tisuću pitanja a samo jedan odgovor: nemam pojma.
od svih mogućih kombinacija, setim se da sam pre par dana na jednoj deponiji (divljoj) video ostavljene pekinezere, ofucane, matore, možda i bolesne, i rekoh idem da vidim jesu li živi.
odem biciklom pony (što je Milijana gony) tu tri kilometra od kuće da ne trčim uvek ove iste ulice, jako je psi'ološki bitno to kad kreneš sa neke druge tačke, kao da si na nekoj trci u nekom novom gradu.
odatle otrčim do njih, krenuo lagano ali odnesoše me noge sve brže i na kraju mi je čak i prosek spao ispod petice.
jeste bio pljusak preko noći ali mi nije palo na pamet da će na tom slepom putu koji prilazi reci ali se završi bukvalno nigde, biti blata.
to je jedan kružni tok prečnika 30m pa s jedne strane istovaruju šut, prekoputa zemlju, a između svakojako đubre.
pekinezeri su pak ispod nekih starih kauča i fotelja.
pokušam da očistim patike od blata, vratim se kući, ubacim sve sa sebe u veš mašinu jer iako je bilo samo 25-26 stepeni vlaga je bila nenormalna i sa mene se sve cedilo kao da sam upao u reku.
popodne sednem na istu biciklu, uzmem druge patike (najstarije, tzv. za njivu) i opet odem tamo sa jednom onom prećom salamom iz lidla, usput userem i točkove i biciklu i te patike, njih pak nisam ni prao, eno ih pred kućom kao da sam zaista i bio u njivi.
eto dodadoh bespotrebnih sedam kilometara (ostao je prosek ispod petice), prošle godine nisam bogme OVOLIKO trčao.
Nema komentara:
Objavi komentar