danas imam tri teme, a možda i ne.
učini mi se da imam tri teme pa se zaletim da to objavim i dok se raspišem ili zaboravim na ostale dve ili ih se pojavi deset.
prva tema je da sam kao bajagi rešio da se ozbiljnije pripremim za naredni maraton nego za ovaj skorašnji.
to "ozbiljnije" najverovatnije znači da ću umesto 6'40''/km trčkarati 5'40''/km i to će mi malo više ličiti na trčanje nego na trčkaranje i onda ću jelte biti u tom nekom fazonu vau pa ja ozbiljno treniram.
iz napisanog se vidi da sam uopšte uspeo da utuvim u glavu da 28 dana nakon (sada već) bivšeg mratona imam budući (takoreći) maraton, pa to više nije tema.
eventualno je to bila nulta tema, pre ove prve.
druga tema je da sam se razapeo na milion strana i sad mi je došlo iz dupeta u glavu kako će koliko sutra-prekosutra leto definitivno preći u zimu.
to je po onoj mojoj poznatoj podeli godine na svetlu i tamnu stranu.
tako sam danas završavao ogradu, farbao i malterisao, sutra imam drugu polovinu istog posla koji neću stići jer moram i auto da vozim kod majstora da zameni staklo.
(druga i po tema bi bila ta da su mi za vreme maratona obili auto tako što su početnički i slepački razbili staklo suvozača, umesto da su razbili na zadnjim vratima kao pravi profesionalci kojima je svejedno kuda će provaliti ali su ipak dovoljno ljudi da mi ostave mogućnost da se normalno vratim kući a ne sa najlonom koji me udara po ušima preko 80 km/h)
u drugu temu ide i to da neću stići da odsečem deo ograde koja je praktično dupla jer su od susedne zgrade stavili žičane panele na 10cm od naše gvožđurije, a neću stići ni da uradim nešto u garaži jer nisam stigao da kupim brusilicu onu veću što prihvata ploče od 230mm.
a brusilicu sam hteo da kupim kad iskoristim kupone od telefona a telefon nisam kupio jer sam tek danas menjao broj, a nisam ni pitao ko bi otkupio lolin sa razlupanim prednjim i zadnjim staklom, pa sam tako u desetak započetih projekata.
možda je teže onima koji imaju vremena za rad ali nemaju novca za alat, mada nije ni meni lako.
tako sam već ušao u treću temu a to je da kada imaš iole vremena i sposobnosti, sve se isplati uraditi sam.
nema tog većeg posla za koji ti majstori neće uzeti onoliko dnevnica za koliko možeš taj posao da završiš sâm i da ti za isti potrošeni novac ostane sav mogući alat koji je potreban i koji si kupio, umesto da ga majstori donesu i odnesu.
da ne pominjem onih desetak gajbi koje majstori popiju dok ja gledam, a tek taj duševni bol nema cenu.
druga i po i po tema je ustvari bila da ovih narednih vikenda i nema nekih privlačnih trka, osim ako nekome nije privlačan recimo osam hiljada kilometara udaljen zadar.
to mi zvuči kao da treba da idem na madagaskar na trku, sa startom kod rodne kuće fredija merkjurija, poput trke u mionici od rodne kuće đenerala mišića, ili beše vojvode.
pa sam (DAAA TO JE BILA TREĆA TEMA) počeo da razmišljam o nekim kratkim mini midi mikro pripremama tojest antipripremama.
tipa otići negde na produženi espresso vikend i trčati po nekim novim predelima, malo razbiti monotoniju i kućnu čamotinju, i onako se uopće regenerisati jelte.
kažem da su antipripreme jer bih u kratkom roku proveo dva dana u putu, a između toga bih usendvičio (?) u-send-witch nekoliko dana besomučnog trčanja pa bih se kući vratio toliko mrtav da bi mi pokojni komšija Mića opet mogao uputiti njegov čuveni kompliment "u mom selu i svežije sahranjuju".
osma tema bi bila kratak sažetak današnjeg trčanja na koje sam umesto ujutru (uzeo malo da farbam dok otopli) i pre podne (čekao kurira koji nije došao) ili u podne (iznenadni gosti) ili popodne (užinao sat vremena jer sam bio precrko od gladi, pa nastavio da farbam) ili predveče (jednostavno bio premoren i sedeo sat i po čekajući da proradi dupla kafa zbog koje sam evo budan dva sata kasnije nego uobičajeno) uspeo da se na trčanje otisnem (koliko ovih zagrada jebote) tek kad je uveliko pao mrak, pa sam zapucao putem kojim ima najviše bandera sa sijalicama na suprotnoj strani grada što mi je ispalo na 7+7km.
omako mi se jedan kilometar preko šest minuta ali opravdano, bio je uzbrdo a ja nisam pazio, ili sam možda petljao po telefonu, no svi ostali su bili ispod pa sam završio onako "hitro" kako sam i planirao.
14 studenoga 2018
13 studenoga 2018
odmor
12.11.2018.
dan odmora, vožnja, pešačenje, nešto malo i planinarenja bogme, a nešto i šetuckanja, čist vazduh, lepi predeli i pogledi, kao da mi neka boginja krivice čačka granice do kojih sam spreman da celog dana "ništa ne radim". kad sam poremećen pa su mi dva sata na bicikli i sati i sati na nogama u danu nakon maratona "ništa".
13.11.2018.
otvaram blog i pronalazim ovu skicu gore, a nema pojma ni kada sam to napisao ni dokle sam hteo da dođem. uglavnom danas sam potrčao dva puta i to lepo. ujutru 13km, nakon seče šiblja po dvorištu i iskopavanja jednog panja (!), a uveče 14km sa jednim većim usponom. po mraku. bez čeone lampe. samo sa telefonom. ništa strašno. nikad ranije nisam naišao na međeda pa nisam ni noćas. ovde se treba plašiti ljudi. jer je saobraćajni znak, na istom stubu ispod pokazatelja za manastir, izrešetan sačmom. to mora da je nečastivi lično ispalio. dok ja nisam bio tu, očigledno. možda kao upozorenje.
stepenice su takođe bile u totalnom mraku. to bi bila zanimljiva trka. pustiti čopor nizbrdo bez osvetljenja, i za pobednika proglasiti onog koji je poslednji nešto slomio.
u par navrata nisam bio siguran da li je danas prvi, drugi, ili treći dan nakon maratona. MARATONA? postaje mi smešna ta činjenica da sam "slučajno" i neplanirano istrčao maraton. neko se sprema godinu dana a meni je bilo dovoljno da me srodna duša upita "oš trčat s mojim brojem?". još uvek mi to nije došlo do svesti. mislim, nisam uradio ništa spektakularno, nisam otrčao dvostruki maraton ili kajgod, ali opet, dugo je već vremena kako sam siguran da do kraja godine neću istrčati više nijedan i eto PAF desilo se.
o rezultatu bolje ne reći ništa, nije vredan pomena. nego drugo sam hteo da vam pričam. ima za mesec dana još jedan maraton. i sad, logično, radoznalost je ubila mačku. šredingerova kutija je ostala odškrinuta i glupa mačka je jelte ušla. i sad ne znamo šta će biti. možda će za mesec dana trčati još jedan maraton, a možda će dotle i crći. a možda će poželeti da istrči bolje vreme nego prekjuče, pa će biti hladno i vetar i mačka će na pola trke dobiti proliv i sve će je boleti svaka tetivica i alveolica i mačka će odustati. fuj. pis!
dan odmora, vožnja, pešačenje, nešto malo i planinarenja bogme, a nešto i šetuckanja, čist vazduh, lepi predeli i pogledi, kao da mi neka boginja krivice čačka granice do kojih sam spreman da celog dana "ništa ne radim". kad sam poremećen pa su mi dva sata na bicikli i sati i sati na nogama u danu nakon maratona "ništa".
13.11.2018.
otvaram blog i pronalazim ovu skicu gore, a nema pojma ni kada sam to napisao ni dokle sam hteo da dođem. uglavnom danas sam potrčao dva puta i to lepo. ujutru 13km, nakon seče šiblja po dvorištu i iskopavanja jednog panja (!), a uveče 14km sa jednim većim usponom. po mraku. bez čeone lampe. samo sa telefonom. ništa strašno. nikad ranije nisam naišao na međeda pa nisam ni noćas. ovde se treba plašiti ljudi. jer je saobraćajni znak, na istom stubu ispod pokazatelja za manastir, izrešetan sačmom. to mora da je nečastivi lično ispalio. dok ja nisam bio tu, očigledno. možda kao upozorenje.
stepenice su takođe bile u totalnom mraku. to bi bila zanimljiva trka. pustiti čopor nizbrdo bez osvetljenja, i za pobednika proglasiti onog koji je poslednji nešto slomio.
u par navrata nisam bio siguran da li je danas prvi, drugi, ili treći dan nakon maratona. MARATONA? postaje mi smešna ta činjenica da sam "slučajno" i neplanirano istrčao maraton. neko se sprema godinu dana a meni je bilo dovoljno da me srodna duša upita "oš trčat s mojim brojem?". još uvek mi to nije došlo do svesti. mislim, nisam uradio ništa spektakularno, nisam otrčao dvostruki maraton ili kajgod, ali opet, dugo je već vremena kako sam siguran da do kraja godine neću istrčati više nijedan i eto PAF desilo se.
o rezultatu bolje ne reći ništa, nije vredan pomena. nego drugo sam hteo da vam pričam. ima za mesec dana još jedan maraton. i sad, logično, radoznalost je ubila mačku. šredingerova kutija je ostala odškrinuta i glupa mačka je jelte ušla. i sad ne znamo šta će biti. možda će za mesec dana trčati još jedan maraton, a možda će dotle i crći. a možda će poželeti da istrči bolje vreme nego prekjuče, pa će biti hladno i vetar i mačka će na pola trke dobiti proliv i sve će je boleti svaka tetivica i alveolica i mačka će odustati. fuj. pis!
12 studenoga 2018
roman
otkako sam pobrisao druge blogove nemam gde ovo da zapišem.
a možda i imam na onom tumbleru ili nečem drugom, već sam im zaboravio nazive koliko je vremena prošlo otkako sam "morao sve da probam".
elem nekada sam imao poseban blog za sve i svašta pa sam mučio ljude šaljući linkove sa sebe na mene i nazad, pa sve to preko moje malenkosti.
užas.
siguran sam da sam sinoć imao nešto JAKO zanimljivo na pameti, i da sam pomislio da je to toliko nemoguće zaboraviti da nisam lud da bih morao zapisati, i naravno jutros se ničeg ne sećam.
a veče pre toga sam zapisao nešto u par redaka, da ne bih zaboravio, i opet se događa nešto slično.
čitam šta sam zapisao i nisam siguran šta to tačno znači.
prosto sam sebi ostavio da pročitam previše između redova.
kao u audiciji, onaj skeč u kojem je neko došao da kupi "ono za ono" i uporno to traži, pa kad ga pitaju da pročita šta su mu napisali na cedulji, kad već ne ume da objasni, a on otvori cedulju i uzvikne "ONO ZAONO"
naime pre nekoliko dana sam nešto pisao tako što sam jednostavno krenuo da kucam šta mi je palo na pamet, ne znajući gde će me odvesti.
skoro sve priče sam tako napisao.
pišem i istovremeno čitam i uzbuđen sam kako li će se završiti.
katkad osetim strepnju, da li ću uspeti da IKAKO završim, da mi ne ostane sve bez kraja, bez poente, na pola.
u zadnje vreme nekako verujem sebi, poput onih što pretiču u krivini preko pune linije.
već ću se nekako izvući, to je ta mantra.
pašće mi nešto na pamet.
valjda.
jebiga.
i zadnji put mi se baš posrećilo, lepo sam završio, čak sam i samog sebe iznenadio.
kao da sam povremeno neki mađioničar za slaganje tih reči.
ili samo imam sreće.
onda sam počeo da razmišljam o tome kako li je drugim ljudima.
verovatno je nemoguće sesti i pisati roman kojem ne znaš kraj.
petsto strana da ne znaš kako će se završiti, to je kao da zidaš kuću koja će se možda srušiti.
preveliki je trud, da bi na kraju popušio, jelte.
pa sam dalje razmišljao koja onda to mora biti smorčina kada napišeš neku skicu, glavni junak će se roditi, pa će ići u školu, pa će se ženiti, rađati decu, pa će mu se desiti nešto čudno, pa će ga to promeniti, pa će se kajati što je sve mogao ovako a on je onako, i na kraju će crći.
i gledaj sad koliko je dosadno sve to razvlačiti na pretsto strana ko što vrane razvlače creva zaklane krave, a ja napisao u jednoj rečenici.
ne bih ti ja mogao tu robiju, te romane smišljene unapred, jok.
ili jako teško.
radije bih napisao petsto ovakvih pričica.
i sad ta moja beleška, ona na kraju kaže da treba uporediti te romane, priče, unapred smišljene i nedosmišljene, sa životima.
i videti šta je od toga bolje!
s tim da moje bolje nije tvoje bolje.
ti voliš (o precizni i detaljni Pišče) manje neizvesnosti, tok koji se ne menja naglo i bitno, voliš da slediš putanju svoje mašte pravolinijski.
a ja čak i kad maštam, puštam maštu da leluja pa je čas ispred čas iza mene, čas napravi krug oko mene pa me kucne po ramenu a kad se okrenem ona me povuče za čuperak sa skroz druge strane, ja krenem da je dohvatim a ona me ujede kao komarac pa odleti i sakrije se.
možda se celo to pitanje može shvatiti kao suštinska razlika u karakteru, biću.
niti je leptiru jasno kako čaplja može leteti samo pravo niti čaplji leptirov let izgleda kao let, sigurno nećeš tom tehnikom burazeru stići na jug.
ne znam.
gde sam stigao?
a možda i imam na onom tumbleru ili nečem drugom, već sam im zaboravio nazive koliko je vremena prošlo otkako sam "morao sve da probam".
elem nekada sam imao poseban blog za sve i svašta pa sam mučio ljude šaljući linkove sa sebe na mene i nazad, pa sve to preko moje malenkosti.
užas.
siguran sam da sam sinoć imao nešto JAKO zanimljivo na pameti, i da sam pomislio da je to toliko nemoguće zaboraviti da nisam lud da bih morao zapisati, i naravno jutros se ničeg ne sećam.
a veče pre toga sam zapisao nešto u par redaka, da ne bih zaboravio, i opet se događa nešto slično.
čitam šta sam zapisao i nisam siguran šta to tačno znači.
prosto sam sebi ostavio da pročitam previše između redova.
kao u audiciji, onaj skeč u kojem je neko došao da kupi "ono za ono" i uporno to traži, pa kad ga pitaju da pročita šta su mu napisali na cedulji, kad već ne ume da objasni, a on otvori cedulju i uzvikne "ONO ZAONO"
naime pre nekoliko dana sam nešto pisao tako što sam jednostavno krenuo da kucam šta mi je palo na pamet, ne znajući gde će me odvesti.
skoro sve priče sam tako napisao.
pišem i istovremeno čitam i uzbuđen sam kako li će se završiti.
katkad osetim strepnju, da li ću uspeti da IKAKO završim, da mi ne ostane sve bez kraja, bez poente, na pola.
u zadnje vreme nekako verujem sebi, poput onih što pretiču u krivini preko pune linije.
već ću se nekako izvući, to je ta mantra.
pašće mi nešto na pamet.
valjda.
jebiga.
i zadnji put mi se baš posrećilo, lepo sam završio, čak sam i samog sebe iznenadio.
kao da sam povremeno neki mađioničar za slaganje tih reči.
ili samo imam sreće.
onda sam počeo da razmišljam o tome kako li je drugim ljudima.
verovatno je nemoguće sesti i pisati roman kojem ne znaš kraj.
petsto strana da ne znaš kako će se završiti, to je kao da zidaš kuću koja će se možda srušiti.
preveliki je trud, da bi na kraju popušio, jelte.
pa sam dalje razmišljao koja onda to mora biti smorčina kada napišeš neku skicu, glavni junak će se roditi, pa će ići u školu, pa će se ženiti, rađati decu, pa će mu se desiti nešto čudno, pa će ga to promeniti, pa će se kajati što je sve mogao ovako a on je onako, i na kraju će crći.
i gledaj sad koliko je dosadno sve to razvlačiti na pretsto strana ko što vrane razvlače creva zaklane krave, a ja napisao u jednoj rečenici.
ne bih ti ja mogao tu robiju, te romane smišljene unapred, jok.
ili jako teško.
radije bih napisao petsto ovakvih pričica.
i sad ta moja beleška, ona na kraju kaže da treba uporediti te romane, priče, unapred smišljene i nedosmišljene, sa životima.
i videti šta je od toga bolje!
s tim da moje bolje nije tvoje bolje.
ti voliš (o precizni i detaljni Pišče) manje neizvesnosti, tok koji se ne menja naglo i bitno, voliš da slediš putanju svoje mašte pravolinijski.
a ja čak i kad maštam, puštam maštu da leluja pa je čas ispred čas iza mene, čas napravi krug oko mene pa me kucne po ramenu a kad se okrenem ona me povuče za čuperak sa skroz druge strane, ja krenem da je dohvatim a ona me ujede kao komarac pa odleti i sakrije se.
možda se celo to pitanje može shvatiti kao suštinska razlika u karakteru, biću.
niti je leptiru jasno kako čaplja može leteti samo pravo niti čaplji leptirov let izgleda kao let, sigurno nećeš tom tehnikom burazeru stići na jug.
ne znam.
gde sam stigao?
11 studenoga 2018
ukratko
minut pred start sam ipak promenio ime na startnoj listi i zalepio čip oko gležnja.
zbog prevelike gužve na šetnici sam malo birao grupu koja obećava najduže druženje jer nisam želeo da ostanem sâm. lakše je probijati se u koloni.
rezultat skoro ništa ne znači, jer razlike u vremenu po krugovima više govore koliko je bilo gužve na stazi, nego koliko sam jako trčao.
najveću gužvu su napravili učesnici "kruga podrške" koji su se u grupama raširili preko cele šetnice i smetali puno više od običnih šetača. prosto kao da nisu bili svesni da osim njih postoje i maratonci kojima je puno teže na 5.5 puta dužoj stazi.
uspeo sam da završim ispod 3h15 iako sam planirao ispod 3h30, priželjkivao ispod 3h25, i maštao o nečemu ispod 3h20.
zaboravio sam da jedem još malo pre trke, nisam poneo gel, pa sam sve istrčao na 2x po trećina banane i vodi.
na ulasku u zadnji krug sam maltene oteo flašicu nekog soka od momka koji je trčkarao stazom, i popio mu pola od 0,5l. hvala ti ko god da si, značilo mi je!
stomak me je nešto boleo i grčio se u zadnja dva kruga, povremeno, da li zbog vetra ili hladne vode ili što sam pio samo vodu, ne znam.
nove patike sa razgaženim ulošcima su me dobro poslužile mada mislim da bih isto istrčao i u istim takvim 300+ kilometara "starijim".
obzirom da nisam imao sat, nosio sam mobilni i snimao na stravu, no zbog prevelike gužve u 4. krugu sam na ulasku u zadnji krug dodao telefon nekome u zoni cilja i poslednjih 7.7km oslobodio šake za probijanje kroz gomile šetača.
sveukupno 8. mesto od 250-ak ljudi na startu, mislio sam da se baratalo većim ciframa u najavama ali sad više nisam siguran.
jedino što je bilo neizvesno je kako će se noge ponašati nakon cele godine bez treninga sa jednim polumaratonom preko vikenda, i da vidiš čuda noge su završile kao da sam imao redovne dužine, progresivne, digresivne, depresivne, opsesivne, svakakve.
čudna stvar, i veoma nepošteno prema onima koji redovno treniraju.
zbog prevelike gužve na šetnici sam malo birao grupu koja obećava najduže druženje jer nisam želeo da ostanem sâm. lakše je probijati se u koloni.
rezultat skoro ništa ne znači, jer razlike u vremenu po krugovima više govore koliko je bilo gužve na stazi, nego koliko sam jako trčao.
najveću gužvu su napravili učesnici "kruga podrške" koji su se u grupama raširili preko cele šetnice i smetali puno više od običnih šetača. prosto kao da nisu bili svesni da osim njih postoje i maratonci kojima je puno teže na 5.5 puta dužoj stazi.
uspeo sam da završim ispod 3h15 iako sam planirao ispod 3h30, priželjkivao ispod 3h25, i maštao o nečemu ispod 3h20.
zaboravio sam da jedem još malo pre trke, nisam poneo gel, pa sam sve istrčao na 2x po trećina banane i vodi.
na ulasku u zadnji krug sam maltene oteo flašicu nekog soka od momka koji je trčkarao stazom, i popio mu pola od 0,5l. hvala ti ko god da si, značilo mi je!
stomak me je nešto boleo i grčio se u zadnja dva kruga, povremeno, da li zbog vetra ili hladne vode ili što sam pio samo vodu, ne znam.
nove patike sa razgaženim ulošcima su me dobro poslužile mada mislim da bih isto istrčao i u istim takvim 300+ kilometara "starijim".
obzirom da nisam imao sat, nosio sam mobilni i snimao na stravu, no zbog prevelike gužve u 4. krugu sam na ulasku u zadnji krug dodao telefon nekome u zoni cilja i poslednjih 7.7km oslobodio šake za probijanje kroz gomile šetača.
sveukupno 8. mesto od 250-ak ljudi na startu, mislio sam da se baratalo većim ciframa u najavama ali sad više nisam siguran.
jedino što je bilo neizvesno je kako će se noge ponašati nakon cele godine bez treninga sa jednim polumaratonom preko vikenda, i da vidiš čuda noge su završile kao da sam imao redovne dužine, progresivne, digresivne, depresivne, opsesivne, svakakve.
čudna stvar, i veoma nepošteno prema onima koji redovno treniraju.
10 studenoga 2018
maraton
nemam živaca ni snage za blog.
peku me oči od nespavanja, sinoć sam zaspao iza ponoći a večeras očigledno neću previše nadoknaditi.
uspeo sam i da izmučim leđa noseći neko kuče u rancu, biciklom pola sata.
a vozio sam 4 puta duže.
trčao samo 50 minuta i uradio par vežbica i istezanja.
nisam doslovno morao da trčim, ali.
u nekom trenu sam se setio da treba da naručim drugi par noosa FF.
kad sam ušao u prodavnicu nisam zatekao narandžaste kakve sam hteo ali su zato imali mog broj CRVENIH.
e dođavola.
i još neka crvena onako ulaštena, kako se to kaže na srpskom.
kao neke šljokice na ženskoj svečanoj haljini.
ALI!
bio je popust 20% na kasi, dakle na sve već snižene cene pa sam tako dobio 20% na već 50%.
za one koji vole da znaju ko je koliko potrošio, izračunaću da je to nekih 60€.
čisto sumnjam da vrede više, a ako im je to samo 40% od cene mogu misliti koliko je naduvana ta navodno "prava" cena, ajmeeee.
zbog toga sam na trčanje otišao u novim patikama sa starim ulošcima.
naime nakon 331km su se originalni ulošci oblikovali prema stopalu i lepo se može napipati ulubljenje od palca i metatarzalnih zglobića, dok novi uložak izgleda ravan i tvrd kao daska.
ne dao bog nikom da u tome trči maraton!
tako se namestilo da ću sutra reciklirati startninu od jarana koji nije mogao doći na trku, jedino ne znam da li će me prepravljati tamo na čip-lap-top-u ili ću ga obrukati pod njegovim imenom.
naime ako sam prošle nedelje u beogradu otrčao cenera 2 minuta sporije, to mu dođe 5 minuta na polumaratonu, 12 minuta na maratonu.
a on je u formi za 3h06 recimo, na onoj stipl stazi gde pet krugova preskačeš pešake i decu sa trotinetima, pa ispada da sam ja u formi za 3h18.
no kako ne nameravam potezati u neke motivacijske zalihe, neka to ostane kao teeoretski ideal, a to što na kraju istrčim lepo će pokazati koliko sam straćio od tog savršenstva.
peku me oči od nespavanja, sinoć sam zaspao iza ponoći a večeras očigledno neću previše nadoknaditi.
uspeo sam i da izmučim leđa noseći neko kuče u rancu, biciklom pola sata.
a vozio sam 4 puta duže.
trčao samo 50 minuta i uradio par vežbica i istezanja.
nisam doslovno morao da trčim, ali.
u nekom trenu sam se setio da treba da naručim drugi par noosa FF.
kad sam ušao u prodavnicu nisam zatekao narandžaste kakve sam hteo ali su zato imali mog broj CRVENIH.
e dođavola.
i još neka crvena onako ulaštena, kako se to kaže na srpskom.
kao neke šljokice na ženskoj svečanoj haljini.
ALI!
bio je popust 20% na kasi, dakle na sve već snižene cene pa sam tako dobio 20% na već 50%.
za one koji vole da znaju ko je koliko potrošio, izračunaću da je to nekih 60€.
čisto sumnjam da vrede više, a ako im je to samo 40% od cene mogu misliti koliko je naduvana ta navodno "prava" cena, ajmeeee.
zbog toga sam na trčanje otišao u novim patikama sa starim ulošcima.
naime nakon 331km su se originalni ulošci oblikovali prema stopalu i lepo se može napipati ulubljenje od palca i metatarzalnih zglobića, dok novi uložak izgleda ravan i tvrd kao daska.
ne dao bog nikom da u tome trči maraton!
tako se namestilo da ću sutra reciklirati startninu od jarana koji nije mogao doći na trku, jedino ne znam da li će me prepravljati tamo na čip-lap-top-u ili ću ga obrukati pod njegovim imenom.
naime ako sam prošle nedelje u beogradu otrčao cenera 2 minuta sporije, to mu dođe 5 minuta na polumaratonu, 12 minuta na maratonu.
a on je u formi za 3h06 recimo, na onoj stipl stazi gde pet krugova preskačeš pešake i decu sa trotinetima, pa ispada da sam ja u formi za 3h18.
no kako ne nameravam potezati u neke motivacijske zalihe, neka to ostane kao teeoretski ideal, a to što na kraju istrčim lepo će pokazati koliko sam straćio od tog savršenstva.
09 studenoga 2018
čekam
ljudi planiraju godinama unapred, dobro ajd mesecima.
a ja od danas do juče, pa tek unazad shvatim šta sam otrčao a da mi nije ni bilo u planu.
današnji dan je obeležilo događanje nemogućeg a to je da je crkao aparat za zavarivanje proslavljene firme wurth.
to je nešto poput onoga kada je pre nekoliko godina bekele odustao na svetskom u krosu jer je mislio da je trka na kraju i onda je shvatio da se preračunao za čitav krug.
hmmm.
12 meseci garancije je prošlo pa ništa ne gubim ako ga i otvorim, možda mi se sutra posreći pa unutra pronađem neki osigurač?
da sam odmah pročitao garanciju mogao sam to odmah i čačnuti, sada je kasno.
obzirom da sam ostao bez uposlenja, ostatak dana sam popunio razmišljanjem o predstojećem vikendu.
malo pešačenja malo vožnje biciklom i malo trčanja, tek koliko da ne zarđam.
da mi se ne uhvati paučina ni na noge ni na dušu.
usput sam video da je prvenstvo za veterane u polumaratonu pomereno za ponedeljak koji je valjda nekakav državni praznik.
nikad nisam popamtio te silne datume nakon što su 25. maj i 29. novembar izašli iz mode i upotrebe.
i tako.
sutra ujutru ću znati malo više.
i što se tiče eventualne trke za vikend, i što se tiče var-aparata.
a ja od danas do juče, pa tek unazad shvatim šta sam otrčao a da mi nije ni bilo u planu.
današnji dan je obeležilo događanje nemogućeg a to je da je crkao aparat za zavarivanje proslavljene firme wurth.
to je nešto poput onoga kada je pre nekoliko godina bekele odustao na svetskom u krosu jer je mislio da je trka na kraju i onda je shvatio da se preračunao za čitav krug.
hmmm.
12 meseci garancije je prošlo pa ništa ne gubim ako ga i otvorim, možda mi se sutra posreći pa unutra pronađem neki osigurač?
da sam odmah pročitao garanciju mogao sam to odmah i čačnuti, sada je kasno.
obzirom da sam ostao bez uposlenja, ostatak dana sam popunio razmišljanjem o predstojećem vikendu.
malo pešačenja malo vožnje biciklom i malo trčanja, tek koliko da ne zarđam.
da mi se ne uhvati paučina ni na noge ni na dušu.
usput sam video da je prvenstvo za veterane u polumaratonu pomereno za ponedeljak koji je valjda nekakav državni praznik.
nikad nisam popamtio te silne datume nakon što su 25. maj i 29. novembar izašli iz mode i upotrebe.
i tako.
sutra ujutru ću znati malo više.
i što se tiče eventualne trke za vikend, i što se tiče var-aparata.
08 studenoga 2018
četvrtak pred... ???
ne znam pred šta je četvrtak.
pred petak valjda.
no ne znam šta će biti za vikend.
ako ću na stareka to bih već sutra ujutru trebao znati zbog smeštaja.
ako ću u beograd na neku od trka to bih mogao saznati i u subotu, čudna mi čuda.
ako ću na maraton eeee to bi bilo bolje da znam što ranije.
dok saznam možda dođe i ponedeljak pa usput saznam da nigde nisam otišao.
crveno slovo po crkvenom kalendaru sam iskoristio da odmorim brusilicu i motorku pa sam malo duže trčao.
biciklom 24km do podnožja medvednika, pa jedan skraćeni expresso od 18km, pa mtb-om nazad istih 24km, pa city bikeom nekih 12km nekim poslom (...) pa uveče još 12km trčanja ali ovaj put (za promenu) u društvu.
onih godina u prethodnom životu kada su se vozile bici trke vikendom, uvek je četvrtkom bila Dužina, pa se noge taman oporave plus superkompenzuju do nedelje.
trčanje je malo komplikovanije glede oporavka no dobro, preživeo sam već sve i svašta.
sutra će biti sedam dana kako sam se zadnji put obrijao i već onako sumnjivo izgledam.
negde na pola između harmonikaša, ribolovca, i onih što skupljaju stare kartone.
još sedam dana pa će me staviti na omot konzerve tunjevine.
u dilemi sam da li da se rešim ovog sloja što ranije ili da sačekam pomenuti vikend i proverim da li će me neko prepoznati i zašto ne.
opravdanje nalazim u tome što sam bio posvećen dvorišnim fizičkim radovima pa sam prilagodio izgled poslu, da ne kažem zanatu.
nekako je lakše verovati zavarivaču koji ima koliku-tolicnu bradu.
žena i tašta su navodno očajne, no mislim da glume.
faze bi trebale da traju svaka po 4-5 dana i da idu redom čuđenje-snebivanje-zapitkivanje-zbunjenost-neverica-očaj-depresija što izlazi na mesec dana a ne na 6.
od drugova me niko nije ni video osim dvoje koji su različito reagovali: on me zajebava da mogu za dva meseca zarađivati kao deda mraz za iznajmljivanje, deset minuta deset maraka, a njoj je svejedno i rogovi da mi porastu tako da nijedno nije merodavno.
no eto, bar imam nešto zabavno u ogledalu #stopmonotoniji
pred petak valjda.
no ne znam šta će biti za vikend.
ako ću na stareka to bih već sutra ujutru trebao znati zbog smeštaja.
ako ću u beograd na neku od trka to bih mogao saznati i u subotu, čudna mi čuda.
ako ću na maraton eeee to bi bilo bolje da znam što ranije.
dok saznam možda dođe i ponedeljak pa usput saznam da nigde nisam otišao.
crveno slovo po crkvenom kalendaru sam iskoristio da odmorim brusilicu i motorku pa sam malo duže trčao.
biciklom 24km do podnožja medvednika, pa jedan skraćeni expresso od 18km, pa mtb-om nazad istih 24km, pa city bikeom nekih 12km nekim poslom (...) pa uveče još 12km trčanja ali ovaj put (za promenu) u društvu.
onih godina u prethodnom životu kada su se vozile bici trke vikendom, uvek je četvrtkom bila Dužina, pa se noge taman oporave plus superkompenzuju do nedelje.
trčanje je malo komplikovanije glede oporavka no dobro, preživeo sam već sve i svašta.
sutra će biti sedam dana kako sam se zadnji put obrijao i već onako sumnjivo izgledam.
negde na pola između harmonikaša, ribolovca, i onih što skupljaju stare kartone.
još sedam dana pa će me staviti na omot konzerve tunjevine.
u dilemi sam da li da se rešim ovog sloja što ranije ili da sačekam pomenuti vikend i proverim da li će me neko prepoznati i zašto ne.
opravdanje nalazim u tome što sam bio posvećen dvorišnim fizičkim radovima pa sam prilagodio izgled poslu, da ne kažem zanatu.
nekako je lakše verovati zavarivaču koji ima koliku-tolicnu bradu.
žena i tašta su navodno očajne, no mislim da glume.
faze bi trebale da traju svaka po 4-5 dana i da idu redom čuđenje-snebivanje-zapitkivanje-zbunjenost-neverica-očaj-depresija što izlazi na mesec dana a ne na 6.
od drugova me niko nije ni video osim dvoje koji su različito reagovali: on me zajebava da mogu za dva meseca zarađivati kao deda mraz za iznajmljivanje, deset minuta deset maraka, a njoj je svejedno i rogovi da mi porastu tako da nijedno nije merodavno.
no eto, bar imam nešto zabavno u ogledalu #stopmonotoniji
07 studenoga 2018
blogovi su pali na teme
lepše je kada za sportski blog imaš sportske teme, a opet s druge strane život je takođe sport i šta god uradio doneće ili neće neki rezultat.
nakon tri dana sam završio ogradu, sve zavario obrusio zagitovao šta treba i čak na mestima prešao osnovnom bojom za metal.
zbog toga su treninzi "trpeli" no svakako bi trebali da "trpe" nakon trke.
čak je i trka bila direktno iz teških radova po dvorištu no nadmašila je (standardno skromna) očekivanja.
ponedeljak je bio očekivano "kljok" a već utorak onako malo živahniji.
nakon uobičajenih sat - sat i nešto trčkaranja otišao sam ka školskom dvorištu i zavrteo nekoliko krugova ubrzanja na pravcu i lakšeg trčanja kroz krivinu.
opet je ispalo da sam prezadovoljan i to treći dan zaredom, pardon, četvrti.
prvo sam bio zadovoljan motornom testerom, pa trkom, pa je došlo nemogućih osam sati rada plus trčanje, i napokon oporavak i povratak brzinama na velika vrata (dvorišta osnovne škole? trt).
možda sam i danas zadovoljan, nemam pojma.
opet sam uglavio i dosta poslova, i jednu vožnju koju odgađam već nedeljama, a na kraju čak i trčanje sa umetnutim eksperimentom koji se srećno završio.
hoću reći, kad mi se ona grana već nije zabola u rupu (amputiranog rukava od) prsluka i kad nisam ostao da visim na nekom grmu kao plastična kesa, trebao bih da budem zadovoljan.
dnevne temperature su u pomenuta 4 dana savršenom progresijom sklizale 22-20-18-16 stepeni i pitam se dokle misle ovako, ali se onda setim da je ipak novembar i da možda očekujem previše od ovog leta koje sada već liči na starca od 107 godina koji pokušava da uradi 60 sklekova bez pauze.
dok ga baba od 90 godina posmatra držeći u krilu jelte mačku.
blago njima, baš im je zanimljivo.
nakon tri dana sam završio ogradu, sve zavario obrusio zagitovao šta treba i čak na mestima prešao osnovnom bojom za metal.
zbog toga su treninzi "trpeli" no svakako bi trebali da "trpe" nakon trke.
čak je i trka bila direktno iz teških radova po dvorištu no nadmašila je (standardno skromna) očekivanja.
ponedeljak je bio očekivano "kljok" a već utorak onako malo živahniji.
nakon uobičajenih sat - sat i nešto trčkaranja otišao sam ka školskom dvorištu i zavrteo nekoliko krugova ubrzanja na pravcu i lakšeg trčanja kroz krivinu.
opet je ispalo da sam prezadovoljan i to treći dan zaredom, pardon, četvrti.
prvo sam bio zadovoljan motornom testerom, pa trkom, pa je došlo nemogućih osam sati rada plus trčanje, i napokon oporavak i povratak brzinama na velika vrata (dvorišta osnovne škole? trt).
možda sam i danas zadovoljan, nemam pojma.
opet sam uglavio i dosta poslova, i jednu vožnju koju odgađam već nedeljama, a na kraju čak i trčanje sa umetnutim eksperimentom koji se srećno završio.
hoću reći, kad mi se ona grana već nije zabola u rupu (amputiranog rukava od) prsluka i kad nisam ostao da visim na nekom grmu kao plastična kesa, trebao bih da budem zadovoljan.
dnevne temperature su u pomenuta 4 dana savršenom progresijom sklizale 22-20-18-16 stepeni i pitam se dokle misle ovako, ali se onda setim da je ipak novembar i da možda očekujem previše od ovog leta koje sada već liči na starca od 107 godina koji pokušava da uradi 60 sklekova bez pauze.
dok ga baba od 90 godina posmatra držeći u krilu jelte mačku.
blago njima, baš im je zanimljivo.
05 studenoga 2018
još zadovoljniji
sve je stvar kriterijuma.
ili uraditi što bolje neki posao pa koliko god stigneš za jedan dan, i zatim naravno nastaviti isti posao još tri dana (kao što sam radio levu stranu ograde), ili uraditi kako-tako sve za jedan dan pa u narednim danima popravljati sve što nije ispalo savršeno.
kad olupaš šljaku i brusilicom skineš višak varova, ukaže se toliko rupa i koječega da mnoga mesta ne deluju zavarena uopšte, a kamoli DOBRO zavarena.
zato "majstori" to prefarbaju preko one sive šljake i onda svaki var izgleda lepo.
osim što se odvoji posle par godina ili prilikom prvog jačeg udarca.
no ovaj put sam imao drugu taktiku.
sve sam završio za 8 sati, i to neprekidnog rada.
čak ni ovaj rez kroz koji bi moglo da se izvadi slepo crevo, da je na pravom mestu (rez) a ne na korenu palca, nisam stigao da previjem nego sam samo vratio rukavicu da mi krvarenje ne odvlači pažnju.
sutra me čeka betoniranje ograde, odnosno pre toga ću popraviti sve veće propuste da ništa ne bih klimao i mrdao kad jednom nalijem beton.
neka me neko podseti da pre nalivanja betona (male su to rupe, pedal prečnika) zabijem par gvozdenih cevi od 10mm u zemlju u nekoliko pravaca, pa da ih onda "zalijem" i tako na kraju ta masa dobije oblik ježa koji je bodljama čvrsto zagrabio u zemlju.
sve u svemu jako sam zadovoljan.
JAKO!
iz prostog razloga što sam ovako malo i proširio dvorište.
stara ograda je bila 15cm u našem dvorištu pa je komšija imao više neplaćenog prostora, a sada sam nove stubove i čvrstu metalnu ogradu (umesto neke klimave žičane) pomerio na santimetar od njegovog prolaza i tako dobio širi prolaz za auto a i bicikle.
lakše je biciklu nasloniti na pravu ogradu nego na pletenu žicu.
zeleno je komšija, crvene tačke su stara ograda i moj stari prolaz, a plave tačke i linija su nova ograda.
bonbona!
zato sam pak popušio trening sve do evo mraka, pa ću nešto kasnije otići na (praktično) noćno trčanje, iako bi po letnjim okvirima dan trajao još 3.5 sata.
a ovako je već skoro sat mrak, fuj.
no dobro.
trčao sam i sinoć dosta, nakon trke.
umesto rastrčavanja smo samo malo prošetali i pojeli tri ručka (tri u jednom) pa sam nakon vožnje kući odlučio da je konačno došlo vreme za zakasnelo rastrčavanje i okajavanje ručkova.
ispalo je dosta brže nego što sam navikao, valjda me je držao aNdrenalin sa trke, nemam pojma.
ili su mi noge bilo onako "razvezane", nemam pojma ni to.
na šta će ličiti večerašnje truptanje nemam pojma (ni to!) ali kako god ispadne biću zadovoljan.
krenulo me to da budem zadovoljan pa ga ne bih menjao.
eto.
ili uraditi što bolje neki posao pa koliko god stigneš za jedan dan, i zatim naravno nastaviti isti posao još tri dana (kao što sam radio levu stranu ograde), ili uraditi kako-tako sve za jedan dan pa u narednim danima popravljati sve što nije ispalo savršeno.
kad olupaš šljaku i brusilicom skineš višak varova, ukaže se toliko rupa i koječega da mnoga mesta ne deluju zavarena uopšte, a kamoli DOBRO zavarena.
zato "majstori" to prefarbaju preko one sive šljake i onda svaki var izgleda lepo.
osim što se odvoji posle par godina ili prilikom prvog jačeg udarca.
no ovaj put sam imao drugu taktiku.
sve sam završio za 8 sati, i to neprekidnog rada.
čak ni ovaj rez kroz koji bi moglo da se izvadi slepo crevo, da je na pravom mestu (rez) a ne na korenu palca, nisam stigao da previjem nego sam samo vratio rukavicu da mi krvarenje ne odvlači pažnju.
sutra me čeka betoniranje ograde, odnosno pre toga ću popraviti sve veće propuste da ništa ne bih klimao i mrdao kad jednom nalijem beton.
neka me neko podseti da pre nalivanja betona (male su to rupe, pedal prečnika) zabijem par gvozdenih cevi od 10mm u zemlju u nekoliko pravaca, pa da ih onda "zalijem" i tako na kraju ta masa dobije oblik ježa koji je bodljama čvrsto zagrabio u zemlju.
sve u svemu jako sam zadovoljan.
JAKO!
iz prostog razloga što sam ovako malo i proširio dvorište.
stara ograda je bila 15cm u našem dvorištu pa je komšija imao više neplaćenog prostora, a sada sam nove stubove i čvrstu metalnu ogradu (umesto neke klimave žičane) pomerio na santimetar od njegovog prolaza i tako dobio širi prolaz za auto a i bicikle.
lakše je biciklu nasloniti na pravu ogradu nego na pletenu žicu.
zeleno je komšija, crvene tačke su stara ograda i moj stari prolaz, a plave tačke i linija su nova ograda.
bonbona!
zato sam pak popušio trening sve do evo mraka, pa ću nešto kasnije otići na (praktično) noćno trčanje, iako bi po letnjim okvirima dan trajao još 3.5 sata.
a ovako je već skoro sat mrak, fuj.
no dobro.
trčao sam i sinoć dosta, nakon trke.
umesto rastrčavanja smo samo malo prošetali i pojeli tri ručka (tri u jednom) pa sam nakon vožnje kući odlučio da je konačno došlo vreme za zakasnelo rastrčavanje i okajavanje ručkova.
ispalo je dosta brže nego što sam navikao, valjda me je držao aNdrenalin sa trke, nemam pojma.
ili su mi noge bilo onako "razvezane", nemam pojma ni to.
na šta će ličiti večerašnje truptanje nemam pojma (ni to!) ali kako god ispadne biću zadovoljan.
krenulo me to da budem zadovoljan pa ga ne bih menjao.
eto.
04 studenoga 2018
zadovoljan?
ništa nije moglo gore ispasti a ja sam opet zadovoljan.
eto recepta kako meni udovoljiti dakle?
prijavio sam se u zadnji čas pa mi nije prošla uplata.
no zato sam poneo uplatnice na preuzimanje brojeva.
pa su nam dali brojeve. ok.
dobio sam i čip, na poleđini.
cura je nešto pipkala po laptopu.
delovalo je da zna šta radi.
istrčao sam trku, SA BROJEM.
trčao sam bez sata jer sat više nemam.
prijalo mi je.
nisam brinuo da li mi je puls premali ili previsok.
nisam brinuo da li mi je brzina loša ili gps brlja.
nisam brinuo da li mi je brzina previsoka, iako ne dišem ubrzano.
NIŠTA NISAM brinuo, samo sam trčao.
pratio sam malo ovog malo onog i nakon par km se skrasio u blizini Treće Žene.
nakon što me je u prvih 200-300m prošlo nekoliko ljudi koji su brži a skromno startovali iz pozadine, više me niko nije prošao do cilja, a ja sam prošao bogme mnoge.
u zadnjem kilometru sam malo pustio korak pa je zaostala i Treća Žena kao i dva klinca koji su se našli u blizini.
u cilju je Treća Žena dobila vreme 40'13'' a mene naravno nema u rezultatima.
na semaforu je pisalo 40'04'' i sasvim sam s tim zadovoljan.
ne znam ni koja je bila tačna dužina staze.
frend sa garminom je izmerio punih 10km s tim da nakon ulaska u arenu nije moglo biti gps signala pa ne znam koliko je garmin mogao zabeležiti i taj deo.
sad ćete vi reći - da si nosio sat, sve bi znao.
da, ali se ne bih ovako lepo osećao, rasterećeno.
ili da sam nosio mobilni u torbici oko struka, ne bi mi MNOGO smetao ali bi mi smetao, to je sigurno.
ne znam šta ću raditi ubuduće.
ne patim što me (za sada) nema u rezultatima, mada bih voleo da se pojavim na barem jednoj slici iz ciljnog prostora ili makar na skretanju u arenu, par stotina metara ranije.
a nije ni bitno.
bitno je da se nakon puno trka i trkica opet osećam zadovoljan.
nije bila ni onolika gužva koliko sam se plašio.
ipak je jedno okret oko čunja, kakav je na mnogim trkama, a ovde smo imali onaj travnjak između dva smera avenije pa je svaki okret bio praktično veliki polukrug i gotovo nikakvo usporavanje.
otprilike kako sam se i nadao da će biti, u najboljem scenariju.
ulazak u cilj jeste bio spektakularan ali me nije dojmio, bio sam i na većim koncertima a lajt šou i muzika me nisu naročito asocirali na cilj atletske trke niti mi imaju ikakve veze s tim.
no ne smeta, ako se raji dopalo.
asics noosa ff opet odradile posao bez da sam se uopšte setio da imam patike na nogama.
sad je ispalo da su mi osim za maraton i polumaraton, idealne i za cenera.
a još uvek nisam naručio još jedan par.
neodgovan sam i nadam se da neću zbog toga platiti u budućnosti.
da rezimiram.
istrčao trku, zadovoljan osećajem i rezultatom u datim okolnostima, uz opasku sitnim slovima na dnu pakovanja, da nemam ama baš nikakav dokaz da sam uopšte bio u beogradu danas.
osim zagrevanja koje sam snimio na stravu, hah.
a opet ću dodati, po ko zna koji put - A KOGA BRIGAAAA???
eto recepta kako meni udovoljiti dakle?
prijavio sam se u zadnji čas pa mi nije prošla uplata.
no zato sam poneo uplatnice na preuzimanje brojeva.
pa su nam dali brojeve. ok.
dobio sam i čip, na poleđini.
cura je nešto pipkala po laptopu.
delovalo je da zna šta radi.
istrčao sam trku, SA BROJEM.
trčao sam bez sata jer sat više nemam.
prijalo mi je.
nisam brinuo da li mi je puls premali ili previsok.
nisam brinuo da li mi je brzina loša ili gps brlja.
nisam brinuo da li mi je brzina previsoka, iako ne dišem ubrzano.
NIŠTA NISAM brinuo, samo sam trčao.
pratio sam malo ovog malo onog i nakon par km se skrasio u blizini Treće Žene.
nakon što me je u prvih 200-300m prošlo nekoliko ljudi koji su brži a skromno startovali iz pozadine, više me niko nije prošao do cilja, a ja sam prošao bogme mnoge.
u zadnjem kilometru sam malo pustio korak pa je zaostala i Treća Žena kao i dva klinca koji su se našli u blizini.
u cilju je Treća Žena dobila vreme 40'13'' a mene naravno nema u rezultatima.
na semaforu je pisalo 40'04'' i sasvim sam s tim zadovoljan.
ne znam ni koja je bila tačna dužina staze.
frend sa garminom je izmerio punih 10km s tim da nakon ulaska u arenu nije moglo biti gps signala pa ne znam koliko je garmin mogao zabeležiti i taj deo.
sad ćete vi reći - da si nosio sat, sve bi znao.
da, ali se ne bih ovako lepo osećao, rasterećeno.
ili da sam nosio mobilni u torbici oko struka, ne bi mi MNOGO smetao ali bi mi smetao, to je sigurno.
ne znam šta ću raditi ubuduće.
ne patim što me (za sada) nema u rezultatima, mada bih voleo da se pojavim na barem jednoj slici iz ciljnog prostora ili makar na skretanju u arenu, par stotina metara ranije.
a nije ni bitno.
bitno je da se nakon puno trka i trkica opet osećam zadovoljan.
nije bila ni onolika gužva koliko sam se plašio.
ipak je jedno okret oko čunja, kakav je na mnogim trkama, a ovde smo imali onaj travnjak između dva smera avenije pa je svaki okret bio praktično veliki polukrug i gotovo nikakvo usporavanje.
otprilike kako sam se i nadao da će biti, u najboljem scenariju.
ulazak u cilj jeste bio spektakularan ali me nije dojmio, bio sam i na većim koncertima a lajt šou i muzika me nisu naročito asocirali na cilj atletske trke niti mi imaju ikakve veze s tim.
no ne smeta, ako se raji dopalo.
asics noosa ff opet odradile posao bez da sam se uopšte setio da imam patike na nogama.
sad je ispalo da su mi osim za maraton i polumaraton, idealne i za cenera.
a još uvek nisam naručio još jedan par.
neodgovan sam i nadam se da neću zbog toga platiti u budućnosti.
da rezimiram.
istrčao trku, zadovoljan osećajem i rezultatom u datim okolnostima, uz opasku sitnim slovima na dnu pakovanja, da nemam ama baš nikakav dokaz da sam uopšte bio u beogradu danas.
osim zagrevanja koje sam snimio na stravu, hah.
a opet ću dodati, po ko zna koji put - A KOGA BRIGAAAA???
magla
nije loše uvek krenuti na put malo ranije. evo jutros je gusta magla duž kolubare. pa se putuje otežano jelte. prekjuče sam trčao dvaput, pa juče nijednom. doduše imao sam dva bici izleta. prvo sam malo vozio pored ove drugarice što trči pa se pogodilo da nas je iz auta spazila proslavljena olimpijka i kasnije pozvala telefonom da proveri da li možda treniram neku novu opasnu konkurenciju. uveče sam išao mtb-om da potražim neko kuče ranije primećeno pored puta pa sam se vraćao kad se već uveliko smračilo. po mraku je bogme prohladno na +17 sa malim vetrom. ja krenuo u šorcu i majici, heh. zato je sada samo +6 a ja u toplom autu. život. ko zna šta će danas biti. da li ću trčati jednom ili tri puta. sporo ili manje sporo. sat sam bacio a sa telefonom neću trčati trke ni za pozamašne dnevnice. dosta sam napisao. asfalt oko lajkovca je takav da u sedištu suvozača odskačem kao na rodeu. nije ovo eu, ni zemlja za blogere.
01 studenoga 2018
2605
uplatio sam 10km u Novom Beogradu i proverio kako stoje stvari na prijavama.
piše da su svima dodelili startne brojeve jer je uplaćivanje moguće i u petak i subotu.
moja uplata će valjda biti proknjižena a broj mi je 2605.
uzeo sam da guglam šta se sve dogodilo 26.05., rekoh ko zna šta otkrijem.
piše da je na taj dan rođen džon vejn, gde ćeš veće karme.
i beše neka ženska čuvena ali sam zaboravio.
kauboj je zasenio sve.
eh da, nije bila ženska, bio je majls dejvis.
ali on je u kasnoj fazi nosio aljine pa mu to dođe na isto.
i nastavljajući da kotrljam (skrolam) po vikipediji šokiram se podatkom koji sam možda nekada i proturio kroz glavu ali zaboravio, a to je da je na taj datum poginula jedna biciklistkinja koju sam znao i onako "iz viđenja" sa nekih trka u italiji.
piše da je napustila biciklizam da bi zasnovala porodicu i tri meseca nakon rađanja ćerkice upala u nekakvu depresiju i bacila se pod voz.
koji džon vejn koja karma koji bakrači, sad sam sav popišan što ću taj datum nositi na trci.
udariću na startnom broju neki zarez pa će pisati 2,605 ili 260,5, pa će to značiti nešto skroz deseto, a neću ni guglati šta.
NE ŽELIM DA ZNAM!
inače danas sam napao Novembar onako frontalno, sa trčanjem i planinarenjem pre podne i trčkaranjem uveče.
još sam nešto malo gitovao šmirglao i farbuckao.
mislim ovako od penzionerskih slobodnih aktivnosti.
a oni blogovi o patikama još uvek čekaju.
već me je pomalo sramota.
biće valjda i toga, što reče bajaga da smo živi i zdravi i da nas čuva blog.
piše da su svima dodelili startne brojeve jer je uplaćivanje moguće i u petak i subotu.
moja uplata će valjda biti proknjižena a broj mi je 2605.
uzeo sam da guglam šta se sve dogodilo 26.05., rekoh ko zna šta otkrijem.
piše da je na taj dan rođen džon vejn, gde ćeš veće karme.
i beše neka ženska čuvena ali sam zaboravio.
kauboj je zasenio sve.
eh da, nije bila ženska, bio je majls dejvis.
ali on je u kasnoj fazi nosio aljine pa mu to dođe na isto.
i nastavljajući da kotrljam (skrolam) po vikipediji šokiram se podatkom koji sam možda nekada i proturio kroz glavu ali zaboravio, a to je da je na taj datum poginula jedna biciklistkinja koju sam znao i onako "iz viđenja" sa nekih trka u italiji.
piše da je napustila biciklizam da bi zasnovala porodicu i tri meseca nakon rađanja ćerkice upala u nekakvu depresiju i bacila se pod voz.
koji džon vejn koja karma koji bakrači, sad sam sav popišan što ću taj datum nositi na trci.
udariću na startnom broju neki zarez pa će pisati 2,605 ili 260,5, pa će to značiti nešto skroz deseto, a neću ni guglati šta.
NE ŽELIM DA ZNAM!
inače danas sam napao Novembar onako frontalno, sa trčanjem i planinarenjem pre podne i trčkaranjem uveče.
još sam nešto malo gitovao šmirglao i farbuckao.
mislim ovako od penzionerskih slobodnih aktivnosti.
a oni blogovi o patikama još uvek čekaju.
već me je pomalo sramota.
biće valjda i toga, što reče bajaga da smo živi i zdravi i da nas čuva blog.
31 listopada 2018
petljao
nešto sam petljao sa Stravom pa sam mesec zaključio sa pola aktivnosti vidljivih javno a pola nevidljivih na onom famoznom oktobarskom čelindžu. i tako tamo imam negde između 300 i 400km, sad sam zaboravio, a evo zvanična statistika kaže da imam pretrčanih 612km, odnosno u celoj godini do sada 4818km. imaćeš šes' 'iljada do kraja godine, reče drug malopre, u šta naravno nisam siguran jer godina je PREdugačka i PREvrtljiva i nikad ne znaš šta se može dogoditi do kraja.
mislio sam da ću danas pretrčati i malo više, da udarim oktobra po repu, no ni sinoć ni večeras nisam bio raspoložen za neke maratone. onako, izađe, protrčkaram, zastanem par puta da se malo istegnem pošto kod kuće nikada ne stignem, i to je to. zanimljivo je i da sam zadnja dva dana trčao malo brže od mesečnog odnosno godišnjeg proseka. kao što me nekad stigne umor, sada me je "stigao odmor".
u nastavku a na sličnu temu, razmišljam sve intenzivnije o trci 5/10km u nedelju. od početka mi je bila antipatična ta ideja stampeda gradskim avenijama sa skretanjima i okretima na svakom kilometru ako ne i češće. no u nedostatku boljih trka, šta fali probati i to? videti kako izgleda. izazov u izazovu, uvek biti na pravom mestu, proći stazu koja je i tehnički zahtevna a ne samo udri pravac od 10km pa možeš i mozak da ugasiš i ostaviš noge da same trče kao u zaprezi.
blog o patikama nisam napisao jer mi fale dobre fotografije, a nisam siguran ni da ću ovih dana to stići. sve je stvar inspiracije i onog "carpe diem" ako se dotična već pojavi. imam i jedan malo veći projekt koji nikako da izvedem a potrebno mi je možda pola sata sveukupno. taj će mi doneti puno lajkova, no malo mi je tehnički komplikovan. nadam se da ću iskoristiti neki od poslednjih topljikavih sunčanih dana i za to. bumo vidli.
mislio sam da ću danas pretrčati i malo više, da udarim oktobra po repu, no ni sinoć ni večeras nisam bio raspoložen za neke maratone. onako, izađe, protrčkaram, zastanem par puta da se malo istegnem pošto kod kuće nikada ne stignem, i to je to. zanimljivo je i da sam zadnja dva dana trčao malo brže od mesečnog odnosno godišnjeg proseka. kao što me nekad stigne umor, sada me je "stigao odmor".
u nastavku a na sličnu temu, razmišljam sve intenzivnije o trci 5/10km u nedelju. od početka mi je bila antipatična ta ideja stampeda gradskim avenijama sa skretanjima i okretima na svakom kilometru ako ne i češće. no u nedostatku boljih trka, šta fali probati i to? videti kako izgleda. izazov u izazovu, uvek biti na pravom mestu, proći stazu koja je i tehnički zahtevna a ne samo udri pravac od 10km pa možeš i mozak da ugasiš i ostaviš noge da same trče kao u zaprezi.
blog o patikama nisam napisao jer mi fale dobre fotografije, a nisam siguran ni da ću ovih dana to stići. sve je stvar inspiracije i onog "carpe diem" ako se dotična već pojavi. imam i jedan malo veći projekt koji nikako da izvedem a potrebno mi je možda pola sata sveukupno. taj će mi doneti puno lajkova, no malo mi je tehnički komplikovan. nadam se da ću iskoristiti neki od poslednjih topljikavih sunčanih dana i za to. bumo vidli.
29 listopada 2018
povratak
pisao bih o nekim skroz drugim stvarima ali ne mogu.
pa ću se zadržati samo na kratkom opisu povratka "normalnom" trčanju.
kao nekad, kad sam mogao da odlučim da li ću ići malo brže ili malo sporije.
u zadnje vreme nekako noge same odluče da će ići sporije i ja se samo pomirim s tim.
elem jutros sam zaista i išao sporije, što je bilo očekivano nakon napora u nedelju.
(za neobaveštene, u koje i sâm spadam jer ništa nisam pisao, od trke na 10.5 km sam otrčao ravno 2/3 i došetao ostatak do cilja. ne što sam bio umoran, gladan, što sam se preračunao, ništa od toga. jednostavno sam bio loše raspoložen pa sam u nekom trenutku stao. kao da je to nešto važno hm)
nakon jutarnjih umereno brdskih 15km uveče sam dodao malo živahnijih polubrdskih 11km, i to oba trčanja u istim patikama.
to mi je jako važno da na kraju dana saberem dva trčanja pa dodam patikama kilometražu, umesto mučenja da jednima dodajem 15km a drugima 11km fuuujjjjj.
eto čime se ja bavim.
ako su ti to najveći problemi u životu onda ti uopšte nije tako loše (reći ćete).
pa eto.
bliži se kraj meseca, ko će sad popunjavati zaostale dane u excelu i pripremati onaj čuveni blog o ukupnim kilometrima i blabla, grozno.
pa ću se zadržati samo na kratkom opisu povratka "normalnom" trčanju.
kao nekad, kad sam mogao da odlučim da li ću ići malo brže ili malo sporije.
u zadnje vreme nekako noge same odluče da će ići sporije i ja se samo pomirim s tim.
elem jutros sam zaista i išao sporije, što je bilo očekivano nakon napora u nedelju.
(za neobaveštene, u koje i sâm spadam jer ništa nisam pisao, od trke na 10.5 km sam otrčao ravno 2/3 i došetao ostatak do cilja. ne što sam bio umoran, gladan, što sam se preračunao, ništa od toga. jednostavno sam bio loše raspoložen pa sam u nekom trenutku stao. kao da je to nešto važno hm)
nakon jutarnjih umereno brdskih 15km uveče sam dodao malo živahnijih polubrdskih 11km, i to oba trčanja u istim patikama.
to mi je jako važno da na kraju dana saberem dva trčanja pa dodam patikama kilometražu, umesto mučenja da jednima dodajem 15km a drugima 11km fuuujjjjj.
eto čime se ja bavim.
ako su ti to najveći problemi u životu onda ti uopšte nije tako loše (reći ćete).
pa eto.
bliži se kraj meseca, ko će sad popunjavati zaostale dane u excelu i pripremati onaj čuveni blog o ukupnim kilometrima i blabla, grozno.
28 listopada 2018
rez
pravio sam tako raznorazne rezove i prelome u životu.
čak i u onom Prvom od sportskih života, biciklističkom.
par godina treniranja na prosek, pa na pulseve, pa na osećaj, pa opet na ciklomaster, pa bez ičega.
naravno da je brzina uvek zavisila samo od forme i raspoloženja, a nikada od toga da li sam tokom vožnje gledao u brzinomer ili u pulseve.
trčanje je malo čudnije, mada ne nužno.
valjda.
pogledaš na sat pa kreneš tačno u 10h00 na trčanje i okreneš na 10km i dotrčiš nazad na početak pa pogledaš na sat a on kaže 11h40 i onda kažeš gle išao sam 20km za 100 minuta, nije to ni loše ZA OVAJ OSEĆAJ.
(kakav god da je bio osećaj, naravno)
ne znam kako bi išlo trčanje skroz bez ičega.
odeš dođeš, znaš koliko si pretrčao jer jebiga nisi lud, istim putevima ideš pa si popamtio gde je 5km gde 10km, ali kad se vratiš i nemaš pojma da li si trčao tempo po 4, 5, ili 6 minuta, e dođavola onda.
ili možda ne.
već ćeš na trci videti koja brzina ti je Tempo Trčanje pa ćeš nešto znati.
valjda.
u svakom slučaju uzbuđen sam ali nemam tremu, to je odlična situacija.
povoljna.
eksperiment može da počne koliko odmah.
ubr (uzgred budi rečeno) videh live-rezultate iz ljubljane od dvoje koji su me zanimali, i za razliku od ubeđenja da su žene manji zaletači danas je ispalo suprotno.
onaj uporni je ipak došao do cilja, uz neke male probleme koje će nam sutra opisati u blogu, a ona uspaljenica je odustala nakon 52% trke, tojest maratona, i to neće nigde opisati.
šteta.
hohohohoho
čak i u onom Prvom od sportskih života, biciklističkom.
par godina treniranja na prosek, pa na pulseve, pa na osećaj, pa opet na ciklomaster, pa bez ičega.
naravno da je brzina uvek zavisila samo od forme i raspoloženja, a nikada od toga da li sam tokom vožnje gledao u brzinomer ili u pulseve.
trčanje je malo čudnije, mada ne nužno.
valjda.
pogledaš na sat pa kreneš tačno u 10h00 na trčanje i okreneš na 10km i dotrčiš nazad na početak pa pogledaš na sat a on kaže 11h40 i onda kažeš gle išao sam 20km za 100 minuta, nije to ni loše ZA OVAJ OSEĆAJ.
(kakav god da je bio osećaj, naravno)
ne znam kako bi išlo trčanje skroz bez ičega.
odeš dođeš, znaš koliko si pretrčao jer jebiga nisi lud, istim putevima ideš pa si popamtio gde je 5km gde 10km, ali kad se vratiš i nemaš pojma da li si trčao tempo po 4, 5, ili 6 minuta, e dođavola onda.
ili možda ne.
već ćeš na trci videti koja brzina ti je Tempo Trčanje pa ćeš nešto znati.
valjda.
u svakom slučaju uzbuđen sam ali nemam tremu, to je odlična situacija.
povoljna.
eksperiment može da počne koliko odmah.
ubr (uzgred budi rečeno) videh live-rezultate iz ljubljane od dvoje koji su me zanimali, i za razliku od ubeđenja da su žene manji zaletači danas je ispalo suprotno.
onaj uporni je ipak došao do cilja, uz neke male probleme koje će nam sutra opisati u blogu, a ona uspaljenica je odustala nakon 52% trke, tojest maratona, i to neće nigde opisati.
šteta.
hohohohoho
27 listopada 2018
odmor
uf kako mi prija ovaj odmor od ničega, jer ako ćemo pošteno nisam imao od čega ni da se umaram. trčao sam svakog vikenda polumaraton i tako pola proleća i pola jeseni, a možda i pola leta. izgleda da sam ove godine imao između 40 i 45 trka, mala mi je zbrka u excelu i ne vidim lepo koje brojke su crvene a koje zatamnjene, kao i šta znače silne beleške po ćoškovima svakog polja. treba to dešifrovati nakon tolikih meseci.
no ljudsko telo je voćka čudnovata, a um još čudnovatija. može se desiti da se za koji dan misteriozno osetim preporođen i poželim da se vratim na neki sledeći polumaraton u kasnoj jeseni. ako bi to uopšte imalo smisla, mislim pravog smisla, osim onog smisla da sve ima smisla ako nam se upravo to radi.
nakon jučerašnjeg hajde da kažem odmora, za slučaj da za vikend ipak otrčim neku trkicu, danas sam otrčao laganih 7km ujutru a popodne 9km laganog tempa sa povremenim osećajem uskakanja u "srednji tempo" što bi bila ona neka zlatna sredina od koje možeš dosta brže a prijalo bi ti i malo sporije. naime otišao sam biciklom tu na jedan obronak izvan grada a vratio se trčeći, pa je ta nizbrdna (?) staza pripomogla da mi bez gotovo ikakvog napora prosek ipak bude ispod 5'/km. vidi ti njega, ovamo priča kako mu je do odmora i svega dosta, a tamo virka u prosek...
no ljudsko telo je voćka čudnovata, a um još čudnovatija. može se desiti da se za koji dan misteriozno osetim preporođen i poželim da se vratim na neki sledeći polumaraton u kasnoj jeseni. ako bi to uopšte imalo smisla, mislim pravog smisla, osim onog smisla da sve ima smisla ako nam se upravo to radi.
nakon jučerašnjeg hajde da kažem odmora, za slučaj da za vikend ipak otrčim neku trkicu, danas sam otrčao laganih 7km ujutru a popodne 9km laganog tempa sa povremenim osećajem uskakanja u "srednji tempo" što bi bila ona neka zlatna sredina od koje možeš dosta brže a prijalo bi ti i malo sporije. naime otišao sam biciklom tu na jedan obronak izvan grada a vratio se trčeći, pa je ta nizbrdna (?) staza pripomogla da mi bez gotovo ikakvog napora prosek ipak bude ispod 5'/km. vidi ti njega, ovamo priča kako mu je do odmora i svega dosta, a tamo virka u prosek...
26 listopada 2018
DNS
nisam nigde bio ni prijavljen pa ne mogu ni DNStartati, dakle lažem već počev od naslova.
u Ljubljanu sam teoretski mogao, da sam u podne već otputovao, a kako nisam krenuo na put a noće je evo odavno pala, sutra mi je prekasno.
čak su mi i startni broj našli ali šta ću, druge obaveze su se isprečile.
za Podgoricu sam se takođe mogao prijaviti juče do ponoći ali mi se nije ni prijavljivalo ni išlo.
odjednom mi se smučilo to beskrajno putovanje sa milion krivina.
da idem na neke pripreme gde ću biciklom preći hiljade kilometara mesečno, pa hajde.
ali na maraton, neka hvala.
kome se trči nakon celog dana u autu, srećan mu put i sve najlepše želim.
do juče je bilo prehladno za poslove u dvorištu a sutra je neko crkveno crveno slovo (to je ono kada te komšiluk gleda kao ludaka ako upališ motorku) pa sam sve morao danas.
nije maratonisanje za NK radnike.
ne znam više unazad koji je bio koji dan i kada sam pisao zadnji blog, no svakog dana mi je na kraju trebalo pola sata da pohvatam gde sam sve bio jer sam imao po desetak aktivnosti na Stravi pa je sve to trebalo sabrati, kilometre i minute mnogobrojne a uvek nedovoljne.
(PS
Stravu koristim skroz privatno, umesto da na dlan zapisujem pređene kilometre, tako da me nemojte tamo ni tražiti niti ja nameravam uhoditi vas)
što se tiče maratona, radi se o tome da sam nekako zavoleo ganjanje na polumaratonima i to mi se ustanovilo kao "prava mera".
za Halfić možeš da treniraš više ili manje, uvek ćeš ga slično istrčati.
nikad nakon halfića nisi premoren, možeš u auto pa kući.
ako je oko sat i po pa dobro bio si umoran, ako je koji minut brže puna šaka brade i obavezno prvo ili drugo mesto u kategoriji.
za maraton nisam trenirao, zadnja dužina mi je bila pre nekoliko meseci, nemam pojma dokle bi me noge držale, a rezultatom bih svakako bio nezadovoljan, koliki god bio.
na osnovu rezultata polumaratona iz 2016 deluje da sam sada minut-dva brži na 21km, no tada sam pred ljubljanu trčao i novosadskih 33km po asfaltu i deliblatskih 41km po pesku i uopšte imao više tih dugačkih trčanja.
tako da, uopšte ne znam kako bi mi noge podnele ono nakon dva do dva i po sata.
nisam siguran da mogu ispod 3h10, pa samim tim nemam ni motivaciju da se naprežem.
"možda" mi nije dovoljna garancija.
ostaće mi godina na dva maratona, sa 3h15 u novom gradu i 3h18 na plitvicama, u dva uzastopna vikenda.
no nadam se da ću uhvatiti još neki Half do kraja, kad ih već toliko volim?
od svog tog osećaja da je godina pri kraju povećao mi se i apetit, udaram po orasima bademima i nuteli, pa će sa par nadoknađenih kg (u odnosu na leto) ubrzo i brzine na polumaratonu potonuti u žabokrećinu.
duga i hladna zima može da počne.
u Ljubljanu sam teoretski mogao, da sam u podne već otputovao, a kako nisam krenuo na put a noće je evo odavno pala, sutra mi je prekasno.
čak su mi i startni broj našli ali šta ću, druge obaveze su se isprečile.
za Podgoricu sam se takođe mogao prijaviti juče do ponoći ali mi se nije ni prijavljivalo ni išlo.
odjednom mi se smučilo to beskrajno putovanje sa milion krivina.
da idem na neke pripreme gde ću biciklom preći hiljade kilometara mesečno, pa hajde.
ali na maraton, neka hvala.
kome se trči nakon celog dana u autu, srećan mu put i sve najlepše želim.
do juče je bilo prehladno za poslove u dvorištu a sutra je neko crkveno crveno slovo (to je ono kada te komšiluk gleda kao ludaka ako upališ motorku) pa sam sve morao danas.
nije maratonisanje za NK radnike.
ne znam više unazad koji je bio koji dan i kada sam pisao zadnji blog, no svakog dana mi je na kraju trebalo pola sata da pohvatam gde sam sve bio jer sam imao po desetak aktivnosti na Stravi pa je sve to trebalo sabrati, kilometre i minute mnogobrojne a uvek nedovoljne.
(PS
Stravu koristim skroz privatno, umesto da na dlan zapisujem pređene kilometre, tako da me nemojte tamo ni tražiti niti ja nameravam uhoditi vas)
što se tiče maratona, radi se o tome da sam nekako zavoleo ganjanje na polumaratonima i to mi se ustanovilo kao "prava mera".
za Halfić možeš da treniraš više ili manje, uvek ćeš ga slično istrčati.
nikad nakon halfića nisi premoren, možeš u auto pa kući.
ako je oko sat i po pa dobro bio si umoran, ako je koji minut brže puna šaka brade i obavezno prvo ili drugo mesto u kategoriji.
za maraton nisam trenirao, zadnja dužina mi je bila pre nekoliko meseci, nemam pojma dokle bi me noge držale, a rezultatom bih svakako bio nezadovoljan, koliki god bio.
na osnovu rezultata polumaratona iz 2016 deluje da sam sada minut-dva brži na 21km, no tada sam pred ljubljanu trčao i novosadskih 33km po asfaltu i deliblatskih 41km po pesku i uopšte imao više tih dugačkih trčanja.
tako da, uopšte ne znam kako bi mi noge podnele ono nakon dva do dva i po sata.
nisam siguran da mogu ispod 3h10, pa samim tim nemam ni motivaciju da se naprežem.
"možda" mi nije dovoljna garancija.
ostaće mi godina na dva maratona, sa 3h15 u novom gradu i 3h18 na plitvicama, u dva uzastopna vikenda.
no nadam se da ću uhvatiti još neki Half do kraja, kad ih već toliko volim?
od svog tog osećaja da je godina pri kraju povećao mi se i apetit, udaram po orasima bademima i nuteli, pa će sa par nadoknađenih kg (u odnosu na leto) ubrzo i brzine na polumaratonu potonuti u žabokrećinu.
duga i hladna zima može da počne.
23 listopada 2018
ništa i ponešto i svašta i ništa
čovek je do minut pred rođenje ništa i kad umre opet je ništa, pa tako i moje sportske nedelje prolaze u svačemu i koječemu a kad sabereš ni u čemu vrednom analize i hvalisanja.
tipa kad kažu išao sam ovaj trening sa ovolikim pulsom i sa ovoliko kifli naspram onoliko zemički, aman.
nekad sam mogao tako a sad sam se zasitio, još jedino trke merim i brojim im otkucaje i sekunde, a ni to sa preteranim žarom.
treninge, teško da shvatam ozbiljno da bih ih nazvao Treninzima.
odem na trčanje i to je to.
čak i kad sam na bicikli trenirao kako je moglo "na prste da prebrojiš" ljudi, nisam to zvao treninzi nego vožnje.
odu momci na pripreme pa kad vide moj trening kažu kuku nas četvorica vozimo "na smenu" 160km pa napravimo manji prosek a ti gazio sâm, pa nisi normalan.
a ja upišem "išao na vožnju".
nije to skromnost, kontam, nego neki kompleks.
nikad nisam sebe shvatao kao nekog bogzna vrednog, važnog, jakog, brzog.
uvek sam se poredio sa boljima, nikad sa lošijima.
pa kad vidim koliko je svetski prvak išao na svetskom prvenstvu na hronometar, ja se "pokrijem ušima" nakon što uporedim svoje ajd da kažem treninge na sličnoj dužini.
slično i maraton i štatijaznam staza, koliko sam najbrže išao 5km u poređenju sa svetskim rekordom, to je muka i jad, a i ženske šampionke mogu trčati 3000m stipl sa rukama u džepovima i prestići me za krug dok ja trčim 3000m bez prepona na stadionu.
da ne pominjem skok s motkom.
i sad je kao važno koja mi je bila dužina koraka danas, hmm.
u dnevnik treninga upisujem da li sam gore na brdu našao nove ostavljene štence kod kontejnera, i da li su svi mačići od prethodne nedelje još uvek živi i zdravi.
u svemu tome, od kontejnera do kontejnera nakupih juče 8+11 a danas 13+8km, što izađe na gle okruglih 19+21=40km.
svašta.
proseci su tu negde između 6-7 min/km, uobičajeno.
još uvek sam u poluzbunjenom stanju pred vikend.
sutra svakako mogu natrpati kilometara koliko hoću, a za slučaj da ću pohoditi neku maratonsko-turističku destinaciju za vikend, onda bih u četvrtak ipak trebao malo da se obuzdam.
za neki od narednih dana ću spremiti zanimljiv blog o dva modela patika i tome kako su "dramatično različito" podnele istu kilometražu.
tipa kad kažu išao sam ovaj trening sa ovolikim pulsom i sa ovoliko kifli naspram onoliko zemički, aman.
nekad sam mogao tako a sad sam se zasitio, još jedino trke merim i brojim im otkucaje i sekunde, a ni to sa preteranim žarom.
treninge, teško da shvatam ozbiljno da bih ih nazvao Treninzima.
odem na trčanje i to je to.
čak i kad sam na bicikli trenirao kako je moglo "na prste da prebrojiš" ljudi, nisam to zvao treninzi nego vožnje.
odu momci na pripreme pa kad vide moj trening kažu kuku nas četvorica vozimo "na smenu" 160km pa napravimo manji prosek a ti gazio sâm, pa nisi normalan.
a ja upišem "išao na vožnju".
nije to skromnost, kontam, nego neki kompleks.
nikad nisam sebe shvatao kao nekog bogzna vrednog, važnog, jakog, brzog.
uvek sam se poredio sa boljima, nikad sa lošijima.
pa kad vidim koliko je svetski prvak išao na svetskom prvenstvu na hronometar, ja se "pokrijem ušima" nakon što uporedim svoje ajd da kažem treninge na sličnoj dužini.
slično i maraton i štatijaznam staza, koliko sam najbrže išao 5km u poređenju sa svetskim rekordom, to je muka i jad, a i ženske šampionke mogu trčati 3000m stipl sa rukama u džepovima i prestići me za krug dok ja trčim 3000m bez prepona na stadionu.
da ne pominjem skok s motkom.
i sad je kao važno koja mi je bila dužina koraka danas, hmm.
u dnevnik treninga upisujem da li sam gore na brdu našao nove ostavljene štence kod kontejnera, i da li su svi mačići od prethodne nedelje još uvek živi i zdravi.
u svemu tome, od kontejnera do kontejnera nakupih juče 8+11 a danas 13+8km, što izađe na gle okruglih 19+21=40km.
svašta.
proseci su tu negde između 6-7 min/km, uobičajeno.
još uvek sam u poluzbunjenom stanju pred vikend.
sutra svakako mogu natrpati kilometara koliko hoću, a za slučaj da ću pohoditi neku maratonsko-turističku destinaciju za vikend, onda bih u četvrtak ipak trebao malo da se obuzdam.
za neki od narednih dana ću spremiti zanimljiv blog o dva modela patika i tome kako su "dramatično različito" podnele istu kilometražu.
22 listopada 2018
šta sad
prva stvar koja mi remeti život je ovo naglo i silovito zahlađenje za 10 stepeni u odnosu na doskorašnje miholjsko (bablje) leto. tako je bilo lepo, makar zamišljati da je topla polovina godine još uvek u toku. nažalost izgleda da je počela ona druga manje popularna godina, kada se radi o mojim mišićima.
druga stvar koja mi zbunjuje dane je koliko smanjiti uobičajeno nedeljno džilitanje ZA SLUČAJ da se pojavi mogućnost trčanja maratona u nedelju.
moram se snaći i za jedno i za drugo.
evo upravo proveravam PRVI PUT OVE GODINE i vidim da je za podgoricu moguće elektronsko prijavljivanje do 25.10, dakle do četvrtka, bravo za organizatora :-D
dotle bih taman trebao da saznam ima li ikakve šanse za ljubljanu pa sve ide ka tome da do četvrtka uveče neću ni moći tačno da znam gde ću provesti vikend.
plan C koji može da digne i iz mrtvih glasi da se istog dana (zbog poklapanja datuma i godišnjice) održava trka na 10.5km tu na periferiji i na samo 3.5km od moje kuće, tako da se sudbina svojski pobrinula da ne ostanem bez trke ni sledećeg vikenda.
podgorica mi je bolja zbog vremena, volim da mi je što toplije u ovo doba godine, a ljubljana je bolja zbog dosta veće gužve (barem prvih 20km) i zbog manje napornog putovanja.
mislim, put je dugačak u oba slučaja i jedina razlika je što je do podgorice težina tehničke prirode, sa puno više gužve pa samim tim i slabe/spore prohodnosti, dok je ka severu problem monotonija vožnje autoputem koji je naporan na neki drugi način, naročito sedamdeseti put u godini.
danas sam, da nakon polumaratona i večernjeg rastrčavanja nakon istog, imao dva pokušaja trčanja istezanja odmaranja i rekreacije pa sam stekao utisak da sam bio bogzna koliko aktivan ali to je u koracima podosta mršavo.
već sam sebi najavio večerašnje trčkaranje pa šta god od toga ispadne, neće se ovi kilogrami istopiti sami! doduše nije ni gladovanje recept za zdravo i dobro raspoloženje ali ne bi bilo loše podsetiti sebe da postoji i mogućnost naplate za sav onaj bespotrebni hedonizam na izmaku leta.
druga stvar koja mi zbunjuje dane je koliko smanjiti uobičajeno nedeljno džilitanje ZA SLUČAJ da se pojavi mogućnost trčanja maratona u nedelju.
moram se snaći i za jedno i za drugo.
evo upravo proveravam PRVI PUT OVE GODINE i vidim da je za podgoricu moguće elektronsko prijavljivanje do 25.10, dakle do četvrtka, bravo za organizatora :-D
dotle bih taman trebao da saznam ima li ikakve šanse za ljubljanu pa sve ide ka tome da do četvrtka uveče neću ni moći tačno da znam gde ću provesti vikend.
plan C koji može da digne i iz mrtvih glasi da se istog dana (zbog poklapanja datuma i godišnjice) održava trka na 10.5km tu na periferiji i na samo 3.5km od moje kuće, tako da se sudbina svojski pobrinula da ne ostanem bez trke ni sledećeg vikenda.
podgorica mi je bolja zbog vremena, volim da mi je što toplije u ovo doba godine, a ljubljana je bolja zbog dosta veće gužve (barem prvih 20km) i zbog manje napornog putovanja.
mislim, put je dugačak u oba slučaja i jedina razlika je što je do podgorice težina tehničke prirode, sa puno više gužve pa samim tim i slabe/spore prohodnosti, dok je ka severu problem monotonija vožnje autoputem koji je naporan na neki drugi način, naročito sedamdeseti put u godini.
danas sam, da nakon polumaratona i večernjeg rastrčavanja nakon istog, imao dva pokušaja trčanja istezanja odmaranja i rekreacije pa sam stekao utisak da sam bio bogzna koliko aktivan ali to je u koracima podosta mršavo.
već sam sebi najavio večerašnje trčkaranje pa šta god od toga ispadne, neće se ovi kilogrami istopiti sami! doduše nije ni gladovanje recept za zdravo i dobro raspoloženje ali ne bi bilo loše podsetiti sebe da postoji i mogućnost naplate za sav onaj bespotrebni hedonizam na izmaku leta.
21 listopada 2018
ljudi
neki se oportunizam i "uz dlaku" i plivanje uzvodno probudi u meni kad god namirišem nekakve masovne histerije poput ovih nakon utrka i euforičnih vikenda.
onda svi na fejzbuk stave svoje slike sa trke i medalje i rezultate i materine a ja stavim neki spot koji nema veze sa trčanjem ili napišem par stihova pa mnogi verovatno ni ne shvate da sam bio na trci.
eto tako.
što se tiče rezultata jutros sam u apartmanu skuvao crnu kafu i okrenuo šolju da mi proročica pročita sudbinu a kada sam kažiprstom ubo želju pomislio sam da idem 1h27' i gle čuda šalica je pogodila, nisam morao ni trčati!
plašio sam se hladnoće i to opravdano, ništa mi nije prijalo to famozno "savršeno vreme" za trčanje po kojem su mnogi dali najbolje od sebe a ja sam se smrznuo kao čili vili.
nakon deset godina muke sa obućom cele ove sezone se nisam nijednom tokom trke setio da imam patike na nogama i nastavljam da se pitam zašto ne uzmem još jedan par ovih noosa ff kad su mi već tako "preodlične".
valjda čekam da se rasprodaju ili da im prođe popust, ko će ga znati.
ili je čista lenjost, nemar.
u sredu treba da uzmem neke pare iz banke pa eto možda tada.
imam zelene pa bih uzeo narandžaste i nakon 200km bih im zamenio leve odnosno desne pa bih ih najradije nosio onako raspareno sparene kao što sam i model pre njih.
bumo vidli...
pojavila mi se frtalj-kombinacija za ljubljanu za koju sam se iznenada JAČE zainteresovao kada sam saznao da je najavljeno "loše vreme" odnosno plus 20.
što je drugima loše meni je savršeno, mlako i gnjecavo, kao koh od griza ili eventualno šne-nokle.
mislim na vreme, moram da naglasim, previše drugih stvari ne volim u gnjecavom stanju.
nakon požege koja mi je ispala nešto kraća, apatin mi je ispao nešto duži pa kad tu razliku u metrima preračunaš u minut trčanja, ispadne da sam danas otrčao "sasvim solidno" jer nikada nisam dobro trčao na +10 sa ledenim severcem, tako da je ispalo puno bolje od očekivanja.
par njih mi reče da sam se možda previše obukao ali su na stazi ostali iza pa neka sami donose zaključke.
da li je godina gotova ili još uvek ima nade za neko malo veće uzbuđenje?
onda svi na fejzbuk stave svoje slike sa trke i medalje i rezultate i materine a ja stavim neki spot koji nema veze sa trčanjem ili napišem par stihova pa mnogi verovatno ni ne shvate da sam bio na trci.
eto tako.
što se tiče rezultata jutros sam u apartmanu skuvao crnu kafu i okrenuo šolju da mi proročica pročita sudbinu a kada sam kažiprstom ubo želju pomislio sam da idem 1h27' i gle čuda šalica je pogodila, nisam morao ni trčati!
plašio sam se hladnoće i to opravdano, ništa mi nije prijalo to famozno "savršeno vreme" za trčanje po kojem su mnogi dali najbolje od sebe a ja sam se smrznuo kao čili vili.
nakon deset godina muke sa obućom cele ove sezone se nisam nijednom tokom trke setio da imam patike na nogama i nastavljam da se pitam zašto ne uzmem još jedan par ovih noosa ff kad su mi već tako "preodlične".
valjda čekam da se rasprodaju ili da im prođe popust, ko će ga znati.
ili je čista lenjost, nemar.
u sredu treba da uzmem neke pare iz banke pa eto možda tada.
imam zelene pa bih uzeo narandžaste i nakon 200km bih im zamenio leve odnosno desne pa bih ih najradije nosio onako raspareno sparene kao što sam i model pre njih.
bumo vidli...
pojavila mi se frtalj-kombinacija za ljubljanu za koju sam se iznenada JAČE zainteresovao kada sam saznao da je najavljeno "loše vreme" odnosno plus 20.
što je drugima loše meni je savršeno, mlako i gnjecavo, kao koh od griza ili eventualno šne-nokle.
mislim na vreme, moram da naglasim, previše drugih stvari ne volim u gnjecavom stanju.
nakon požege koja mi je ispala nešto kraća, apatin mi je ispao nešto duži pa kad tu razliku u metrima preračunaš u minut trčanja, ispadne da sam danas otrčao "sasvim solidno" jer nikada nisam dobro trčao na +10 sa ledenim severcem, tako da je ispalo puno bolje od očekivanja.
par njih mi reče da sam se možda previše obukao ali su na stazi ostali iza pa neka sami donose zaključke.
da li je godina gotova ili još uvek ima nade za neko malo veće uzbuđenje?
20 listopada 2018
dijagrami
radi se o tome da mi se, logično, sa prestankom velikih vrućina, telo malo popunilo pa nisam uvek u onom manjku od par % vode, za koji naučnici ionako kažu da ni na šta ne utiče. nekada se naime mislilo kako par % težine izgubljene na trčanju donese i do 10% manjka snage no već par decenija se misli skroz drukčije. no dobro. ako ideš automobilom na trku od deset kilometara uzbrdo, u čemu je poenta punog rezervoara od 60 litara? jebiga...
tako imam jednu krivulju koja je na momente silazila i ispod 64kg a sada prelazi 65kg, a posebno u ovim danima superturbomega-kompenzacije, dalje imamo krivulju prolaska leta i dolaska zime gde mi je na svakih 3-4-5 stepeni celzijusa polumaraton sporiji za minut, pa imamo krivulju forme koja je nakon špica morala krenuti u blago poniranje, a slično je i sa motivacijom.
tako mi se fokus skroz prešaltao sa onoga koliko mogu polumaraton, na ono dokle ga mogu zadržati tu negde oko sat i po, sa još 200g stomaka više, sa još 1% umornijim nogama, sa još 10% manje motivacije, i tako dalje i tako sporije. pa se sve te krivulje upletu kao pletenica konjskog repa ili grive, pa ti budi pametan zbog koje ćeš se kad tad saplesti i sunovratiti u onih 1h32'.
vidno neraspoložen sedam na biciklu i odlazim da uslikam maglu na planinama tu sa brdašceta 10km iznad grada, i vraćam se kući da se pakujem još vidnije neraspoložen jer jedino volim ona putovanja kad si čist pa ne unosiš po kilo blata na patikama u auto gde god staneš da pišaš usput, kad pri sporim brzinama prozori mogu biti otvoreni i nije ni hladno ni vruće, kad je jednostavno sve sa-vr-še-no.
blato po putu, traktori između sela i gradova, brisači, polivanje šoferšajbne, pranje auta, sve bljutavo i gadno, pa i presvlačenje za trku traje 15 umesto 2 minuta. mrzim! #fujfujfuj
tako imam jednu krivulju koja je na momente silazila i ispod 64kg a sada prelazi 65kg, a posebno u ovim danima superturbomega-kompenzacije, dalje imamo krivulju prolaska leta i dolaska zime gde mi je na svakih 3-4-5 stepeni celzijusa polumaraton sporiji za minut, pa imamo krivulju forme koja je nakon špica morala krenuti u blago poniranje, a slično je i sa motivacijom.
tako mi se fokus skroz prešaltao sa onoga koliko mogu polumaraton, na ono dokle ga mogu zadržati tu negde oko sat i po, sa još 200g stomaka više, sa još 1% umornijim nogama, sa još 10% manje motivacije, i tako dalje i tako sporije. pa se sve te krivulje upletu kao pletenica konjskog repa ili grive, pa ti budi pametan zbog koje ćeš se kad tad saplesti i sunovratiti u onih 1h32'.
vidno neraspoložen sedam na biciklu i odlazim da uslikam maglu na planinama tu sa brdašceta 10km iznad grada, i vraćam se kući da se pakujem još vidnije neraspoložen jer jedino volim ona putovanja kad si čist pa ne unosiš po kilo blata na patikama u auto gde god staneš da pišaš usput, kad pri sporim brzinama prozori mogu biti otvoreni i nije ni hladno ni vruće, kad je jednostavno sve sa-vr-še-no.
blato po putu, traktori između sela i gradova, brisači, polivanje šoferšajbne, pranje auta, sve bljutavo i gadno, pa i presvlačenje za trku traje 15 umesto 2 minuta. mrzim! #fujfujfuj
19 listopada 2018
neću hoću
u zadnjih par dana je prošlo najmanje desetak dana normalnog ludaka, koji se jednom dnevno predomisli da nešto hoće pa sutra neće. e to je kod mene tako ubrzalo da sve mislim da sam prethodni blog pisao pre godinu dana.
ajd par meseci.
prvo nisam hteo na trku sad za vikend
pa sam odustao od svih trka do kraja godina
pa sam se prijavio na strava distans čelindž i krenuo da lupam kilometre
pa sam upao u neki overReaching i pokucao na vrata overTraininga,
akutnog doduše,
i onda sam usput nešto čeprkao pa shvatio da se za Half ipak može prijaviti i na dan trke,
a još bolja kombinacija mi je bila da se prijavim veče ranije,
pa sam onda zvao koga treba i sredio za smeštaj,
a u međuvremenu među svim tim međuvremenima sam počeo da odustajem od te ideje da stopostotno uronim u strava čelindž i vratio se u razmišljanje da mi ne treba previše kilometara BAŠ ako ću ipak na trku
i onda me je danas ponelo neko dobro raspoloženje pa sam u kombinaciji sa nekoliko bici vožnji pretrčao prvo 6km tempa pa onda 2+2km lagano pa na kraju 4km po školi nekih krugova i ubrzanja pa 4km tumarao po gradu ovamo-onamo i prečicama do kuće nakupio istih 4km povratka (?) dakle zona sumraka original
tako sam isto pre jedne od ovih predzadnjih trka, nešto nalupao nalupao kilometara u petak i na kraju istrčao sasvim solidan half u nedelju, pa se sve nešto nadam da je sve što je jednom bilo moguće, moguće opet
ono što će da zezne stvar je ovo zahlađenje koje je najavljeno i koje me uvek skvrči kao kad zapališ komad plastike, baš me zanima da li ću se dovoljno utopliti za sat i po tempo trčanja i kako će to izgledati
barem ću imati dobro društvo, koje je ionako 80% razloga zašto uopšte idem na trku
ostaje i neizvesnost koliko ću sutra uspeti da se dodatno odmorim, ako ovo danas uopšte može da se računa kao početak odmaranja
hmmmm
ajd par meseci.
prvo nisam hteo na trku sad za vikend
pa sam odustao od svih trka do kraja godina
pa sam se prijavio na strava distans čelindž i krenuo da lupam kilometre
pa sam upao u neki overReaching i pokucao na vrata overTraininga,
akutnog doduše,
i onda sam usput nešto čeprkao pa shvatio da se za Half ipak može prijaviti i na dan trke,
a još bolja kombinacija mi je bila da se prijavim veče ranije,
pa sam onda zvao koga treba i sredio za smeštaj,
a u međuvremenu među svim tim međuvremenima sam počeo da odustajem od te ideje da stopostotno uronim u strava čelindž i vratio se u razmišljanje da mi ne treba previše kilometara BAŠ ako ću ipak na trku
i onda me je danas ponelo neko dobro raspoloženje pa sam u kombinaciji sa nekoliko bici vožnji pretrčao prvo 6km tempa pa onda 2+2km lagano pa na kraju 4km po školi nekih krugova i ubrzanja pa 4km tumarao po gradu ovamo-onamo i prečicama do kuće nakupio istih 4km povratka (?) dakle zona sumraka original
tako sam isto pre jedne od ovih predzadnjih trka, nešto nalupao nalupao kilometara u petak i na kraju istrčao sasvim solidan half u nedelju, pa se sve nešto nadam da je sve što je jednom bilo moguće, moguće opet
ono što će da zezne stvar je ovo zahlađenje koje je najavljeno i koje me uvek skvrči kao kad zapališ komad plastike, baš me zanima da li ću se dovoljno utopliti za sat i po tempo trčanja i kako će to izgledati
barem ću imati dobro društvo, koje je ionako 80% razloga zašto uopšte idem na trku
ostaje i neizvesnost koliko ću sutra uspeti da se dodatno odmorim, ako ovo danas uopšte može da se računa kao početak odmaranja
hmmmm
18 listopada 2018
tjelomehaničar
imam taj jedan mehanizam, ili je bolje reći algoritam.
evo kako to ide.
recimo.
teče sreda, četvrtak "ili već jedan od njih" (tm* balašević)
budem tako nekako, kako da rečem, neraspoložen.
vidim unapred na šta će to izaći.
manjak dobrog raspoloženja lečim hranom.
šta ću, takav sam tip osobe.
moram da dobijem nešto od života, neku kompenzaciju.
neku palačinku.
i dalje nema puno skretanja.
povećan apetit neminovno vodi do veće želje za aktivnostima.
ko normalan sedi kući i ždere, i spava, i ždere?
niko.
i ako mi je u nagoveštaju petak (i subota, mada ne obavezno, jer i petak zna biti previše) sa previše aktivnosti, kompenzacije, nadoknade nečega i ničega i svačega, očigledno je da se neću odmoriti za trku.
za trku mi je potreban mir u duši, ispunjenost, zadovoljstvo, i ono baš-me-briga-da-li-sam-ručao raspoloženje.
preskačem taj vikend, putovanje, takmičenje, ostajem kući i pokušavam da trčanjima nadmašim apetit, sve dok kriza ne prođe.
ako sam pojeo za 30km, pretrčaću 20+15=35
ratujem sa samim sobom, životom udaram na život i protiv života.
borba je u startu izgubljena ali život nije,
jer životpostoji vredi samo dok postoji borba,
pa makar i ta unapred izgubljena.
nakon smirivanja bure čekam sledeću priliku, sledeći vikend i trku.
eto tako to ide.
kod mene.
biće da sam odustao od ideje da se uglavim negde u nedelju, a ionako bih sa prijavama pet dana nakon "u zadnji čas" samo nekom pravio probleme.
ako već nekog moraš, muči sebe a ne druge.
evo kako to ide.
recimo.
teče sreda, četvrtak "ili već jedan od njih" (tm* balašević)
budem tako nekako, kako da rečem, neraspoložen.
vidim unapred na šta će to izaći.
manjak dobrog raspoloženja lečim hranom.
šta ću, takav sam tip osobe.
moram da dobijem nešto od života, neku kompenzaciju.
neku palačinku.
i dalje nema puno skretanja.
povećan apetit neminovno vodi do veće želje za aktivnostima.
ko normalan sedi kući i ždere, i spava, i ždere?
niko.
i ako mi je u nagoveštaju petak (i subota, mada ne obavezno, jer i petak zna biti previše) sa previše aktivnosti, kompenzacije, nadoknade nečega i ničega i svačega, očigledno je da se neću odmoriti za trku.
za trku mi je potreban mir u duši, ispunjenost, zadovoljstvo, i ono baš-me-briga-da-li-sam-ručao raspoloženje.
preskačem taj vikend, putovanje, takmičenje, ostajem kući i pokušavam da trčanjima nadmašim apetit, sve dok kriza ne prođe.
ako sam pojeo za 30km, pretrčaću 20+15=35
ratujem sa samim sobom, životom udaram na život i protiv života.
borba je u startu izgubljena ali život nije,
jer život
pa makar i ta unapred izgubljena.
nakon smirivanja bure čekam sledeću priliku, sledeći vikend i trku.
eto tako to ide.
kod mene.
biće da sam odustao od ideje da se uglavim negde u nedelju, a ionako bih sa prijavama pet dana nakon "u zadnji čas" samo nekom pravio probleme.
ako već nekog moraš, muči sebe a ne druge.
17 listopada 2018
napredak kruševac
(tako se zvao neki fudbalski klub dok sam kao dete pratio prvu ligu)
napredak je očigledan, jer sam juče bio 220-ti na stravi pa sam se do mraka malo odskrolao nizbrdo, no evo danas sam se vratio u velikom stilu sa 23km ujutru i već sam na 175. mestu.
ono što me muči je što sam početkom meseca jedno trčanje od 23km slučajno poništio pa sam ga čisto za svoju evidenciju dodao kao "manual activity" no avaj, to se u čelindžu naravno ne računa. inače bi svako mogao reći hej danas sam pretrčao 200km majke mi i eto ti ga na prvom mestu.
obzirom da sam dobio slobodan dan od posla da bih farbao ogradu, mislim da ću (nakon užine tojest tone keksa i nutele, da ne kažem zdrave hrane, fuj, uz koju popih litar kole-zero i kafe, opet fuj, jer treba taj otrov iz sebe istresti, a ograda može i da pričeka, ima li kraja ovoj rečenici i kako sam je uopšte započeo?) otići da trčim još malo. zaključio sam da je ovo dobar završetak rečenice. u odnosu na početak. onaj gore. evo dodao sam zagrade i sve je odjednom po peesu.
fale mi 32km da bih se probio u top 100. no za to je potrebno još nekoliko dana. naime i to se može izračunati. ovi pri kraju top 100, od 90-100 mesta, imaju recimo nekih 360-ak kilometara što je tačno polumaraton dnevno.
za ulazak u top 50 treba imati 400km što je 23-24km dnevno, a ja imam 325 priznatih kilometara što je samo 19 dnevno. da bih imao Half dnevno u zaostatku sam tih 17 dana po 2km, što je samo jedno trčanje od 35km, ili dva od po 17km recimo. eto jedno ću "odraditi već danas" i prosta matematika kaže da je nakon samo dva-tri dana ludovanja moguće uglaviti se u tih famoznih top 100.
napredak je očigledan, jer sam juče bio 220-ti na stravi pa sam se do mraka malo odskrolao nizbrdo, no evo danas sam se vratio u velikom stilu sa 23km ujutru i već sam na 175. mestu.
ono što me muči je što sam početkom meseca jedno trčanje od 23km slučajno poništio pa sam ga čisto za svoju evidenciju dodao kao "manual activity" no avaj, to se u čelindžu naravno ne računa. inače bi svako mogao reći hej danas sam pretrčao 200km majke mi i eto ti ga na prvom mestu.
obzirom da sam dobio slobodan dan od posla da bih farbao ogradu, mislim da ću (nakon užine tojest tone keksa i nutele, da ne kažem zdrave hrane, fuj, uz koju popih litar kole-zero i kafe, opet fuj, jer treba taj otrov iz sebe istresti, a ograda može i da pričeka, ima li kraja ovoj rečenici i kako sam je uopšte započeo?) otići da trčim još malo. zaključio sam da je ovo dobar završetak rečenice. u odnosu na početak. onaj gore. evo dodao sam zagrade i sve je odjednom po peesu.
fale mi 32km da bih se probio u top 100. no za to je potrebno još nekoliko dana. naime i to se može izračunati. ovi pri kraju top 100, od 90-100 mesta, imaju recimo nekih 360-ak kilometara što je tačno polumaraton dnevno.
za ulazak u top 50 treba imati 400km što je 23-24km dnevno, a ja imam 325 priznatih kilometara što je samo 19 dnevno. da bih imao Half dnevno u zaostatku sam tih 17 dana po 2km, što je samo jedno trčanje od 35km, ili dva od po 17km recimo. eto jedno ću "odraditi već danas" i prosta matematika kaže da je nakon samo dva-tri dana ludovanja moguće uglaviti se u tih famoznih top 100.
16 listopada 2018
dosta
nisam mislio dostaaaa! kao vapaj nego kao da mi je nečeg bilo sasvim dovoljno. ustvari trebao sam napisati dovoljno a ne dosta. no bilo mi je dosta. tad kad sam završio drugo trčanje bilo mi je dosta, ali evo sada mi već nije dovoljno. jutros 14km + predveče 17km a opet tih 31km jeste i nije dovoljno, zavisi koliko ti je potrebno da se isključiš od ovog zemaljskog života. prizemnog. možda je potrebno i deset sati trčanja na dan. ko će ga znati. nisam ja zdrav kao vi pa da mogu normalno da razmišljam. logika mi je kao beguncu iz zatvora ili ludnice. dakle nikad dovoljno. eto.
svakog dana me sahrani neko od koga nisam očekivao. i kako da znam od koga sutra da očekujem kad inače ne očekujem ni od koga? nisam od tih što sumnjaju na ovog ili onog pa pripremaju štitove zaklone i protivotrove. eh da, kad pomenuh otrov. oprao sam patike. one kinvara koje su počele da se rastapaju u prašini kao neka lešina pregaženog goluba koji se polako na asfaltu pretvara u neku tapiseriju, pačvork takoreći. baš me zanima na šta će ličiti nakon pranja.
stisnuo sam na stravi onaj distance challenge pa mi je ispalo da imam puno manje pretrčanih kilometara i onda sam shvatio da sam deo aktivnosti postavio da ga vide samo oni koji me prate (nula njih) pa sam to morao da prepravljam u javno. sada sam na nekom 226. mestu od 190 hiljada ljudi, dakle tu sam negde s-k-o-r-o u prvom promilu. fali mi samo 40-ak kilometara da uđem u top 100. hmmm. zanimljivo. doduše ne toliko omamljujuće za nekog ko se borio i za prvo mesto ali hajde, svaka motivacija je dobrodošla.
svakog dana me sahrani neko od koga nisam očekivao. i kako da znam od koga sutra da očekujem kad inače ne očekujem ni od koga? nisam od tih što sumnjaju na ovog ili onog pa pripremaju štitove zaklone i protivotrove. eh da, kad pomenuh otrov. oprao sam patike. one kinvara koje su počele da se rastapaju u prašini kao neka lešina pregaženog goluba koji se polako na asfaltu pretvara u neku tapiseriju, pačvork takoreći. baš me zanima na šta će ličiti nakon pranja.
stisnuo sam na stravi onaj distance challenge pa mi je ispalo da imam puno manje pretrčanih kilometara i onda sam shvatio da sam deo aktivnosti postavio da ga vide samo oni koji me prate (nula njih) pa sam to morao da prepravljam u javno. sada sam na nekom 226. mestu od 190 hiljada ljudi, dakle tu sam negde s-k-o-r-o u prvom promilu. fali mi samo 40-ak kilometara da uđem u top 100. hmmm. zanimljivo. doduše ne toliko omamljujuće za nekog ko se borio i za prvo mesto ali hajde, svaka motivacija je dobrodošla.
15 listopada 2018
zamke
nisam bio siguran da li mi je gps pomogao ili odmogao na trci u nedelju.
naime pokazivao mi je promenljive proseke i brzine, a kada sam pogledao prolaske po krugovima opet mi ništa nije bilo jasno jer nisam uvek stisnuo lap na liniji cilja nego sam par puta zakasnio. trebao bih da mišem pratim putanju na mapi pa da prepišem tačne prolaske po krugovima, i tek onda da uporedim vremena sa utiscima.
naime osećaj mi je pratio očitavanje na displeju, a to je da smo prvi krug išli onako normalno, da je drugi bio dosta brži a tu je ionako otpalo dve trećine grupe, a da je treći bio skoro "peške" jer je momak koji je pejsovao 1h30 bio u nedoumici da li da drži 4'15''/km ili da počne da usporava jer bi sa tim tempom stigao par minuta ranije u cilj, zbog kraće staze. malo su ga stavili u nezgodnu poziciju mada ja ne bih previše ni razmišljao, sat i po je sat i po i moje je da se ispod semafora pojavim na 1:29:45 pa kome se ubrzava a kome usporava, izvolte.
zbog tog trećeg peške kruga mi nije bio problem da ubrzam u poslednjem i smaknem dosta ispod sat i po. nemam pojma kako bih se osećao da sam svo vreme morao da držim 4'15'' jer mi je i ovako na momente bilo teško. ne što nisam u dovoljnoj formi nego što nisam bio ni odmoran ni motivisan za trku. samo mi se trčkaralo i to je sve. jedva čekam zadnju trku pa da zaključim ovu godinu. nemam pojma ni kada će to biti ali eto, jedvačekanje je već započelo.
zanimljivo je i da osim onih 1h26 i par sekundi u požegi nisam istrčao nijedan tako malkice brži polumaraton, opet se svo vreme kao i proletos vrtim tu tik ispod sat i po a rekao bi čovek da sam se "probrzio". ipak je realnost da sam samo nekih mesec dana bio oko 64kg a sada sam se što zbog nerviranja što zbog pada motivacije vratio na 65 pa su se i koraci skratili za po pola centimetra. još kilo gore i eto me opet na mukama da istrčim i tih sat i po, a kamoli maraton. potrebno je puno više mira i puno manje negativnih spoljnjih uticaja da bi čovek bio i ostao normalan, umesto da se leči hranom i bežanjem od stvarnosti. zavidim onima koji imaju takav normalan život, nemam šta drugo reći.
naime pokazivao mi je promenljive proseke i brzine, a kada sam pogledao prolaske po krugovima opet mi ništa nije bilo jasno jer nisam uvek stisnuo lap na liniji cilja nego sam par puta zakasnio. trebao bih da mišem pratim putanju na mapi pa da prepišem tačne prolaske po krugovima, i tek onda da uporedim vremena sa utiscima.
naime osećaj mi je pratio očitavanje na displeju, a to je da smo prvi krug išli onako normalno, da je drugi bio dosta brži a tu je ionako otpalo dve trećine grupe, a da je treći bio skoro "peške" jer je momak koji je pejsovao 1h30 bio u nedoumici da li da drži 4'15''/km ili da počne da usporava jer bi sa tim tempom stigao par minuta ranije u cilj, zbog kraće staze. malo su ga stavili u nezgodnu poziciju mada ja ne bih previše ni razmišljao, sat i po je sat i po i moje je da se ispod semafora pojavim na 1:29:45 pa kome se ubrzava a kome usporava, izvolte.
zbog tog trećeg peške kruga mi nije bio problem da ubrzam u poslednjem i smaknem dosta ispod sat i po. nemam pojma kako bih se osećao da sam svo vreme morao da držim 4'15'' jer mi je i ovako na momente bilo teško. ne što nisam u dovoljnoj formi nego što nisam bio ni odmoran ni motivisan za trku. samo mi se trčkaralo i to je sve. jedva čekam zadnju trku pa da zaključim ovu godinu. nemam pojma ni kada će to biti ali eto, jedvačekanje je već započelo.
zanimljivo je i da osim onih 1h26 i par sekundi u požegi nisam istrčao nijedan tako malkice brži polumaraton, opet se svo vreme kao i proletos vrtim tu tik ispod sat i po a rekao bi čovek da sam se "probrzio". ipak je realnost da sam samo nekih mesec dana bio oko 64kg a sada sam se što zbog nerviranja što zbog pada motivacije vratio na 65 pa su se i koraci skratili za po pola centimetra. još kilo gore i eto me opet na mukama da istrčim i tih sat i po, a kamoli maraton. potrebno je puno više mira i puno manje negativnih spoljnjih uticaja da bi čovek bio i ostao normalan, umesto da se leči hranom i bežanjem od stvarnosti. zavidim onima koji imaju takav normalan život, nemam šta drugo reći.
14 listopada 2018
s+n
subota i nedelja haotičkaste cure
da li ste primetili da dani idu čudno
pon i uto muškog roda
sreda je ženska
čet i pet opet muškići
a vikend ženski dubl
možda zato nekom vikendi pašu više a nekom manje
u subotu sam pošao na vožnju sa biti ili ne biti idejom da ako 1) završim sa puno kilometara i uspona, uopšte ne odem na trku u nedelju, odnosno ako 2) nešto smandrljam biciklu, onda da još uvek ostavim mogućnost Half-a u nedelju
no nakon bicikle koju jesam i skratio i olabavio, dogovorih trčanje. kratko. to je ispalo kao malo zagrevanja, malo pokušavanja ubrzanja, malo razgibavanja, i mnogo valjanja po veštačkoj travi terena za mini fudbal te istezanja rastezanja otezanja i nekih vežbi nit za leđa nit za glavu.
e nakon toga mi je dunulo da ipak idem na taj Half i još pride da krenem odmah a ne sutra ujutru pa mi je ostalo sat vremena za tuš ručak pakovanje i još koješta.
preskačem podizanje brojeva i 600m trčanja tj predspavanjskog futinga, loše spavanje zbog iskašljavanja koječega iz sinusa i bronhija, napolitanke za doručak jer u brzini nismo ništa spakovali, itd
o trci mogu i sutra...
jer je skoro ponoć a pride sam kasno uveče izašao iz auta i dotrčao zadnjih 8km do kuće. valjda sam navikao da svake nedelje upišem istih 33km trčanja pa moram da nahranim demona.
umesto najave tog drugog poluvremena bloga, napomenuću samo da rezultate ne uzimate preozbiljno jer smo imali 4 kruga po 5150m tako da mojih nešto ispod 1h28 ne znače ništa više od rutinskog half-a za sat i po i odrađivanja potrebnog zadatka da se otme pehar u kategoriji koje su doduše rastegli na po 10 godina pa je onima iz gornjeg dela spektra bio malo teži posao.
12 listopada 2018
petak
šta je ovo, opet petak?
petak je uvek dan za predah, malo sam menjao gume na biciklama, malo podmazivao menjače, tojest one ručice na guvernali, tojest nisam ih podmazivao nego ih isprao wedeom.
nakon toga vožnjica da isprobam nove continental-ke, do brane sa koje je gornja slika, pa još jedan dogovor pola-vožnja-pola-trčanje no sparing panter me malo izradio pa je trčao više nego što sam očekivao i zbog toga sam se em malo smrzao na bicikli em nas je uhvatio mrak.
pred kraj sam se ipak zagrejao no za to mi je bilo potrebno nekoliko kilometara oko 4 minuta i to po mraku sa svetlom mobilnog telefona i preskačući iznenadne rupe u asfaltu.
pritom pokočen i smrznut, u stabanim patikama, pa blago uzvodno.
brate koliko li je to kada se prevede u idealne uvjete, verovatno sam odradio tricu ispod osam minuta. šalim se naravno. laku noć. vikend će doneti mnoga iznenađenja, (ne) nadam se.
11 listopada 2018
bajk
kao što sam i najavio, danas sam otišao na vožnju i shvatio koliko sam sreće imao što me je nešto izbacilo iz kolotečine. setio sam se nekog davno zaboravljenog sveta u kojem sam živeo, i koji ima proporcionalno šire horizonte u odnosu na trčanje, onoliko koliko je za isto vreme moguće više preći biciklom.
štaviše, ako day-in-day-out možeš da trčiš tri sata dnevno, biciklom možeš uz isti utrošak barem pet sati, a ako je na trčanju jedna onako uobičajena Dužina (za maratonski orijentisanog rekreativca) nekih 3-4 sata, na bicikli možeš jednom u par nedelja da odvališ i deset sati. a za to vreme se neminovno možeš nagledati puno više novih pejzaža nego na pomenutoj maratonskoj dužini.
kao da sam sve to odavno zaboravio, zato mi je ovo danas i bio svojevrstan šamar. doduše planirao sam putovanje trkačkom biciklom no ovako je ispalo bolje. zbog pozicije u vožnji sigurno sam manje opteretio svoja krhka leđa, kojima je potrebno puno više (hiljada!) kilometara da se uhodaju i pripreme za slične treninge. ovo ipak nije bila redovna aktivnost nego iskakanje iz rutine, pa sam pokušao da sve rizike svedem na minimum.
šta ću sutra, nemam pojma.
za nedelju je u planu (bio?) polumaraton u Svilajncu za koji sam prijavljen, a ne pada mi na pamet da se predomišljam u pravcu zagreba ili novog sada. za prijave je ionako prekasno a jedino bih u NS još i mogao da trčim bez broja, dok mi je ZG predalek čak i kao ideja a kamoli kao stvarno putovanje i mrcvarenje.
ne znam ni kako stoje stvari sa ljubljanom i podgoricom. baš nemam pojma. pretpostavljam da je i ljubljana zaključena po pitanju prijava, no od nje već rekoh da sam odustao, zbog termina i premale verovatnoće da bude mlakih sunčanih +18 što jedino priznajem za idealne uslove. za podgoricu ću još pogledati, zašto da ne. kontam da tamo može da se prijavi i "danas za sutra", mada možda i grešim. ma nije me ni briga uostalom.
10 listopada 2018
nojn und nojncih luftbalonen
u nedelju sam pretrčao 33km i u ponedeljak 23 i u utorak 20+23=43 i kad sam sve sabrao izašlo mi je na 99 u tri dana s tim da sam mogao da zaokružim i na stotku ali to tada nisam ni znao ni računao. naime kad sam u utorak uveče strčao u grad i zaleteo se ka česmi ispred crkve da se napijem vode, iako sam bio na samo kilometar i po od kuće, tu me je dočekala drugarica s kojom sam imao svašta da ispričam pa sam sa njom došetao taj zadnji kilometar. računam, da uštedim sebi pola sata kucanja esemesova. ali sam tako uštedeo sebi i taj stoti kilometar. eto tako je sudba htela.
koliko juče mi je to možda i pomoglo jer me je na povratku sa jutarnjeg trčanja malo zažuljala pokosnica. nosio sam one kinvara 7 papuče koje se nekako čudno pertlaju, i koliko god ih stegneš ostane previše prostora oko prednjeg dela stopala a pertle te "zakolju" gore na vrhu gde vezuješ mašnu. i onda sam nekako čudno gazio i da li zbog toga, ili zbog onih 99km u prethodna tri dana, tek pojavio se problemčić, prvi nakon nekoliko godina.
par puta sam namazao voltarenom, posle tuširanja se dobro poprskao hladnom vodom, i deluje mi da jutros ne osećam ništa. no nakon onolikog trčanja mi svakako neće ništa faliti da se danas malo više provozam biciklom tako da ću taman malo predahnuti od dokrajčivanja pomenutih kinvarica.
eh da, skuvao sam pekmez od višanja. kupio sam onu limenketinu za hotele i odmarališta od 4.2 kile, ocedio voće koje je bogu hvala bilo bez koštica inače ih ne bih ni kupio, dodao kilo šećera, i stajao pored šporeta dok mi žuta dukserica nije postala natačkana kao neka najmodernija moguća šerpa iz jugoslavije sedamdesetih.
koliko juče mi je to možda i pomoglo jer me je na povratku sa jutarnjeg trčanja malo zažuljala pokosnica. nosio sam one kinvara 7 papuče koje se nekako čudno pertlaju, i koliko god ih stegneš ostane previše prostora oko prednjeg dela stopala a pertle te "zakolju" gore na vrhu gde vezuješ mašnu. i onda sam nekako čudno gazio i da li zbog toga, ili zbog onih 99km u prethodna tri dana, tek pojavio se problemčić, prvi nakon nekoliko godina.
par puta sam namazao voltarenom, posle tuširanja se dobro poprskao hladnom vodom, i deluje mi da jutros ne osećam ništa. no nakon onolikog trčanja mi svakako neće ništa faliti da se danas malo više provozam biciklom tako da ću taman malo predahnuti od dokrajčivanja pomenutih kinvarica.
eh da, skuvao sam pekmez od višanja. kupio sam onu limenketinu za hotele i odmarališta od 4.2 kile, ocedio voće koje je bogu hvala bilo bez koštica inače ih ne bih ni kupio, dodao kilo šećera, i stajao pored šporeta dok mi žuta dukserica nije postala natačkana kao neka najmodernija moguća šerpa iz jugoslavije sedamdesetih.
09 listopada 2018
43
sad ovo već zvuči kao iživljavanje ali tako mi se namestilo.
nije mi se radilo po dvorištu, ostavio sam zavareno što je zavareno, i uzeo nekoliko dana odmora.
popustila me i ona najava najave problema sa išijasom, čim sam prestao da čučim po ceo dan i provodim više vremena na bicikli.
sva sreća da ni putovanje nije bitno poremetilo stvar, jer obično ume.
naročito ono sedenje u autu nakon trke.
juče sam "morao" biciklom tu malo izvan grada pa sam odatle otišao u istraživanje lokalnih puteljaka i nakupio čitava 23km strmih trnde-mrnde lomatanja, a koliko je teren bio "friendly" dovoljno govori da mi je za to trebalo 2h46' (!!!)
okej jesam bio umoran od trke jer sam u nedelju sa sve večernjim rastrčavanjem nakupio 33km, pa na to ovih 23 nije baš bilo "odmarajuće".
no dobro.
jutros sam opet bio malo neodlučan pa sam sačekao da otopli.
nakon još 23km od čega srednji deo takođe lomatajući, ispalo je da sam previše čekao i vratio se maltene po vrućini.
nakon užine i kratkog odmora od ukupno par sati, došlo mi je da još malo otrčim a kada sam se popeo iznad grada shvatio sam da mi se raspoloženje u nogama promenilo iz "ne moramo valjda još trčati???" u "a što ne bismo još malo tojest još malo više trčali/e?"
i tako sam i popodne prešao brdskih 20km sa samo dva segmenta po kamenjaru i makadamu, ostalo je srećom bio asfalt.
one saucony kinvara 7 sam nosio i juče i danas i tako ih počastio sa 66km staža i skoro im prepolovio put do penzije.
obzirom kojom brzinom se rastvaraju u vazduhu kao šumeća tableta u vodi, daj bože da potraju još do kraja godine.
zajedno sa ona dva para asics noosa 10, koje pak čuvam za kišu, koja je pak rešila da više ne pada u ovom kasnom tojest miholjskom (srb) iliti babljem (hrv) letu.
ko zna šta donosi sutra.
nadam se da neću trčati 60km.
nije mi se radilo po dvorištu, ostavio sam zavareno što je zavareno, i uzeo nekoliko dana odmora.
popustila me i ona najava najave problema sa išijasom, čim sam prestao da čučim po ceo dan i provodim više vremena na bicikli.
sva sreća da ni putovanje nije bitno poremetilo stvar, jer obično ume.
naročito ono sedenje u autu nakon trke.
juče sam "morao" biciklom tu malo izvan grada pa sam odatle otišao u istraživanje lokalnih puteljaka i nakupio čitava 23km strmih trnde-mrnde lomatanja, a koliko je teren bio "friendly" dovoljno govori da mi je za to trebalo 2h46' (!!!)
okej jesam bio umoran od trke jer sam u nedelju sa sve večernjim rastrčavanjem nakupio 33km, pa na to ovih 23 nije baš bilo "odmarajuće".
no dobro.
jutros sam opet bio malo neodlučan pa sam sačekao da otopli.
nakon još 23km od čega srednji deo takođe lomatajući, ispalo je da sam previše čekao i vratio se maltene po vrućini.
nakon užine i kratkog odmora od ukupno par sati, došlo mi je da još malo otrčim a kada sam se popeo iznad grada shvatio sam da mi se raspoloženje u nogama promenilo iz "ne moramo valjda još trčati???" u "a što ne bismo još malo tojest još malo više trčali/e?"
i tako sam i popodne prešao brdskih 20km sa samo dva segmenta po kamenjaru i makadamu, ostalo je srećom bio asfalt.
one saucony kinvara 7 sam nosio i juče i danas i tako ih počastio sa 66km staža i skoro im prepolovio put do penzije.
obzirom kojom brzinom se rastvaraju u vazduhu kao šumeća tableta u vodi, daj bože da potraju još do kraja godine.
zajedno sa ona dva para asics noosa 10, koje pak čuvam za kišu, koja je pak rešila da više ne pada u ovom kasnom tojest miholjskom (srb) iliti babljem (hrv) letu.
ko zna šta donosi sutra.
nadam se da neću trčati 60km.
Pretplati se na:
Postovi (Atom)