nemoj nikad biti...

pre milion godina, na nekakvim biciklističkim pripremama u budvi, crnoj gori, svakog dana smo jurcali ka tivtu, pa dalje obalom zaljeva sve do ercegnovog, pa nazad, i imali smo tu stalno jednu SITUACIJU

znači svaki put kada smo prolazili kroz izvjesno selo Radanovići, neki poludivlji ludi kučak nam je izletao iz domaćinstva i jurišao pravo pod točkove

mila mati, koja trauma!

evo ga opet! pazi! vičem loli koja mi je "na točku",

ona ga izbegava u zadnji tren, zadnjem trenu, zajebani ovaj padežu,

i svaki put odahnemo kada smo tuda prošli, bez pada i lomljavine

i jednog dana, kučka više nije bilo...

odosmo ka tivtu, ništa

nema ga

gde je?

naš najverniji navijač, koji je istovremeno uvek pokušao da nas ubije

tog dana smo skratili, prešli trajektom, čuvenim "kamenari lepetane" i odmah krenuli nazad "kući"

i eto

dogodilo se

videli smo ga zgaženog pored puta, udarenog, kakogod

ajao koliko pomešanih osećanja

kuca je zgažena, ubijena, nikad više nikog neće pojuriti,

to joj/mu je bio/la glavna zanimacija u životu,

da otera sve sumnjive, a ako si srčan čuvar, SVI su ti sumnjvi

opet s druge strane, laknulo nam je, na neki način

nećemo više morati da se plašimo za sopstvene padove, kosti, lomove, bicikle

i tada sam prvi put izgovorio nešto, za šta sam smatrao da je neka bogzna mudrost

a ustvari je skroz logična aksioma za "vođenje života", življenje

NEMOJ NIKADA BITI TAKVA OSOBA,

DA BILO KOME "LAKNE" NAKON ŠTO NESTANEŠ

sa ovoga sveta

prosto, nemoj