ili možda ne?
a zašto ja ne bih malo potrčao?
long story short (čiča miča skratila se priča) uspeo sam da ne umrem i to smatram velikim uspehom
prvi kilometar je delovao kao odlična ideja
lake noge, letim, hej ja sam u formi, nema veze što nisam trčao ali dosta sam vozio a to je umesto pola sata (trčanja) barem dva i po sata (b8c8klom) (ovu grešku u tipkanju neću ispravljati haha) i eto objašnjenja otkud u meni neki gebrenešto
drugi kilometar je već bio stani-pani gde je ona ljuljaška i tobogan da samo dotle stignem da se malo istežem i da predahnem pa da se nekako dovučem nazad kući
treći kilometar je bio bolji prvih dvesta metara jer računam da idem nazad i da je sad sve lakše i ako sam planirao 3-4-5km eto neće biti 3, doduše neće biti ni 5 kao prošli put ali nije ni 4 za bacanje.
pulsevi ispod 150 što ne bi trebalo da pokazuje da sam u nekom divljem naporu, ali +32 čine svoje, a možda i umor od juče, zastajem u senku jedne lipe samo deset sekundi da istegnem listove jer mi nešto miriše na grč
četvrti kilometar trčim oko tržnog centra dostavnim putem koji je prazan i neprometan kao zatvoreni autodrom i dotrčavam do školskog dvorišta koje mi je na par stotina metara od kuće, tu opet zastajem u hladovini da se temeljnije istegnem i opet spustim taj neki osećaj da ću bukvalno kolabirati od nekog premora, doslovno kao da sam pred krajem maratona na +30 na koji sam došao nespreman, jer trčao sam ja i u međugorju na +30 pa mi ništa nije falilo
i ništa, stigoh živ, to je valjda jedino važno, u novim mizuno koje već imaju pola godine pa nisu ni nove ali imaju evo tek 22km u sebi pa su valjda još uvek nove
prosek oko 4'30'' a iskreno nisam ni umeo sporije, moram prvi sledeći put upravo to probati, sporo trčanje
Nema komentara:
Objavi komentar