znam mnoge koji nikakve veze sa sportom nemaju osim onoga da im se dopada neki odbojkaš ili rukometašica
pa onda kao navijaju, prvo za klub a onda za državu
no pojavio se jedan novi soj, to mu dođe kao mutacija virusa
naime vidim neke uglavnom devojke i žene koje su shvatile da se mora odgledati bukvalno sve što se događa na olimpijadi i onda mi zatrpaju tviter pokličima kako je golmanka (?) danske reprezentacije boginja ili da je šteta što je ispao irac u tekvondou a bio je bolji od brazilca ili već ko od koga u kojem sportu
i još se žale da im fali pet televizora da bi mogli sva zbivanja da proprate
meni nekako to navijanje nikad nije išlo
i dok sam vozio biciklu, budem bolji od nekoga pa mi je to super, ali isto tako njih ko zna koliko bude bolje od mene i ništa mi tu nije falilo
čak i kad sam vozio za jedan klub, ponekad sam navijao da pobedi neko iz drugog kluba jer smo se svi poznavali i neko mi je bio više a neko manje simpatičan
slično ovo oko đokovića, ljudi seku vene uzduž i popreko oko svake brejk lopte a meni je taj individualni sport uvek bio u fazonu brate ko bude bolji neka pobedi
šta ja imam tu da navijam, kao da će moje navijanje nekome pomoći dok sedim kod kuće
navijanje je samo recept za frustraciju jer što si ushićeniji pobedom to si posraniji porazom
dakle ne isplati se
poput kockanja, možda je opojno dobiti ali mora da je jadno izgubiti i straćiti
tako da, uglavnom ne navijam
samo posmatram, što bi rekli kao "onaj odozgo"
Nema komentara:
Objavi komentar