kako i zašto nekad osetimo želju da trčimo i uveče iako smo se siti natrčali ujutru, pa tako dan za danom, a kako nekada naizgled odmorni, naizgled naspavani, naizgled bez ikakvog razloga za nezadovoljstvo, kažemo "ne dâ mi se trčat" i eto, odustanemo, ne znam ni to.
možda treba nabaviti neku drogu pa da nas ona potera na trčanje ali ni to nije rešenje jer svaka droga na duži rok donese više štete nego koristi.
ili je važnije imati neku privremenu korist.
tipa kad digneš kredit, odeš na kubu, kupiš skuter i kvad, pa ti bude lepo, a za kamatu ćemo se već snalaziti kako godine budu prolazile.
vrhunac volje sam definitivno imao onog januara kada sam na stravi trčao distance izazov i poslednjeg dana pretrčao 75km, ha ha hahahaha.
ne sećam se sada tačno kako je to bilo, znam da je bilo iz 4 puta, nekako ujutru pa pre podne pa sam dodao nešto malo manje tek onako da dodam i na kraju još jedno duže trčanje, verovatno toga ima na blogu iz te godine, nemam pojma.
nažalost u excelu nema detalja, samo zbir po danu, s tim da zadebljano (bold) znači da je određeno trčanje bilo preko 21km (tzb dužina) a zeleno polje znači da je tog dana trčanje bilo iz više puta, i tako je bilo skoro svakog dana kao što se vidi.
kako je lako ući u štos govori i to da sam u narednih par meseci imao i dve dužine od 56 i jednu od 60km, tada sam imao 1500m uspona i završio na nadmorskoj 250m iznad kuće, i zaključio da bih nakon tih 60km u 5.5 sati ladno mogao da otrčim još jedan lagano maraton i završim pasatore za nekih 9.5 h ukupno što bi bio rekord države u planinskoj stotki za skoro sat vremena.
no na pasatore nisam otišao i ća.
samo u ova tri meseca koja sam slikao sam imao dužine 56, 42, 42, 44, 47, 56, 44, 43, 60, 39, što ispadne desetak maratona, i sad gledam ove koji trče sto maratona pa kažu da su opasni trkači, mila majko koliko sam ja medalja sebi mogao napraviti...
Nema komentara:
Objavi komentar