18 (+1)

pre nego što počnem, odmah da vam dam
link za muzičku podlogu, pa tek onda nastavite čitanje
- all them witches - uživo u belgiji:

https://allthemwitches.bandcamp.com/track/blood-and-sand-milk-and-endless-waters-3

e sad možemo dalje

da objasnim ovaj kviz u naslovu, 18 je naravno kilometraža nakon jučerašnjih 21, a ono (+1) nije google-ovo lajkovanje nego +1 minut u odnosu na juče.

sad da objasnim Objašnjenje kviza tj brojeva, juče sam trčao uglavnom po asfaltu koji jest bio mokar od snega ali ipak prohodan, a danas je napadalo 10-15 cm nekog nit-suvog-nit-mokrog koji se nit-razgnjecao-nit-raspršio i dobila se neka prašnjava bljuzga kroz koju je jedva moguće kretanje. tako sam uspeo da pretrčim 3km manje, i utrošim minut više :-)

tako sam imao kilometar kroz neku neopisivu podlogu, pa kilometar kroz sneg stazom, pa 4km magistralom na kojoj je bilo ostataka od grtalice pomešanog sa crnim grudvama koje spadaju sa auta i stvrdnutom bljuzg-vodom kako auti to sve pregaze i samelju, i tako šlajf-šlajf do sporednog puta.

odatle prvo kilometar kroz onu pravu duboku bljuzgu do članaka, jedino što je bila relativno čvrsta, kao da gaziš kroz nekakav puding, srećom nije bila previše vodena kao kompot.

nakon toga sa sporednog na još sporedniji put, tu sam imao tragove od auta duboke 15cm ali uske pa patike stalno kače po tome, a kroz sredinu je još teže jer treba se boriti sa tolikom visinom smetnje.

još par promena sa polu-sporednog na četvrt-sporedni put i nazad, pa do jezera u Petnici kuda niko nije prošao od juče pa sam imao čast da trasiram stazu za buduće posetioce, kako po nasipu tako i oko jezera, i na kraju onim puteljkom uz 20% nagib do glavnog puta.

taj glavni je u stvari polu-glavni takođe i nije uopšte čišćen, nego je svo "čišćenje" od desetak lokalnih auta koji su tuda prošli pa je tek to opšti haos sa stalnim pretrčavanjem LEVO JE BOLJE upss klizz šlajfff DESNO JE BILO BOLJE upsss šlajfff klizzz i tako par kilometara.

na vrhu Obilaznice sam protrčao kroz neko stovarište da bih presekao 300-400m i tu je neki pas kojeg ne znam od ranije počeo veselo da pravi krugove oko mene kroz dubok sneg, ja njemu kao desi kuco desi lepi on meni vuf vuf utom neki ljudi povikaše ĆOPO ĆOPOoOoOooo i ja shvatih da pas uopšte nema prednju levo nogu do grudi. no to ga nije sprečilo da me zgrabi za levu ahilovu i odmah pusti, kao što ti kondukter u vozu probuši kartu, tako je i on meni kroz trenerku bocnuo kožu na 4 mesta iz čega sam shvatio da su mu (za razliku od nogu) očnjaci svi na broju :-)

naravno da se nisam naljutio, ipak sam ja trčao kroz njegov posed, ali za ubuduće moram zapamtiti da je Ćopa zajeban lik, a posebno kada tuda prolazimo sa našim psima na pešačenju, da ne bi i njih "overio" :-)

poslednji spust u grad je bio super u odnosu na očekivanje, dva traga od točkova i po sredini ne tako dubok sneg Kalemegdanskom ulicom koju mi od milošte zovemo Svinjska jer je do prošle godine bila neasfaltirana i po sredini se slivala reka pišaće iz okolnih svinjaca.

tu sam sreo auto koji je dok sam se ja spustio 300m popeo jedva 10m uporno pokušavajući da prođe na nekakvim letnjim gumama, ostavljao je vijugav trag od šlajfovanja i kladim se da će mu na vrhu ulice od 1km onaj kilometar-sat pokazati barem 10km jer čovek je nagazio drugom brzinom zzzzzz i pomera se santimetar po santimetar a za to vreme je mogao okolo Obilaznicom da se popne ihaajj brže i već da bude tamo gde je krenuo "prečicom".

još 600m trotoarom koji je od razgaženog snega takve vrste da ljudi naprave dva koraka pa zastanu par sekundi da odmore, a ja sam mimo te staze gnjac gnjac išao kao da sam u nekoj njivi na 6km od grada jer to što je ispod mene trotoar ne znači apsolutno ništa. ulicom idu auti a pešaci doslovno nemaju kuda, kako staneš noga ti se otklizne unazad i ostaneš na istom mestu koliko god pokušavao da se pomeriš. mogu misliti kako je tek starijim ljudima, to je ulica koja vodi na glavno groblje, do El-Distribucije, tu je lokalna škola i obdanište kao i mala Pošta.

ispade čitav putopis kao da sam išao na put oko sveta u 120 minuta.
trčao sam u nike patikama za sneg, ne znam ima li još neko takve, sa tzv Snow Motion đonom. ono čime zaista oduševljavaju je to što sa današnjim trčanjem imaju u sebi 1035 kilometara i izgledaju kao nove. ok, đon se nije mogao istrošiti u snegu kao na nekim patikama za asfalt, mada sam i na svim snežnim trčanjima ovih godina sigurno nakupio barem 30% mokrog asfalta kroz grad i predgrađe. ni iznutra se nigde nije probušila ona tkanina od trenja sa čarapama, nigde se nisu razlepile, nigde nisu napukle, ni platno ni guma ni plastika, a ceo život su mokre, valjda neću ovako da ih ureknem ali zaista izgledaju "večne".

uz new balance koje zovem Žaba (jer su boje žabokrečine) i koje imaju 948km, uz nike pegasus 29 koje imaju 924km, uz one salomon "broj manje" xt wings, i uz asics noosa 10 (463km) ili brooks st5 (733km) to bi bila "prva postava" odnosno Petorka s kojom ću izgurati ovu zimu i blatnjavi početak proleća, nakon čega će verovatno sve u kompletu otići na ispovest pred čeličnu četku za struganje, i četku za prolećno farbanje ograde.

21

ova zima mi za sada izgleda kao u nekom nestvarnom filmu gde junak ne može da se seti gde mu se život prekinuo i otkud on upravo tu gde se sad nalazi, otkud mu dugačka kosa, otkud mu brkovi, otkud mu 70 godina a imao je 15 i to je zadnje čega se seća.

ništa ti meni nije jasno. ni zašto moram da trčim, ni zašto mi se uopšte ne trči ako bih već trebao, ni šta da radim po tom pitanju. ne znam ni zašto me sve boli i zašto mi sve deluje premoreno i prenapregnuto, i to sve bolnije što se više odmaram.

danas sam promenio taktiku. ako me zategnu lože i dupe i dno leđa nakon 5km, ja se ne vratim kući, nego odem dalje. pa da vidim šta će biti. na kraju sam pretrčao 21km preko brda do Brankovine i nazad (selo odakle je čuvena pesnikinja iz čitanki za osnovnu školu, Desanka Maksimović, učili ste napamet "bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu")

sve skupa 1h56' trčanja, prosečan tempo 5'30''/km, prosečan puls 129 što je dosta visoko za ovako male brzine. imao sam 90% podloge mokar asfalt i 10% sneg/led/preskakanje koječega. sve nešto mislim da će mi proletos trčanje biti puno lakše u običnim helankama i majicama naspram ovih nekih trenerki i jaknica, mada u to ne treba polagati prevelike nade, ipak aerodinamika ne igra veliku ulogu pri 11 km/h :-)

i uopšte sav sam izvan Planova, 

ali sam u nekim ogromnim Nadanjima. 

kad dođe proleće ovo ću, kad dođe proleće ono ću. 

kao da čekam da se rodim, 

eto tako očekujem dvocifrene temperature. 

neki Život čekam, 

neko obećano bolje sutra, 

ne znam ni sâm šta čekam.

ali mi prolaze nedelje u tome.

umesto da prihvatim Zimu i živim u njoj, kroz nju, ja odbijam saradnju, i u fazonu sam - nema zime, nema mene, ničega nema, a kad dođe Proleće onda će se sve vratiti i život će se nastaviti tamo gde je nestao jednom, više se ni ne sećam kada. eto.

10

evo stigao je kompjuter, svi fajlovi su na mestu iako je hdd bio napola crknut. nemam reči da opišem kako ovo sve leti kad je win10 instaliran na 240gb ssd disku, yee-haw. ok i onaj 750gb stari je tu, s tim da mu je garancija istekla, pa treba što pre prebaciti svu muziku na sigurnije mesto.

najvažnije od svega kako već rekoh, ne moram da prekucavam 4 godine treninga u nove excel fajlove, evo u poslednjem sam dodao zadnjih 10-ak dana i završio totale za 2016-tu i došao do onog podatka kojeg svi nestrpljivo čekamo već 15 dana a to je ukupna pretrčana kilometraža tadaaaammmmm 

...

5354km

da li je malo ili mnogo ili taman nemam pojma, Kuma me je prešišala za hiljadarku sigurno ali sam zato ja namakao nekoliko hiljada na raznim biciklama pa smo tu negde. a i da sam imao hokahoka onetwo patike uz isti napor bih pretrčao 10,000 km.

moram priznati da mi je VELIKI kamen pao sa srca, jer sam se u međuvremenu setio i one fore sa patikama. naime u poslednjoj tamo godini u starom kompjuteru sam imao neke skroz druge patike i nisam imao barem 15-ak pari kupljenih u međuvremenu. ko bi sad to sve dodao, precrtao, iznova sahranio, to mi je bila još i veća muka od prostog sabiranja kilometara na trčanju.

kad reče dečko za ssd disk 83 evra i za kabl 1 evro i za rad 12 evra sve skupa 96 e nije mi nimalo bilo žao da mu dam 100, čak smo mu ponudili i parče gibanice :-) 

nakon jutrošnjih prepešačenih 10km koji su puno bliži trekingu nego šetnji, mislio sam da čak više ne moram ništa ni da radim, nedelja popodne, nogometni dan, i tako. međutim sad inspirisan ovim dobrim raspoloženjem moram da odem malo da negde trčnem, eto iz čiste sreće. treba da zapamtim taj osećaj, pa ako budem išao na passatore, da veče ranije kupim macbook, ihaaajjj kako ću trčati sve pete u guzicu ;-)

brana

nakon jučerašnjeg izleta sam danas ponovio vožnju drugim putem prema Drini, nešto me vuče ka tom zapadu. to jest, najradije bih išao direktno na jug ka planinama, tamo je najlepše, jedino što ne mogu pony biciklom naravno. kupsere nekako i pregazim ali na dugačkim usponima mi trebaju daleko sitniji prenosi.

opet, ako ću u brda ka jugu, tamo je puno lepše trčati jer su na teškom mtb-u brzine uzbrdo toliko smešne da se isplati ustrčati, pa ujedno izbeći smrzavanje nizbrdo na bicikli.

u ova dva dana mi se pogošala ova utrnulost šake, verovatno od bicikle. pretpostavljam da je to taj neki karpalni tunel kojim živci prolaze kroz ovaj zglob gde nosiš sat, i evo već desetak dana osećam neznatnu utrnulost u malom i domalom prstu, i znatno jače utrnuće u ova tri glavna prsta. ponajviše u srednjem kojeg sam izgleda pre par godina slomio a da to nisam ni primetio, i od tada je malkice zadebljan u svakom zglobu. čitao sam na nekim portalima o tom sinromu (CTS) i shvatio da tu neke terapije baš ne pomažu, pokušavaš da miruješ i čekaš da prođe. najgore je noću i ujutru kada mi je cela šaka skroz utrnula, a tokom raznih aktivnosti se manje primećuje. ionako mi se šake ukoče od zime pa ta ukočenost maskira ovo utrnuće valjda.

sutra je nedelja, verovatno ćemo u malo duže pešačenje sa psima pa posle toga ako mi ostane snage za neko kratko trčanje, možda i izletim iz kuće na pola sata. period godišnjeg polu-odmora od lude i manijakalne 2016-te se nastavlja...

bez lica

ovim naslovom hoću da kažem da "nemam fejs" pa mi nije zgodno da postavim album fotografija jer aplikacija Blogger uglavnom zašteka kad od nje previše očekuješ. juče sam onaj prolećni dan od mlakih +9 iskoristio da se provozam biciklom. naravno da po štrokavim ulicama i bljuzgavim putevima neću da isprljam mtb jer bi to značilo pola sata čišćenja, pa sam uzeo prvu s reda, onu sa 3 brzine pony, što je Milijana gony. za nepuna dva sata 44 kilometra po blago valovitom terenu sa par hups/kupsera brzo prođoše, a nosio sam i foto aparat. uslikao sam jednog sokola na dalekovodu, i jednu onu zmiju/slepića smrznutu na bankini u snegu. koja pogrešna prognoza ju je izmamila iz rupe, ko bi ga znao. možda nije ni bila mrtva, one su uvek onako nepomične i otrembešene. ugl preneo sam je u travu ispod nekog žbuna, na suvo. to su dakle bila dva dana na bicikli a danas možda zaređam i treći. nešto mi se BAŠ ne trči po ovoj bljuzgi. baš sam se jutros na pešačenju gacajući kroz ovu sneg-vodu setio onih godina 2004-2006 kada smo cele zime "morali" na svaki mogući kros. barem smo išli kombijem sa Klubom pa je to bilo zanimljivo, kao neke ekskurzije. ali te trke, majko mila, ne znaš koja je gora bila. revije blata, šlajfovanja, teškog mučenja nogu i leđa. katkad mi se činilo da je lakše otrčati maraton po suvom nego kros od 6km kroz neke njive i kanale. fala bogu da toga više nema u mom životu, ovo veterana što im je još uvek do lomatanja neka slobodno podele preostale medalje. nisam odustao jer mi je nešto "teško", već što u tome ne vidim nikakav smisao. horoskop mi je takav da ću svakog dana svakako iznaći nešto drugo da uradim, još teže. bitno je da si to sam izabrao. onda ti je i teško i lepo istovremeno. nekad odaberem odmor, pa mi upravo on padne teže od svih treninga koji su mu prethodili. život, šta ćeš.

majn kampffff

danas je bio tako gust smog da bi trening napolju bio čist mazohizam i samouništenje
sve se spustilo, zgusnulo, fuj fuj fuj
otišao sam u sobu, naduvao gume na bicikli koja stoji na trenažeru, i vrteo lagano pola sata
nešto kao dan odmora valjda
to mi je bio prvenac na trenažeru, nakon ne znam koliko vremena
za prošlu zimu sam gotovo siguran da ga nisam koristio, a dalje od toga nema šanse da se prisetim
štoperica je na kraju rekla da mi od toga treba (zajedno sam onim upisanim juče) 11 sati oporavka
obzirom da sam sa bicikle sišao u 3 popodne, pomislio sam - neću valjda morati da navijem sat na 02 ujutru i da krenem negde sve petama u dupe
nezgodne su ove pametne štoperice

nego gledajte ovo

juče sam skroz do srži shvatio nešto o patikama. sve one silne Nike koje sam onako konfekcijski štancovane kupovao i trošio bez previše udubljivanja u konstrukciju, imale su petu zasečenu spolja. i kada onako JAKO nakoso nagazim tom petom, stopalo mi samo prirodno nalegne na tlo.

sve druge patike koje istovremeno 1) imaju jako tvrdu i visoku petu i 2) nije zarubljena, prosto mi odmah tokom doskoka "slome" stopalo i istovremeno gurnu koleno unutra ka drugom kolenu. onda tako trčim u X kao rahitičan.

evo pogleda iz nivoa zemlje, otpozadi i spreda, kako izgleda doskok u nike vs. salomon patikama





odnosno na ilustraciji, dve slike LEVO je kako mi zarubljene patike isprave korak, a dve slike DESNO pokazuju kako ove sa ravnom petom sa skočnog zgloba prenesu tu iskrivljenost i uvrnu/potisnu/odguraju mi koleno ka unutra.




možda je prekasno za nekih 15-ak godina (samo???) ali sada barem znam šta PRVO treba da pogledam kad kupujem patike. ako je peta spolja ravna i tvrda, može biti najnoviji model od 100 grama za 5 evra, neću ih ni probati, dovidŽenja! moraju biti ili zasečenog đona, ili maksimalno mekanog iliti gnjecavog, pa možemo da pregovaramo.

22

lepo je pisalo da mi treba 22 sata za oporavak a ja odem na trčanje nakon 21 sata i bude mi teško. džaba meni moderna tehnologija, ne umem ja to da razumem. ovaj neki suvi sneg se rasipa pod nogama kao da trčiš kroz neki pesak šećer brašno. šlajf šlajf. malo ubrzaš gde ugledaš asfalt, ali čim naiđe auto skočiš nazad na trotoar, potoneš u to čudo i brzina ti se maltene prepolovi. umesto bezbolnih i ugodnih 12 km/h odjednom se jedva pomeraš, odbacivanje nema smisla jer samo odguruješ gomilice snega iza sebe, sav teret se prenese na gluteuse koji su ionako već bolni od istog tog proklizavanja prethodnih 5 dana. kineziološki užas. 22 sata kasnije evo nemam pojma šta da radim. što duže razmišljam, manje mi se izlazi iz kuće. a tek sam počeo da razmišljam. ne znam ni kako da računam onih 14 km juče, obzirom da je na kraju subjektivni osećaj bio kao da sam pretrčao 25-26.

posle se nađe neko pametan pa kaže da je bolja zima, jer možeš da se obučeš i utopliš u colmar jaknu od 600 evra, a leti ne možeš da skineš sopstvenu kožu jer ti je pretoplo na +40. sve su to jeftine teorije razmažene dece iz ugrejanih stanova dok im tata plaća internet da planeti pokažu koliko su pametni. reci ti sve to onima u Sjenici koji su zavejani već šesti dan. kad nemaš tolike prihode da hraniš Toplanu i ostale državne lopuže, leti možeš na +40 da staviš noge u potok i da sačekaš manje vreo deo dana pa da odeš u njivu. a na -30 ti sigurno neće doći ti internet pametnjajovići da ti čiste puteve i cepaju drva, lože vatru u 5 ujutru da bi na šporetu skuvao kačamak jer, znaš, onaj što dostavlja pizze teško da će skuterčićem da stigne u zavejanu vukojebinu na 1800 nadmorske.

prazan pogodak

kad sam ugasio štopericu, glupi Pametni Sat je objavio da mi je od ovog trčanja potrebno 22 sata oporavka, što bi bio "pun pogodak" što se tiče opterećenja. e sad. možeš i da cepaš drva, i da plivaš, i da prenosiš džakove cementa, i da ti piše da će ti za oporavak trebati 22 sata, dakle do sutra u isto vreme starta, no to ne znači da ćeš zbog toga brže trčati na proleće.

koliko sličnosti ima između nošenja džakova i maratona, jednako toliko ima i između ovog bauljanja kroz sneg i maratona, otud doza ironije. jer postoji puno načina da nateraš sat da ti napiše da će ti trebati 22h za oporavak, i postoji jednako puno načina da nešto korisnije uradiš od još jednog proklizavanja po snegu od sat i nešto.

doduše, pitanje je koliko je uopšte moguće išta od tih "pametnijih" treninga otrčati na ovim temperaturama, na asfaltu po kojem pada sneg u vidu praha i koji se lepi za đonove, ili po betonskoj stazi u školskom dvorištu... zamišljam neke mlake deonice, neka ubrzanja... pokušavam da smislim nešto u svoju odbranu, da objasnim kako je to glupost, ali ipak nije. SVE što je brže od ovoga danas, bilo je bolje od još jednog truptanja u snegu.

čak da sam ostao u toploj sobi i vozio trenažer uz muziku, tek bi to bilo puno bolje, jer sam svih onih godina kada sam kombinovao trčanje i biciklu bio 10% brži na maratonima nego onih godina kada sam samo trčao i trčao insistirajući "kao mutav na telefon".

zašto sam opet otišao da uludo potrošim još jedan dan, nemam pojma. kao da ih imam previše na raspolaganju, a nemam ih. ima još 100-tinak dana do prvih polumaratona krajem marta. ako mi je važno da se približim brojki od 1h30, trebao bih što manje od tih preostalih 99 dana da prokockam.

ako mi je jedino bilo važno da dođem na vrh brda da bih ugledao kanjon reke Gradac, pa se okrenuo nazad neobavljenog posla jer je bilo maglovito, može se reći da se baš i nisam usrećio. ako su u pravu filozofi što kažu da je sreća ipak u putovanju a ne samo na cilju, onda sam većem delu današnjeg trčanja možda dao neki smisao.

kako sam se proveo na trčanju - 8/10
korist od treninga - 3/10
osećaj zamora - 5/10

satisfaction

hoće tako čovek da bude zadovoljan, ili makar polu-zadovoljan, i ništa više. i onda budeš nezadovoljan, i pitaš se zašto. evo recimo jutros, čistio sam sneg iz 6-7 navrata jer su mi i kroz 2 para rukavica promrzavali prsti i nakon pet minuta se ona utrnulost pretvori u jake bolove. uđem negde u toplo, duvam u prste par minuta, pa napolje jovo nanovo.

generalno sam nezadovoljan kilometrima, osećajem, manjkom volje, brzinom, starenjem, nekomforom trčanja po ledu u dve jakne, i pomislio sam, hajde da napravim Normu.

neka norma za danas bude 10km malo brže, ili 12km srednje brzo, ili 14km lagano, i eto, za sat i po ću to ispuniti i opet ću biti nezadovoljan zbog svih ostalih pobrojanih razloga. na neke ne mogu ni da utičem, ne može u januaru biti +30 i dan trajati od 05-21h.

treba se dakle malim sitnim oružjem, perorezima i ekserima, boriti protiv tenka. treba ispuniti nekoliko malih Normi u toku dana, da bi one u zbiru parirale onom opštem stanju Bljak Zima Fuj.

pokušao sam da iz nekih starih patika koje me oduvek žuljaju iščupam taj deo viška, no to je šav koji drži traku koja drži pertle i sve bi se raspalo. ne znam ni zašto svake patike moram da trpim do starosne penzije. neke treba oterati u invalidsku.

sećam se prošlog Januara, kada sam obarao rekord kilometraže. pa kao, taman da usput dokrajčim nekoliko najstarijih, stabanih pari. na kraju meseca sam se pitao, čekaj bre, zašto sam glup? umesto što sam za prvih 100 sati pretrčao 1000 kilometara u patikama zrelim za otpad, mogao sam u novim udobnim za isto vreme i uz isti napor preći 20, 30, 50km više. čemu self-hendikepiranje?

koliko sam se opametio, već ste pročitali. opet nešto šmirglam, proširujem, vadim poslednje grame duše iz već mrtvih komada gume i plastike. za to vreme, nekoliko pari puno boljih i novijih patika drema negde u kutijama na vrhu ormana, i u čudu se pita kada će već jednom i na njih doći red. možda se svo vreme nude da mi priskoče u pomoć, i pomognu da se domognem Norme u borbi protiv zimskog bluza? a ja, ja ih od zvuka skalpera makaza i čekića uopšte ne čujem...

4 snega

kad saberem temperature na kojima sam trčao u zadnja 4 dana dobije se minus 32 stepena, eto da se i ja pohvalim nekim rekordom. možda je nekome bilo i hladnije, ali ja sam se prvi setio :-)

kao što se vidi po brojkama "elevation gain", prva dva dana sam išao u malo veća brda, a tuda vode uzane zavejane stazice, pa sam imao neke znatno sporije "proseke". nakon toga sam udario kombinaciju stazom uzbrdo asfaltom nizbrdo, pa se to primetilo i na brzinama koje su ovako u trenerkama i jaknicama daleko od nekog zaista "trčanja". ove moje brzine su smešne recimo brzim hodačima koji mogu i polumaraton da spiče oko 14-15 km/h.

šteta što je sofisticirano govance od garmina fantaziralo o nekim divljim pulsevima na prva dva "ledena" trčanja pa ne mogu da uporedim podatke. izgleda da juče i danas nije bilo grešaka, bogu fala. rekao bi neko da mi je to važno, iako je puls prilikom trčanja po ledu bolje zanemariti i ne uzimati u analize, ni onaj s greškama ni ovaj bez grešaka.

od lepih stvari u novoj godini mogu da se pohvalim da mi je danas napokon došao dečko, tojest nemam dečka nego je to onaj "dečko za kompjutere", skraćeno Dečko, i odneo crkotinu da ne kažem mrcinu. uzeće jedan lep moderan SSD disk i na njega instalirati vindouz 10, nadam se da ću se lako snaći s tim čudom nakon 4 godine na W7-mici.

jedina briga mi je da nekako ponovo dođem do svojih trening_2012.xlsx do trening_2016.xlsx fajlova, jer ako se podaci budu izbrisali (tipa hdd skroz crko) moći ću da biram da li mi je lakše da se ubijem ili da prepisujem 4 godine treninga nazad u kompjuter, što prosto mislim da ne bih ni radio. najviše bi me ubilo u pojam prenošenje podataka o patikama, jer možda sam nešto upisao odmah istog dana po sećanju, a hajde se danas seti pre 3.5 godine onaj trening od 36 kilometara da li si trčao u lunarglide ili wave rider, ne-ma-šan-se!!!

koliko vidim imamo u najavi još utorak i sredu u ovako lepom minusu, a u četvrtak bi odjednom trebalo da otopli. ja nešto baš i ne "treniram", ovo su najobičnija zimska rekreativna trčkaranja, i ovako mi je lepo. podsetite me toga kad na proleće svi budete podivljali od brzine i snage, a ja trup-trup negde na začelju kolone :-)

kako kupujete patike

nakon više od 10 godina pogodaka i promašaja, prošlog proleća sam konačno postao pametan. to jest, izgleda da se ranije nisam ni trudio. čim uđem u prodavnicu, pogledam šta je na sniženju. jer šta da se lažemo, čak i to je precenjeno, a nove stvari mi uvek ostave utisak kao da za cenu dve patike dobijem jednu, pa bih dve trebao da platim kao 4.

onda odaberem šta mi se sviđa, probam, kupim. najviše sam fulao veličine. nešto mi se učini malo "knap", pogledam uložak, zaključim da je "mesnat", pomislim da ću tu ubaciti neki malo tanji uložak i sve će biti super. dođem kući, ubacim malo tanji uložak i patika ostane jednako tesna. i tako svake godine par puta!

najveću grešku, koja je odredila celu moju "karijeru" maratonca, napravio sam veče pred lični u maratonu. u podgorici sam naleteo na neke lagane i veoma udobne, asics iz snova, isprobavao nekoliko puta brojeve 44.5 i 45, a bile su samo 55€, i na kraju odabrao broj 45. koji mi je bio za skoro ceo broj veliki!!! to veče su mi verovatno stopala bila malo natekla od stajanja ili čega već. i tako sam sutradan u nekim debelim čarapama istrčao svoj najbrži maraton u životu, i još desetak maratona nakon toga. više nikada nisam naleteo na tako dobre patike. dakle sve svoje najbolje maratone sam trčao u čamcima za pola ili ceo broj većim. ko zna šta je moglo biti da sam uvek imao idealnu obuću, a naročito onda na plitvicama kada sam išao 2h56.

elem, to me nije opametilo, i kad god sam naleteo na težak izbor, ili sam kupio broj veće ili broj manje a gotovo nikada onu pravu veličinu. švrljao sam kroz puma adidas nike reebok u prvih nekoliko godina trčanja, pa kasnije kroz asics mizuno brooks (i salomon), i čini mi se da od svih patika nisam imao više od 50% da su mi bile taman.

kada sam krenuo u crikvenicu krajem novembra 2015, video sam na plakatu maratona da će biti akcijske ponude brooks patika, i šmeknuo neke koje bi mi mogle biti dobre za maraton. tada nisam smeo opet da pogrešim. i šta sam uradio: poneo sam patike u kojima sam već nameravao da trčim maraton, i čarape koje mu s njima idu u kompletu, i znao sam da mi ta kombinacija predstavlja idealan osećaj na nozi, glede veličine.

praktično sam eliminisao mogućnost greške. probao sam nove patike, i dok još uvek na levoj nozi imam onu staru, na desnoj opipavam novu. vidim da mi je znatno tesnija preko prstiju, da će mi skupiti stopalo kao kad se rukuješ s nekim karatistom. tražio sam broj veće, ali ne, te su bile predugačke, još uvek nekako tesne napred, totalno neudobne. rekao sam "ništa, hvala, ne odgovaraju" i izašao.

ko zna. da sam bio onaj stari neiskusan, možda bih i uzeo taj veći broj. naravno da se nikada ne bi razgazile tamo napred, naravno da bi me nažuljale i da bih pola maratona trčao na utrnulim stopalima, naravno da bih kasnije u njima menjao 20 raznih uložaka i nijedni ne bi bili dobri.

i tada sam naučio lekciju. imaš par koji ti je dobar? u njima se ide u kupovinu patika! dok isprobavaš nove, tražiš osećaj što bliži onom u kojem si došetao u prodavnicu. pa skineš nove, opet obučeš svoje stare, razmisliš gde je razlika, opet probaš nove, potrčiš kroz prodavnicu 20 metara napred-nazad, i odatle nadalje je apsolutno nemoguće pogrešiti. u toj situaciji nema šanse da ćeš uzeti pola broja manje, ni veće. ili je to to, ili nije. zauvek. ako ti slučajno "legnu" savršeno, kao te najbolje u kojima si krenuo u kupovinu, ne gledaj cenu. eh, da sam to znao odmah 2005-te...

excel

po snegu koji je sve više led, kako prolaze ovi dani dvocifrenih minusa sa maksimalnom od -10, -9, -7, nekako sam uspeo da ispreskačem svakog dana novo brdo i da namaknem 11+14+10 hladnih kilometara. rekao bi čovek da u vreme praznika imaš najviše vremena ali meni je ispalo upravo obratno, sva trčanja su mi bila negde stisnuta između drugih obaveza.

kad sam pomislio da bi bilo lepo negde upisati sve te treninge, setih se teme DIARY.

ne znam kako vi to radite, ali ja oduvek sve pišem u sveske, išpartam po danima i popunjavam kilometre i poneki detalj, a od 2005. sam napravio i dnevnik u Excel-u. bilo je na internetu pregršt kojekakvih uzoraka, dnevnik ovakav diary onakav, ali sam ja napravio kakav meni treba.

nakon evo 12 takvih fajlova, od kojih su mi zadnja 4 zarobljena u pokvarenom kompjuteru, ako ih slučajno ne nađem negde kopirane na usb-sticku ili nekom dvd-u, razmišljam kako sam to mogao lakše.

naime najveća "tlaka" mi je bila što ne možeš samo umesto recimo 2011 da prepraviš ime u 2012 i da prekopiraš celu datoteku, samo sa obrisanim sadržajem polja. jer kad sabiraš po mesecima, jedan počinje u utorak, prethodne godine je počinjao u petak, pa još se tu naguze i prestupne godine, tako da sve moraš ispočetka, odabrati koja polja pripadaju u koji mesec itd.

preko svega toga treba prekopirati sve prethodne godine u neki "sažetak" i popuniti kolonu "potrošnje" patika, jer početkom prošle godine nisam imao nekoliko pari koje su uletele skoro, a neke su otišle u staro gvožđe, pardon, staru plastiku, tako da i to sve treba iznova uneti i popuniti.

ono što mi nije palo na pamet sve do pre neki dan, bilo je ZAŠTO SVE TO NIJE MOGAO BITI JEDAN FAJL. kad se završi 2016 samo niže nastaviš sa novim redovima u istim kolonama ponedeljak utorak, na kraj godine nastaviš sledeću, s tim da statistike za poslednju godinu izvučeš sa strane.

šteta što ne poznajem nijednog klinca željnog džeparca, dovojno idejno kompatibilnog sa tim projektom, da mu dam 20 evra i da sedi ceo dan i da mi sve te stare falove spoji u jedan, sa sve unapred spremljenim prostorom do 2020-te godine. nakon toga verovatno više neću ni trčati, ipak treba podvući u životu neku crtu i odrediti kada si postao smešan i ujedno gadan za videti, i sebi i drugima. svako treba da pomogne da Svet bude što bolje i lepše mesto, pa kad jednom prestaneš da podižeš prosek, bolje je prepustiti taj zadatak drugima umesto spuštati ga nazad u žabokrečinu.

prošlost, pucanje, sibir

umesto crknutog kompjutera priključim na monitor stari PC koji skuplja prašinu već 4 godine, a mislio sam da sigurno nema više od 3. ranije sam ga par puta tako upalio i sve je radilo, sad nešto neće, pa sam ga pokrenuo u SAFE MODE. ajme mene, slova na ekranu kao da imam stakla za trocifrenu dioptriju, možeš čitati iz solitera preko puta. tamo nekih fajlova, foldera polar 1 polar 2 polar 3 garmin 1 garmin 2 garmin 3 to su decenije a ne godine raznih satova i arhive a ništa ne možeš otvoriti sada jer ti programi više ne rade na novim windowsima a nove programe ni ne prave nego sve pratiš onlajn. govno.

da ne bude zabune ovog danas mogu nazvati garmin 2017, a kad sam pogledao u google earth kuda sam trčao videh neku oznaku za kafanu pored koje nemam pojma ni da sam protrčao.

usput je malo pucalo ali to nisu bile uobičajene petarde nego je neki Lovac odlučio da mu je danas nedelja, kad oni tradicionalno idu u lov, ili je bio samo nestrpljiv, ili je hteo da preduhitri kolege koji će sutra u lov, pa da im danas pokupi pred nosom sve zečeve.

uglavnom od pucnjave ne možeš pobeći. treba srbima napomenuti da onaj što je urlao karlobag-ogulin-karlovac-virovitica, da to nije bio hrist, nego jedan drugi, puno ambiciozniji.

nakon što sam juče riljao kroz ovaj praškasti sneg, koji je podosta tehnički zahtevan za trčanje kad napada preko suvog lišća koje je napadalo na zaleđenu zemlju, danas sam ponovio isti poduhvat s tim da sam umesto 11km otišao 14km, kao neki minimum onoga što se zove "maratonski trening". uvek je zanimljivo kad se vratiš sa trčanja 14km razmišljati kako bi ti bilo da odmah odeš opet, pa opet, za zbir od 42km.

juče sam imao oko 6'30'' prosek, jer rekoh imao sam uspone od 20% gde je svaka "brzina" više u mislima nego mogućnost, a imao sam i 40% spust koji sam uspeo da savladam bez skija i sanki. danas sam pak imao par alpinističih iskoraka da bih sa železničke pruge stigao na planinarsku stazu, na kojoj sam čak naišao i na ljudske tragove.

negde na pola puta ka manastiru taj neko je okrenuo natrag i pobegao glavom bez obzira jer je staza jako nagnuta i svaki korak te vuče niz padinu u ledenu reku, ali sam ja po tragovima par srna i jednog psa (lovačkog verovatno) nastavio dalje i dokopao se malo ravnije podloge.

sve u svemu ovo juče i danas ipak nisu bili nikakvi "maratonski treninzi" nego najobičnije avanturističko-planinsko trčanje. nešto tipa sljemenski maraton, pa u zimskim uslovima.

moje gledište je da je za "brzinu" potrebno lepo vreme i zagrejani mišići, dok je po ovoj hladnoći bolje prebaciti koncentraciju sa brzine i tehnike na prirodu i avanturu, i uživati u ovakvim izletima i poduhvatima. da lokalne staze nisu "mačiji kašalj" pokazuje i puls koji je na par mesta zakucao blizu 150 što je bar 20% više od brojke koju bih ugledao da sam se držao valovitog asfalta.

posle jučerašnjih -6° sa jakim vetrom i tmurnim nebom, današnjih -9° sa suncem su mi delovali topliji, naročito nakon jutra od -11°, možda i jer je vetar malo popustio. ipak na jednom spustu sam pogodio takav pravac vetra da mi se u trenu zaledio mozak jer mi je kapa bila natopljena znojem. brrrr... no hajde, ako je ovo najhladnije od ove zime, nije ni loše. naredni dani su najavljeni slične temperature, pa kad uračunaš ono da ćeš svakog sledećeg biti sve prilagođeniji i naviknutiji, biće to skroz jedna onako obična zimska nedelja (tjedan).

tandara

može li sporije?
ne može!
može li brže?
paaaaaa, možda...

eto kako je izgledao moj Početak Sezone
kucnuo je čas!
i ostale proleterske himne
nakon ne znam, nedelju, dve, tri, pet, eto to je to
zagrizao sam sneg i led
i brda
možda je ukupno bilo deset koraka da imaš gde spustiti đon
sve ostalo je bilo neko šlajfenzi bitte

danas sam razgovarao sa dečkom
(nemam dečka, nego je to ovaj za kompjutere)
pa tako, on će doći tokom vikenda, i srediti sve što može, i ne može
jer nije kompjuter čovek, da mu trebaju psihoanalitičari
šta je crklo zameniš, i gotovo

tako se povećavaju šanse da ću uskoro doći do svojih fajlova
videću koliko sam pretrčao u 2016
onda ću o tome pisati blog
biću USHIĆEN

od 43 do 45

u dva koraka
1 uzmeš skalper (nije skalpel već ovo za skalpiranje)
2 obrežeš, da izvinu deca
3 od još jednih tesnih za trčanje dobijem novi par za šetnje kroz blato i zavarivačke avanture

ako se neko žali na težinu patika, evo kako se lako osloboditi 40 grama po komadu.

barem kad se radi o trčanju po ravnom asfaltu, nikada nisam shvatio čemu služi onaj debeo plastičan umetak iza pete, osim da ti napravi žuljeve.

medulin-o'čokolino

sinoć sam izleteo iz kuće sa PUNO želje da trčim brzo, ali ta želja nije bila poduprta odgovarajućom količinom VOLJE, koju pak nisam uspeo da prikupim tako brzo jer sam (pretpostavljam) bio nezagrejan i nepripremljen za taj STVARAN sudar sa asfaltom. nekako je u mašti lakše. idem da spičim jedan kratak brzak. izađeš i pljafff primetiš da trčiš kratkim koracima frekvencijom jedva većom od brzog hodanja.

tako mi je trebalo kilometar i po da se uklopim u realnost hladnog vetrovitog mraka, i tek odatle sam počeo malo brže da vrtim stopalima i da otvaram ugao kuka.

nakon takvog hendikep starta bilo je očigledno da će preostalo jurcanje biti samo zakrpa na kilavom početku. nekako sam se džilitao naredna 3-4 km i pred kraj već počeo da padam u tempu. ili možda i ne, ali sam imao takav osećaj.

nakon onih 27 pa 26 minuta dan za danom (za malo manje od 6km) pretprošle nedelje, sada sam opet stigao kući za okruglih 26, pa eto, mogu da se tešim kako se "u novoj godini nisam usporio" :-)

danas opet veje pa radovi u dvorištu nisu mogući. nakon godinu dana čvrstog tla pod nogama odoh malo u blato i bljuzgu. ne jer ih volim, jer na +2 ovo nije onaj lep sneg kroz koji se može ugodno trčati, nego da bih proletos više cenio suve kamenjare i betone.

pasulj grahovski

umesto da sam se najeo pasulja i sad digao sve 4 uvis, posle ručka sam spičio pola čokolade i sad moram na trčanje. jeste čokolada bila od 80 grama, ali to ne menja stvar. to su ova moderna pakovanja, 100-90-80... kao što tunjevine idu 185-180-170-160-150 i majonezi kečapi i jogurti 1000-950...

danas sam prepravljao neku staru ogradu, koja će u sledećem životu biti merdevine za tavan. tj ta skalamerija od poda do plafona će nakon farbanja stajati negde u stanu i služiti kao čiviluk za sve što nemaš gde da okačiš, da bi se jednom u dve godine oslobodila za misiju provlačenja kroz krovni poklopac a.k.a. šuber.

obzirom da je bio sunčan dan opet sam ga proveo u dvorištu, u kojem doduše nema sunca jer ga zaklanjaju okolne zgrade, no sunčan dan je sunčan dan. ovaj put sam istraživao skroz nove teritorije: deblje elektrode + jača struja + duži luk zavarivanja. mislim da sam na tragu da nanjušim neke tajne glede tehnike, no treba spržiti kilograme elektroda pre nego što nešto zaista dobro shvatiš.

kompjuter je i dalje crknut, nemam pojma koliko sam pretrčao prošle godine, sve novo pišem u svesku i čekam kompjuterski uskrs da bih prekucao dnevnik (ne)treniranja u excel.

to je bilo to, spremaj duge gaće i pete u dupe, a dupe u mrak, dok ne počne upravo najavljena vejavica za noćas.

reciklaža

ne, ne radi se o Reciklažnom, nego o "glavnom" NS maratonu. ne znam koliko vas je zapazilo ovaj detalj na ovogodišnjim medaljama, koje su pretopljene ili dolemljene ili dobudžene od nekih starih. ko zna ko je u međuvremenu krepao, pa njegove medalje unuci prodavali na buvljaku, pa na kraju završile kao omče oko mog vrata.

bez dobrih rezultata

ne znam kako vi razmišljate, ali kad pročitam "puno zdravlja bez povreda i dobrih rezultata" meni nikada ne padne na pamet da to znači PUNO zdravlja (bez povreda), ZAREZ, i dobrih rezultata (takođe puno, valjda).

obično sve čestitke idu kao nabrajanje, sreće, zdravlja, evra, dolara, kuna, ljubavi, itd. pa tom logikom kad neko počne sa "puno zdravlja" ja tu podrazumevam zarez, i nakon toga pročitam nastavak BEZ POVREDA I DOBRIH REZULTATA :-)

pogotovo zato što u tako kratkoj čestitki od tri želje nema baš nekog smisla jednu ponoviti dvaput. puno zdravlja bez povreda nema nekog smisla, puno zdravlja podrazumeva puno zdravlja i ne znam čemu služi pominjanje i prizivanje povreda i nezgoda, pu pu pu!

ovde sam bio ostavio komentar "Hvala, takođe, bez dobrih rezultata :-)" ali sam ga obrisao pokoleban mogućnošću da ga onaj ko ne vidi dvosmislenost u čestitki neće ni shvatiti - pomisliće da mu takođe želim zdravlje bez povreda, ali ne i dobre rezultate! potrebna je izvesna doza intelektualne maštovitosti da bi se igralo rečima, a nisu svi podjednako obdareni ni lucidnošću ni smislom za humor. 

zarez iza "povreda" bi uklonio mogućnost pogrešne interpretacije, ali je za ispravno korišćenje interpunkcije potrebno puno više od najbliže tastature i viška dobre volje.

2016

toliko je ceo svet zapeo kako ide 2017 2017 2017 2017 da sam jutros hteo u svesci da napišem januar 2018. ko velim, 2017-ta prošla, koliko dugo pričaju o njoj. tako nekad lola krene da će "u onaj tamo vikend" da se desi to i to, i onda mi to ponavlja svakog dana i ja se tri vikenda zaredom secnem da će "to" biti sada, i na kraju kad napokon dođe taj vikend imam osećaj da sam ga već hiljadu puta proživeo, a on tek evo kuca na vrata. nema goreg osećaja.

tako možda i ovi što prave planove za celu godinu unapred, pa gledaš u to non-stop, dok stigneš do zagrebačkog maratona osećaš se kao da si ga već pretrčao jedno desetak puta, bože dosade i užasa. zato ja lepo isplaniram da ću trčati beogradski, onda on prođe a da ja nisam ni primetio, pa odem u radence da bih se spremio za plitvice, pa preskočim plitvice da bih kod kuće otrčao zadnju dužinu pred sljemenski, i na kraju ne odem ni na sljemenski jer sam toliko puta trenirao na skroz sličnoj stazi da mi se smučio pre nego što je došao na red. onda prestanem da razmišljam o maratonima jer nisam u takvom treningu, pa u oktobru i novembru otrčim 4 komada.

e to je bio samo uvod, tek koliko da proklinjete sudbinu što ste uopšte uzeli ovo da čitate, a ja čekam da mi kolači malo siđu niz stomak pa da odem na trčanje, prvo po danu nakon mesec i po, i prvo po snegu, nakon nepunu godinu.

dakle, 2016-ta highlights, što bi rekli ovi lingvistički naprednjaci

od putovanja izdvajam fužine, to mestašce me je baš dojmilo ali mesto kao mesto a ne to što smo platili običan apartman a spavali u vip hotelu sa 55 zvezdica jer taj detalj ionako nije promenio ništa. trka je bila nit-nit, staza je zanimljiva mada je polumaraton premali i skoro celog trčiš sâm, a na kraju su bespotrebno produžili za minut dole pa minut gore po najgorem mogućem nagibu tek da svima bespotrebno presedne doživljaj.

bilo mi je lepo i u crikvenici jer smo išli svojim autom, a bio mi je lep i put od samobora do ljubljane kojim smo prošli 4 puta. u crikvenici sam trčao drugi put i trka mi je bila doslovna kopija prošlogodišnje, pa sam ostao jednako nezadovoljan. staza mi na papiru odgovara, a ja otrčim loše, nije mi to baš najjasnije.

ljubljana mi je oduvek bila gadna jer je apsolutni hit "među našima" a ja ne volim uzbuđenje oko tih ekskurzija i skaute koji od svake trke naprave rekreativnu nastavu i samo im fali mali japanac sa onom zastavicom iznad glave da predvodi to stado kao na vikend turi oko ajfelovog tornja. pišam vam se na takve živote i karijere kad ste morali da dočekate 45 godina da bi vas zdravko mišović odveo u ljubljanu ili dubrovnik, koje inače nikada u životu ne biste videli. trebali bi spomenik da mu dignete, veći nego rođenom ocu koji vas je tako jadne sklepao. polusvet. rezultatski sam mislio da sam "prdnuo u čabar" ali se kasnije ispostavilo da za bolje nisam ni sposoban. neki su mi čak i čestitali. ispade da je za najbolji rezultat potrebno da se tokom trke osećaš kao krpa a ne pun snage? hmm

od trka ću još naravno zapamtiti plitvice na najnovijoj najtežoj stazi iako sam tek tu totalno usrao rezultatski, kao i sljeme gde sam od previše kofeina debil dobio proliv i za razliku od uobičajenog ravnjikavog "split-a" debelo podbacio u poslednjem krugu. da je sve išlo upola po planu opet bih bio treći, a ovako sam prvi put video kako je onima na četvrtom mestu, pošteno! :-)

trka u ugljeviku je prebrzo prošla pa nisam stigao da je zapamtim kako treba, ispalo je da je kupanje u bazenima od sat vremena dobro ohladilo prevreli organizam usred leta, a i na zagrevanju sam neplanirano ostao predugo jer sam hteo da obiđem grad i okolinu pa zalutao, no eto ispalo je da je to bilo idealno zagrevanje. a sasvim slučajno. sonju stolić ne pobeđuješ svakog dana, ko joj je kriv što je došla bolesna na trku, recka je recka mada ju je siroticu tog dana pobedio i kurta i murta. ja sam nakon vrbovca opet otrčao dobar deo trke sa tunde sabo koja je kasnije u riju išla maraton 2h40 tako da eto ima i za mene šanse, mada sam opet zaboravio gde je sledeća olimpijada. pitaću menadžera, kad se vrati iz štale.

NEĆU da listam svesku jer bih se tako "setio" svega, nego se napinjem da iz glave izvučem koja mi je još trka bila onako dobra. eh da, trčao sam tri treking lige!

na divčibare sam se popeo i spustio srednjom stazom (23km) i pobedio desetinama minuta ispred konkurencije, a na rajcu sam isto odabrao srednju stazu (22?) i isto pobedio mada sam do pred sâm kraj mislio da mi je drugo mesto zacementirano... no staza je bila brutalna i taj zadnji kilometar je imao težinu pet prosečnih kilometara prosečnog trekinga. u deliblatskoj peščari sam završio treći na dugoj stazi (41km) gde je kraj bio 4-5km po ravnom asfaltu (!?!?) a ja sam u nekim stabanim papučama na prvih 36km peščanog trail-a taman dostigao vodeći dvojac i počeo ozbiljno da im isterujem dušu na nos. da je umesto asfalta bilo još 4-5km surovih kratkih oštrih gore-dole kupsera, verovatno bi podijum bio okrenut naglavačke, ali nema veze, bio sam sasvim zadovoljan učinkom obzirom da sam i na toj stazi pođubrio bankinu, štaviše u dva navrata :-)

od milion polumaratona u 2016-oj pretrčanih za sat i po, minut gore minut dole, ne znam koji bih pre zaboravio, tako da ću se teško ijednog od njih duže sećati. kako mi forma strmoglavo ponire, ne bi me čudilo da to bude poslednja godina sa polumaratonom ispod 90', daj bože da samog sebe demantujem. iz napisanog se vidi da mi puno više odgovaraju teške, surove trke, kamenjari, blato, nagibi uz koje može da ustrči samo par takmičara i da bez ukočenosti istim nagibom strči samo nekolicina, ukratko trke koje se trče na plasman a ne na rezultat. tu ne postoji prosečan ritam, nemaš pojma šta da gledaš na garminu i da li je tih osam minuta po kilometru brzo ili sporo, nemaš pojma da li ideš jako ili prejako, nemaš pojma dokle ćeš trajati i kada ćeš iznenada iscureti, nemaš pojma koliko si jeo i pio jer se sve prebrzo događa, nemaš pojma koliko iza tebe je antić sve dok te pred sâm kraj na nekoj čuki ne preskoči ko skakavac glistu.

a sad ipak pogled u svesku...

DAAAAAAAAAAA

ovu godinu ću zapamtiti i po dva dupla vikenda, fužine+vrbovec i osijek+ns, mada sam sve te polumartone otrčao već ste pročitali kako.

osim toga, prvi put smo trčali iz križevaca prvomajsku trku do planinarskog doma na kalniku, fantastična trka, kao i trku u slavonskoj požegi na stazi blago nizvodno jer je start podno papuka. i križevci i požega se računaju u lep "putovanje + trka" provod 2-u-1. bilo je lepo i na polumaratonu u rovinju mada sam ga evo već zaboravio. od "prvi put" smo imali i kosmaj na kojem sam odustao zbog grčeva što mi se nikada nije desilo, imali smo kopaonik koji je solidno prošao mada sam morao na onoj stazi da otrčim i malo bolje.

NAJGORA trka mi je ipak (od svih najgorih) ispala žumberačka, jer sam gajio velike nade u tu stazu no zaboravio sam da sam po asfaltu gore-dole jako i redovno trenirao pre 6-7 godina a ne sada, pa sam se tako i proveo. usput sam dan pred trku nešto uklještio i nekim čudnim kratkim koracima je jedva završio. da čudo bude potpuno i tu su mi čestitali i govorili kako je to odličan rezultat u apsolutnim okvirima, no ja sam naravno bio više nego nezadovoljan.

kad se sve sabere, godinu ću ipak najpre zapamtiti po neobičnim treninzima. 1100km u januaru i drugo mesto u strava distance challenge-u, MNOGO puta pretrčan maraton ili više na treningu tokom februara-marta, imao sam i 44 i 47 i dva puta 56 i jednom 60km kad sam se preko planina dokopao kosjerića pa se vratio vozom, trčao sam s kopaonika i sa žabljaka nizbrdo po 30-ak km a lola me je jurila autom, a i nekoliko puta sam jutro nakon trke pred povratak kući otrčao po lokalnim putevima da bih malo bolje upoznao kraj, kao u rovinju, požegi, križevcima, samoboru, a jedini trening koji nisam otrčao sâm (i koji namerno pominjem na kraju kao šlag na torti) je bio onaj sa našom Kumom kad smo se na kopaoniku prvo malo trčeći uključili u mtb maraton a u drugoj polovini Dužine roknuli prečicu ski stazom gore pa ski stazom dole da ne bi ostali duže od "samo" tri sata #letonakopu :-)

inače...

1. otkukam kako mi za laptopom trnu šake

2. otkukam kako je na telefonu sporo

3. uzmem tablet 7" jer mi je odmah na dohvat ruke, počnem da pišem blog "INAČE SETIH SE DA JE UOBIČAJENO SABRATI UTISKE IZ MINULE GODINE..."

4. setim se da taj tablet proguta svako drugo otkucano slovo, tastatura mu je tako sprčkana da je manja nego na telefonu 5.5", a olovkom za pisanje moram da udaram kao pneumatskim čekićem da bi ekran reagovao

4a. setih se da nemam pneumatski čekić, sad će ta misao da me opseda do proleća jer pre toga ionako nemam razlog da ga kupim. osim ako može na nekom finom podešavanju da razbija led, hmm???

5. na pola bloga mi se ugasi tablet iako je javio da mi je baterija na 10%, nisam znao da će se kreten ugasiti odmah na 9.95

6. uzmem tablet 10" kojeg sam ionako trebao da uzmem prvog, i shvatim da je on pak na 0% jer ga nisam otvorio još od puta u crikvenicu na koji sam zaboravio da ga ponesem

7. priključim sve pomenuto na punjače jer je i telefon klonuo na 14% pa da preduhitrim nesreću

8. krenem na telefonu da pišem nastavak kad ono u aplikaciji Blogger me čeka samo post sa naslovom "inače (skica)" i prazno polje. ništa se nije sačuvalo.

ne znam šta vi radite kad vam se nešto obriše. kad god se desilo u nekom razgovoru, ljudi odustanu pred tim psihološkim pritiskom i napišu mi "pisao sam ti nadugačko ali mi je tekst nestao, elem, ukratko..." i to bivše Nadugačko smandrljaju u dva reda.

ja pak odoh da malo očistim sneg, pa s kučićima u šetnju. a Naj iz 2016 ću da popišem kasnije.

prvi sneg

eto zabelelo se taman na vreme da ovi što su kukali "fuj, kakva mi je to Nova Godina, bez snega" dodatno padnu u očaj, hehe.

prva dva potpuno promašena dana 2017-te su me podsetila da su svi Promašeni Životi jedna ista ravna linija kojoj nikakve promene datuma ne mogu doneti promenu nabolje.

"majmun je naleteo na zmiju
i pao u nesvest
zmija je zaspala pored njega
majmun se posle par sati probudio
ugledao zmiju
i opet se onesvestio"

otprilike tako izgleda svako moje buđenje u Novim Godinama. osvrnem se oko sebe i zažmurim od muke.

da nastavim sa copy-paste, na ovo sam naleteo jutros u jednom japanskom almanahu

"Dečak je umro u 54-oj godini.
Niko se nije obradovao.
Smrt je nosila vokmen.
Oni koji je očekuju uveče,
obično izdahnu ujutru."

inače za onim laptopom sedim nekako drukčije i sad su počele da mi trnu šake pa i njega izbegavam. kad ti misli dolaze prebrzo, onda bockanje na telefonu izgleda toliko sporo da sam na granici da se fizički razbolim od čekanja. tačno osetim da mi od nestrpljenja raste neki čir u mozgu. s druge strane pak, kad ti se nigde baš ne žuri, ova sporoća tipkanja ti smiri tok i pretvori talase u nešto razgovetnije, ne dozvoljavajući da se formira bujica. tastatura na telefonu dakle ima ulogu nasipa.

trenutno, u ovih pola 8, trećeg januara, mi se uopšte ne trči i kada bih morao u podne da potpišem neki profesionalni Ugovor koji bi me obavezivao na godinu dana, potpisao bih ga sa nekom biciklističkom ekipom. nekako mi to deluje neuporedivo lepše, i nepravedno zapostavljeno zadnjih nekoliko godina.

to da "trčanje traje kratko pa se vratim kući za sat-dva" ima neke logike, ali nakon ovoliko dugačkog perioda, ta manija skraćivanja i sužavanja ambicija počinje da naplaćuje svoj danak. nije isto kad ručaš svakog dana, i kada ručaš samo jednom nedeljno dok ti neko nad glavom kvoca "opet ždereš, ha? dokle misliš tako?"

ne računajući onaj period 2005-2008 kada su blog čitali skoro isključivo maratonci i kada sam gro pisanja proizvodio na temu svakonedeljnih trka, sada nisam opterećen time da ikoga moram "zabavljati" naručenim tekstovima. kad na kraju dana napišem anegdotu iz razgovora s nekom babom navr brda, pretpostavljam da nije bitno da li sam tu babu sreo dok sam trčao, ili vozio bajk.

od Prvog (januara) po planu

nema odmora,
blogovati se mora.
neradni dan,
obitelj na okupu,
Sklonište na kućnom razglasu.

u inat svima koji su prespavali "dan nakon burne noći" (u kojoj smo zakopali 2016-tu, bog da joj dušu prosti), mi smo se vratili ritualu jutarnje šetnje kroz grad koji nije bio ovako pust još od bombardovanja.

"ti ne bježi, stani, stani".
kučići su bili oduševljeni što su na svakom uglu naišli na ispovraćan roštilj no svaki je bio potopljen u crno vino pa im ipak nismo dali da se toga nagutaju :-)

u međuvremenu smo slikali i ovaj grupni seks 4 prikolice, kad se sutra otrezne ionako se ničega neće sećati:



nakon toga smo se bacili na ogradu i završili gornji red cevi koje povezuju celu konstrukciju u veliku rešetku, i sada nam je zelenilo savršeno uokvireno i bezbedno. tu su mi pak na 4 metra iznad zemlje društvo pravile mačke kojima merdevine nisu bile dovoljno zanimljive pa su doletale sa letnjikovca kao neki majmunčići, ovu manju jedva isterasmo iz oluka.

nakon toga, kada je preostalo manje od dva sata do sutona, skočili smo na bicikle i overili asfalt prvom vožnjom u godini Novoj. utrnuli obrazi od vetra, mi se zarumeneli kao Mojca i Kekec, no pogled na sunce koje šmekerski ljubi Povlen u ogoljen vrat i poslednjim zracima osvetljava Medvednik, eh, isplatilo se višestruko.

smisao ljubavi ka prirodi je da nikada ne zamišljaš i očekuješ "nešto posebno", jer je jedna ista Priroda svakog dana lepa na drugi, novi način, pa će ti svaki utrošeni dah vratiti s kamatom.

od sutra bih trebao da se vratim trčanju, koje uopšte nisam planirao da preskočim danas, štaviše danas sam najmanje radio i bio najodmorniji pa evo celo veče ne znam šta bih još mogao da uradim. a dosadno mi je za laptopom, ovako "bez akcije". otud naslov bloga, jer je plan bio da se počne bez Plana.

tu negde sam se setio one stare dobre ideje da se na božić otrči Dužina, mada je pitanje šta će ovom polomljenom Meni značiti pojam "dužina" nakon evo dva meseca porinuća i potonuća. pa sam, jelte, pogledao prognozu, i ovih minus 16 obećavaju neki čakberijevski "sweet sixteen" rokenrol. no dotle će se prognoza deset puta promeniti pa ne treba trošiti energiju na uzaludnu paniku.

umjesto pogrešne prognoze,
mogli ste pronaći lijek...

čestitka?

koliki retard treba da budeš da bi ikome poslao čestitku sa naslovom
FWD: ČESTITKA (?)

štos' mene tiče, uspeo sam i da na Ispraćaju Godine otrčim uobičajenih 10km kao svaki pravi redovni zagrejani nabrijani posvećeni rekreativac.

brzina naravno ovakvima kao ja nije važna, bitno je potrošiti stomak od ručka i napraviti prostora za večernje pivo. kad sebi postaviš tako lagan zadatak, nema velike teškoće da ga ispuniš. barem u teoriji. ja nakon celog dana čučanja i varenja nekih igračkica i dodataka za ogradu, bogme sam opet jedva i stajao.

prvih par kilometara mi je delovalo da su mi noge svežije nego prosečno, pa sam onda usporio na onu autoPilot brzinu od 10 km/h i tako truptao do kraja. s tim da mi je nakon 6-7 km i to postalo teško, i bogme sam se (mentalno) namučio da istrpim do kuće.

biće da je dobitna kombinacija onaj juriš od 6km, pretrčim 60% od ovih 10km što je solidan procenat, a to bude u pravilu Tempo trčanje, a ne vucaranje. no sad je kasno za to.

večeras sam negde oko 18h ugledao mesec na zalasku, koji je izgledao kao i uvek drugog dana, poput onog dela nokta koji odsečeš kada ih skraćuješ. već odavno tu fazu meseca zovemo Noktić, ovako lokalno u kući.

još uvek nemam pojma koliko sam pretrčao ove godine jer mi je kompjuter crknut, vremena da zovem majstora nisam imao, a nigde nemam back-up. možda u starom kompjuteru negde imam sve stare fajlove, ali on je trajno ugašen i ostavljen na tavanu pre možda 4 godine, tako da se ni sa tim zastarelim podacima ne bih usrećio. imam sve zapisano po sveskama, no ZAISTA mislim da nema šanse da bih to sve prepisivao u Excel skroz ispočetka.

shvatio bih to kao znak sa neba, da su mi ti brojevi izgubljeni u elektronskom obliku, i ćao.

štaviše već nekoliko godina na dnu svakog meseca u svesci ostavljam prostor od "dve kockice" jer sam nekada tu upisivao mesečne brojke bicikle/trčanja. i već godinama kao mislim jednom ću sve te brojke da čitam iz kompjutera a lola će da popuni prazan prostor u svesci, i tako prolaze godine, tih praznih prostora je bilo 30 pa 50 pa... i ostali su zauvek prazni.

zanimljivo je kako teško živimo svoje dane, sate, i onda se sasvim slučajno odreknemo desetine godina. i to je neka pouka. jer niko nikada nije gledao to dno svakog lista sveske. to se samo tako slaže, slaže, u to se ulaže vreme, ni zbog čega. ti od gomilanja novih brojki ne stižeš da nešto silno analiziraš one stare, a jednako su verovatno nevažne i jedne i druge. lični u maratonu, zna se koliki je, za to ti ne treba ni ispravan ni pokvaren kompjuter. sve ovo ostalo = mlaćenje prazne slame. umesto da potrošiš vreme na nešto korisnije.

kako da ne

jest sad će me još i udaljenost elektrode i dužina luka zavitlavati

taman sam mislio da sam pri kraju posla kad se nešto iskomplikovalo, pa nestalo tankih elektroda, pa neće jedan čelik na drugi lim da uhvati pa probaj ovo ono i na kraju nađem jednu Jadran S crvenkastu elektrodu što je lolin tata za sobom ostavio i rekoh hajde da je prvo malo "pecnem" nekoliko puta da se osuši ako je nahvatala vlage, pa da probam njom, i dobijem tako lep var da mi je došlo da ga poljubim.

a ja nakupovao žutih oni što pršte kao novogodišnje prskalice, pa ću prvo njih da potrošim na vežbanje, na nekim drugim cevima, a u međuvremenu ću nakupovati i ovih.

jutros krenuli u šetnju sa kučićima i živi se smrzli, vetar je baš "brijao".

u jednom trenu izvadim telefon da nešto slikam, i momentalno mi se oduzmu jagodice na prstima od hladnoće. rekoh loli, brate ženo, sestro slatka, ja kad bih otišao malo u himalaje, mene bi celog amputirali. šta kog vraga dva vrha prsta i malo od nosa, je bih se odozgo vratio bez ruku do ramena i nogu do kukova. pa kako bi hodao? upita lola, a ja u trenutku nadahnuća uskliknuh - skakutao bih na kurcu!

(vidi priloženu ilustraciju)

posle toga sam malo pogledao vesti i gle šta sam našao, kaže pokušao da ubije sekirom. pa čime treba da pokušaš jadan, da bi uspeo? sledeći naslov će biti pokušao da ga napije buretom vinjaka, pokušao da ga pregazi šleperom sa 18 točkova, pokušao da nabode kačkavalj čačkalicom, pokušao da potrči u patikama nike pegasus 34 broj 44. sekira je ipak sekira, njoj pomoć ni ne treba, jedino je potrebno da joj ne smetaš.



realno ako imate dve kuće da nasledite, ubiti brata je unosan biznis jer zamisli ostane ti od roditelja jedna za tebe od 100,000 ojra, i bratova od 100,000 ojra, roditelji naravno pocrkaju od tuge vrlo brzo, ti izađeš iz zatvora odeš u sud cap pečat molim lepo dobio si za 100 meseci ležanja u zatvoru 100,000 evra, toliko ne bi mogao da uštediš u srbiji da radiš osam poslova dnevno. 

e ali međutim ova pijana budala je promašila sto hiljada evra, pardon, htedoh da kažem promašio je brata, sekirom, i sad će otac i majka da ga se odreknu, i bratu će da dođe njegovih 100,000 evra, to mu dakle dođe od roditelja odšteta što su mu rodili brata idiota. pošteno. meni mogu da prepišu jedino ako imaju nekih burgija ili elektroda da im je ostalo, da ne skupljaju vlagu. mislim ovaj kad dobije dve kuće to znači da će imati jednu da u njoj živi i drugu rezervnu, dakle nema potrebe da išta vari i popravlja.

imajući malo rezerve u glavi zbog sutra, danas tj noćas sam pretrčao samo 9km i to po gradu. po širem centru tj užoj periferiji, taman koliko mi je trebalo da napravim krug. od zanimljivosti izdvajam da nije puknila nijedna petarda, za razliku od trčanja kroz dalja predgrađa u kojima klinci sa terasa svojih kuća samo ispaljuju rafale. biće da gejaci po Goriću i Bujačiću imaju puno više para za ulaganje u primarne nagone, nego dečurlija iz grada koja ipak džeparac sačuvaju za mobilni net ili pljeskavicu.

evo u 23:09 još uvek ne znam da li sutra ima trke u beogradu, tako da mislim da nećemo ni ići, obzirom da zvuči glupo da odeš na nešto čega nema. ranije su bile najave na sajtu somaraton, sad koliko vidim tamo je Arpad okačio novogodišnju čestitku i to je sve, od najava trka možeš da se prijaviš za beogradski maraton i za mojstirski ultra trail 2014-te godine, iz čega zaključujem da ta trka još uvek traje i da je moguća "kasna prijava". to kao što franjković svakog dana šalje čestitke/pozivnice za "rane prijave", e tako kod nas možeš da se prijaviš za trku i tri godine kasnije. nadam se samo da u međuvremenu startnine nisu puno poskupele, jer ako ono uobičajeno za takve ultre ide 40-50-60 evra, onda je za dve i po godine to moglo da nabubri do 340€.

gle! našao sam € na tastaturi :-)

srećna vam nova DveHiljadeSedamnaeee€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€€

dugo je čekao taj četvrtak A ONDA SE DOGODILO NEŠTO NEVEROVATNO

čak nisam siguran da li je četvrtak, malo nam je haotično ovih dana, i sto puta na poslu pogledam u spisak, da lutko, vama čupamo brkove u petak u 14h30, ne gospodŽo vama ne plevimo prepone u četvrtak nego u sredu u 13h45, i tako unedogled.

vežite se, polećemo --->>> odvež'te se, pobe'ćemo

kupio sam tri para bokserica, računam idu praznici pa će me pitati šta ćeš na poklon i ja onda samo vadim paketić po paketić, što bi kuma rekla gaće su na prvom mestu ili barem u tesnom foto-finišu.

tačnije kad me je tašta pitala šta ćeš sale za novu godinu a ja one gedore već kupio, i komplet trebinjskih burgija isto već kupio, i ja viknem može kutija elektroda onih žutih rutilnih od dva milimetra, kaže ona kolka ti je ta kutija? rekoh četri i po kile! eeeee ne mogu toliko da nosim, kaže ona, daj nađi nešto lakše pa neka je i skuplje. eto zašto sam uzeo gaće. moglo bi se reći da burgije i gaće, kao i elektrode i gaće, čine neke veoma maštovite spojeve horoskopskih elemenata, kao recimo kažeš ja sam rođen u znaku gaće podznak burgija, a drugarice počnu da ti namiguju opaaaaa. a elektrode bolje da ne komentarišem.

(sat i po kasnije nastavljam pisanje, nešto sam se začitao...)

elem drugo trčanje u sezoni 2016/2017 je proteklo slično kao i prvo, s tim da je ovo bio fartlek iz elemenata Osećam se umorno - Ipak nisam umoran - Drž ne daj (se) - Ipak sam umoran - Ipak sam više nego umoran. sve u svemu ista dužina i prosek kao juče, ali osećaj nekako bljak. baš je velika razlika kad odeš na trčanje odmah ujutru i kad sačekaš da te dan izmlati sa svih strana pa pred spavanje kreneš da uhvatiš ono Bolje išta nego ništa, a učinak često ispadne i manje nego ništa, dakle daleko od išta.

supernova

ja, u dva popodne
- slikaj me, ali gađaj trenutak kad lete varnice

lola, negde oko pola pet
- evo ga!!!

a sad na trčanje...

sutra 29.12.

onomad pre par dana sam nešto citirao pa sam se posle trgao da nisam možda nešto lupio pa sam u nastavku otvorio izvore znanja i čitao o razlikama između sufizma šiizma sunizma i vehabizma, i obzirom da mene svašta zanima pa umem tako da se začitam do besvesti na kraju sam stigao i do islamskog kalendara i njegovih posebnosti.

sutra se završava nešto.
nije kviz, radi se o islamskom kalendaru
obzirom da on prati mesečeve mene, 12 meseci se malo brže okrenu od 365 dana i svake godine taj kalendar krene u krug nekih 11-12 dana ranije.

nešto slično julijanskom kalendaru koji je pravoslavcima oterao božić 13 dana kasnije i tamo ga zacementirao, s tim da je islamski kalendar nezavisan od ostalih kalendara i jednostavno prati mesec (tzv. lunarni kalendar).

trenutno traje Treći Mesec koji se zove Rebi-ul-evvel, i to bi otprilike značilo Prvi Mesec Proleća. izvorno je to bio najlepši i najsrećniji mesec, a neki izvori upotrebljavaju i izraz "blagosloven".

e sad kakav je vama bio, nemam pojma, ja se na svoj neću žaliti iako mi je bio sušta suprotnost Proleću odnosno bio mi je totalni kraj svega, godine, napora, uzbuđenja, trka, svih kalendara, i tako se namestilo da sam upravo s krajem ovog meseca napravio nešto što bi moglo da podseća na poslednji korak jedne sezone.

sutra mu je prema većini izvora poslednji dan a 30-og decembra je prvi dan Četvrtog meseca. treba imati u vidu da sam ja rođen u 4. mesecu (gregorijanskom) aprilu, pa eto i tu neke simbolike da bi od prekosutra moglo nešto da mi "krene" nabolje.

večeras sam nakon 5 dana pauze opet otišao na trčanje, između dve bedne vejavice koje nisu pošteno ni zabelele tlo. od jutros mi se pojavio pozamašan bol u leđima, juče sam dosta teglio i fizikalisao po hladnoći, a ni danas nisam bolje prošao. noge su mi bile premorene kao i donji deo leđa, a poseban umor sam osećao u gluetusima i svaki korak mi je bio malkice bolan.

u takvim okolnostima jedino je bilo važno pomerati se od tačke A do tačke A (jer sam morao da se vratim kući) a brzina puls kadenca i dužina koraka su mogli malo da se sklone sa tapeta. na kraju sam završio negde između 56 i 57 minuta što je taman na pola između onih odmornih 52 minuta i umornih 62 minuta koji su mi potrebni za taj krug od 10km sa brdom od 100m u skoro potpunom mraku, na kraju fizički napornog dana.

plan nemam, prognozu ne znam.

ako bi išli na novogodišnju trku u subotu to bi značilo da bih mogao da otrčim još samo sutra uveče (četvrtak), i da "treća sreća" trčanje umesto u petak uveče pomerim za subotu u podne. dva treninga i odmah trka, to bi bio eksplozivan početak sezone, ujedno sa početkom Četvrtog meseca islamskog kalendara, čije ime na italijanskoj vikipediji pak interpretiraju kao "Drugo Proleće". naime jako su šturi podaci pa sam tumarao od jezika do jezika da bih nešto više saznao.

soft machine

ima neka grupa koja se tako zove pa sam po njoj naslovio blog, a ovih dana sam i ja tako neka mekana mašina. radim kao mašina, od jutra do mraka, ali sam omekanio sa ambicijama i evo već je peti dan kako nisam trčao.

držao sam se samo još malo nakon onih 20km kad umalo zaspah na treningu jer sam poneo muziku i pustio dupli album od marka knopflera iz novijeg razdoblja koji je neki americana/country žanr i nikako muzika za razbuđivanje umornog tela u kasnim večernjim časovima na pustom putu u mrklom mraku na 10km od kuće. posle tog treninga sam lupio dva brzinca od po 6km koje sam nazvao liga u Medulinu, i nakon toga KLJOK!

kao hajde da odmorim jedan dan, pa je došao vikend i radili smo do mraka i sat-dva nakon, pa je juče zahladnelo i nekako mi se nije ni trčalo, danas se prolepšalo vreme i čak sam na vreme sve završio, opet neko varenje i brusilica, i sedeo sam neko vreme i listao šta ima novo na tviteru i nećkao se da li da odem na trčanje ili ne, i na kraju sam samo otišao pod tuš.

čak ne znam najtačnije koliko sam pretrčao kilometara jer mi je taj fajl u kompjuteru, a nisam se setio da takve stvari barem jednom nedeljno back-up-ujem. dovoljno je zakačiti fajl i poslati ga samome sebi kao privitak mejlom ili preko fb poruke ili kako god bilo, i kad god otvoriš svoje poruke na bilo kojem kompjuteru ili telefonu uvek bi te najvažniji fajlovi čekali. ali cvrc Radojka, nisam to radio, i naravno da se toga setiš kad je prekasno, i jedino tada.

danas sam se borio sa varenjem u uglu, kada spojiš dve cevi u oblik L, onda u tom ćošku treba nabaciti var tako da ih poveže a on se zalepi ili na jednu ili na drugu ili na obe po malo a između ostane rupa kao da nisi ni vario. pa sam isprobavao razne uglove, tehnike, brzine, elektrode, amperaže, no nešto baš i nisam zadovoljan kako je ispadalo. mislim sve je to na kraju zavareno, i čvrsto, nije problem, ali moram još puno stvari da otkrijem/naučim da bih bio zadovoljan urađenim.

trenutno imam u dvorištu 20-ak metara ograde od segmenata po 1.5 - 2 metra, sve od četvrtastih cevi od 1.3 - 2 cm, od čega ću deo da iskoristim da stavim prema jedinom komšiji gde imamo žicu, i tu će biti silnog kombinovanja i nastavljanja, tako da ću nakon potrošenog još jednog kilograma elektroda biti proporcionalno iskusniji i veštiji.

nisam

nisam trčao, nisam vozio biciklO, nisam pisao, ništa nisam stigao ovih dana, a kako stvari stoje, neću ni stići. ovi zidaju zid uz našu kuću, ja premeštam ogradu od gvožđa na drugu stranu dvorišta. juče sam sa dve brusilice radio po kiši i čekao da me nešto drmne poput onih mikrofona što protresu pevaljku na bini, ali ništa. ovo je bila neka drukčija kiša. suva kiša, što bi Blogoje rekao.

vidim da na blogu u zadnjih mesec dana ima okruglo duplo više poseta iz hrvatske nego iz srbije, što samo potvrđuje pretpostavku da su srbi nepismeniji i da bez linka na fejsu nemaju pojma ni da li ovaj blog uopšte postoji ni kako ga pronaći. a u mnoštvu drugih šarenijih linkova možda ni ne primete da fali nešto što je do juče tu bilo. svakako poštujem sve koji su se potrudili da me pronađu, kao i redovne posete iz Danske i Njemačke. ne znam da li se Cowy vratio iz otkrivanja USA jer mi neki silan saobraćaj dolazi odatle.

kompjuter je i dalje crknut, trebalo bi ga što pre popraviti i instalirati skajp koji sam oduvek izbegavao. sad nam pak treba da bi nam Kuma uživo ispričala kako je bilo na koncertu balaševića u zg areni.

moram sad napolje, ohladiće mi se klešta.

vehabije

ima neki film u kojem čovek malo zastrani i odluta u findamentalizam. žena gubi jednu po jednu sve niti komunikacije s njim, povremeno ga uhodi, čak slučajno prisustvuje i njegovoj svadbi sa sledećom izabranicom. uvučena u neki skroz novi, nepoznat, čudan svet.

upravo mi lola kaže da je umrla ona stjuardesa koja je preživela avionsku nesreću, dakle statističari će reći da se od posledica pada iz aviona umire nakon 44 godine, u proseku. a oni sektaši što objašnjavaju sve kroz karmu će već naći neko drugo objašnjenje.

reče kolega bloger da je slušao VanDGG pa je današnji blog započeo naslovom "Van ... ", a ja sam u to vreme slušao Spirit i sećam se pesme "fresh garbage" u kojoj neko poput prodavca sladoleda izvikuje "sveže smećeee, sveže smećeee", ili sam slušao Birth Control i sa duplog live albuma stalno pevušio Gamma Ray, a od nekih drugih opskurnih (tada, nama) bendova sam dok se nije izlizala vrteo i ploču Yeti od Amon Duul, štaviše taj omot albuma mi je neko vreme stajao i kao cover na fb stranici Blogoje. a taj kosac mi je ostao pradeda kosca iz pink flojdovskog spota Learning to fly.

upravo sam to pustio sa youtube (teško je dupetu ustati uzeti ploču i staviti na gramofon) no mislim da ću se večeras nakon napornog dana ipak odmoriti od prog-rocka i pustiti Ninu Romić. jeste da smo stotinama kilometara udaljeni od nje, ali je puno volimo, i ona nas, i slobodno je bez ustezanja mogu nazvati remote-frendica.

link <3 br="">NINA

i otkud sad naslov "vehabije", pitaćete se.
pa zbog onog filma, i zbog one žene, ni krive ni dužne.
misliš da pratiš sportski blog, a neka budala (ja) krene da piše o Kulinu Banu koji je verovatno u mađarskim čitankama prekršten u Kulen Bana, pa jednog dana drobi o muzici, drugog dana se vrati na trčanje, trećeg dana piše na deset kucanih strana šta je sanjao (NEĆETE VEROVATI, U DVE NOĆI SAM DVA PUTA SANJAO KAKO SAM ZAKASNIO NA START TRKE, VIŠE DETALJA SUTRA, nadam se) a četvrtog dana piše o brusilici, zavarivanju, i iznese dve tone pogrešnih teorija o uticaju prečnika elektrode na ugao varenja.

danas sam više-manje bio zadovoljan kratkim kursom zavarivanja.
imamo neku ogradu prema budućem parkingu, i onda smo zajedno sa vlasnikom te nove zgrade pričali šta bi bilo najbolje da ostane/bude između. oni će staviti neke moderne panele visoke 180, a sa naše strane je neka živa ograda visoka 3 metra, koja je poduprta drvenim letvama slične visine.

no naša gvozdena ograda je samo nešto preko metar i po, i dakle sad bih ja trebao da sklomim te drvene letve s njihove strane.

i šta sad, nakon što sam odsekao nekoliko metara ograde sa druge strane, ostale su mi šipke. pa sam onda njih obrusio, izmerio, ima ih od 100-110 cm, pa sam onda shvatio da mi trebaju cevi od 120 cm, pa sam jednu naseckao na sitne delove i dodao na one od metar i nešto. tu sam imao par sati sečenja i brušenja, i na kraju onaj delikates, ZAVARIVANJE. 

prvo sam na malenim ostacima od par cm isprobavao razne elektrode i uglove varenja, pa kad sam bio zadovoljan (recimo) naučenim, onda sam nastavio tih glavnih 6 cevi, i sada imam komplet njih od 120cm visine. sutra ili u ponedeljak ću to nastaviti u vis na naše stubove, paralelno sa ovim drvenim gredicama, pa ću prevezati našu živu ogradu, i na kraju ukloniti drvene letvice.

uglavnom 80% posla je gotovo, sve nasekao, sve obrusio, na komadima isprobao pa onda glavne cevi produžio, i to sam na kraju obrusio, i ostalo je samo da se sad to doda u visinu. najteže će biti fiskirati (uz pomoć neke čelične letve, L profila) da nastavci ne budu nakrivi, a neće biti lako ni razvlačenje kablova i prenošenje aparata na parking skroz u krug, a bogme ni varenje nije lako sa merdevina, dok ti je glava usred lisnatog zimzelenog žbuna! 

eto tako vam je sa vehabijama, oni se uhvate svojega transa a vi prvo malo pokušavajte da pratite pa malo po malo dignite ruke od svega.

da ne bude da je blog bio kompletan zayebb, o trčanju ću reći da sam juče celo popodne menjao bojler koji je našao idealan trenutak da crkne jer sam prethodne dve večeri trčao dve lige u Medulinu, pa mi je taman čučula pauza od trčanja obzirom da sam sa bojlerom završio kasno uveče. od starih bojlera su virili šrafovi i tiplovi iz zida pa sam (OPET!) brusilicom to sve odsekao a na proleće ću okrpiti i prekrečiti.

danas sam takođe završio prekasno, a svidelo mi se ono što juče NISAM trčao, tako da nisam ni večeras. ionako su mi stopala bila full utrnula nakon 6 sati čučanja na ledenom betonu (hladan tmuran maglovit dan fuj) pa je pitanje na šta bi to eventualno trčanje i ličilo. 

godina je pri kraju, pretrčao sam PREVIŠE, kompjuter je još uvek crknut a nisam stigao ni da pozovem dečka (nemam dečka, nego tog "momka za kompjutere"), i tako, uživam u zasluženom odmoru, mada neplaniranom i neplanskom. da sam stigao, naravno da bih negde otrčao. varenje je ipak bilo zanimljivije, barem danas. sačuvao sam i tu cev koja se dobila probnim zavarivanjem 5-6 komada od po par cm, pa ću je obojiti i zadržati kao neki totem(-čić) :-)