilo odlazak u srce planine i par sati dužu vožnju te posledično povratak po mraku, pa je praktično jedino ostala mogućnost "teraj Levo pa gde god izađe". jeste delovalo da će da vijuga i vijuga po brdu unedogled ali na tu zapadnu stranu nemaš gde kroz šume beskonačno, kad tad moraš do Drine stići tako da...

e sad

ono što sam najavljivao, ona greška koja pokvari sve, ovaj put su bile jedna akutna i jedna hronična greška.

akutna je bila ta što mi se nije upalila lampica, što znači da treba da menjam lampicu ili da menjam celu instrument tablu. elem, ako najave zadnji lep dan u godini, požuri junače, požuri, urani, pohitaj, ubrzaj se, nemoj da daviš i da pustiš da ti prođe sat ovamo sat onamo sat u pakovanju sat u putovanju i da kreneš na vožnju u podne.

TO NIKAKO NEMOJ DA TI SE PONOVI.

druga ali hronična greška, zbog koje je i ova akutna dobila dvostruki iznos bodova, bila je nedostatak jednog pravila koje treba takođe ugravirati negde u mozak, to je valjda ono što se zove ISKUSTVO i što normalni ljudi stiču vremenom a pored mene prolazi kao voda pored vinopije.

sve te ture treba jasno razgraničiti. 

ako imaš ceo dan na raspolaganju, idi u istraživanje, probaj, vrati se, probaj drugim putem, opet se vrati, zapamti kuda može kuda ne može, za ubuduće, lutaj, gledaj karte, uvećavaj, zumiraj, zakreći telefon kao što orijentirci zakreću kartu, ako ti je sudbina dala tu priliku da "kradeš bogu dane" a onda ih proćerdavaj kako god ti najviše prija.

ali ako ti je vreme ograničeno, bilo satnicom ili dužinom dana, pokušaj da svu orijentaciju i navigaciju svedeš na minimum. ili idi poznatim stazama ili nađi trasu koju poznaješ barem napola i gde nikako nećeš provesti puno vremena zastajući i proveravajući skretanje.

kada se sve sabere, mogu samo da se zahvalim slučajnosti što je TAMO postojao ONAJ put inači bi se kao posrani vratili sa sredine planiranog prolaska preko brda, ili bi (još i gore) neko vreme pokušavali pošto-poto da se probijamo dalje kroz onaj korov, pa bi se i odatle vratili kad bi shvatili da je to preko sat vremena guranja kroz blato i travuljinu. 

sledi relativno težak povratak u kolotečinu, nažalost nije relativno nego veoma poznat. nakon toliko dana odlaska na sve moguće strane sveta i surfovanja po brdima i šumama diljem županije, uvek dođe do onog što cigani kažu da je najveća kletva "dabogda im'o pa nem'o" i sada valja iznaći motivaciju da se opet trčka tu naokolo puteljcima koje znam napamet, pokušavajući da izmislim nešto zbog čega mi neće biti baš kao da trčim po kazni. 

obično u takvim slučajevima pokušam da motiv nađem u nekom određenom delu treninga, tipa idem da otrčim malo jače ono brdašce, ili idem da prođem odande do tamo pa da napravim segment, ili nešto treće. mislim u ovim ovako među-danima kada mi se ne trenira, u protivnom nema šta puno da misliš, odeš na stadion otrčiš 12x400 i ajd zdravo. tojest nakon 10x400 sam planirao 12x400 ali pošto sam krenuo sa 11, kontam da ću sada trčati 13x400 pa nakon još dve nedelje 15x400m, recimo.

hamartia

kao što kaže i naslov ovog bloga (Hamartia) koji stoji već preko 10 godina, valjda da bih se obezbedio da će me doživotno terati neki baksuz, tog pravca se život držao i proteklih nekoliko dana. da se razumemo, ništa se ne žalim, svakog dana sam video neki novi ćošak Županije i prošao po prvi put nekim zanimljivim krajolicima, ali ama baš svaki put je nešto malo falilo. uvek neki detalj koji se pobrine da dan ne ispadne savršen, nekada se govorilo "kao iz bajke" a sada se po modernom kaže "kao sa instagrama".

mnogo me zabavlja guglov prevod wiki rečnika, moram ipak ispraviti najsmešnije delove:

"Hamartiju, koja se odnosi na dramsku književnost, prvi je upotrijebio Aristotel u svojoj Poetici. U tragedijama, hamartia obično podrazumijeva pogreške ili tragične mane protagoniste, koje dovode do niza zapleta, koji kulminiralju u preokret iz srećnog kraja do katastrofe.
Ono što se kvalificira kao pogreška ili propust može sadržavati pogreške uslijed neznanja, pogreške u proceni, usled manjka karaktera, ili zloporabe. Spektar značenja izazvao je raspravu među kritičarima i znanstvenicima te različita tumačenja dramatičara."

ukratko, dozvolite mi da u duhu čistog izvornog srpskog izmislim prevod, makar mi nikada ne pripao trademark na tu genijalnost, hamartia vam je "proces kojim se od gotovog pravi veresija". 

nekada to uradiš unapred, tako što zaboraviš da ubaciš šuškavac i rukavice u ranac pa se nakon trčanja uzbrdo spuštaš s vrha planine kroz maglu noseći na leđima prazan ranac i dok tako drhtiš skočanjenih prstiju pitaš se "gde mi je bio mozak". pa eto, piše u naslovu bloga, svakog dana pokušaj da zaboraviš samo jednu sitnicu i uspećeš srećan kraj da pretvoriš u agoniju ili barem da stigneš na trećinu puta do pomenute.

sutra je poslednji od lepih dana a po prognozi još i najlepši pa smo godišnji produžili sa 7 na 8 dana, nadam se da ću opet uspeti da zaboravim nešto ključno, što nije ni rezervna guma, ni one druge naočari koje su mi bolje za trčanje, ni čiste gaće da obučem nakon što se okupam u nakom šumarku, ni rezervne čarape ako pljasnem u neku baruštinu, dobro to mogu da kupim u Lidlu u Šapcu ili Loznici kao pre nekoliko dana, 5 pari 500 dinara, miran sam do proleća. 

šta.

šta.

šta ću sutra zaboraviti.

da li da odaberem pomoć pola-pola, ili pomoć prijatelja?

PS

prva stvar ujutru će biti da se izborim protiv lenjosti odnosno bašmebriganja i da na brzaka izguglam kako se podešava multisport aktivnost na garminu pa da ne moram da mislim šta ću da stisnem i gde da pauziram, nego samo da rokam LAP-ove i da prebacujem trčanje/bicikla/trčanje. 

kladim se da nije ni minut čitanja uputstva + minut čačkanja po satu, ali eto, nikako da se setim na vreme pa je i to bio jedan od sitnih propusta koje sam maltene sa zanimanjem posmatrao ovih dana, gle Saša opet nisi ono pogledao kako se podešava, e pa pritiskaj pauzu svaki čas kad si debil.

čarobnjak debil

 odmah da vam prevedem naslov, da vas ne zbunjuje

čarobnjak se zvao Merlin, zar ne, a debil može da se kaže i moron

e tako sam umesto Mclaren Honda prijavio novi team za vikend

na Madrid Maratonu nastupam za Merlin Moron ekipu

i mislim da se sam se popravio, više nisam zadnji

sada sam četvrti odzada, štonobisereklo

e kad bi samo kompjuter koji mi je sve ovo obračunao, znao šta je sve u to ušlo

danas sam varao, oče grešio sam, kitio sam se tuđim perjem

ali zbog toga uopšte nisam bio na dobitku :-)
naprotiv!

trčao sam od podnožja jedne od okolnih planina, pa skroz do skoro vrha

a Lola je išla mtb-om

to je bilo prvih 16km

onda smo sišli s asfalta i nastavili nekim totalno divljim makadamima nizbrdo

što znači da sam ja morao da sednem na bajk

dok je ona trčala ja sam šlajfovao i ginuo, a šta sam time dobio?
pa ništa, umesto da sam strčao "svojim" brzinama, ja sam se kao odmarao...

ali sam se zato spuštao NJENIM brzinama

:-/

i usput se smrzao kao praćka, pračka, pritka, pitka, ptica, ptička

eee kada smo nakon 8km stigli do kraja tehničkog spusta, mogao sam sa predam biciklu sporijoj polovini i da nastavim da trčim

pred sâm kraj smo napravili 10-minutnu pauzu da bi u reci oprali bajk

naravno, svako je general posle bitke i ako bih sutra opet krenuo na isti izlet, jedino bih debelim slovima podvukao u spisku PONESI RUKAVICE

jer dan je bio u gradu oblačnih +10, na planini malo sunca malo magle ali sigurno ne preko +8, ali kada ideš nizbrdo biciklom 10 km/h i praktično ništa ne radiš osim što stiskaš kočnice, bogme se ohladiš kao škarpina u ribarnici

ajd dobro, preživeo sam

pretrčao 16km, pa biciklom 8km, pa trčao još 7km, i to je sve

šta mi je od toga pomenuti kompjuter izračunao, pojma nemam, uglavnom ispao mi polumaraton oko dva i po sata, pa nije baš ni loše heh

dan odmora petak trinaesti i 13km trčanja

krenemo tako mi na DAN ODMORA
a kod mene dan odmora uvek ispadne kao radna akcija
ajmo do tamo, pa onda da ispitamo onaj put, pa onda...
uglavnom ušli u slepi kolosek kod Manastira Ribnica
stali da popričamo sa čovekom na traktoru
umešao se monah (!)
blać truć pola sata
kaže Lola, zna li ovaj hipster o čemu priča?
ček da vidim, samo ti mazi tog kera i prepusti meni navigaciju.
na kraju, traktorista nam sve objasnio.
a monah nam rekao da ga zapratimo na fejsu.
kao postoji pejdž od manastira (!?)
i sve bez skidanja crnih naočara.
jer samozatajnost, integritet, epitet.
aj doviđenja, ajd bog vam pomogao.
i fakat pronađosmo put kroz šumu.
jer dan odmora, rekoh.
ako nema 500 metara visinske razlike, kao da ga nije bilo.
pop rekao da kroz šumu može da se trči.
nije mu šef šapnuo da su daždevnjaci izmileli.
pa smo ipak polako prošetali.
da ne nagazimo kojeg.
ne jer gleda onaj odozgore, nego što da zgazim debila brate.

odatle nadalje smo umesto uspona sa desne obale našli prelazak preko reke i uspeli da se ne pokvasimo, tačnije da pređemo bez izuvanja i hodanja kroz ledenu reku, pa se suprotnom stranom ispeli na glavni put

pred kraj nas je život častio i malom nizbrdicom
(ostatak slika imate na fejsu, bilo na mom profilu ili na pejdžu od bloga)

kao i juče, i danas sam žrtvovao par patika, juče zelene, danas crvene, juče smo ostavili jednu br 40 i jednu br 45, a i danas smo takođe mislili na ljude sa posebnim potrebama pa smo ostavili dve leve br 45, nadam se da će ih neko nositi u zdravlju i veselju

sad više nemam pojma šta mi je ostalo, jedna desna očigledno, i biće da je i Lolina desna, pa će nekog sledećeg dana svoj par dobiti neko sa najposebnijim potrebama, ko ima dve desne noge i pritom jednu br 40 a drugu br 45, znači nikad se niko na svetu nije setio da i takvom nekom ostavi obuću pred zimu, treba nas uramiti i okačiti u muzej madam tiso

godišnji odmor

 dan po dan, ispade godišnji.

malo na jednu malo na drugu stranu sveta.

zanimljivo.

mnogo novih mesta, mnogo otkrića.

recimo juče.

nacrtao sam na karti jedan krug, gde Sava "izvodi besne gliste", odnosno "izigrava krivu Drinu".

rekoh jeste da je sve ravno ali šta ima veze, trčiš po nasipu, gledaš reku, uživaš.

no na terenu je stvar bila skroz drukčija.

kao prvo, nasip uopšte nije širok kao na nekim drugim mestima, recimo kada sam trčao između Šapca i Mitrovice onaj deo od 40-ak kilometara je širok nekih 3-4 metra, po sećanju, a kada sam trčao još uzvodnije od Mitrovice i Zasavice nedavno na treking ligi, mislim da je bio dosta širi je mogu da se mimoiđu dva kamiona bez problema, dakle nasip je dobrih 6m po vrhu plus dve padine sa strane.

e ovde je širok možda metar, metar i po, i sav grbav kao teren, kao zemlja, ne kao nešto predviđeno za prolazak ili prelazak njime.

drugo, dalje od nasipa prema reci na puno mesta ima dodatnog prostora, šume, njiva, pokoja kuća ovamo bliže selu, tako da je reka udaljena i do 100m.

na mestima gde je kuća sa druge strane, nalaze se nasuti prelasci pa se može po šljunku na nasip pa sa nasipa, a celom dužinom od nekih 14km se puteljak nalazi sa unutrašnje strane nasipa, preko puta reke dakle.

kažem 14km jer treba 3km da se dođe iz centra sela a kada sam se kod neke skele odvojio od Save pisalo mi je na satu 17km, ono između je uz reku.

to je osim još jednog pišanja bilo jedino mesto gde smo se duže zadržali (nekoliko puta sam zastao da skinem prsluk, dodam/vratim telefon tj navigaciju, pokušam da slikam nešto) pa sam uslikao i neku zarđalu skelu kojoj se čak i podižu oni delovi za ulazak vozila kao na pravom trajektu.

ima pored i nekoliko natrulih čamaca zgodnih za objavu na stranici krntije tačka com.

jedino upotrebljivo u vidokrugu  je bio jedan beli Swift s početka 90-ih, reče Lola ajd da zovemo burazera da nam sredi ovo da imamo ovako za izlete, da ne prljamo ovaj bolji auto.

(sva sreća pa u centru sela postoji česma
te se ovo čudo moglo oprati pre vraćanja u auto)

kao što rekoh krug koji sam nacrtao je bio okruglo 20km ali mi je bilo glupo da dotrčim do auta najkraćim putem a da ne prođem po vrhu tog sela odnosno brežuljka*, pa sam malo vijugao sokacima sa upaljenim maps-ima na telefonu dok je Lola iza krljala menjačima gore dole pokušavajući da se snađe na zemljano-makadamskim "ulicama" koje sve nose neka zvučna imena kraljeva i knezova no izradom ih baš i nisu dostojne.

* kakvog sad brežuljka?

pa kad smo dolazili teren je počeo prvo malo da se grbavi pa još malo i kada smo sa regionalnog puta skrenuli na seoski odjednom je sve izgledalo kao iz onih slikovnica sa patuljcima koji žive pod pečurkama, mali bregići nasađeni jedan za drugim i sveukupno teren kakav nikako nisam očekivao pored Save.

polumaraton sam završio malo ispod 1h45 a na kraju mi je izašlo nešto malo preko 21.5km što je nakon correct distance izašlo na 21.8 jer mi je bila uključena autopauza koja doduše odmah zaustavi merenje čim stanem ali joj treba neko vreme da ga opet pokrene tako da mi se 50 po 50m metara nakupilo nezabeleženog putovanja. čim završim blog isključiću tu opciju.

zeznuo sam se i po izboru patika jer sam odabrao jedne koje neću vraćati kući, i to je bio pametan deo plana jer su bile dosta blatnjave, ali glup deo plana je bio što su odozdo skroz naskroz glatke pa sam na mestima po blatu igrao balet "Bambi na ledu" no srećom dubokog blata je bilo samo dvadesetak puta po dvadesetak metara i još toliko malo gušćeg blata/zemlje kuda se ne kliza naročito tako da sam obzirom na to koliki sam previd napravio, još i dobro prošao.

Lola je takođe ponela jedne patike "za kantu" jer smo očekivali i više baruština od ovoga, pa smo na kraju u centru sela ostavili od svake po jednu, ako nekom zatreba.

pod "Nekome" mislim na nekog sa posebnim potrebama ko nosi levu 40 a desnu 45.

PS
prateći profil nadmorske visine sa treninga vidim da sam krenuo uz nasip na nekih 69-70m nadmorske a završio na 74m što znači da sam čak malo i fulao procenu jer sam u nekom trenutku rekao Loli kako se reka spusti SIGURNO BAREM PAR METARA misleći 2m na 20km ali eto spusti se 5m na 15km recimo. 
(napisao sam 15 a ne 14 jer reka ide dosta okolo, ja sam trčao unutrašnjom stazom, a kad pogledam koliko je široka verovatno sam i u ovoj proceni bio jako škrt, ko zna koliko bi to bilo drugom obalom - koja je doduše močvara pa neću nikada ni saznati)

inspiracija

 ovo sam zaboravio da napišem na blogu i nekoliko puta sam se setio da sam (nekoliko puta) zaboravio: onomad kad sam radio 400-tke, evo kako je to bilo posmatarno izunutra, insajdersko zavirivanje u mozak napaljenog rekreativca:

ono što se zna je da sam na stadion dotrčao tromo i sporo, za to okrivio ravne patike no 6'30''/km je ipak nešto neviđeno pa sam kao dodatnog krivca našao stres, znate ono kada se zagrevate za neku opaku trku i prosto mozak pošalje signal da se svaki gram snage sačuva i onda umesto malo lagano malo tempića malo ubrzanja samo trčkate tamo-vamo kao usrani, kuku umoran sam, kuku ovo neće ići na dobro, kao da su se svi izvori energije zaključali negde duboko, i onda krene trka i vruuummmmm gaaassss ljudi moji je li ovo moguuuće rekao bi Mladen Delić, odjednom letim i pitam se odakle mi snaga.

e pa ne baš tako ali krenem ja prvu 400-tku, nakon što sam okačio šuškavac o stativu, nekako nisam siguran da li mi ide ili mi ne ide jer je staza na stadionu raskopana i više izgleda kao neki trail. jedva nekako izguram do kraja i rekoh ili ću se TEK zagrejati ili će ovo da bude "otrči tri 400-tke i pakuj kufere, biće boljih dana". kaskam onih 200m lagano i sine mi ideja, pazi sad, a šta da je ovo neka igra, neki show, sa svakom dobro istrčanom 400-tkom ću da zaradim vikend na Zlatiboru sa jednom od omiljenih drugarica, a Lola neće znati. ustvari možda mi ne bi baš tako palo na pamet nego mi je prvo ta Jedna pala na pamet i šta ćeš.

otrčim ja tu drugu 400-tku duplo svežije, hehe, smešak mi se raširio kao njene noge, kaskam laganih 200m i razmišljam da li je što sam se zagrejao ili je do motivacije, nego reci ti meni (pitam druga u gaćama) s kojom u mislima ćemo da trčimo sledeću 400-tku. i tu mi padnu na pamet TRI onako odjednom i pravo da vam kažem već krećem na deonicu a umesto kako da je jako a ravnomerno istrčim meni je jedina briga kojim redosledom da ih poređam, da zadržim rastuću motivaciju. ovo ćemo sve bez tagovanja naravno.

i u tom grmu leži zec verovatno, jer sam se zaigrao i nekako sam otrčao šest 400-tki a mislio sam da sam završio petu, jer sam hteo 5x u jednom i 5x u drugom smeru zbog simetrije u skočnim zglobovima. negde oko sedme mi je ponestalo materijala i to je možda bio drugi najteži trenutak, približavam se krivini a nemam neku jasnu ideju vodilju, hehe vodilju, uhvati me za rukuuuu i vodi meee, ne moraš baš za rukuuuu, i buuum setim se jedne ufff, čudim se kako sam nju preskočio i tu opet prokinem i vrati mi se inspiracija pa joj pređem na najbolju drugaricu i onda sam onu zadnju 400-tku spičio baš onako do daske da se pokažem da se nisam umorio od onih deset pre nje, hehe. i utom dolazi Lola biciklom na stadion i kaže kako je bilo, rekoh paaa bio sam kao umoran ali nešto sam smislio i štaviše ispade dobro, E PA ODLIČNO, BAŠ MI JE DRAGO ZBOG TEBE reče Lola i srećno odosmo nazad u bračni život.

neobičan datum

 skontao sam da je danas (bio) 11 11 20 20 pa ću u to ime dodati najnovije worldometer covid statistike, dakle radi se o broju umrlih na milion stanovnika što mi je puno bolji pokazatelj od bilo koje druge evidencije.

makedonija 27 - 34 - 44 - 48 - 54 - 68 - 114 - 145 - 221 - 251 -  277 - 400 - 569

crna gora         10 - 11 - 14 - 14 - 14 - 14 -   14 -   19 -  68 -   99 -  140 - 376 - 567

bih         17 - 19 - 33 - 41 - 43 - 48 -   52 -   57 -  85 -  120 - 174 - 300 - 520

slovenija 38 - 41 - 49 - 50 - 51 - 52 -   52 -   53 -  56 -   61 -    64 -   90 - 310

hrvatska 12 - 15 - 22 - 23 - 24 - 25 -   26 -   26 -  32 -   38 -    43 -   89 - 218

srbija 16 - 19 - 25 - 26 - 27 - 28 -   30 -   32 -  60 -   72 -    81 -   89 - 107

ukratko, Crna gora stigla Makedoniju po katastrofalnom rezultatu a BiH im dahće za vratom i pitanje je samo rasporeda na novogodišnjem pobedničkom podijumu.

od preostale tri eks-ju republike slovenija je Više nego utrostručila cofru, Hrvatska više nego udvostručila, a izgleda da je Srbija promenila nešto u klasifikaciji "ko je od čega umro" pa se vidi neko nemoguće "zatišje", nemam drugog objašnjenja.

nemam ništa protiv komšija niti bi me veselilo da komšiji crkne krava, gusenica ili mrav, jedino mogu da se radujem za ubijene komarce. meni su sve komšije okej i sve njihove životinje i uopšte nisam neko ko bi se radovao crkavanju bilo koga ili čega. 

dalje nešto razmišljam i usput vraćam blog tamo gde mu je mesto, trčao sam trke u svim republikama osim u Makedoniji koja mi je uvek nekako predaleko a i sve od trka što su pravili bilo je u okviru turističke sezone kada su putovanja čak i teža od samih (polu)maratona. naravno da je Hrvatska na prvom mestu, štaviše kada počnem u mislima da premotavam trke i mesta gde sam bio, u prvom naletu mi dođe duplo više trka iz Hrv nego iz Srb.

BiH mi je nekako stalno po strani sećanja, iako sam kad se saberu sve Banja luke, Brčka, Ugljevici, Bijeljine, ihahaj se natrčao, ali eto, kao i da nisam.

Slovenija je prošla tanko što se nas tiče jer smo samo 2x bili na ljubljanskom maratonu i to je sve, Crna gora naravno sa fifti-fifti poluM i maratona sa Loline, i ko zna koliko maratona sa moje strane, po sećanju 3h13 2h59 2h49 2h51 2h58 2h55 izgleda da ih je bilo samo šest :-/ 

evo objaviću blog u 20h18 da ne čekam 20h20 kao neki manijak.

foggy sreda

ne znam ni sâm kako da definišem nivo uspeha odnosno neuspeha ekspedicije.

danas smo pak zapucali ka srednjim brdima, jer je dole u gradu bilo smogovito i polumaglovito, a na web kameri na Divčibarama sam video da je magla i na 1000m pa naviše.

hmm?

jedina mogućnost je bila da se zadržimo negde na pola puta, u zoni između donje magle i gornje oblačnosti, što i nije bilo teško jer smo imali dovoljan raspon. 

nakon nekoliko kilometarskih blogova ovaj mogu malo i da skratim, nisam nosio telefon pa nemam ni slike sa trčanja osim ove jedne opaljene iz auta, a podatke sa treninga imate na Stravi.

auto smo ostavili na 550m nadmorske pa smo zajedno napravili jedan krug od 6km, nakon kojeg sam ja nastavio da trčim nizbrdo ka gradu a Lola je sela u auto i odvezla ga jedan deo povratka koji joj je (citiram) "dosadan za trčanje" pa je na 5km od grada ostavila auto na parkingu i nastavila da trči, a ja sam dotrčao tih 8km do auta i dovezao ga do kuće.

naravno da imamo dva ključa, ako nekom nešto nije jasno :-)

što bi rekao bosanac u kanadi, JA POBIJEDIO, jer sam taman stigao da otključam ulaznu kapiju i uteram auto kada je ona dotrčala, jes bio foto-finiš ali...

podsetilo me to na taktiku AK Sljeme kada su išli na treninge Dužine, gde je deo ekipe trčao a drugi vozili bicikle, pa se menjali na svakih 5km, i tako uspevali da pređu i po 50km s tim da je naravno poenta svega bila da je celo to vreme organizam u fazonu "trenira se" pa iako si prešao samo 25km na nogama a 25 na dupetu, svejedno imaš adaptacije na trajanje treninga od 4-5 sati.

e pa na to imam samo da dodam - SA AUTOM JE JOŠ LAKŠE :-D

za sutra već imam nove i nadam se i bolje planove, ovo danas je ipak više bio neki među-dan poluodmora i poluzvrndanja okolo naokolo, dok noge malo predahnu od silnog jurcanja.

na biciklu nismo seli danima a kako stoje stvari nećemo ni uskoro :-/

stormy utorak

Nije baš stormy ali je cloudy i foggy i drizzly,
srećom nije grizzly.
Ali ja sam grizzly, maj nejm iz grizzly, saša grizzly.

Frrrnjauuu.

Opet sličan scenario od juče, pošli pa došli pa se snašli.

Kamere su pričale drukčiju priču, na Divčibarama magla, na Zlatiboru magla na svim kamerama osim na samom vrhu ski staze na 1500m, na Kopaoniku SUNCEEEEE, dakle sve što sam juče napisao za Divčibare i fenseraj i korona turizam i sranje, sve isto samo se pomerilo kilometar uzbrdo nadmorske ka suncu.

Čekaj sad, u čemu je poenta ići iz grada (u kojem je tek onako oblačno, eventualno malo rosulje) negde na 1000m nadmorske i uleteti u oblake tj maglu, gde se prs' pred nosom ne vidi? Nema smisla, eto u čemu je smisao svega. Naći smisao. Čak i kada ga nema tamo gde ga nema. Naći ga tamo gde ga ima. Mislim, gde drugde ga i naći, jel?

I onda smo guglali sve i svašta i ja izkemijam neku stazu od onih na "to do list" i krenemo tamo ali brate mili dan već na pola koplja, pa dok stignemo, pa organizacija logistika trista čuda, i u svemu tome vaskrsnem Čudesni Ja i bukvalno u par kilometara (vožnje, par minuta života) smislim skroz nešto drugo i "nikad vido nikad čuo" i tako uštedimo približno par sati života a doživljaj i ugođaj skoro pa isti planiranom. U teoriji malo manje uzbudljiv, ali kad dodaš taj element tj začin iznenadnog i neočekivano efektnog, možda je dojam ispao i bolji.

U ukupnom zbiru je Lola pretrčala više od planiranog, šetala nije uopšte mada sam joj prognozirao, a ja pretrčao tu negde baš koliko sam i zamišljao. A i zajedno smo trčali baš onoliko koliko smo planirali, jedino što to nije bilo nizbrdo na kraju, nego uzbrdo na početku izleta. I dobro, odmah nakon polaska je ona malo prošetala baš gde je najstrmije uzbrdo, dok sam ja zastao da kenjam u žbunju. To se zove Hendikep Start :-)

Nakon polovine ucrtanog treka sam u hodu smislio "varijaciju na temu" pa sam nakon istraživačkih 10-ak km uzbrdo, umesto povratka planiranim asfaltom kojim sam već prošao 20 puta, ad hoc smislio neku prečicu "negde levo" dok je Lola završavala svoje trčanje. Tako je taman stigla da se presvuče i sedne u auto (i kupi dva piva!) i dođe nekoliko km nazad prema kući, a ja sam kao iz topa izleteo s brda na glavni put i naglavačke uskočio na pivo u kafanu, pardon, u auto. Još jedan savršen dan, ovo već nema smisla prema ostatku planete koji je polu$jeban od korone izolacije neodlaska u Grčku i čegagod već.

Najlepši deo izleta je bio na najvišoj nadmorskoj a tamo je jelte sve bilo u magli tako da uopšte nisam video taj najlepši deo staze ali bože moj, doći će leto pa ću da upalim mtb i da prozujim istim putem, kad kilometri prolaze 3x brže sve je pis of kejk. A ako moram da nađem primedbu, onda je to što sam od pola zamišljao SPUST kojeg nisam video sve do kilometar pred kraj :-P 

SMS-ovi Loli zadnjih sat vremena:
evo me na 9km od mosta, sad mi je sve nizbrdo
evo me na 7.5km od mosta sad će sve biti nizbrdo požuriću

evo me na 6km od mosta jebo prečicu ovde nema nizbrdo

evo me na 5km od mosta znači ja još u magli kontam u magli ću i prespavati 

evo me na 3km od mosta jebo moje ideje i organizaciju ovaj put nikad nigde neće sići

evo me na kilometar i po od mosta prošla me baba u traktoru izgleda kao teta Milanka iz Samobora, kad je vidiš eto i mene za koji minut

PS

Ana mi nije prijatelj na fejsu ali mi je prijatelj prijatelja pa ću bez ustručavanja da prekopiram: "Za mene je Alanja park posvećen mačkama (a u njemu je stvarno stalno na desetine malih maca), ali možda još više Muhabet sokak, u kome je niz kafanica u kojima će vašem detetu naseći voća i doneti domaćeg soka, ma šta drugo da naručite, i izneti igračke svojih unučića." Dakle treba uplatiti letovanje tojest zimovanje u Alanji, obući špilhozne i svakog dana nakon trčanja prolaziti Muhabet sokakom sa oglodanim kornetom od sladoleda u ruci i plakati "gladan saaaammm" i tako u aranžmanu mogu da prođem sa noćenjem s doručkom, a za večeru sam se snašao. I za igračke. 

stormy ponedeljak

Negde oko podne (ponedeljak) pitam druga koji živi u jednom mestašcetu međ' brežuljcima iznad grada - ima li gore sunca, ili je magla kao i u gradu, da ne trčim džabe? Nemoj trčati, napisa mi odmah, i posla sliku prizora kroz šoferšajbnu auta koja izgleda kao čuveni sneg na televizorima iz Titovog vremena. Ali, dosetim se ja! Upalim na internetu kameru na Divčibarama, a tamo sunce prži li prži. Ok nekih je +6° možda ali kamera nije uperena u pejzaž kao sve ostale svetske kamere, nego su je usmerili u baštu kafića nekog novog hotela. Pa ko ne može da dobaci do Kopaonika na sunčanje i poziranje za Instagram, on se namestio tu sa kapućinom i u raskopčanoj roza ski jakni. Jel idemo, idemo, za pola sata smo već bili u autu, pravac planina, ionako nije ni pun sat vožnje. E ali ima iza kvake kvaka. Nismo odmakli ni 7-8km od kuće, poče da se nazire sunce kroz maglu, kao neko bledožuto dugmence. Hah, eto ga! I jare i pare, jer nećemo potrošiti ni litar i po benzina. Na prvom proširenju smo ostavili auto i rastrčali se kud koji mili moji, sa idejom da se sretnemo negde navr brda. Mene nakon onih 30km hajka i trčanja udario neki odmor i raspoloženje pa sam džandžio kao nakon 3 dana odmora (kao da znam šta je to). Nakon 10.5km smo se sreli i laganini strčali nazad do auta. Vrlo dobar dan, nikom ne bi lepše nego nam.

izvangalerijski prostor

 muka mi više od mećanja slika ovamo i onamo kao da mi se takmiči sa ostalim korona-turistima, a muka mi je i od korona-turista in general. tipa u neku grupu na fejsu kad se pojavi Novi Član pa pita ima li hotel na Midžoru, postoji li autoput do Bobije, može li se sa kolicima za blizance kroz Lazarev Kanjon, sve neke tako popularne destinacije i svi bi svuda da prođu a poželjno sa vodičem i autoputem i hotelem jelte. nešto slično trčećem turizmu.

naravno da ja podržavam organizatore jer su mi to sve stari drugari i neka promovišu planine i sve što uz to ide, ali nekako meni ne idem Ja uz te korona osvajače planina medalja i majica, koji grizu medalju u cilju nakon šetuckanja od tri sata, koji na "trci" zastaju da se slikaju zagrljeni sa društvom. lepo je kolega bloger Ivan iz Pule pre nekoliko godina dao definiciju "trčanje je sve manje sport a sve više zabava" i kad tome dodaš i turizam pa makar bio i korona-turizam, dobije čovek proliv od svega. neka hvala. znam za koga je to, ali za mene nije.

imao sam skinut trek i sa divča trejla koji je bio pre nekoliko nedelja, i sa povlen trejla koji će biti sledećeg vikenda, sve to zbog toga da bih te staze otrčao kao trening ali bez gužve i smetača, jednom. pa kad protrčim videću koje je to vreme i uporediću sa vremenima onih prvih desetak u svakoj trci koji su se zaista i trkali, svi ostali me u sportskom smislu iskreno ni najmanje ne zanimaju. no pošto je danas bio prelep dan i tisuće istih tih korona-turista preplavili planine kao skakavci u najezdi, nije mi padalo na pamet da se približavam tim mestima, pa sam smislio nešto skroz drugo i da vidiš čuda, osim par auta, par motora, i jednog (!) pešaka nismo nikog sreli na krugu od 29km.

galeriju imate na Stravi, ovo je, rekoh u naslovu, antigalerija. kontam da je život komplikovaniji onima kojima je teško da se dogovore, pa bi žena na planinu a muž u saunu a deca na more a tašta na pecanje, ja imam sreće da je i Lola jednako zgrožena svim tim blaziranim budalaštinama pa smo zadovoljstvo našli na rubu überpopularnih visoravni i kanjona. u svih 75km autom i ~30km hajk/džog kombinacije videli smo samo jednu mladu srnu, desetak sokola, nula lisica i zečeva i nijednog beloglavog supa po kojima je taj kutak venca planina čuven. jest doduše bio jedan pregažen leptir na makadamskoj česti. 

a nastavio sam i da obaram rekorde. 

ime sam upisao sa xh umesto š pa da budem po aljbanski saDŽa kao enver hodža, a prezime sam stavio meko jugosrpsko antiTJ, kao pantiTJ i šojiTJ, baš sam ubo južno-južnu kombinaciju. a team sam stavio Karleuša pre nego što sam pročitao vesti, kakva telepatija. mogao sam i Team Trump, to ću sledećeg vikenda. pride su mi napisali Karleu?a, hm ima i tu nečeg.

naravno u prvom delu ekskurzije smo imali dosta uspona a ja sam nosio jedan od ona dva nova ranca što sam uzeo "za poene" tj za đabe, i mogu reći da sam oduševljen. tisuću pregrada, mekih i lepih, fino oblikovani kaiševi da mi ne spadaju sa ovih kvrgavo sraslih ključnih kostiju. nešto manje sam oduševljen rezultatom, imao sam i boljih polumaratona u životu. nakon što me uopšte nije bilo na prvoj strani rang liste morao sam da filtriram plasman po kategorijama da bih SE ugledao i naravno tamo sam bio 16/16, je8iga mora neko i zadnji da bude pa zašto ne baš ja, heh. koji kilometar uspona gore ili dole, koga briga. idemo dalje, next stop Virtual Madrid, 15.11.2020.

istanbul, ne konstantinopolj

pomalo sam razočaran što nakon silnih berlinova i njujorkova treba da trčim virtuelni događaj u istambulu. ne znam ni kako je istaNbul postao istaMbul na srpskom ali nema ni veze. valjda nam više liči na zuMbul. zunbul je više dalmatinski nekako. 

i tako sam se sav razočaran u život predstojeći prijavio za Istambul, dobio broj za polumaraton mada imam i nekih drugih opcija, ali nisam siguran do kada moram da se odlučim odnosno do kada mi je rok za promenu prijave. sećam se iz nekog od prethodnih života da sam nešto kao fantazirao da bi umesto podgorice/ljubljane ili nakon njih bilo lepo trčati taj maraton u istambulu, jer se održavao vikend nakon pomenutih trka. čak sam i stazu analizirao i dopalo mi se što nije ni približno ravna, naprotiiiiivvvvv! ali eto. prođe život. dunjo moja.

elem nakon što sam juče na brzaka "na stranom terenu" otrčao nekih I PO kilometara pa zaokružio na onaj veći broj, danas mi je sledovalo da otrčim I PO pa da upišem pola km manje, što mi je naravno totalno posralo motivaciju, mislim ko je još trčao 500m dodatka ZA DŽABE, samo zato što je juče upisao toliko više, fuj. 

i onda sam prvo pretrčao okruglo 17km pa se ispostavilo da mi fali onih 0.5 nadoknade, pa sam nakon što sam seo na biciklu i došao u grad uzeo da napravim još jedan mali krug pa skrenuo da pogledam radno vreme neke radnje pa se naokolo vratio do bicikle pa mi izašlo okruglo kilometar (!!!) pa sam opet kružio po parku kao retard da namirim famoznih I PO, eto kad se ubuduće budete smejali ljudima koji to rade neka vam moja slika bude pred očima. a mogao sam I PO da ostavim i za sutra ili prekosutra, brt nisam toliko zaboravan, ali eto, danas se nisam setio da to ni sutra sigurno ne bih zaboravio pa... ko mi je kriv.

vraćam se za minutić...

evo me ateriram direktno iz excela

dakle nije baš svakog dana bitna mesečna kilometraža ali NAJlepše patike su mi stigle do 985km i jeste, sto puta sam rekao da im dugujem poseban blog ali ništa od mene po tom pitanju, "obećo sam al jebešga" što reče balašević. možda sam ih pomenuo par puta ali ništa onako baš tipa ultimativno odavanje počasti. 

nije baš da se najbolje vide na slici ali 985 je 985 i verovatno će na prvom sledećem trčanju ući u #klub1000 što je nekima mačiji kašalj ali su zato mnoge stradale posle samo par stotina km pa nije baš ni da nije Postignuće. srbi kažu dostignuće a hrvati postignuće s tim da ta dva nisu u dlaku ista reč, pa koristim obe, kada mi situacija zatraži. a evo i kako je izgledao grad tojest vazduh u njemu i nad njim, kada pogledaš sa okolnih brdašaca:

a sad pravac wikiloc i google earth i planiranje sutrašnjih kerefeka

anti egzi bi cionizam

ne znam kako je kod vas, ali ja gledam da u svemu budem što jednostavniji i praktičniji. 

sećam se da je u nekom katalogu (onlajn) ili recenziji pisalo kako za svaki model sata možeš da poskidaš neke aplikacije pa da onda menjaš pozadinu i sve one moguće ekrane, i onda skoro svako pohita da se okiti time ne bi li mu njegov sat delovao jedinstveno ili što bi rekli "personalizovano". ja to nijednom nisam radio, a ne znam ni zašto bih. bukvalno mi sve izgleda onako kao iz prodavnice, na svakom satu do sada. kao i na telefonu, kompjuteru. narod to voli da stavi neke palme neka ostrva pa da zamišlja da je na baliju ili gde već, kod mene je desktop najobičnija crna boja jer se tako ikone najbolje vide. plus kad je u kući mrak, onda mi belilo ili šarenilo ne iskopava oči. na telefonu isto, neka blaga šara čisto da lakše nađem i svrstam srodne ikone. ne mogu da zamislim da nosim sat na kojem se okreće nindža kornjača ili je kazaljka u obliku ajfelove kule, baš ne mogu. plus što svaka ta džidža-bidža potroši makar trunku memorije, dakle bespotrebna je i tehnički može samo da naškodi uređaju, o kojem god se radilo. 

gledam danas tu izvornu pozadinu sata i stisnem na trčanje, kad vidi čuda preporučuje mi neki rikaveri džoging, pisalo je valjda da teram 34 minuta po 6'30''! obzirom da prethodne aktivnosti ume da zaboravi, možda je nešto po varijabilnosti pulsa ili disanju skontao da sam umoran. DODUŠE jesam juče trčao dvaput, znajući da ću danas skoro ceo dan biti u putu tj u gostima. odmorio sam se i od društvenih mreža a malo se za promenu ispričao sa živim ljudima. čak sam sreo i par kerova, je8eš dan bez druga na drumu.

sad kad sam napokon seo da nešto napišem pred spavanje, nemam volje ni na tviteru da vidim šta je moja mala ekipica naškrabala, a kamoli da zaginem na neke opširnije mreže. nakon probnih mesec dana sam shvatio ko sve želi da se pratimo na stravi pa sam je sa javnog profila vratio na onaj sa molbom za praćenje, kontam ko je hteo imao je dosta vremena da se javi, a nikog nisam odbio. imam još par ortaka koji trče jednom mesečno pa sam njih stisnuo da pratim a oni će to primetiti za mesec dana ili nikad, saznaćemo do nove godine valjda. i to bi bilo to. 

u prvih 6 dana novembra sam skupio 67km što je dakle više od 10 dnevno, nekako volim kad mi je to prva misao kad pogledam kalendar, gle imam više od 10 po danu, jeah. no zato na bicikli nemam skoro ništa, nije baš bilo neko letnje vreme. ovo trčkaranje danas je bilo bliže metrima nego kilometrima, hah, ali sam se valjda zato odmorio za vikend. planovi postoje ali ne konkretni, više su to ideje pa šta donese inspiracija. 

dva i dva jednako dva

dva brda u sredu i dva trčanja u četvrtak daju dva dana, sredu i četvrtak, šta tu nije jasno?

nakon što sam juče napisao blog na poslu, kod kuće mi je momentalno pažnju privukao grafikon na kojem je bilo 11 sinusa ili kako se već zovu one sise na sinusoidi, štaviše sad ne znam zašto se ne zove sisoida. dakle obrnuo sam šest 400-tki u jednom smeru i pet u drugom, kako je dotle došlo nemam pojma, a još sam usput par puta bacio pogled na broj LAP-ova i koliko znam imao sam dotrčavanje do stadiona i odatle mi je trebalo još 10 puta 400 i 10 puta 200 na kraju svake od kojih (deonica) sam stisnuo LAP i dakle trebao sam da završim kada stisnem 21. i sve mislim da sam toliko puta i stisnuo, a gde se unutar toga provukla još jedna 400tka i jedna 200tka nije mi najjasnije, jedino ako sam poslednju otrčao dvaput :-) 

smislio sam i skraćenicu za patike, doduše prekasno nakon par godina nošenja pa će im imena služiti tek za još par trčanja i sahranu. naime leva zelena i desna crvena su dobile skraćenicu tj ime el zi di si, što znači da je drugi par leve crvene i desne zelene dobio ime el si di zi, KAKO SE TOGA NISAM RANIJE SETIOOOOOO, kako bi nam bilo lepo ovih par godina na blogu. jebg, šteta. ove na slici su prešišale 1800km juče, hiljadu i osamsto kilometara može da se kaže i jedan koma osam megametara pa jelda, milion i po koraka heh.

popodne mi je iz nekog čudnog razloga došlo u glavu da MORAM da otrčiim još malo i već pred sâm mrak sam krenuo, taman u suton uspeo u ravnim klizavim patikama da nekako sletim niz livadu i makadam nazad u civilizaciju gde me je Lola čekala sa biciklom, pa sam onda ja seo na bicikl pony (što ga Milijana gony) i poslednjih 4.5km do kuće vozio iza nje sa trepćućim crvenim svetlom na gepeku, da je u mraku ne bi pokosio neki automobil na krivudavom puteljku uz reku. bogme nakon poduže pauze zbog izvrtanja skočnog zgloba Lola kao od šale dotrčala kući 6 min/km što je ispao bolji prosek od mog, doduše preko brda ali što jes jes matematika je surova.

počela je kiša A EVO I ŠTA JE PADALO S NJOM

zanimljivi su mi ovi ljudi, uglavnom omladina, koji po kiši nose složen kišobran u ruci i tako hodaju po gradu. pa pomisliš da je kiša verovatno zastala, pogledaš malo bolje a ona pada li pada. čemu služe ti sklopljeni kišobrani, verovatno ni oni nemaju pojma. a sada ono glavno. odlučim ja da malo treniram. ali malo. ali da bude pravi trening. ali ne ono s neba pa u rebra 40x400m kao Zatopek nego nešto uvodno, neki predgovor velikoj knjizi. otvorim par linkova u onih desetak minuta koliko sam imao viška nakon doručka. 

da sam pojeo samo pola doručka imao bih 15 minuta a i lakše bih trčao, možda se toga setim neki sledeći put. i tako listajući internetse prisetim se raznih kombinacija 400tki i odmora, nekako je uobičajeno da se između deonica trči 200m lagano mada sam siguran da smo na stadionu jednostavno stajali u mestu i odmarali minut. tada smo ih radili 20 kom.

jutros mi je ideja bila 10x400(200) što na papiru ne zvuči teško, a ne bi trebalo da boli ni na
stazi. eh, ali. staza je zaboravila svoje poreklo šljake pa otprilike na polovini kruga izgleda kao najobičniji makadamski seoski put, malo kamenčića malo busena trave i uopšte "nema čega nema". pa odaberi neke odgovarajuće patike. odabrao Minimus. eh, ali. ajd ti sad u Minimus trči po gradu 2km do stadiona. 6'30" po kilometru deluje 20% teže nego 20% veća brzina u normalnim patikama. trup trup. kao bos. kišica rominja. šljap šljap. za mnom ulični ker kao podrška. 

dolazim na teren na koji sam pošao, odjednom postaje svejedno u kojim si patikama. tehnika
400tki je takva da nema razlike između papuča patika sprinterica ili opanaka. nikad nisam otrčao vidovdansku trku u Brčkom u opancima, a planirao sam godinama. možda otrčim 10x400 na stadionu jednom. samo treba kupiti pola broja veće, i ubaciti dobre tanke anatomske uloške, da ne bih odrao kožu sa metatarzalnog svoda.

pa pejs. na internetsima imaš brdo filozofije na temu određivanja najboljeg ritma, dodaj pola
min/km na ovo, oduzmi 15s/km od onoga, da te bog sačuva. kao da vozim biciklu pa na
ciklomasteru gađam brzinu u svaku decimalu. brate ako nemaš osećaj da tako možeš da isteraš svaki krug do kraja, i da nakon minut kaskanja možeš opet i tako desetak puta, neće te nijedan digitron spasiti jada.

otrčao 5 puta u pravom smeru kao na mitinzima što trče, pa onda 5 puta u smeru kazaljke.
prvo mi je garmin pokazivao 400m krug, a kad sam išao sa levom rukom spolja, ispadalo mi
je po 420m. (???????) ako mi spoljnja šaka putuje nekih 60-70cm dalje od centra igrališta tj
stadionskog kruga, pa x2 pa xPi = trebalo bi da izađe na nekih 4m po krugu ali nikako na 20m.

pogledaću na kompjuteru kad uvećam, gde je to gps signal "bacao" u daljinu. vremena su mi
svakako bila slična, čitaj nikakva nakon onog teškog brdskog trčanja juče i na ovim uspavanim pokislim nogama jutros. vrteo sam se oko 96-97" a zadnju sam otrčao 92", pa sam se na kraju pitao zašto sam baš svih 9 pre nje prespavao. biće da smo se preodavno družili, 400tke i ja, pa smo se malo zaboravili.

i tako je prošla prva proba deonica, u najglupljem mogućem terminu. odmah posle brda,
pa odmah čim je počela kiša, pa posle doručka i po, pa posle zagrevanja na 9 km/h, pa po
izrovanom stadionu. tek koliko kao dokaz da uvek možeš sve, samo ako dovoljno jako poželiš.
a jel znate koji je OPET šlag na torti. sat je nešto razmišljao razmišljao pa mi nakon mesec
dana savetovanja "trči nešto jače" napisao STATUS TRENIRANJA - NEPRODUKTIVAN. fakat lažu internetsi da su 400tke dobar trening. garmin kaže "džaba ste krečili". važno je da se obojica dobro zabavljamo, biće ovo duga zima i inspirativna saradnja.

belo belo celo selo čisti belo

Otvorio sam stranicu "novi post" da bi me njena belina izazivala kao prazan papir nekog velikog pisca ili pesnika, no odmah ću otići par tab-ova desno i završiti neke blogove na skroz druge teme, na nekim skroz drugim fb stranicama. Zapostavio sam i famoznog Blogoja kojeg sam zanemarivanjem pogurao u opskurnost... (pola sata kasnije) Opet sam na ratnoj nozi sa satićem, da ne kažem watch-ićem, nanogici na wočnom zglobu. Trčao sam jedan težak brdski trening, brutalne uzbrdice i nizbrdice po kamenjaima prekrivenim lišćem, milijardu proklizavanja, otklizavanja, nagaznih mina, lomatanja, sa pulsem dvesto deset otkucaja mog proljeća, nekako pred kraj malo i uz izvesno rizikovanje na zadnjem spustu nabijem prosek na samo 6'20''/km iako sam krenuo sa brzinama od jedva 7 km/h.

I vidi jada, garmin mi kaže - bili su ti niski pulsevi, Sale, lepo si se odmorio, u fazi si oporavka, gledaj to što ranije da promeniš i otrčiš nešto od čega ćeš se zaista oznojiti. A ja u transu kao oni što hodaju po užarenom uglju, oči kao tacne od adrenalina, rastavio se od zemlje i života, par sati mi trnula stopala pa par sati šake, znači kod egzorciste da odem prvo pa tek onda kod maserke, kad/ako jednom od nje izađe onaj triatlonac sa biciklom od 6 iljada evra što ga ne moramo imenovati baš.

Obzirom da sam zadnjih dana nešto kao naložen na gljive, usput sam malo i zevao po šumama, tojest ne bih se ni setio gljiva nego mi skroz slučajno na početku ovog drugog uspona pogled odluta negde u stranu i primetim sunčanicu prečnika ladno 30cm kao gramofonska ploča! Tačno mi došlo da skinem dres i da krenem unutra da trpam pečurke usput i da do kraja trčim toples sa tako nakupljenim gljivama kao u džaku. 

Sad će taj prizor da me proganja sve dok moj kompulsivno opsesivni poremećaj ne izmisli neki trening istom stazom za dan-dva, ne bi li mi te pečurke SLUČAJNO bile usput. Kontam, gde ćeš organskije i zdravije hrane nego u šumi na 500m od najčistije reke u državi, pored puteljka kojim ništa motorizovano ne prolazi osim povremeno onih klimakteričnih majmuna na kvadovima što vazda prduckaju naokolo i glume neku kao snagu.

E to bi mi bila super tema za Blogoja, neko mi poslao link pa pročitah kod jednog od gorepomenutih na profilu kako je kupio MTB na baterije, malo se vozikao tu po okolini grada i napisao da je PONOSAN NA SEBE što je jelte tako na baterije uspeo da se popne negde uzbrdo. Jedva čekam da ga negde sretnem, da ga pitam da li mu je sledeće na spisku da nabavi i onu stvar na baterije, ili bi više voleo da mu ja pozajmim svoju alatku. Biću valjda barem malo jeftiniji od e-MTB-a :-)  

pametnom dosta

Odlučio sam da prekinem saradnju sa svojim sekundantom pa sam napokon spavao bez sata. Primetio sam usput i da vrlo često rečenice počinjem sa "naime", naravno zato što uvek iznesem neku tvrdnju ili postavku koju treba obrazložiti. NAIME svo to prebrojavanje minuta lakog srednjeg i poluteškog sna je definitivno postalo smešno kada sam se napokon naspavao tj imao takav utisak, pa se sledećeg jutra probudio naspavan. Nakon više od mesec dana zvocanja i kvocanja kako sam spavao "kratko i neodmarajuće" odnosno "dugačko ALI neosvežavajuće", prvo mi je nakon one dobre noći saopštio da sam spavao loše i da ću verovatno celog dana biti dekoncentrisan i umoran, a nakon katastrofa spavanja kada sam se probudio sav raštimovan trijumfalno mi je napisao da sam se napokon odlično naspavao i odmorio. Ma jedi gowna, jel znaš. Sve je to zanimljivo u onom otkrivačkom smislu kada gledaš na koji način nešto novo funkcioniše, no postane nepodnošljivo kada stvari počnu da preuzimaju kontrolu i da te čine svojim robom, kada ti nešto stalno stavlja pritisak da nešto MORAŠ ovako ili onako, pa život počne da ti se pretvara u robotiku umesto da ostane slobodan izbor. Plus neću da brojim ovce da bih zaspao.

I ovako je "održavanje" svega dovoljno zahtevno, treba da podesim da mi ne beleži autoLAP na svakih 5km na bicikli jer kad nakon 17km skrenem na sporedni put i stisnem LAP hoću da i to bude samo moj izbor a ne da skontam kako mi odjednom piše da mi je to četvrti jer mi se sat samopodešen da ih zabeleži na 5 10 i 15km pre toga. Kao da mi je svaka vožnja ravan pravac od 100km pa treba da pratim prolaske kao na atletskoj stazi. Treba i da podesim prednji menjač na onom Srednjem bajku. Neće odmah da spusti na najmanju šajbnu. Kažem srednji jer je po kvalitetu između najboljeg i najgoreg, kao u filmu dobar loš zao, ja imam jedan vrlo dobar, jedan dobar, i jedan "onako". Ispred svakog pišem "jedan", kao nemci. 

Iznervirao me i fejs juče. Stavio sam album sa planine i od ~25 slika je neko prokomentarisao jednu. Ja odgovorio. Taj opet odgovorio. Odjednom dva lajka, od celog albuma samo na tu sliku. Za minut još dva. Kontam da ovi koji koriste kompjutere, njima izađe to u novostima, saša odgovara na komentar ispod svoje slike. Još pet lajkova. Ne na album, ne na ostalih ~25 slika, ovo ~ koristim da napišem "približno", nego baš na tu i samo na tu sliku. Trenutno se album evo nalazi na 36 lajkova, poneke slike imaju po dva, tri, šest, a ova je stigla do 70. Pa sam je obrisao. Kao što sam onomad pisao za Stravu, odem ponikom na trčanje, otrčim po brdu 25km, vratim se ponikom kući, i neko mi od svega toga lajkuje onaj prvi odlazak ponikom 12km, prosek 15 km/h, pa da li je moguće. U šta gleda taj svet, ostaće misterija.

Napokon sam ugledao i jednocifren broj sati poželjnog odmora, sinoć mi je nakon kratkog hike-inga pisalo da treba da se odmorim 7 sati. To je valjda značilo da treba da ustanem u 2 ujutru i odem na trčanje, ili ću se nedajbože previše odmoriti? Treba i da iznesem stari PC iz sobe, smeta već nekoliko godina i sve kao "videću šta ću s njim". Čak je i ovaj na kojem sad pišem već zastareo, onaj iz 20. veka sa Win Vista više ne treba ni nekoj seoskoj školi. Otprilike ću kućište da presečem brusilicom po ivicama za slučaj da mi zatrebaju komadi tankog lima, a ostalo ću da ostavim u blizini otpada pa neka neko pokupi i uzme dva dinara za ta dva kilograma. Naravno prvo treba stari HDD od 80GB udariti čekićem da nekom ne padne na pamet da ga negde spoji i da mi čita stare blogove i mejlove :-) 

Sledi faza izlaska iz zasićenja, da li će da mi dune na opet nešto treniram ili ću da proglasim malo dužu pauzu od svih vrsta treninga i neki godišnji period regeneracije, nemam pojma. Možda je malo prerano za to. Mnogi krenu da treniraju u decembru da bi na vreme napravili dobru bazu, ja se više upravljam prema vremenu pa nazovi pauzu napravim kada stigne najgore pogoršanje led i bljuzga. Barem onih godina dok je bilo trka. Šta me briga što su svi u formi u martu i aprilu, ja ću biti u maju i junu pa ću da im vratim s kamatom. Sada pak, izgleda da su ostale samo treking lige a evo i od njih je poslednja otkazana, dobro je da sam uhvatio jedini polumaraton u toku jeseni, jedinu trku na 10km, tri treking lige (dve zlatne i jedna srebrna) i par biciklijada. Baš neloše, ne žalim se.

lažni profil

 kliknem na profil na fejsu koji se zove Novembar, u prevodu na zapadnobalkanski "Studeni", pogledam na temperature a ono 18, 19, 21, za prva tri dana, i zaključim da Studeni laže kao pas. zašto se tako kaže, verovatno zato što pas uvek laže da je gladan ili da je usamljen, ostaviš ga na pet minuta bez društva ili mesa i eto ga već očajava. kao ja bez treninga, pardon, aktivnosti. 

obzirom da mi je trener tj aplikacija već dosadila sa naputama da se odmorim, nešto sam slično i pokušao pa sam osmislio jedan turbo izlet koji je prvo trebao da bude duatlon od 20km bicikle + 15km planinarenja + 20km bicikle no na kraju je razum prevladao i presudio da to svakako NE bi bio nikakav odmor, pa je umesto bicikle u kombinaciju upao auto. jbt kako sam ja tupav, razmišljam, pa ipak nigde ne piše da je zabranjeno negde ići autom. jeste "fora" otići biciklom na trčanje i vratiti se, ali u danima kada si skroz odmoran i zapet za duatlon, a u danu odmora sebi natovariti osam sati treninga pa makar i laganog, nije baš normalno.

elem auto je završio svoj posao, otišli smo 20km prema planinama, stali na parking preko puta česme, sa dve velike flaše za vodu, sunđerom i odmašćujućim sprejom ga oribali da sija, ostavili pred kafanom da se dosuši i otišli na planinarenje. zanimljivo je koliko ista staza traje duže odnosno kraće kada trčiš, hodaš, voziš mtb, odnosno koliko je nekad tehnički jedva prolazna a nekad isti taj deo deluje laka kao trotoar u centru grada. 

jedina stvar koju bih sada uradio drukčije bi bila organizacija celog trekinga u kontra smeru, jer smo ovako imali desetak kilometara jako pitkog i bezbrižnog uspona, nakon kojeg je usledio povratak po izlokanom šumskom ex-putu, sada vododerini i nečemu što više liči na presušeni planinski potok. tako da je bilo malo lomatanja, koje bi uzbrdo prošlo gotovo neprimećeno, ovako sam čak u dva navrata završio na dupetu odnosno laktu, a i nabio sam malo mahovine između telefona i zaštitne maske :-)

upravo pročitah kletve nekih zelenih naci (kao što imaš grammar nazi, koji ti ispravlja pravopis, tako imaš i green nazi koji od trista kilometara pejzaža primete papirić od bombone na stazi I TO IM POKVARI CEO DAN, pa pokupi ga brate ko ti brani) na temu crvenih trakica koje je postavljao Divča trejl na dugačkoj stazi kada se iz crne reke penje nazad na planinu, a videsmo skroz iste trake na drugoj strani i mislim da su mi rekli da su neki motoristi to obeležavali za neki kros, nemam pojma, uglavnom ni ove nisu sklonjene no obzirom koliko planinara ovuda prođe (nula) nikom neće smetati. nije ovo lazarev kanjon sa hordama korona turista od jutra do mraka.

kao i dan ranije, par slikica i trek imate na stravi, opširnu galeriju na fejsu eto da i on nečemu posluži, jedino nema nikakvih filmića u story-jima jer mi branje pečuraka nije delovalo dovoljno uzbudljivo za širu publiku. sad sam se u trenutku prenuo jer mi se u par navrata događalo da napišem blog sa jednom idejom (tipa šuma, staza, orijentacija i njene draži) a onda se setim druge teme (patike, pečurke, kamenje) pa krenem da objašnjavam gde sam bio a to sam već u prethodnom blogu objasnio. no sada nisam pisao blog nego sam jednoj drugarici u porukama ispisao dva toma romana pa me to zbunilo, nešto mi poznato da sam pominjao Turčina.

spazim ja nešto otvorno primamljivo narandžasto uz neki panj, Lola poviče NE PIPAJ TO, ja otkinem, pomirišem, hmmmm, slikam, mutno, slikam opet, opet mutno, podesim malo kameru pa treća sreća ubodem super oštru fotku. daobog usred šume vidim značku 4G rekoh upaliće ovaj kviz, otvorim gugl fotos i stisnem lens, pojavi se ista slika ali avaj deset linkova na nekim češkim i slovačkim bogtepita jezicima, nekako klilkom za klikom s kolena na koleno dođoh do naških naziva, kaže turčin je jestiva i ukusna gljiva, izgleda tako i tako... i zaista u svakom deliću opisa se poklapa sa stanjem u ruci, ubacismo ga u ranac zajedno sa 7 sunčanica.

vidi jada, baš kao i prošli put i sada je takođe ranac bio ne-baš-100-posto-čist jer smo juče u njemu nosili onog malog lovačkog psića, no obzirom da je i on nađen uz šumu kao i pečurka valjda je bio slično čist (kerić) pa se nismo uzbuđivali što će pečurke doputovati u istoj ambalaži. ionako ih svakako moram dobro oprati. garmin je napokon zadovoljan, odmorio sam se dan i po po njegovim uputstvima, a već od sutra će da nastavi da me mrcvari sugestijama da radim intervale. 

boranja, planina, ne boranija, samo boranja, james boranja

 naizgled je lako. sedneš za kompjuter, nacrtaš putanju, sedneš u auto, otrčiš putanju. tojest, u autu nam cele godine stoji jedan mtb, "da se nađe". druga izreka kaže da "prilika čini lopova", dakle gde god vidiš zgodno mesto ti mtb izvadi. Lola je krenula mtb-om a ja trčeći, iako sam juče trčao polumaraton. ukupna trasa je iznosila 39km, s tim da sam bio najpotpunije moguće opušten po pitanju ko će koliko od toga pretrčati, prehodati, presedeti na bicikli. malo smo se menjali, uglavnom sam dolazio na red da vozim na malo komplikovanijim spustovima po makadamu. dosta sam i trčao, na kraju je ispalo da sam džabe planirao šetnju jer skoro nigde nije bilo baš toliko "nemoguće" proći iako nas je stanje na terenu iznenadilo, zakačili smo skoro polovinu ukupne dužine bez asfalta iako su na mapama putevi obeleženi žuto (regionalni, podrazumevano kakav-takav asfalt, zaboga?).

moj nazovi "pejs" je bio ono što sam pre još desetak godina kreativno nazvao "s rukama u džepovima" tako da se niko nije umorio, premorio, nažuljao, sve je išlo prilično glatko i po satnici. ispalili smo stotinak slika, to imate u statusu na fejsu, nekoliko videa, to imate u fb story-jima, statistike i putanje imate na stravi, ili na garminu koji i tamo imate profil. jedva čekam sutra da proverim koliko će mi ovaj osećaj "nisam se nešto umorio" potrajati jer mi je prosto nemoguće da noge ne osete 3.5 sata trčanja kao aktivni odmor nakon polumaratona :-) 

EDIT
totalna telepatija je ipak zakazala jer je igrom slučaja i bez ikakvog dogovora istog jutra Vlajko krenuo sa drugom iz Loznice na transverzalu do Jablanika, i koliko vidim sa Strave prošli su od Crnog vrha (boranja) do Mačkovog kamena samo sat pre nas, to bi bilo više nego nezapamćeno iznenađenje od susreta!
možda da nismo pokušavali da se probijemo do Radaljskog jezera što nam je i bila originalna ideja, no mi smo na pola puta odustali zbog blata i previše lišća (bilo je rizično i voziti biciklu i trčati niz onako oštar spust), pa smo zbog toga izašli u šumu na Crni vrh sat kasnije, tačno onoliko za koliko su Vlada i Branko prošli ispred...

pametniji popušta

umesto u subotu uveče utiske ću napisati u nedelju ujutru:

Na kraju je sat popustio i ostao ćutke na mom wočnom zglobu dok sam ja trčao, takođe ćutke jer mi nekoliko stvari baš i nije bilo po meri. Odmah sam primetio da su mi pulsevi nešto niži, poput zadnjeg maratona u Ljubljani, s tim da ovaj put nisam pokušavao da "pojačam" nego sam te pulseve ispravnije očitao kao da zaista i jesam neodmoran, nedospavan, ne-nešto-treće. Osećao sam se u zoni komfora za polumaraton negde oko 140, 138 mi je bilo očigledno sandbaggin'-ženje, a kada me je kombinacija čeonog vetra i blagog uspona poterala na 143-145 odmah sam osećao da je to previše i da će mi nakon par minuta doći ona drvenost u nogama koja govori "uspori pod hitno, inače puče mače pa će da plače kao pače".

No dobro, brzine čak i sa tim utroškom kiseonika nisu bile loše. Ipak je drugo kad srce razvozi gorivo sa 10% više kapaciteta, a i disanje mi je bilo onako dosta opušteno. Malo sam se vrteo oko 4'40'' pa su naišla dva jača kupsera u sredini i tu sam nekako držao prosek oko 4'50'' da bih na kraju opet malo ubrzao, i osim pulseva tu se pojavio PRVI PROBLEM.

Već na prvoj trećini odlaska (3 x 3.5km = 10.5km) mi je sat pokazao 3.43km što mi uopšte nije bilo pravo jer tih 70m mi je nekih 20-ak sekundi, i ako se tako nastavi ladno će me častiti dva minuta do kraja, odnosno 400 metara. Svašta. (kasnije se ispostavilo da nije lepo pohvatao satelite i da mi je malo po vrhu brda skraćivao krivine, kao da sam helikopterom sekao).

Taj trend se nastavio do kraja, i kada sam došao do tačke do koje sam najmanje par stotina puta izmerio 10.55km, što satovima što telefonima što ciklomasterima, falilo mi je više od 100m!!! Obično bih samo okrenuo nazad i rekao sebi "sat greši" no prijavio sam Virtual NY i morao da imam na satu dužinu bar malo iznad 21.1km, za svaki slučaj, pa sam protrčao dalje. Kad sam se vratio na zvanični Okret, već sam dakle pretrčao 10.75km (100m dalje i 100m nazad), a sat je pokazivao okruglih 50', dakle idem ritmom za 1h40', kao kad naručiš "produženi espresso".

Povratak je išao lakše, malo nizvodno malo vetra u leđa, vrteo sam se bliže 4'30'' nego 4'40'' i na mestima čak zaboravljao da trčim koliko mi je delovalo da mi je napor u nogama manji, no ostatak tela je itekako radio pa su mi pulsevi bili skroz isti i kad god bih pokušao da dodatno ubrzam nailazio sam na istu onu "rampu" koja mi je govorila "ne glupiraj se, pu'ćeš!".

Cirkus je imao i drugo poluvreme. Dakle na okretu sam produžio, nadoknadio sve što mi je GPS skraćivao, i dolazim na cilj tj tačku odakle sam krenuo i vidim šta - vidim 19.93km, te nastavljam još skoro DVESTA METARA dalje ka kući, zbog je8enog NYCM virtuala, sav nadr-kan i iznerviran ali sa smeškom na usnama, jače su ove noge od pola kilometra gratisa!

Iskreno sam sve nade polagao da će mi Strava sve nadoknaditi u onoj opciji "correct distance" no nakon što sam istovario fajl i seo za kompjuter, umesto 21.110 mi se pojavilo 21.200 i to je sve, prosek mi se sa 4'40'' spustio na 4'39'' i dalje odatle sam samo mogao da plačem. Po mom obračunu dodao sam 200+200m pa ukupnih 1h38 daju prosek od 4'34''/km što je naravno dosta bolje i gotovo vredno ponosa po ovako buđavom danu. Ne Ma Ve Ze, više sreće u sledećem izvlačenju, test odrađen, a čak sam i brži nego na polumaratonu u Čačku pre mesec dana što je samo po sebi fenomen.

Iako u mom slučaju svet bez trkâ teče sličnim tokom kao i onaj sa polumaratonima iz vikenda u vikend, ovaj deo iz jedne priče može da se primeni na sve pa čak i na neku aktivnost koja višom silom izostaje, jer vidim da se mnogi maratonci osećaju besciljno ovako bez maratona na koje smo navikli. "Nemam gde da smestim onaj deo duše koji sam davala njemu. Taj deo se pretvorio u avet, luta po ledenom gradu, razgovara sa ulicama i klupama, grebe po zidovima sobe i doziva ga, a njegov glas putuje večno, jer nema mesta gde bi se skrasio, gde bi se sklupčao, zaspao i smirio."

Maratoni nas dozivaju, njihovi datumi kao rupe u kalendaru slute na neko trajnije zlo, škripe noktima kao po školskoj tabli, blog koji sam započeo sinoć a završavam jutros je full u znaku noći veštica koja je uveliko prošla jer naše jutro je tamo u Amerikama tek ponoć. Ta noć PRETHODI 31. oktobru što znači da su svi koji su sinoć kačili slike sa maskama i vampirskim zubima zakasnili nekih 18 sati, ujutru su videli slike iz amerike pa pola dana kasnije podigli nogu na kovanje kao žaba iz izreke, bože koliko je ovaj svet glup i površan.

Nedelja je pak dan za izlet, vozdra raja!